Natrag

Druga dimenzija

1914-2014: kako je antinemačka propaganda odredila ulogu Srbije u Prvom svetskom ratu?

Britanska prevara veka

Šta su stvarni uzroci početka Prvog svetskog rata i zbog čega Srbija i u novom veku trpi posledice imperijalne netrpeljivosti Velike Britanije i Nemačke? Da li je izveštaj o zverstvima austrougarskih vojnika nad srpskim civilima koji je sačinio "neutralni švajcarski forenzičar", Arčibald Rajs, bio potreban Srbiji ili Velikoj Britaniji?

Piše: Ivona Živković

Stogodišnjica početka Prvog svetskog rata (Velikog rata) gotovo je neizbežna tema ovih dana u srpskim medijima. Posebno se nameće takozvana "istorijska revizija", pa mnogi "veliki" svetski istoričari, koji su u međuvremenu otkrili neke nove (da li skrivane?) dokumente, sada imaju tobože bolju, ali i drugačiju sliku "istine" o stvarnim uzrocima Velikog rata. Tabloid je još pre godinu dana obradio ovu temu sa aspekta zavere gde smo jasno predočili da je veliki svetski sukob 1914. nastao kao posledica borbe dve ili više evropskih oligarhija za bogata nalazišta nafte u Mesopotamiji i kasnije čitavoj Severnoj Africi. Bilo je potrebno novo iscrtavanje granica (interesnih vlastelinskih tj. korporativnih poseda koji se i danas prepliću u čitavom svetu) i rat je bio način da se dođe do novog međusobnog dogovora (mafijaškog). Ugovor Nemačke sa Turskom o gradnji pruge Berlin -Bagdad je morao da se raskine, jer je pruga prolazila trasom punom nafte koju je htela i britanska vlastela. I nemački i britanski vlastelini su znali da će najveći biznis dvadesetog veka biti biznis sa naftom. Shvatila je to i ruska vlastela pa je zato morala da bude sprečena nagla industrijalizacija Rusije koja bi onda lako progutala čitavu Evropu. Srbija (tj. Bosna) je samo mesto gde je ispaljen prvi metak koji su podmetnuli britanski agenti ubistvom austrougarskog nadvojvode Franca Ferdinanda kako bi blokirali trasu pruge Berlin - Bagdad.

Propaganda ratnih zverstava

Ali, jedan vid ratovanja je prvi put veoma efikasno primenjen u Velikom ratu, a to je ratna propaganda. Posebno je korišćena propaganda "neprijateljskih zverstava". Od tada do danas ovakva ratna propaganda se veoma vešto primenjuje i u brojnim lokalnim ratovima. Poslednji primer su zverstava u Ukrajni (ubijanja žena, dece, civla, silovanja, sakaćanja), kao i u Nigeriji (otmice devojčica, ubijanje dece). O ovome mediji konstantno izveštavaju, iako se većina podataka uopšte ne može proveriti. Ovakve vesti imaju jasan cilj da kod običnih ljudi izazovu svest i verovanje da je vojna intervencija (tzv. mirovna misija) u određenom kraju sveta neophodna kako bi se zverske strasti stišale.

Profesor savremene istorije i direktor Centra za izučavanje rata, propagande i društva na Univerzitetu Kent, Dejvid Velč, obradio je upravo ovaj vid ratovanja posebno analizirajući njegovu primenu u Prvom svetskom ratu.

Inače sam pojam "propaganda" ustanovljen je u rimokatoličkoj crkvi u 17. veku osnivanjem Svete Kongregacije za širenje vere (Congregatio de propaganda fide), nakon poznatog Saveta u Trentu kad je došlo do raskola sa reformistima. Propagandu neprijateljskih zverstava primenjivale su u Velikom ratu, po prof. Velču i Nemačka i Francuska i Austrougarska, ali su Britanci su bili najveštiji. I današanja takozvana "istorijska revizija" Velikog rata je samo nastavak britanske propagande.

Cilj propagande neprijateljskih zverstava tokom Velikog rata je bila želja vlastelina da se u ratne sukobe uvuče što veči broj civila, te da rat zaista bude veliki, a ne da se ograniči samo na bojno polje. Britaniji su bili potrebni saveznici i velika podrška, jer vojno ipak nisu mogli da savladaju Nemačku.

Zato je bilo potrebno da se kod najvećeg broja ljudi: 1. zazove mržnja prema neprijatelju: 2. da se ubedi narod u opravdanost ulaska određene strane u rat; 3. da se podstakne aktivna podrška takozvanih neutralnih ili nezainteresovanih zemalja (kao što je na primer SAD zbog nepodnošljivog moralnog pritiska javnosti) i 4. da se učvrsti podrška sopstvenih saveznika.

Tako je prvi zadatak ove propagande bio da se neprijatelj prikaže kao varavarin, divljak i zver koji: siluje žene neprijatelja, zverski ubija nedužne civile, sakati ih i muči, ubija decu, starce, pali kuće i sl. Stereotipi ovakve propagande su i danas prepoznatljivi i stalno su i dalje prisutni u svakom međuetničkom i međudržavnom konfliktu.

Posebno je zanimljivo kako se u ovoj propagandi opisivao neprijatelj: u Nemačkoj su Britance opisivali kao "podmukli Albion" i iznosili javnosti izveštaje da Saveznici koriste dum-dum metke, da koriste kao vojnike divljake iz Afrike i Azije koji su skloni brutalnostima i sakaćenju. Nemačka je smatrala da je uvučena u rat jer se našla u okruženju veoma agresivnih zemalja poput Britanije i Francuske.

Zverstvom su nazivali i veliku pomorsku blokadu koju im je uvela Velika Britanija (od 1914 -1919) koja je zaprečila put trgovačkim brodovima koji su Nemce snabdevali sirovinama i hranom i dovela Nemačku na ivicu gladi. Uvoz hrane u Nemačku bio je potpuno onemogućen tokom četiri godine rata.

Efekat ove blokade osetili su teško nemački civili. Britanski armijski major general ser Ejlmer Guld Hanter-Veston decembra 1918. u vreme posete Nemačkoj je primetio u svom privatnom dnevniku: "...situacija sa hranom je zaista ozbiljna... Nemci žive u potpunosti tako što jedu svoj prehrambeni kapital ... Pojeli su sve kokoške koje su im nosile jaja i sada jedu krave koje su im nosile mleko".

Britanski, francuski i belgijski opisi neprijatelja

Britanski mediji su Nemce takođe nazivali zverima, podnoseći brojne "dokaze" o njihovim kukavičijim zločinima nad civilima. Namci su nazivani primitivnim i agresivnim Hunima (po navodnim azijskim varvarima koji su napadali Rimsko carstvo) čime su želeli da uporede "svoje" civilizacijske evropske vrednosti sa ovim azijatima. (Iako su Englezi kao ostrvljani rugobatnog i primitivnog jezika pre nego što su u njih investirali venecijanski trgovci vazda bili izolovani od evropske civilizacije i veoma skloni varvarskoj borbi oko trona i poseda, masonska propaganda je činila sve da se Englezi vremenom osete nadmeno u odnosu na ostale Evropljene. Nemački kompozitor Hendl, rado je prihvaćen kao britanski dvorski kompozitor za trijumfalističke ceremonije kraljevske porodice, iako je dolazio iz sada "varvarskog" nemačkog naroda. Ali, moralo se, pošto Englezi svoje kompozitore koji bi pravili muziku evropskog duha nisu imali. Tako su Englezi morali prvi da prođu period europeizacije, da bi danas ovo europejstvo nametali Istočnoj Evropi i Rusiji gde šire svoj biznis).

I Francuzi su opisvali Nemce omalovažavajućim pojmovima kao "Boše" u značenju "Bitange", a svoje angažovanje u Prvom sv. ratu nazivali su borbom civilizacije protiv varvara. Nemačkog cara Vilhelma II nazivali su "šefom varvara "

Opšte klevetanje kajzera Vilhelma II i njegove Weltpolitik ( međunarodne politike koja se još nazivala i kajzerizam i koja je uključivala savez sa turskim sultanom), kao i optužbe za brutalnost bile su oznake britanske i francuske propagande kroz čitav Prvi svetski rat.

Priče o Hunima koji nose šlemove sa šiljkom i njime bodu decu i žene, kuvaju leševe i prave od njih sapun, razapinju ratne zarobljenike i koriste sveštenike kao pljeskače u katedralama umesto zvona, bile su tako slikovite i učestale u svim medijima da je veliki deo Britanaca u njih verovao. Posebno nakon izveštaja nekakve stručne komisije poznate kao Brajsova komisija (1915) koja je ustanovljena da se pozabavi ovim "glasinama" i koja je sa autoritetom "stručnjaka" zaključila da je mnogo toga tačno (iako je kasnije ipak prihvaćenno da su preterali u svojim "nalazima"). Način rada famoznog Haškog tribunala i njegovih organa upravo vuče korene iz načina rada ove stručne posmatračke komisije. ona nije bila ništa drugo do deo perfidne propagande. Baš kao što je to i Haški tribunal.

Nemačka politika "Schrecklichkeit" zasnovana na konceptu vojne nemilosrdnosti (čime se skraćuje period ratovanja) u vreme nemačke invazije na neutralnu Belgiju, bila je za Britance najbolji "dokaz" njihove brutalnosti i britanska štampa je u tom periodu naveliko i veoma slikovito izveštavala o njihovim strahovitim zločinima nad jadnim i nezaštićenim belgijskim stanovništvom. Belgijanci su predstavljani engleskim čitaocima kao siročići bez zaštite izloženi "brutalnom pruskom militarizmu".

(Britanska štampa, na zadatku i pod kontrolom aristokratije, naveliko i naširoko će veličati i popularisati Adolfa Hitlera kada je 1933. postao kancelar znajući da su Hindenburgu podmetnuli svog agenta koji će Nemačku razoriti iznutra jezuitskom smicalicom).

Arčibald Rajs u službi britanskih interesa

Ova antinemačka propaganda je tako zarad britanskih interesa morala biti ubačena i u Srbiju. Baš kao što je za Francusku bio važan Brajsov izveštaj (Le livre rouge des atrocités allemandesi) i izveštaj sa ratišta u Srbiji doprineo je ovoj antinemačkoj histeriji. Za ovo je bio zadužen švajcarski forenzičar Arčibald Rajs koji je bio dopisnik lista Gazette de Lausanne i njegovi izveštaji sa ratišta na Balkanu sa fotosima objavljivani su često i u formi pamfleta. Ovi Rajsovi izveštaji su bili, kako tvrdi profesor Velč, gotovo frapantne sličnosti sa opisima u drugim francuskim i britanskim publikacijama iz istog perioda (to su uglavnom opisi sakaćanja, silovanja žena, masakriranja civila i obavezno korišćenje dum-dum municije zabranjene Haškom konvencijom iz 1899. i 1907.

Britanska vlastela je nesumnjivo vršila pritisak na srpsku vladu da se prikloni britanskim interesima, bez obzira na privredni interes Srbije, očekujući verovatno da nakon rata preuzme pod svoju kontrolu i delove Austrougarske odnosno Hrvatsku u Sloveniju i stavi ih na upravu dinastiji Karađorđevića.

Srbija ("svinja") je tako morala da se prikazuje svetu kako se herojski bori protiv Austrougara i Turaka, da sanja o ujedinjenju sa braćom preko Drine i severno od Save, ali i da istovremeno trpi zbog varvarskih nemačkih zločina.

Istina je zapravo bila ta da Srbije niti je mogla da ratuje sa bilo kim, niti je imala ikakav interes. Tako je i A. Rajs navodno pozvan od strane srpske vlade, da sačini nekakav stručan i neutralan izveštaj o zločinima nad srpskim civilima, a što je najviše bilo važno Velikoj Britaniji, da bi time vitlala pred nosom nemačkim predstavnicima prilikom potpisivanja sporazuma na mirovnoj konferenciji u Versaju. Srbi od toga nisu imali ništa. Zanimljivo je da je baš Rajs kao "veliki prijatelj Srba" išao u ime Srbije na ovu mirovnu konferenciju.

Aristokratiji u Londonu je bilo važno da naplati ratnu štetu i to u zlatu, i deo zlata je (ne treba u to sumnjati), dao i svojim prijateljima iz dinastije Karađorđevića i njihovim servilnim Cincarima (poput Nikole Pašića) i drugim zaslužnim srpskim masonima. Naravno, pod uslovom da sve čuvaju kao bratsku tajnu. Narod je dobio groblja i kosturnice, a preživeli novu bedu.

Rajs je tako napravio „...Izveštaj o zverstvima koje je načinila austrougarska vojska za vreme prve invazije na Srbiju 1914", što znači dok su austrougari još bili na terenu. Dokument ima 190 strana i odmah je preveden na engleski. U uvodu ovog prevoda Vojislav. M. Jovanović, koji se predstavlja kao službenik srpskog ratnog pres biroa, nadahnuto i sa puno prezira prema "neprijatelju" navodi da Rajs u Izveštaju govori „o varvarskim metodama ratovanja" i okrutnosti prema civilima od strane Nemačke, isto kako su to radili i u Belgiji i „verno su imitirani od strane njihovih saveznika u Srbiji". On još sa očitom porugom kaže: „Prezentovana istraga i izveštaj istaknutog čoveka nauke (koji je neutralan) zapravo dokazuje da 'šarmantan austrijski narod' i 'ponosna i galantna mađarska rasa' (Hungari) imaju lošu čast da nadmaše, ako je to moguće svoje pruske prijatelje u zverstvima".

Izveštaj pun nedokazivih „dokaza"

Jovanović još kaže da su se u prevodu na engleski striktno pridržavali Rajsovog teksta, ali su imena nekih svedoka morali da zataškaju, jer su oni u međuvremenu internirani u Austriju i Nemačku, pa su ih morali poštedeti neprijatnosti. Iz istog razloga su zamenjena imena austrijskih zarobljenika. Sve u svemu, autentičnost svedočenja se ne može proveriti.

Rajsov Izveštaj zapravo neverovatno liči na brojne izveštaje i svedočenja sa kojima danas barata takozvani Haški tribunal. Tako piše da je „jedan austrijski lekar" Rajsu rekao da su austrougarski vojnici jednom prilikom toliko bili besni na Srbe da su čak pucali na sopstveni Crveni krst kada im je pomagao.

Mnoge zaključke Rajs je donosio kao stručnjak (forenzičar) na osnovu fotografija koje su mu donosili neki srpski oficiri na kojima su bili snimljeni unakaženi leševi civila, a što su navodno počinili austrijski vojnici. Takve fotografije mu je dostavljao od 11. do 24. avgusta 1914. kapetan J. Savić.

Jedan vojnik svedok navodi da je "Einschuss- patronen" korišćen uglavnom od strane Nemaca i Hrvata iz Frankove partije (misli se na partiju Pravaša Josipa Franka).

Jedan austrijski vojnik , Hrvat po imenu Dušan (mada ovo nije uobičajeno ime kod Hrvata) hvalio se da je ubio ženu i dvoje staraca i dete, i onda je pozvao svoje drugare da pogledaju žrtve. I neko od drugara je to ispričao Rajsu (današnji Haški tribunal je malo dete za ove "dokaze").

Jedan razvodnik iz Bijeljine je svedočio da su u Šapcu Mađari ubili 60 ljudi u crkvi. Bilo je navodno njih osmorica Mađara koji su narod masakrirali bajonetima da ne bi trošili metke. Mnogi civili su pobegli sa teritorije gde su se zločini dogodili, pa Rajs nije imao tačan broj žrtava i svedoka, već je logično pretpostavio da bi ih bilo daleko više.

Govorći o austrijskim vojnicima koji su počinili zverstva - uključujući i ona nad nenaoružanim civilima, Rajs je više puta naveo da su to bili Hrvati ili Srbi koji su bili muhamedanske vere, te da su oni bili posebno brutalni.

Naravno, ovo se nimalo nije dopalo kralju koji je na zahtev Londona morao da sanja o većoj kraljevini ujedinjenjem sa „braćom" Hrvatima i Slovencima. Tako su ovi delovi izveštaja morali da budu sklonjeni od srpske javnosti.

Da im "oslobađanje" i "ujedinjenje" sa "braćom" nije donelo ništa osim grobova srpski narod će početi da shvata u posleratnim godinama. Zato će im Arčibald Rajs ili neko u njegovo ime pripremiti još jednu perfidnu smicalicu sa svojim „testamentalnim" tekstom „Čujte Srbi". U ovom tekstu, Rajs će elegantno svu krivicu za srpsku nesreću svaliti na - narod.

(U sledećem nastavku: Ko je pisao i kome je trebao tekst "Čujte Srbi"?)

A 1.

Antinemačka propaganda okreće Srbiju protiv sebe

Iako je crnokosa cincarska porodica Karađorđević (ili Karageorgiu) nakon Majskog prevrata dovedena na srpski presto upravo po želji britanske vlastele, regent Aleksandar Krađorđević ujedinitelj ( kao i Obrenovići pre) poslovno se ipak našao povezan sa interesima nemačkih vlastelina koji su imali poljoprivrednu bazu u Srbiji. Kao kontinentalna seljačka zemlja Srbija je i mogla isključivo trgovački da bude povezana sa Nemačkom i Austrijom (kao i Turskom) i to se nije moglo promeniti. Britance je u Srbiji uglavnom zanimalo zlato. I nemački vlastelini su logično insistirali na ideji velikog ujedinjenja svih slovenskih poljoprivrednih i stočarskih država. A glavni agent uticaja je bio rimokatolički biskup Josip Juraj Štrosmajer.

Britanija je zato političko-šahovskim potezom verovatno stavila svog piona, Josipa Franka, koji je imao ulogu hrvatskog nacionaliste. Frank je bio Jevrejin, ali da bi izgledao kao veliki Hrvat prešao je u katoličanstvo. Frankovi sledbenici u Hrvatskoj tako nisu podnosili prema Zapadu orijentisane Srbe.

Na jednoj karikiranoj nemačkoj političkoj karti valtera Trira iz 1914. koja prikazuje personifikaciju nacionalnih država, Rusiju zbog najavljene industrijalizacije predstavlja čiča koji se sprema da proguta čitavu Evropu. Nemačka i Austro-ugarska su prikazene kao već pripravni vojnici okrenuti ka Rusiji, dok se Velika Britanije prikazuje kao mornar koji se uzda u svoju ploveće čelično topovsko utvrđenja. (Britanija je tada već izašla sa svojom novom čeličnom flotom borbenih brodova.)

Irska je prikazana kao njihov buldog koji je već uznemiren, dok su Francuzi takođe već obučeni u uniformu, ali još ne znaju na kojoj strani će biti njihov neprijatelj - da li je to Britanija, Rusija ili Nemačka. Srbija je prikazana kao svinja (da li zbog izvoznih poslova sa svinjama ili je u pitanju neka druga konotacija?).

I ta "svinja" se našla tačno između čuvara pruske imperije na jugu - Austrougara i velikog turskog okupatora, a nemačkog saveznika koji je držao ogromne latifundije u severnoj Africi. I britanska vlastela je htela da te latifundije budu pod njihovom kontrolom.

Tako je "svinja" morala da bude bačena austrougarskoj da se zabavlja njenim čerečenjem, dok dok su na severu i zapadu britanske ploveće čelične tvrđave postavile nemačkoj pomorsku blokadu. Nemačke podmornice su bile odgovor na ovakvu blokadu i Britanija je već nakon dve godine rata bila na ivici teškog poraza. Samo perfidno uvođenje SAD u rat (preko svog čoveka Vudro Vilsona) spasilo je Britaniju od teškog vojnog poraza.

Upravo zbog nesposobnosti da vojno parira ipak daleko moćnijoj Nemačkoj (Britanija je uglavnom živela od reketiranja trgovačkih brodova što se otmeno naziva obavezno osiguranje ), britansko plemstvo je preko jezuitske agenture nastojalo da rasplamsa što veću ratničku baklju u Evropi i pridobije saveznike , bacajući sve moguće poruge i čini na Nemačku.

Čitav svet, svaki čovek u Evropi i SAD je morao da oseti užasan strah od Nemačke nemani koja guta sve oko sebe i da se prikloni Saveznicima. Ko god je mogao da nosi oružije morao je da se naoruža i brani evropske civilizacijske tekovine od ratobornih pruskih varvara. Tako je srpska "svinja" jednostavno žrtvovana zarad britanskih interesa. Dok su se besni Austro-ugari (zbog atentata u Sarajevu) bavili jednom srpskom svinjom, Turska je imala unutrašnji problem sa jezuitskom agenturom i njenim"mladoturcima".

Tako je ova agentura prevratom preuzela kontrolu nad nemačkim naftnim poljima u Turskoj gde su živeli Jermeni (čuvenim jermenskim genocidom koji su izvršili potplaćeni turski "otporaši"), a srušena je i carska Rusija. Ova dva genocida zato nikada nisu dobila pravu istorijsku reviziju i značaj. Treći genocid izvršen je u Srbiji čime je ovaj kvalitetan poljoprivredni prostor iz koga se hranila i Nemačka teško oslabljen i kao takav bio je lak plen nadolazećoj industrijalizaciji koju će ovde nastojati da uvede Britanija.

Anti nemačkom propagandom podstaknuta je i mržnja prema vojvođanskim Nemcima, koji su kasnije i proterani sa svojih plodnih poljoprivrednih poseda.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane