Natrag

Feljton

Žan-Pol Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi (5)

„Da li je rat na vidiku?"

Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schonhausen), ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio duboko konzervativnih, aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati "dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je, kao vođa Nacionalsocijalista, iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela. Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom, Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone, Žan-Pol Bled.

Žan-Pol Bled

Prvi korak u tom pravcu je učinjen 22. oktobra 1873. sa zaključenjem saveza između tri cara. Teren je pripre mljen nekoliko meseci ranije, dogovorom između Franca Jozefa i Aleksandra II koji na kraju stavlja Bizmarka u ulogu „poštenog posrednika", mesto koje je već sebi odredio. Sigurno je to dobar potez, kojim je uspeo da složi ove dve monarhije koje razdvaja težak spor još od Krimskog rata-čak iako svaka od njih ulazi u ovaj sporazum s potpuno različitim namerama. Beč je to prihvatio iz bojazni da ne bude odsečen od Berlina, dok Sankt Peterburg smatra da mu ovaj sistem utroje može doneti bolje izglede da nadgleda Austro-Ugarsku.

Ova unija ima, sama za sebe, sveto značenje u istoriji. Ne podseća li ona na mitsku uspomenu Svete alijanse, koja tokom čitavog veka, uprkos sukobu interesa, nije prestala da proganja konzervativnu elitu?

Mnogo više pragmatičan, Bizmark sebi čestita što je uspeo da ostvari svoj cilj, a to je da uvek ima najmanje dve od velikih evropskih sila povezane s Nemačkom. Ali jedan sporazum nije i savez. Dogovor ne nameće nijednoj sporazumnoj strani nikakvu obavezujuću odredbu. One obećavaju da se dogovaraju i da ništa ne preduzimaju jedna protiv druge. Treba se tu zapitati da li će jedan diplomatski sistem, tako slab, moći da se odupre prvoj krizi. Ne treba dugo čekati pa da se jave slabosti ove tvorevine. Preterana Bizmarkova reakcija na uzdizanje Francuske izaziva 1875. krizu koja pokazuje granice tog sporazuma. U septembru 1873, isplata unapred za odštetu, koju Francuska duguje po sporazumu iz Frankfurta, ima za posledicu povlačenje nemačke armije s okupiranih teritorija. Operacija je završena početkom jeseni 1873, čak više meseci pre predviđenog roka.

Ovom razlogu za zabrinutost se priključuje ubrzo i drugi, saznanjem da će jedan projekat vojne reforme, koji ustanovljava obavezno regrutovanje, biti podvrgnut odobrenju Nacionalne skupštine. Bizmark u tome odmah vidi dokaz osnovanosti njegovih analiza. Kako sumnjati posle ovoga da Francuzi nemaju nezadrživu želju za osvetom?

Crvenokošci u lakiranim čizmama

Ali osećanja su u ovom slučaju loš savetnik. Bizmark, februara 1875. prvo ispipava Sankt Peterburg. On je spreman, što daje na znanje, da Rusiji ostavi odrešene ruke po pitanju moreuza na istoku ako se ona zalo-ži da ostane neutralna u slučaju francusko-nemačkog rata. Prvu neprijatnost doživljava, uz iznenađenje, kada čuje odgovor da Rusija nije zainteresovana. Ovo učtivo odbijanje bi trebalo da mu bude upozorenje i da ga zadrži od daljeg insistiranja. No, on ne čini ništa od toga. Sledećeg 8. aprila, novine Die Post objavljuju članak s upozoravajućim naslovom: „Da li je rat na vidiku?" Bizmark će i dalje negirati bilo kakvu ume-šanost u pojavljivanju ovog članka. Očigledno je da ga nije on napisao. Ali autor članka, Konstantin Resler (Constantin Ressler), poznat je po svojim bliskim vezama s vlašću. Osim toga, ovaj tekst dolazi kao kulminacija. Ovaj napad postavlja prvo pitanje: da li Francuska stvarno razmišlja da se upusti, sada ili u nekom predviđenom roku, u avanturu kao što je rat iz osvete? Ona je posle poraza ušla u fazu obnove.

Što se tiče izgubljenih pokrajina, Gambeta još nije izmislio poznatu izreku: „Misliti o tome stalno, a ne pričati nikada." Ali ovo pravilo, inspirisano mudrošću, već određuje politiku francuske vlade. Ona ne isključuje ništa za budućnost. Treba se, dakle, pripremiti za sve eventualnosti iako se zna da Francuska još dugo neće dostići rang punopravnog učesnika na evropskoj sceni. Iako govori suprotno Vilhelmu, Bizmark ne misli da Francuska namerava napasti Nemačku. Ali, izazivajući krizu, on želi u začetku ugušiti pretnju koju oseća da se stvara; on namerava da Francuskoj istakne njenu izolovanost na evropskoj sceni: „Neka cela Evropa najzad shvati", uzvikuje, „da su ovi crvenokošci u lakiranim čizmama nepopravljivi izazivači problema i velike su šanse da to i ostanu!"

I na kraju, on računa na to da će ponovo vratiti zakon armije. Dakle, on ne namerava izazvati preventivni rat, iako mu se često događa da koristi tu ideju. Nije li takav primer pokazao Fridrih II u 1756? Što se ovog pitanja tiče, Bizmark je u pozadini, barem u odnosu na vojne krugove s Moltkeom na čelu, koji su zabrinuti brzinom francuskog oporavka, i naginju vojnom odgovoru.

Bizmark, međutim, smatra da će jedan snažan diplomatski pritisak, potpomognut pretnjom upotrebe ultimatuma, biti dovoljan da se Francuska natera da poklekne. Operacija se završava fijaskom. Engleski kabinet se prvi uznemirio ovim zvucima čizama. Njeno Veličanstvo iznosi kabinet, ne bi moglo da ostane nezainteresovano za novi francuski poraz. A što je još ozbiljnije, i Rusija deli ovu zabrinutost. Aleksandar II i Gorčakov prilikom jednog putovanja, u maju, prolaze kroz Berlin i tu priliku koriste da zatraže objašnjenje i savetuju na umerenost. Već prilično iznerviran ovim postupkom Bizmark besni kada Gorčakov, ne ostavši na tome, predstavlja sebe kao „mirovnog spasioca" u jednom cirkularnom pismu namenjenom svim predstavnicima ruske diplomatije u inostranstvu. Neće izostaviti da u svojim Memoarimaspomene ovaj neučtiv postupak na račun „senilne taštine", uvećan preteranom ljubomorom prema njemu.

Ovo a posteriori poravnavanje računa naročito služi da se zamaskira Bizmarkova odgovornost. Skoro istom brzinom kojom se kriza pojavila tako je i splasnula, ne stigavši daleko. Ali ne nudi ništa manje materijala za razmišljanje. Bizmark je svestan da ne može ostati na objašnjenju Gorčakovog hvalisanja i mračnih spletki namenjenih da naude Nemačkoj. Šta god da kaže, prvi on shvata da je doživeo poraz.

Jasno je kao dan da nije odmerio stepen zabrinutosti koju osećaju druge sile zbog uspostavljanja nemačke hegemonije u Evropi. Ako one nisu mogle sprečiti osnivanje Rajha, nisu spremne ni da ga puste da radi kako hoće. Engleska i ruska reakcija nemaju nikakvo drugo značenje. Bizmark ima veliki osećaj za realnost da ne bi uzeo u obzir ovu ozbiljnu činjenicu. Nemačka ne može sebi dozvoliti luksuz usamljenog držanja, sem ako se sama ne izloži riziku izolacije. Ona će moći da pokaže svoju nadmoćnost samo ako usvoji umereniji govor i ponašanje. Iako će dobro paziti da to ne prizna u svojim Memoarima, Bizmark je izvukao lekciju iz ovog diplomatskog fijaska.

Naravno da se sporazum tri cara nije raspao pod uticajem krize. Ona ipak utiče na njihove odnose. Klica podozrenja se uvukla između Nemačke i Rusije. Posle osnivanja Rajha, Bizmark je počeo da se plaši

stvaranja francusko-austrijske alijanse. Odbrana katoličkih interesa, koji su bili ugroženi krajem privremene vlasti pape, kao i napadi Kulturkampf-a, mogli bi da približe dve države. Posle krize iz 1875, stari strah smenjuje novi, od francusko-ruskog saveza, utoliko pre što su savezu naklonjene panslavističke sredine, koje postaju sve više i više uticajne. Za Bizmarka ostaje sada prioritet da pazi da se Rusija ne približi Francuskoj. Treba pronaći tananu ravnotežu između nepoverenja, nastalog tokom krize iz 1875, i brige da se ne dozvoli uticaj pristalica nove političke linije u Sankt Peterburgu.

Uloga „poštenog posrednika"

Njegov sistem ravnoteže je ponovo stavljen pred izazov usled krize koja se pojavljuje na jugoistoku Evrope, počev od leta 1875. U tome nema ničeg čudnog.

Hrišćanski podanici Osmanskog carstva sve manje podnose vladavinu koja ih potčinjava; požar je tinjao već nekoliko godina. On izbija jula meseca u Hercegovini, širi se na Bosnu, a zatim dolazi u aprilu 1876. do bugarskih zemalja. Pred teškoćama s kojima se Turci moraju nositi kako bi ugušili pobune, Srbija i Crna Gora, sasvim odlučne da vade kestenje iz vatre, objavljuju rat Visokoj Porti, 2. jula 1876. I s njihovim ulaskom u sukob, on dobija novu dimenziju. Prestankom da bude unutrašnja stvar, ulazi u sferu međunacionalnih odnosa. Iako im se razlozi ne poklapaju, ni Austro-Ugarska, ni Rusija ne mogu a da se zaista ne zainteresuju za ove događaje. Naročito što se tiče sudbine Bosne i Hercegovine, Austrija je odavno dala do znanja da ne bi tolerisala stvaranje nacionalne države na njenim granicama. Ništa bolje ne bi gledala i na širenje Srbije. Iako se još nije odlučila, brojni krugovi, a naročito oni vojni su za projekat aneksije Bosne i Hercegovine.

Franc Jozef naginje ovom rešenju, iako se još nije odlučio, za razliku od Andrašija koga njegovi mađarski koreni stavljaju u nepoverenje prema jednoj takvoj perspektivi ulaska novih slovenskih podanika pod okrilje habsburške monarhije. Kao i Austro-Ugarska, tako i Rusija veoma pomno prati tok događaja. Pošto se postavila kao zaštitnik Slovena i pravoslavaca, ona smatra da je dobila misiju u njihovo ime koja slabo skriva njenu želju za širenjem uticaja na Balkanu. Zbog toga teži da se politički reorganizuje na tom prostoru. Još više od toga, Rusija namerava da direktno učestvuje u sukobu. Posle poraza koje je Srbija doživela, ne može prihvatiti da ih ostavi na milost osvajačima.

Ovaj rizik širenja sukoba brine Bizmarka. Naravno, on je više puta izjavljivao da ne namerava da se upliće u balkanske stvari. I da bi bio bolje shvaćen, šalje veoma jasnu poruku. „Te svađe", objašnjava „ne vrede kostiju jednog pomeranskog grenadira". U praksi se ovakva pozicija, međutim, ne može dugo održati. Za „veliku" silu ne postoji privatno polje u diplomatiji.

Po definiciji, sve je se tiče. A fortiori, u konkretnom slučaju, kriza upliće Austro-Ugarsku i Rusiju, dva ne-mačka partnera. Usled njihovog neslaganja, sporazum tri cara rizikuje da se ovoga puta kratko i jasno raspadne.

Neophodnost se, dakle, nameće Bizmarku da se zalaže da održi sporazum na pravom putu. Da bi to učinio, mora obavezno da održava jednaku ravnotežu između Rusije i Austro-Ugarske. On je suočen s ovim osetljivim zadatkom već oktobra 1876. kada ga Aleksandar II ispituje o namerama Nemačke u slučaju sukoba između dve monarhije. Car želi da veruje da bi „Njegovo Veličanstvo car postupio upravo onako kao što je on sam lično postupio 1870" drugim rečima, da Rajh pokaže Rusiji prijateljsku neutralnost. Upravo to uverenje Bizmark odbija da pruži Sankt Peterburgu. Navodeći Austro-Ugarsku da se okrene ka drugim horizontima, takav čin bez garancije bi mogao da ima strašne posledice. Zbog toga Bizmark odgovara mudro, na uvijen način. Ne izjavljujući ništa neprijateljski, on se oslobađa pritiska: „Kad ne bismo mogli da sprečimo, i pored naših napora, raskid između Rusije i Austrije", objašnjava, „ne bi bilo raz-loga da Nemačka izađe iz neutralnosti" formulacija koja, održavajući podjednaku ravnotežu između Sankt Peterburga i Beča, ne može da zadovolji Rusiju. Na Rusiji je, dakle, da shvati da treba da pronađe rešenje u iznalaženju kompromisa s Austro-Ugarskom.

Poruka je stigla u Sankt Peterburg. U svetlu Bizmarkovog odgovora, Rusi ne žele da započnu sukob pre nego što prethodno ne osiguraju neutralnost Austro-Ugarske. Francu Jozefu najviše odgovora ovakvo rešenje. On se već sreo s Aleksandrom II u julu 1876. u

Rajhstadu kako bi se dogovorio s njim. Kada je Rusija odlučila da se priključi ratu, uslovi su određeni u okviru potpisanog sporazuma, u martu 1877, u Budimpešti. Ne izvlačeći mač iz korica, Austro-Ugarska će dobiti Bosnu i Hercegovinu u zamenu za prijateljsku neutralnost. Osim toga, sporazum nameće granice ruskom širenju, koja će aneksirati Besarabiju, ali se naročito zalaže da se ne stvori jedna velika slovenska zemlja, jedna „velika Bugarska", na evropskim ruševinama Osmanskog carstva.

Kriza daje Bizmarku priliku da tačno odredi i preusmeri svoju politiku. On se unosi u ovaj zadatak u dokumentu poznatom pod imenom „ukaz iz Kisingena". Jedna rečenica sažima ideju vodilju. Postavljajući cilj nemačke diplomatije, Bizmark objašnjava: „Ne radi se o teritorijalnom osvajanju, nego o široj političkoj koncepciji u kojoj smo potrebni svakoj sili, osim Francuske, i koje su skoro sigurno nesposobne da obrazuju koaliciju protiv nas, zbog odnosa koji vladaju među njima".

Očigledno je da je izvukao lekciju iz krize 1875. Ne dolazi više u obzir da preduzima gromoglasne inicijative pa da upozori evropske sile. Hegemonija se može ostvarivati drugim načinima. Nemačka mora postati centar evropskog diplomatskog sistema, pozicija koja joj daje zadatak da se zalaže za kompromisna rešenja tamo gde postoji rizik od izbijanja sukoba. Ona je počela da igra tu ulogu između Austro-Ugarske i Rusije. Sada treba da deluje u istom pravcu kako bi sprečila drugi konflikt koji preti da se javi, ovog puta između Rusije i Engleske. On u tom smislu sugeriše jedan dogovor koji bi se zasnivao na deobi teritorija pod njihovim uticajem: Rusiji Crno more, Engleskoj Egipat. Ali šta bi se dogodilo ako se Rusija time ne bi zadovoljila i insistirala na želji za izlazom na Mediteran? I dok se kriza približava vrhuncu, 19. februara 1878.

Bizmark izlazi pred Rajhstag s misijom koju je namenio Nemačkoj. Evropa ne očekuje od Rajha da se preobrazi u „arbitra" ili da bude „školski učitelj". Nemačka intervencija mora se ograničiti na ulogu „poštenog posrednika".

Prava i interesi

Strela pogađa cilj. Nemačka će uspeti da vrši utoliko veći uticaj, daleko od bilo kakvih pretenzija na carski autoritet, da će znati da se pojavi kao nepristrasan partner diplomatske scene. Bizmark će zaista morati da upotrebi sav svoj talenat kako bi pomirio kontra-diktorne interese i pronašao diplomatsko rešenje za veliku krizu izazvanu uspehom ruske armije. Na ovaj uspeh se moralo sačekati, onoliko dugo koliko je ruska armija bila zaustavljena pred utvrđenjem u Plevni, ali kada je pobeda dobijena na terenu, u nastaloj euforiji tas na vagi preteže ka Sankt Peterburgu, na stranu pristalica panslavizma. U San Stefanu, 3. marta, pred vratima Istanbula, Rusija nameće jedan mirovni sporazum koji otvoreno ignoriše uslove sporazuma koji je potpisala godinu dana ranije s Austro-Ugarskom.

I dok je ovaj isključivao stvaranje velike slovenske države, Sanstefanski sporazum je stvara u vidu Velike Bugarske koja će se proširiti do Egejskog mora i koja će postati, u to nema sumnje, ruska predstraža namenjena da osvoji južnoslovenske manjine iz obe monarhije. Nasuprot tome, više nema govora o aneksiji Bosne i Hercegovine od strane Beča. Jedan deo će pripasti Crnoj Gori dok će ostatak dobiti status unutrašnje autonomije.

Čim se saznalo za Sanstefanski sporazum, atmosfera postaje ispunjena novim ratnim pretnjama. Ni London ni Beč nisu spremni da prihvate ove uslove. Dizraeli (Benjamin de B. Disraeli), koji je sada na čelu engleskog parlamenta, odbija da vidi Rusiju kako se smešta, preko posredničke strane, na Egejsko more. S druge strane, ako se ona uzdrži od zauzimanja moreuza, Velika Porta će morati da se angažuje da tu odbrani „svoja prava i interese". Kao odgovor, fregate Kraljevske mornarice su zauzele poziciju u Mramornom moru. Sa svoje strane, Austro-Ugarska se buni što Sankt Peterburg nije poštovao svoje obaveze i ne prihvata što je bila isključena iz bosansko-hercegovačkog dogovora. Ako bi se kriza pogoršala, onda bi se mogao čitav Bizmarkov trud srušiti. Ali čvrstina koju su pokazali Engleska i Austro-Ugarska, ujedinjeni u neprihvatanju, dovodi rusku diplomatiju da pregovara. Pošto su privreme-no isključeni od maksimalista, umereni republikanci preuzimaju kontrolu, naročito kad se ispostavi da Sankt Peterburg treba da vodi ovaj rat bez pristanka Nemačke. Ne mešajući se direktno, Bizmark podržava pregovore oko bilateralnih dogovora između zaraćenih strana.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane