Povodom

Četrnaest godina sa rukama u državnoj kasi: ko je Mlađan Dinkić, kome služi i za koga je opljačkao Srbiju?

Streljački vod

Nijedna politička promena, kao ni prirodna katastrofa, ne mogu da naude Mlađanu Dinkiću i njegovoj karijeri. Navodni borac protiv Miloševića, sve vreme je devedesetih primao državnu apanažu, a kada su na vlast došle „demokratske" snage, Dinkić je, iako u to vreme guverner Narodne banke, nastavio da prima finansijsku pomoć od Soroš fonda, i da novac švercuje preko granice izbegavajući plaćanje poreza. Da bi opravdao milione dolara dobijenih od Amerikanaca, on je po njihovom planu uništio domaći bankarski sektor, što je za posledicu imalo i potpuno urušavanje srpske privrede. Ojadio je srpski budžet, banke, fondove, bolnice, kliničke centre, skijališta, škole. Sada se sprema da se angažuje u najvećoj perionici para, u fantomskom projektu Beograd na vodi, ako do njegove realizacije uopšte dođe. Da li će, ipak, uskoro građani pred krivični sud kao velepljačkaše izvesti njega, Vučića i članove hobotnice koja je zgazila Srbiju

Milan Malenović

Najveće zlo srpske ekonomije Mlađan Dinkić još uvek nije otišao ni u političku penziju, a ni u zatvor. Iako je njegova stranka URS postala vanparlamentarna, Dinkić je još uvek aktivan na javnoj sceni, mada nije više funkcioner ni u stranci. Ali, još uvek je kopredsednik Komiteta za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a uskoro bi trebao da dobije i visoku funkciju u okviru projekta Beograd na vodi.

Mlađan Dinkić je rođen 20. decembra 1964. u Beogradu, a magistrirao je 1993. godine na Ekonomskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Široj javnosti postaje poznat 1995. godine kada izdaje knjigu Ekonomija destrukcije, koja je u ono vreme smatrana žestokim i neskrivenim napadom na režim Slobodana Miloševića. Ovim svojim delom, koje je doživelo više izdanja, a od koga se sam Dinkić delimično distancirao nakon što je došao na vlast, priznajući da je dosta grešio, on se preporučio opoziciji, i ubrzo postaje njen glasnogovornik po pitanju ekonomije i finansija.

Bez obzira na svoju „opozicionarsku" karijeru, Dinkić je devedesetih udobno živeo, primajući državnu platu koju je zarađivao na katedri Teorija i planiranje privrednog razvoja na d Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Njegovih pet minuta došlo je tokom državnog udara 5. oktobra 2000. kada je sa grupom naoružanih pratilaca upao u Narodnu banku Jugoslavije i samog sebe, u 36. godini života, postavio za novog guvernera. Iste te noći Dinkić je, takođe sa grupom naoružanih pristalica, upadao u direkcije najvećih banaka Srbije, i prisvajao dokumentaciju. Kasnije su neki očevici tvrdili kako je u zgradi tada moćne Beogradske banke došlo i do razmene vatre između Dinkićevih hajduka i obezbeđenja zgrade.

Čim se pučistička vlast stabilizovala, Dinkić dobija zadatak da 2001. na čelu vladine komisije ode na Kipar, i ispita šta se desilo sa parama koje su tamo sklonjene za vreme vladavine Slobodana Miloševića. U svojim prvim izjavama članovi pomenute komisije su tvrdili kako je novcu uđeno u trag, ali čim je Milošević isporučen Tribunalu u Hagu, i tako postao politički bezopasan, Dinkić je počeo da priča kako nikakvih para nema, niti je bilo na Kipru. U pojedinim izjavama je malo izmenio svoju tvrdnju govoreći kako je para, istina, bilo, ali da su one sklonjene pre dolaska komisije.

Krajem prošle godine Antikorupcijska liga Balkana podnela je povodom afere Kiparske pare krivičnu prijavu protiv Dinkića i saučesnika, specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, ali je postupak obustavljen pre nego što je i počeo, čim je Aleksandar Vučić izjavio kako on nikada nije čuo za "kiparske pare"! Ako tada još samo prvi potpredsednik Vlade ništa ne zna, kako sme tužilaštvo da veruje da će nešto da otkrije? Niko nije pametniji od vrhovnog vođe, koji je imao finansijski aranžman sa Dinkićem.

Nikada nije razjašnjena ni afera mađarskih para, poznatija kao Slučaj HVB banke. Jedan od današnjih suvlasnika Viktoria grupe Zoran Mitrović tokom oktobra i novembra 2000. godine upoznaje tadašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića, i izvršnog direktora G17 plus Bojana Zečevića. Kako je tri godine kasnije utvrdila istraga UBPOK-a, Mitrović tada pristaje da preko računa njegove firme Hejvard kompani u HVB banci u Mađarska, u Segedinu, idu uplate navodnih ino-donatora za G17 plus. Mitrović je kasnije u istrazi priznao kako ga je Bojan Zečević redovno unapred obaveštavao o prilivu sredstava koja su u periodu 2000-2002. godine stizala na račun Hejvard kompani u Segedinu. Novac je Mitrović podizao, nosio ga u Beograd i predavao Bojanu Zečeviću, u kancelariji G17 plus u Beogradu, ili u svojoj kancelariji u Knez Miletinoj 44.

Dinkićev mentor i savetodavac, u vreme dok je bio guverner Narodne banke Jugoslavije bio je Danko Đunić, još jedan veliki privatizacioni pljačkaš Srbije, direktor revizorske kuće "Dilojt i Tuš" i idejni tvorac kaubojske privatizacije (sa kojim je Dinkićeva majka Milosinka imala i još uvek ima odličnu poslovnu saradnju), sa pravom je smatrao da će krađa državne imovine biti teže otkrivena. ako se uklone kontrolne institucije. Jedna od njih, verovatno u to vreme i najznačajnija, bio je Zavod za obračun i plaćanje (ZOP).

Nadzorna ovlašćenja ZOP-a sukcesivno su smanjivana, a onda je krajem 2002. Zavod potpuno ukinut, kako bi se teže kontrolisali tokovi novca. Ideja Dinkića i tadašnjeg ministra ekonomije i finansija Božidara Đelića bila je da se jednim udarcem ubiju dve muve: osim smanjenja kontrole i zataškavanja ranijih afera, dobiće se i izuzetno vredna imovina, kojom je ZOP raspolagao. Nekadašnje poslovnice Zavoda postaće tako filijale novoosnovane Nacionalne štedionice, jedne od najvećih prevara iz Dinkićevih ranih radova.

Porobljavanje bez ispaljenog metka

Odmah posle Nove godine 2002. Dinkić je jednim potezom olovke zatvorio četiri najveće srpske banke u to vreme, oduzevši im dozvolu za rad. O ovome prethodno nije bila obaveštena ni republička Vlada, bar ne zvanično, ali ni Dinkićevi najbliži saradnici. Svega nedelju dana ranije potpisan je osnivački ugovor za Nacionalnu štedionicu od strane trinaest pravnih lica. Među osnivačima NŠ nema Vlade Srbije, iako je kasnije Đelić tvrdio kako je postojao usmeni dogovor da jedan od osnivača bude i Republika Srbija. Čim je formirana Štedionica, ugašene su najjače srpske banke i njihova zdrava imovina, računajući naplative kredite i nepokretnu imovinu, prešla je u vlasništvo NŠ, odnosno Dinkića i njegove pljačkaške hobotnice. Deo nekretnina je odmah prodat, kako bi se što brže došlo do para, pa je postalo neophodno da se mreža filijala proširi. Između ostalog i iz tog razloga je uništen ZOP, a njegova nepokretna imovina priključena Nacionalnoj štedionici.

Hiljade radnika iz zatvorenih banaka i ZOP-a, za Dinkića i njegove saučesnike, bili su nevažni. Još tada, odmah posle osnivanja, bilo je dogovoreno da se Štedionica proda strancima, a da bi se njena cena povećala, država joj je poveravala niz unosnih poslova, između ostalog i isplatu obveznica stare štednje. Konačno je NŠ, posle višestrukih sumnjivih prenosa akcija osnivača na preduzeća sa Kajmanskih ostrva, prodata grčkoj ETF banci i nestala sa domaćeg bankarskog tržišta.

U međuvremenu je ubijen Zoran Đinđić, a njegov naslednik Zoran Živković nije uspeo da nađe zajednički poslovni jezik sa Mlađanom Dinkićem, koga je smenio sa mesta guvernera. Zauzvrat je Dinkić dobrim delom doprineo Živkovićevom padu, i skorom nestanku sa političke scene.

Dinkić nije dugo bio odsutan iz vlasti, jer je već marta 2004. postao ministar finansija u prvoj Vladi Vojislava Koštunice. Skoro trinaest godina neprekidno Dinkić je kontrolisao srpske finansije, što direktno, što preko svojih saučesnika. U početku su udarnu trojku za pljačku , pored Mlađana Dinkića, činili još Miroljub Labus i Božidar Đelić. Tanja Dinkić, Mlađanova supruga, u to vreme je bila šef Labusovog kabineta, dok je njen muž bio Labusov potrčko. Uloge su se brzo promenile, kada su američki mentori shvatili da je od velikog pljačkaša Labusa još veći lopov Dinkić. Ubrzo, po formiranju stranke G17 Labus je bio primoran da mesto lidera ustupi svom dojučerašnjem vodonoši, a zauzvrat mu je obećano mesto jednog od direktora Svetske banke. Po obavljenom zadatku Labus je, međutim, prepušten zaboravu i uživanju plodova nezakonitog protežiranja Telenora.

Ono što skoro niko nije znao, osim samog Dinkića i nekoliko njegovih najbližih saradnika, bio je jedan njegov poseban izvor para i uticaja. Kada je Vojislav Koštunica kao predsednik Jugoslavije odbio i da razgovara o američkom predlogu da na 50 godina zakupe Kosovo i Metohiju, i tamo izgrade veliku vojnu bazu, administracija iz Vašingtona je krenula u potpuno rušenje ekonomske stabilnosti Srbije, kako bi je porobila bez ijednog ispaljenog metka.

Platio "Juru" da teroriše radnike

Uništavanje bankarskog sektora, odnosno likvidacija najjačih domaćih banaka i prepuštanje tržišta stranim bankama pod dirigentskom palicom Vašingtona, kao najvažniji segment pomenutog plana poveren je tadašnjem guverneru Narodne banke - Mlađanu Dinkiću. On se već pokazao kao izvršilac od punog poverenja.

Svedočanstvo o njegovom radu za američke interese Tabloidu je svojevremeno dostavio jedan od tadašnjih ministara, u čiji je resor delimično zadiralo pitanje zatvorenih banaka. Dobro obavešteni krugovi smatraju da je čuvanje ove tajne jedan od najvažnijih razloga za ubistvo Borke Vučić 2009. godine, pošto je samo nekoliko minuta posle saobraćajne nesreće policija zaplenila njenu privatnu arhivu u kojoj je, osim podataka o "kiparskim parama" koje Dinkić navodno nije pronašao, bilo još i drugih zanimljivih dokumenata.

Nakon što je bankarski sektor najvećim delom privatizovan, i to za račun stranih banaka, i tako postao imun na Dinkićevo mešetarenje, on se opredelio da pljačka na nekoj drugoj strani. Nije morao dugo da traži.

Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) izum je Mlađana Dinkića. Slične agencije postoje i u drugim zemljama, posebno onima u tranziciji, ali ni jedna od njih nije tako struktuirana kao srpska, koja je u potpunosti posvećena pljački državnog budžeta.

Po zvaničnim podacima, ona je u svom radu dodelila 277 miliona evra podsticaja za otvaranje novih radnih mesta. Ako je tačan i podatak da su od tih para otvorena 47.412 radna mesta, onda je za jedno radno mesto plaćeno prosečno više od 5,7 hiljada evra.

Najviše para po jednom fiktivno otvorenom radnom mestu dobio je Fiat za fabriku u Kragujevcu - 10.000 evra. Za njim sledi južnokorejska Jura i to njen pogon u Rači Kragujevačkoj - 8.000 evra po radniku!Ovo je moralo da bude plaćeno, da bi se stišala afera oko muža Slavice Đukić-Dejanović, koji je bio prethodni vlasnik fabrike.

Jura je poznata po tome što sprovodi starovekovne robovlasničke metode u svojim pogonima, zbog čega joj je rad zabranjen u većini zemalja civilizovanog sveta. U Srbiji ne samo da sme da radi, već je i država subvencioniše, a radnici Jure padaju u nesvest od maltretiranja, kako je nedavno javno posvedočila grupa radnika.

Ukupno je samo u 2013, poslednjoj godini u kojoj su Dinkić i URS još predstavljali neki faktor u Vladi, za različite subvencije potrošeno 3,1 milijarda evra, od čega je SIEPA plasirala blizu 45 miliona evra, ali ne postoji podatak koliko je radnika zaposleno za te pare. I Nacionalna služba zapošljavanja, u to vreme čvrsto u rukama Dinkićevih kadrova, nije štedela, pa je na ime navodnog otvaranja novih radnih mesta potrošila preko 100 miliona evra. Nezaposlenih je sve više, a radnici su sve siromašniji, dok su kadrovi URS-a sve bogatiji i bahatiji.

Potonuće države zbog Beograda na vodi

Da se državni novac troši za potrebe stranke G17, a kasnije URS-a, postalo je jasno najkasnije kada je Dinkić, protivno stavu Vlade, odlučio da SIEPA subvencije za proširenje proizvodnih kapaciteta Gorenja u Srbiji dodeli za izgradnju fabrike u Zaječaru, gde je u to vreme na vlasti bio kadar G17 Boško Ničić. Demokrate su, sa svoje strane, tražile da se subvencije dodele, ako se bude zidalo u Valjevu, gde je na vlasti tada bio njihov kadar. Pošto su novac i Slovenci otišli u Zaječar, Dinkić je bio primoran da podnese ostavku, ali ovog puta nije rušio Vladu. Isplatilo mu se i da krade preko svojih partijskih prijatelja.

Jedan od nezaobilaznih Dinkićevih muvatora i nabavljača para na sumnjiv način bio je Tomica Milosavljević, ministar zdravlja u četiri mandata. Među najveće i najskuplje pljačke ovog ministra spada i 50 miliona evra dobijenih od Evropske investicione banke za rekonstrukciju za bolnice u Srbiji, kao i još 200 miliona evra za četiri klinička centra. Pare su potrošene, kredit mora da se vrati, a u kakvom su stanju bolnice u Srbiji - zna svako. Očigledno je da se novac odlio u džepove ministra i njegovog zaštitnika Dinkića.

Kod japanskih donacija za srpsko zdravstvo, u visini od dvadeset miliona evra, nema nikakvog pokrića za oko 3,5 miliona evra, jednostavno se ne zna na šta je Milosavljević potrošio te pare. Ni naknadna kontrola japanske ambasade u Beogradu nije dala nikakve rezultate, ali da su opravdane sumnje kako je novac pokraden, videlo se po tome što je Tomica Milosavljević po odlasku sa ministarskog mesta bio postavljen za ambasadora Srbije u Tokiju, ali je japanska Vlada odbila da izda agreman.

Dinkić ni ne razmišlja o penziji, jer odlaskom sa javne scene on može da stigne samo na jedno mesto - u zatvor. Trenutno se sprema da postane direktor preduzeća koje će biti investitor projekta Beograd na vodi, a da bi neometano i tu mogao da krade, za desnu ruku mu je dodeljen Milutin Folić, novi gradski arhitekta bez ikakvog iskustva u vođenju projekata.

Beograd na vodi je planiran kao gigantska perionica para, a bar se u to razume Mlađan Dinkić, kao što se videlo u više afera u kojima je učestvovao, ili lično ili preko poverljivih saradnika. Zbog toga je ovaj, za zatvor zreo političar, toliko potreban i sadašnjoj vlasti. Bivši kadrovi URS-a se masovno učlanjuju u SNS, i bez problema ostaju na dosadašnjim pozicijama. Niko ih ne dira, kao što predsednik Vlade Aleksandar Vučić ne dira ni Mlađana Dinkića, za koga je, svojevremeno, predlagao zatvoreničku uniformu sa rednim brojem 001. Vučić je i za šefa svog kabineta postavio Ivicu Kojića, bivšeg državnog sekretara u Dinkićevom ministarstvu finansija. Niko ne dira ni takozvane "ekonomske diplomate", jednu potpuno nepotrebnu i štetočinsku grupu, koju je izmislio Dinkić, da bi udomio islužene kadrove svoje stranke. URS nastavlja da živi, ko što ni Mlađan Dinkić nastavlja da pljačka, umesto da je već odavno na izdržavanju kazne doživotnog zatvora i oduzimanja imovinske koristi.

Mlađan Dinkić zaslužuje da ga naredne generacije školaraca, barem još 50 godina, izučavaju kao jednog od najvećih izdajnika srpskih nacionalnih interesa.

A 1.

Ima keša i prljavog veša...

Kada je podneo ostavku na funkciju predsednika URS-a, Mlađan Dinkić je izjavio: "...U najboljim sam godinama, pokazao sam da znam i neke druge poslove da radim. Videću da li ću nastaviti rad na Ekonomskom fakultetu, ili u muzičkoj produkciji. Ovom rezultatu će se sigurno najviše radovati moja žena, jer smatra da je vreme da živimo bolje nego što smo to mogli dok sam bio u politici."

Nije ni u politici tako loše živeo. Iako se njegova imovina procenjuje na više stotina miliona evra, Dinkić je stalno želeo da ostavi utisak čoveka bez velike imovine. Godinama je pričao kako živi u stanu od 68 kvadrata kupljenim na kredit.

Onda je, iznenada, naveo da živi u stanu od 150 kvadratnih metara kupljenim za 353.000 evra. Deo para potrebnih za kupovinu nekretnine bračni par Dinkić je, navodno, dobio putem kredita, i to 150.000 evra, dok je ostatak plaćen gotovinom.

A 2.

Saga o "rashodovanom dupetu"

Novi gradski arhitekta, koji će nadgledati radove na projektu Beograd na vodi, pa samim tim i preduzeće čiji bi direktor uskoro trebao da postane Mlađan Dinkić, je Milutin Folić, koji ima 35 godina života i izmišljenu biografijom.

Na zvaničnoj gradskoj internet prezentaciji stoji kako je Folić tvorac idejnog rešenja za Ho Ši Min Toranj u Hanoju u Vijetnamu. Međutim, zvanično, Vijetnamci tvrde kako je tvorac koncepta bio Karlos Zapata, dok je projekat vodio francuski arhitektonski biro AREP u kome nema ni pomena o nekom Foliću. U vreme većine ostalih projekta na kojima je navodno radio, Folić je još bio na studijama, pa je tako u najboljem slučaju mogao da sarađuje samo kao tehničar.

Folić se rado izdaje za plejboja, i često se viđa u društvu estradnih zvezda. O njemu je, međutim, jedan od najpoznatijih gej aktivista u Srbiji, Predrag Azdejković, na svom Fejsbuk profilu samo kratko napisao: "Rashodovan". Šta bi to tačno trebalo da znači, neka procene čitaoci.

U svakom slučaju, Folić ni izdaleka nije osoba sposobna da nadzire rad jednog tako ovejanog i iskusnog lopova, kao što je Mlađan Dinkić. Možda je upravo zato i postavljen na mesto glavnog arhitekte Beograda? Ili ga Vučiću preporučilo njegovo rashodovano dupe?

A 3.

Upravljanje klimatskim promenama

Najpoznatija laž koju je Dinkić izrekao je ona predizborna iz 2008. da će svaki građanin dobiti besplatne akcije u vrednosti od 1.000 evra. Ubrzo je priznao kako je lagao da bi Borisu Tadiću i DS-u pomogao da pobede na izborima.

Kao ministar finansija i privrede 5. februara 2013. Dinkić je Tanjugu rekao: "...Cilj vlade je da od Srbije napravimo žitnicu Evrope, da ne zavisimo više od klimatskih promena, nego da znamo da, kada je suša - imamo vode, a kada je poplava - da možemo da odvodnjavamo."

Posle katastrofalnih majskih poplava direktor Srbijavoda Goran Puzović je rekao medijima: "...Najgore što nam se desilo je zakon iz 2010, koji je doneo Mlađan Dinkić, kada su naši prihodi postali prihodi budžeta. Ne sporimo, ali država, kada sve to iskontroliše, mora da ih vrati nama nazad, a to se nije desilo. U ovom trenutku imamo 1,3 milijarde dinara, a bez dve do tri milijarde dinara ne možemo da uradimo ni ono najminimalnije."

Prema Dinkićevoj ideji, dakle, država uzima pare od javnih preduzeća kako bi popunila budžetske rupe i mogla da zadovolji apetite podmitljivih političara.

podeli ovaj članak: