Natrag

Druga dimenzija

Kome je i zašto bio potreban Ruzveltov „Nju dil" i zašto srpski vlastodršci žele da ga ponove?

Novi program, novi pogrom

Samo nekoliko dana nakon katastrofalnih poplava koje su zadesile Srbiju i pričinile ogromnu materijalnu štetu, počele su iz krugova bliskih vladi da se plasiraju ideje o neophodnosti „velike obnove" zemlje putem „javnih radova" jeftinih zajmova i sl. Tako se i guverner Narodne banke Srbije (kojom upravlja MMF), Jorgovanka Tabaković setila čuvenog američkog programa privrednog oporavka iz tridesetih godina 20. veka koji je ostao upamćen kao „Nju dil" (New deal) ili „Novi Kurs".

Priredila: Ivona Živković

Mnogi i danas veruju da je američki „Nju dil" bio ekonomski program državnog intervencionizma smišljen kako bi se pomoglo osiromašenom narodu Amerike koji je ostao bez oogromnog broja radnih mesta nakon što mu je Bog valjda (Bože moj!) podario fantastičnu inflaciju (kao elementarnu nepogodu) u doveo najveći deo stanovništva u tešku bedu, a privredu u recesiju.

Za ovaj politički „Novi kurs" vezuje se ime američkog predsednika Franklina Delano Ruzvelta, koji je ostao upamćen kao jedan od značajnijih predsednika SAD. Na raznim državnim funkcijama je bio u vreme dva svetska rata, a predsedenik SAD je bio u četiri mandata.

Istina je međutim da je Nju dil smišljen zarad velike pljačke zlata koji je konfiskovan od građana, tako što je recesija još više vremenski produžena i kao veliko višegodišnje zamajavanje čitavog naroda kako bi svoje finansijske interese ostvarila evropska oligarhija koja ima kartelsko sedište u Londonu. Ko god je bio važan saradnik u ovoj pljački postao je „veliki državnik", pa je to bio slučaj i sa F. D. Ruzveltom.

Centralna banka u SAD je "ničija"

(Šta je zaista bio Nju dil?)

Pođimo redom. Osnivanjem Federalnih rezervi 1913., koji je odobrio američki kongres stvoren je formalno veliki federalni depo zlata. Ideju da se osnuje ovako centralozovan državni depo (u smislu institucije, a ne fizički) pokrenuo je jedan privatni kartel međunarodnih bankara sa namerom da formalno zakonom dobije ekskluzivno pravo da se na osnovu deponovanog zlata bavi emitovanjem novca, tj. izdavanjem papirnih priznanica kojima se može obavljati trgovina bez podizanja zlata. Do tada su to mogli da rade svi. Svako je mogao da primi na čuvanje zlato građana i da im po tom osnovu izda priznanicu (garanciju) sa kojom su mogli da se služe kao novcem. Kada je deponent želeo nazad svoje zlato, doneo bi priznanicu i zlato bi mu bilu vraćeno. Platio bi samo uslugu čuvanja.

Osnivanjem FED-a, novac je mogao monopolistički da emituje samo FED. Naravno, da sa ovakvom idejom bankari koji su zagovarali formiranje FED-a nisu izašli javno, u svoje ime, već su za to potplatili pojedine kongresmene, političare i takozvane agente uticaja. Oni su bili instruirani da se u javnosti „zabrinu" za „nacionalnu bezbednost zlata" kojim su raspolagali građani SAD, pošto su male banke kod kojih su zlato deponovali često i sve češće bile na meti pljačkaša.

O tome da je veliki broj kongresmena bio korumpiran, da su ovi pljačkaši bili instruirani od bankara koje i čije banke da pljačkaju, obični građani ništa nisu znali. Bila je to čista zavera.

Da iza formiranja Federalnih rezervi kao centralne američke banke stoji privatan kartel koji je formirala oligarhija koja potiče od starih venecijanskih trgovaca i koji su migrirali u Nemačku, Holandiju i Englesku, decenijama je bila najstrože čuvana tajna za koju je znala samo masonerija najvišeg ranga.

I danas ćete na sajtu FED-a naći neobičnu tvrdnju da se američka banka Federalne rezerve ne vodi kao privatna, a nije ni državna. Ona je jednostavno - ničija.

Ali, „neko" njome ipak veoma vešto upravlja već 100 godina, tako što po potrebi NEKOG zlato u nju ulazi i krišom izlazi. I to van granica SAD. Pošto je „ničija" niko od građana i ne zna koliko zlata u njoj zaista ima. Možete samo da verujete na reč njenom direktoru, a to je danas Dženet Jelen (Jevrejka naravno), koja je upravo sela na ovu funkciju. FED dana emituje dolare koje ne možete zameniti za zlato. Jer, ga verovatno i nema.

Ne postoji čak ni vreme ograničenja ovog monopolskog ugovora koji je sa Kongresom napravljen 1913. kada je ovaj bankarski kartel na čelo SAD postavio Vudro Vilsona finansirajući njegovu predizbornu kampanju i držeći ga pod ucenom zbog nekakvog vanbračnog „izleta".

I Vilson (Volfson) je radio sve što su mu govorili, pa je državu uveo u Veliki rat u Evropi kako bi bankari zaradili kreditiranjem vojske i njenom naoružavanju. Kada je Vudro Vilson postao predsednik, nacionalni dug SAD je od 1 milijarde porastao na 445 milijardi.

Ovom kartelu međunarodnih bankara, koji žele da manipulišu cenama i zlata i ostalih metala, ali i hrane i druge robe na tržištu, potrebno je bilo da imaju kontrolu nad novčanom masom, jer time dobijaju kontrolu nad trgovinom uopšte. I ovaj kartel kojim upravlja evropska aristokratija, u zavisnosti od trenutne moći određene oligarhije u njoj, dobijaće instrukcije za najvažnije odluke.

Nakon što je donet zakon o Federalnim rezervama kongresmen Čarls A.Lindberg senior, otac poznatog avijatičara obratio se Kongresu poznatim govorom: "...ovaj zakon uspostavlja najveći trust na Zemlji...Kada Predsednik potpiše ovaj zakon nevidljiva vlada moćnika novca, za koju je istragom već dokazano da postoji, biće legalizovana...".

Poznate su i reči kongresmena Mekfejdena nakon kojih je ubijen:

"...Neki ljudi misle da je FED vladina institucija. Ne. Oni su privatni monopolisti i grabljivci nad narodom SAD kako bi ostvarili sopstvenu dobit i za sebe i za svoje inostrane partnere.. Strani i domaći špekulanti i prevaranti, bogati i gramzivi pozajmljivači novca. U mračnoj bandi finansijskih pirata postoje oni koji bi čoveka preklali kako bi mu iz džepa uzeli makar jedan dolar. Oni tim novcem kupuju i neke naše kongresmene kako bi im izglasali odgovarajuće zakone". I to se sve i potvrdilo.

Da bi se ovaj „fondo" uvećao treba emitovati i prodati što više novca. Naravno pod uslovom da oni koji su deponoovali zlato ne dođu u banku i traže da izvuku svoje zlatne kovanice ili poluge. To se bankarima ne dopada.

Tako su „vlasnici" FEDA (koji to formalno nisu) imali četiri zadatka: Da u FED unesu što više zlata, da prodaju što više novca uz koji ide referentna kamata, da novcem (papirom) pokupuju što više strateških sirovina i da spreče odlivanje zlata iz trezora. Da to ostvaruju morali su da rade krišom kao nevidljiva sila, sakrivena uprava iza državnih „demokratskih" institucija.

Iza politike FED-a bila je aristokratija iz Londona

Kao glavni razlog pokretanja „Nju dila" i danas se navodi teška finansijska depresija koja je pogodila SAD 1927. i 1929. Ali, nju su napravili upravo ovi bankari.

Naime, bankari iz ovog kartela i njihova korumpirana agentura godinama su nakon osnivanja FED-a tražili zakonsku moć i političku podršku da kreiraju takozvani kreditni novac. A to je novac bez zlatne podloge. Ubeđivali su preko svojih plaćenih kongresmena i agenata kongres i vladu i narod da će to biti ekonomski boljitak za SAD, da će se otvoriti novi poslovi, pokrenuti industrija i čitava privreda. Ali, i među bogatim i uticajnim biznismenima znali su vrlo dobro da emitovanje novca bez zlatne podloge znači razaranje privrede.

Da je FED blisko sarađivao sa Londonom pokazuje i poseta guvernera Bank of England Normana Montagua Vašingtonu, 6. februara 1929. On se tada, bez pompe, sastao sa Endrijuom Menolom, ministrom finansija SAD.

Dve godine pre toga 11. Novembra 1927. "Wall Street Journal" opisao je Normana kao "monetarnog diktatora Evrope".

Norman je bio blizak prijatelj J.P. Morgana, pa je sam jednom prilikom priznao: "Ja održavam vladavinu svetom". Nakon ove misteriozne posete, FED je obrnuo svoju politiku "lako do kreditnog novca" i počeo da podiže eskontne stope (referentnu kamatu). Naduvan je tako inflatorni balon skoro sedam godina. A onda bi novac naglo povukli i nastala bi finansijska depresija i privredna recesija. Tako su mogli veštački da izazivaju ekonomske potrese kad god bi im to bilo u interesu.

Između 1923. i 1929. FED je proširio (naduvao) novčanu masu za 62 posto. Većina ovog novca je iskorišćena za licitacije na berzi i to sa vrtoglavim sumama. Drugi nisu mogli da sakupe toliki novac. Ali, zato ga je u ogromnim količinama imala agentura Iluminata (koje je instruirao London) i koji su preko svojih biznismena kupovali po SAD šta su hteli.

Čuvena prohibicija alkohola tako je nametnuta samo da bi se uništili mali proizvođači i preuzela kontrola nad ovim tržištem. Priča o dobrobiti za narod je kao i uvek bila puka izmišljotina.

Podstaknuta je preko kriminalnih bandi i mafije teška kriminalizacija čitavog društva i sve je pravdano siromaštvom i krizom. Pljačkane su male banke, kako bi se pokazalo da je neophodno doneti veoma stroge zakone kojim bi se sprovelo kvalitetnije (centralizovano) čuvanje novca i zlata. Glavni policajac FBI, Edgar Huver (mason) glumio je velikog borca protiv kriminala uveravajući kongres i javnost da organizovanog kriminala nema. A zapravo je kompletna mafija organizovana iz visokih državnih i bankarskih krugova.

Agenti tajnog društva „Lobanja i kosti" sa univerziteta Jejl uz pomoć Edgara Huvera vršili su prikrivene egzekucije visokih članova masonerije, ukoliko nisu bili voljni da se ponašaju po instrukcijama koje su dolazile iz Londona. Mnogi američki bogataši koji su se opirali ovakvom uticaju evropske aristokratije i koji su priželjkivali za Ameriku potpunu nezavisnost od Evrope nazivani su „izolacionistima" i teško su zastrašivani.

Izolaconisti su bili protiv toga da SAD šalju američke vojnike u ratove u Evropu, Afriku i Indokinu. Poznato je kidnapovanje i ubisto dvogodišnjeg sina avijatičara Čarlsa Lindberga 1932, koji je bio visokorangirani slobodni zidar, ali se svrstavao u izolacioniste. Centrala u Londonu preko tajnog društva „Lobanja i kosti" tako je kažnjavala svoje neposlušne frimasone - razbijanjem lobanje njihove dece. (Visoko rangirani članovi masonerije su povezani krvnom zakletvom).

Konfiskacija zlata zbog "nacionalne opasnosti"

Sve do 1933. godine ugovor FED-a i njenih deponenata zlata bio je poštovan. Novac koji su izdavali mogao se zameniti za zlato. Ali, nakon 1933. to se menja. Za vreme depresije kada su se ljudi našli u poziciji da preživljavaju, bankari su počeli da se plaše da će deponenti doći po svoje zlato, a njega više nije bilo u količini koliko je dolara emitovano. Tako su došli na ideju da proguraju državne propise kojima će od američkih građana jednostavno konfiskovati zlato. Podizanje zlata iz banaka trebalo je proglasiti kao "nacionalnu opasnost".

Tako je njihova predsednika marioneta Herbert Huver (poznat kao rudarski inženjer i bogataš iz porodice kovača novca koji je čitavog života tragao za zlatom i pravio biznis sa bankarima) 2 . marta 1933. zvanično tražio (postoji dokument) od Upravnog odbora FED-a u Njujorku preporuku šta da radi u vezi čitave situacije u to vreme (misli se na nastojanje građana da podignu iz banaka svoje zlato).

Efekat ovakve Huverove "zabrinutosti" je rezolucija koju su mu iz FED-a uputili u kojoj se povlačenje zlata iz banaka prikazuje kao "nacionalna opasnost", a posebno ih zabrinjava povlačenje zlata zarad njegovog "gomilanja". Dakle, bankari monopolisti su gomilanje zlata kod svakog drugog, a ne kod njih proglašavali "nacionalnom opasnošću".

Ruzvelt odmah kreće na zlato

F. D. Ruzvelt inaugurisan je kao predsednik SAD 4. marta 1933. Već sutradan on je tražio da Kongres 9. marta vanredno zaseda zbog "javnog interesa", a između ostalog se u pozivu za zasedanje navodi i što "postoji teško i neopravdano povlačenje zlata i novca iz naših bankarskih institucija sa ciljem njihovog gomilanja".

Tako je Kongres, nakon burne rasprave dao pravo Ministru finansija da u posebnim okolnostima zbog "nacionalne opasnosti"..."zaštiti monetarni sistem" tako što će FED moći da konfiskuje zlato od građana i kompanija. Tako se u jednom odeljku Statuta (FED-a) kaže:

"...Kad god Ministar finansija proceni da je takva akcija neophodna kako bi se zaštitio monetarni sistem US, Ministar u svojoj diskreciji, može zahtevati od nekog ili svih pojedinaca, partnera, asocijacija i korporacija da plate i isporuče blagajni US bilo koji ili sav zlatni novac (u kovanicama), zlatnim polugama i zlatnim sertifikatima koje oni poseduju, koje poseduju asocijacije ili korporacije".

Ovim Statutom je od svakoga moglo da se traži, kada se proceni "nacionalna opasnost", da preda svoje zlato. Odbijanje bi bilo prekršaj koji bi se kažnjavao novčano, ne manje nego sa 10.000 dolara ili zatvorskom kaznom ne više od 10 godina.

Sve ovo provučeno je vešto kroz Zakon o trgovini zlatom i Zakon o trgovini sa neprijateljem. Tako su građani mogli da se tretiraju kao neprijatelji države ako ne bi "ničijoj" banci ustupili svoje zlato kada se iz "ničije" banke proceni da je došlo do "nacionalne opasnosti". Neprijateljima se imovina oduzima bez suđenja, pa su tako i građani SAD postali neprijatelji u sopstvenoj državi.

Sve rezolucije koje je FED izdao boreći se za očuvanje "monetarnog sistema", Ministar finansija (njihova marionata) i korumpirani kongres su legalizovali. A Ruzvelt je sve potpisao. To je prava američka "demokratija" na delu. Tačno po meri aristokratije i kapitalista.

A 1.

Ruzvelta je za predsednika postavio London

F.D.Ruzvelt (čiji je otac bio biznismen iz jevrejskih krugova) počeo je svoju karijeru kada ga je 1915 Vudro Vilson (Jevrejin) postavio za pomoćnika sekretara mornarice 1915. Vilson je dobio zadatak od Rokfelera (londonske ekspoziture u SAD) da napuni vašingtonsku administraciju rođacima i prijateljima tj. ljudima sa kojima se moglo raditi (čitaj manipulisati uz pomoć novca).

Na toj poziciji Ruzvelt se zbližio sa jevrejskim proizvođačima i trgovcima municijom, pa je počeo da trebuje četiri puta veće količine municije za potrebe mornarice i pravio im profit.

Kao nagradu za ovo "dobro delo" poznati cionista , Bernard Baruh postavio ga je 1923. da predvodi finansijsku grupu "Ujedinjeni evropski investitori".

Ova grupa je napravila milione dolara profita iz inflacije u Nemačkoj koja je ojadila milione ljudi. Verovatno je već tada Ruzvelt osetio kako se na ljudskoj bedi i nemaštini može zgrnuti veliko bogatstvo. Kada su ljudi prinđeni da prodaju zlato, ovi "investitori" dolaze kao "spasioci" spremni da ga kupe. Naravno za jeftine pare. Hrišćanstvo ne odobrava ovakvo ponašanje, pa zato svi bankari i aristokratija koja vlada svetom sebe nazivaju - jevrejima. (Ovaj naziv nema nikakve veze tobožnjim jevrejskim narodom, koji je očigledno izmišljen zarad lihvarskih potreba).

FDR je kao guverner Njujorka prihvatio da sabotira tada predsedničkog kandidata Al Smita, u korist Herberta Huvera, iza koga je stajao London.

A 2.

Neka se narod zamajava sa "nju dilom" dok mu otimamo zlato

Stvarni efekti "Nju dila" su bili pogubni za siromašne građane, kao i za srednju klasu, a zapravo su produžili period recesije onoliko koliko je bankarima trebalo da na berzi "kreditnim novcem" jeftino pokupuju mnoge kompanije i zemljište. Bilo je to obično presipanje novca iz šupljeg u prazno.

Evo kako je to izgladalo na osnovu podataka koje je prikupio Džim Pauel, saradnik "Cato Institute" i autor knjige "Kako su Ruzvelt i njegov Nju dil produžili Veliki depresiju."

"Nju dil" je finansiran trostrukim federalnim oporezivanjem građana sumom od 1,6 milijardi dolara 1933. do 5,3 milijarde dolara 1940. Za punjenje budžeta korišćeni su svi mogući porezi: akcizne takse, porezi na zarade, porezi na dohodak, porezi na nasledstvo, korporativne takse na dohodak, takse za holding kompanije i takozvani "preveliki profit". Sve je tri puta povišeno.

Najvažniji izvor novca za "Nju dil" su bile akcize nametnute na alkoholna pića, cigarete, šibice, slatkiše, žvake, margarine, voćne sokove, osvežavajuća pića, automobile, gume (uključujući i one na točkovima invalidskih kolica), telefonske pozive, bioskopske karte, karte za igranje, el. energiju, radio aparate i mnoge druge svakodnevne potrepštine koje najviše koristi sirotinja. Tako su sredstva za "Nju dil" zapravo prikupljena od najsiromašnijih i od srednje klase. Do 1937. dobit od akciznih taksi namenjenih za Nju dil premašivala su dobit od poreza na dohodak građana i korporativnih poreza na dobit.

U sred rata, 1942, porez na dohodak je prvi put prekoračio akcizne poreze. To nikada ranije nije bilo.

Potrošači, obični građani, imali su na raspolaganju manje novca koji bi mogli da potroše, a poslodavci su imali manje novca za rast i otvaranje novih radnih mesta. Nametnuti porez na socijalno osiguranje koje se plaćalo preko plate postalo je poslodavcima još skuplje.Tako je Nju dil pospešio nezaposlenost koja je 1930. iznosila 17 posto.

Osim poreza i druge mere "Nju dila" su uništavale radna mesta. Zakon o nacionalnom industrijskom oporavku (1933.) smanjio je proizvodnju i nametnuo plate iznad tržišnih nivoa. Zapošljavanje je postalo još skuplje. Samo crnci su izgubili nekih pola miliona radnih mesta zbog ovog zakona.

Zakon o poljoprivrednoj regulaciji (1933) smanjio je proizvodnju farmera i uništio mnoge crnce, zakupce obradivog zemljišta, koji su ostali bez posla, i drastučno je podigao cenu hrane.

Ruzveltov Zakon o Nacionalnom industrijskom oporavku naterao je potrošače da plaćaju iznad tržišnih cena i robu i usluge. Ruzvelt je čak zabranio rasprodaje potpisivanjem Zakona protiv trgovinskih lanaca iz 1936 i Zakona o održavanju maloprodajnih cena (1937).

"Amerikancima su bili potreban dobri poslovi, ali Ruzvelt je zakucao potrošače - i milioni su imali malo novca. Malo se moglo prodati", promećuje Pauel.

Nacionalni zakon o radnim odnosima iz 1935. dao je sindikatima monopol u pregovaranju sa poslodavcima i doveo je do brojnih nasilnih štrajkova. Došlo je do prinudne sindikalizacije posebno u industrijskim pogonima sa velikim brojem zaposlenih. (Jasno vam je da sindikati nikada nisu postojali zbog radnika, već zbog kapitalista. Sindikalci su svuda u svetu korumpirani robovi). Ovakvi sindikati tražili su i dobili plate daleko iznad tržišnih cena radne snage, pa je to podstaklo velika otpuštanja omogućilo novu depresiju 1938.

"Siromašni ljudi su trpeli od drugih političkih umišljenih kreatora kao što je bio monopol lokalne vlasti u Dolini Tenesija", primećuje Pauel. Njihova brana je poplavila oko 750. 000 akri zemljišta, a onda su njihovi agenti oduzeli to zemljište od nekoliko hiljada siromašnih crnaca zakupaca koji, pošto nisu imali sopstvenu imovinu i vlasništvo nad zemljom, nisu za to dobili nikakvu kompenzaciju.

Dakle, da li je Nju dil uopšte doneo nešto dobro? Pauel to ne može da otkrije: "...Nisu povećali broj radnih mesta, jer je novac potrošen za Nju dil i projekte došao od poreskih obveznika koji sada morali da morali da troše manje novca novac na hranu, odeću, automobile, knjige i druge stvari koje bi stimulisli ekonomiju. Tako je recesija samo produžena...Ovo je klasična verzija viđenog protiv neviđenog - možemo videti radna mesta koja je stvorio Nju dil davanjem podsticajnog novca, ali ne možemo videti poslove koji su uništeni oporezivanjem koje je Nju dil nametnuo. Bilo je to prelivanje finansija potpuno nefunkcionalno i beskorisno za običan narod", tvrdi Pauel.

Posebno je zabrinjavajuće otkriće kako je novac za podsticaj raspoređivan geografski. Najviše novca je otišlo državama na severu i zapadu SAD, gde je dohodak već bio 60 posto veči nego na jugu. Ruzvelt, veruje Pauel možda nije imao politički interes da finansira jug, jer je tamo već imao najviše svojih birača.

"Nju dil" je bez sumnje bio katastrofa za milione Amerikanaca i služio je samo da se narod zamajava u vreme velike bankarske otimačine zlata. Samo Rokfeleri su fantastično profitirali, pa je i Nelson Rokfeler ubačen 1930. u vašingtonsku administraciju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane