Natrag

Feljton

Žan-Pol Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi (6)

Kult velikog ujedinitelja

Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schonhausen), ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio duboko konzervativnih, aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati "dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je, kao vođa Nacionalsocijalista, iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela. Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom, Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone, Žan-Pol Bled.

Žan-Pol Bled

Bizmark ostaje u sećanju Nemaca, kao i evropskih naroda, kao otac nemačkog ujedinjenja. To je prva slavna titula koju mu posle savremenika priznaju i buduće generacije. Da je napustio vlast odmah posle osnivanja Rajha, verovatno se ne bi razvila tako živa kontroverza oko njegove ličnosti, metoda i dela.

Možemo da žalimo sredstva koja su upotrebljena kako bi se postigao taj cilj. Bilo bi lepo da se ujedinjenje rodilo iz narodne želje. Ali je isto tako sumnjivo da bi nova skupština uspela tamo gde se Frankfurtski parlament nasukao 1849. Ništa više nego do tada, nisu bili stvoreni uslovi za jedan takav scenario u takvoj monarhističkoj Nemačkoj, s kraljevima i prinčevima. Naš pacifizam, koji je plod traume iz dva svetska rata, protivi se pribegavanju ratne sile. Ali nije li to naš pogled gledanja na stvari? Koja se to nacionalna unija stvorila ili je bila ponovo obnovljena, tokom XIX veka i početkom narednog, sledeći samo mirne puteve?

Nijedna nije plod mirne istorije. Nijedna se nije formirala a da nije morala prebroditi krizu, da se suoči sa antagonističkim interesima na unutrašnjem kao i na spoljašnjem planu.U svakom slučaju, ako je Bizmark pazio da ograniči ulogu predstavnika naroda, unija je dočekana u euforičnoj klimi. Okolnosti u kojima je uspela još više pojačavaju atmosferu nacionalnog ushićenja. Vojne pobede su slavljene kao neoboriv dokaz superiornosti Nemačke nad ostalim nacijama, ubeđenost izvrsno izražena reakcijom barona Špicemberga (Spitzemberg):

"...Kakav mir za nas Nemce! Nijedan od onih koje smo sklopili u prošlosti nije veličanstveniji, slavniji! Mi smo ujedinjeni u Rajhu, najvećem carstvu, najmoćnijem, najstrašnijem u Evropi, veliki ne samo po svojoj fizičkoj snazi, nego takođe po svojoj kultu-ri i duhu koji prožima naš narod".

Usred ovog opšteg veselja, glasovi neslaganja ne nailaze na odjek. Niče ukazuje na opštu grešku po kojoj je „nemačka kultura odnela pobedu u ovom ratu" i plaši se da se „naša pobeda na pretvori u totalni poraz": poraz, čak i smrt nemačke kulture u korist „Nemačkog carstva".

Bizmark je mogao da dovede do kraja svoj kurs ka ujedinjenju; izvana je lišio Austriju a zatim Francusku, saveznika među najvećim evropskim silama u njihovom ratu protiv Pruske. Znajući da ujedinjenje ne bi moglo da odoli jednom porazu, više ga ne napušta opsesija neprijateljske koalicije protiv Rajha. Više se ne radi o vođenju ofanzivne politike, već o odbrani status quo-a koji posle rata 1870. dovodi Francusku u izolaciju.

Kako bi održao taj cilj, Bizmark svim sredstvima koristi svoje veštine u međunarodnom okruženju koje je sve više i više pod tenzijom. Kao krajnji uspeh, ovakva politika kulminira uzavrelošću, koju on dovodi do krajnjih gra-nica kako bi održao vezu s Rusijom u cilju da je spreči da popusti iskušenju saveza s Francuskom.

Možda nije dovoljna samo osrednjost Vilhelma II da objasni ovaj raskid. Možda je diplomatski pravac, koji je sledio Bizmark, bio oslabljen s previše kontradiktornosti, da bi ga jedan naslednik, čak i ako je želeo da ga sledi, na kraju morao napustiti. Ovako rečeno, Vilhelmov Rajh se opasno udaljava od puta koji je Bizmark iscrtao. Razdvajanja su očigledna. Hibris, pokretač Weltpolitik-e koju je započeo Vilhelm II, raskida s Bizmarkovom tradicijom koja je za korišćenje sile u službi kontinentalnog mira. Zaključak je da ni pomorska politika admirala Tirpica takođe ne sledi taj niz. Okrenut ka evropskom kontinentu Bizmark se nikad nije zanimao da razvije veliku ratnu flotu.

Šta najzad reći, posle raskida sa Rusijom, o njegovoj brizi da kontroliše Austro-ugarski savez kako se nikada Nemačka ne bi dovela u situaciju da nepromišljeno podržava Austro-ugarske ambicije na Balkanu? Bezuslovna podrška Vilhelma II dovodi do katastrofe jula 1914. kada, kako ne bi izgubio poslednjeg saveznika, Berlin ohrabruje Austro-Ugarsku na kobnu nepopustljivost prema Srbiji, posle atentata u Sarajevu.

Nije ga zavarala eksplozija nacionalne groznice

U skladu s logikom monarhističkog principa, Bizmark namerava da svoju vladu stavi iznad i izvan bilo čijeg uticaja. On je više puta tvrdio, kao u čuvenom govoru 25. januara 1873. pred pruskom skupštinom: „Jedino kralj i vlast koja proizilazi iz njegovog shvatanja politike ostaju nezavisni od partija, i upra-vo na tom nivou koji je kruna uzdigla, po meni treba da se drži pruska vlada, tj. iznad drugih partija."

Stvari su, naravno, drugačije kada se ide iz teorije u realnost. Ipak, realnost je tvrdokorna, jer iako poslanici u ustavnoj monarhiji, za razliku od parlamentarne, nemaju mogućnost da svrgnu vladu, s druge strane vlada veoma teško može da obezbedi većinu.

Više od deset godina se Bizmark oslanja na liberale, s rizikom da oni iskoriste tu svoju poziciju kako bi, korak po korak, došli do parlamentarnog režima. On nesumnjivo zaobilazi prepreku, ali na koliko dugo? Ova opasnost nije nepoznata njegovim odlukama iz 1878-1879. Počevši od preokreta, scenario se okreće. Kako bi obezbedio čvrstu većinu, on se lično angažuje u dve izborne kampanje na kojima otvoreno uvodi građansku inicijativu, metodu koja pokazuje stvarno značenje približavanju bonapartizmu.

Većine, koje je dobio u teškoj borbi, ne opstaju. Bizmark, dakle, mora da proširi paletu sredstava koje koristi kako bi zadržao kontrolu vlasti. Ali njegovi pokušaji da stvori paralelne strukture u Rajhstagu, u cilju da ga marginalizuje, završavaju se neuspehom. Razlog tome je što Ustav ne dozvoljava da se njime tako lako manipuliše, kao što je Bizmark verovao, i što određuje stvarne granice u vršenju njegove vlasti. Može se reći da nije prikladno prizivati duh „diktature" da bi se opisao njegov režim.

Ostaje karta državnog udara. Bizmark je često pretio njome, ali na način Damoklovog mača, nikad je ne upetrebljavajući. Izgleda, ipak, da ova mogućnost počinje da se potvrđuje početkom 1890. Situacija se promenila. Bizmark nema samo posla s neposlušnom skupštinom. Nova činjenica je što mora da se čuva od cara, za koga je shvatio da želi smanjiti njegove povlastice, ako ne i da ih ukine. U jednoj takvoj atmosferi na kraju vladavine, jedva dobijene tradicionalne podrške pokazuju kolebanja. Lična moć dostiže ovaj krajnji stadijum u kome nema nikakvog drugog opravdanja do sopstvenog.

Suočen s ovom dvostrukom opasnošću, Bizmark dolazi u iskušenje da igra najprljaviju političku igru-da zaoštri krizu posle izbora u februaru 1890. -možda čak i da ide do državnog udara. Njegova iznuđena ostavka mu ne ostavlja dovoljno vremena, ali iskušenje je, kratko i jasno, postojalo.

Ostaje poslednji kriterijum za ocenu ujedinjenja koje je Bizmark ostvario. On mu je odredio teritorijalni okvir, odredio institucije, ali, da bi se proces završio, repertoar mora da se proširi na celo društvo. Čak i na ovom polju postoje slabosti.

Bizmark nije bio zavaran eksplozijom nacionalne groznice koja je pratila osnivanje Rajha. On je znao da bi moglo pasti i da izvesna opiranja, pa i opoziciona, u nekom skrivenom trenutku ne bi oklevala da iskrsnu. Ipak, svojim odlaskom on ostavlja jedno društvo, duboko podeljeno, u čemu je i on učestvovao. Za manje od deset godina je dva puta bacio anatemu na „neprijatelje Rajha" i gledao kako da ih isključi iz nacionalne zajednice. Ovi pokušaji se završavaju gorkim porazima.

Započinjući Kulturkampf, Bizmark preuzima veliki rizik, time što svoje napade usmerava na gotovo trećinu stanovništva Rajha. Istinu govoreći, on nikada nije mogao zamisliti da bi katolici napravili jedinstvo sa sveštenstvom i sa Centrumom. On ponavlja ovu grešku kada namerava, krajem decenije, da potpuno uništi socijaliste. Ni ova represivna politika nije proizvela ništa manje štetne efekte. Socijalisti sabijaju redove. Katolici i socijalisti ostaju izvan dominantne kulture i razvijaju odvojeno svoju ličnu potkulturu. U 1890. nije stvoreno moralno jedinstvo među Nemcima. Otac politike ujedinjenja nosi odgovornost zbog ovog kašnjenja.

Bizmarka nije niko nasledio

Ovaj razlaz u mišljenju leži u posmrtnom odnosu koji nemački narod gaji prema Bizmarku, jer kao i kod drugih velikana i on poznaje drugi život, mnogo posle pošto je fizički nestao. Kao Cezar (Jyles Cesar), Luj XIV, Fridrih II i Napoleon, i Bizmark je zabrinut za sliku koju će buduće generacije zadržati o njemu, pa odlučuje da je sam oblikuje. Njegove Misli i sećanjasu inspirisane dvostrukom željom: da nametne svoju verziju istorije i da iskuje oružje osvete. To uradivši, Bizmark pomaže rađanju legende kojoj nije dugo trebalo da se stvori.

Ali, kao i svaki mit, tako se i ovaj veoma brzo udaljava od istorijske ličnosti, sve dok se ne razvije na osnovu gledišta raznih izvora. Neće proći dugo vremena dok nemačka desnica ne prigrabi uspomenu na Bizmarka kao svoje nasleđe, i to naročito pod uticajem njenih najradikalnijih grupa. Očigledno da nije sve manipulacija u ovakvom postupku. Jedan deo Bizmarkovog dela vuče ka konzervatizmu.

S druge strane, neke izjave iz poslednjih godina života beleže očvršćavanje njegovih stavova. Između ostalog, sve do svoje smrti on poziva na ekstremne mere protiv socijalista-zapaljivim rečima, dobro smišljenim da očaraju one slojeve gde su socijalisti označeni kao strano telo u društvu.

Uprkos ovim verbalnim ispadima, Bizmarkova ličnost je previše bogata, isuviše kompleksna, da bi mu se dala neka etiketa. Njegov konzervativizam je ublažen pragmatizmom, kao i smislom za moguće pobune protiv partijskih ideja i jarma ideologija. Ipak, u rukama krugova radikalne desnice (Pangermanistička liga, Kolonijalna liga, Pomorska liga), Bizmark je predmet metamorfoze. On više nije samo otac ujedinjenja; on postaje branilac agresivnog nacionalizma i militarizma, i za mnoge generacije se ova slika nameće, kako u Nemačkoj tako i u inostranstvu. Kao i uvek, kako to biva u mitovima, ta slika sadrži jedan deo istine bez koje ne bi mogla imati kredibilitet pred javnošću. Ali, u skladu sa zakonitostima te vrste, ona uveličava crte do pojednostavljivanja, čak i do karikature.

Veliki broj spomenika, podignutih u slavu Bizmarka do 1914, prikazuje ovaj fenomen. Bilo da su u obliku statue, kule ili svetionika, svi oni privlače pažnju svojom impozantnom veličinom. Kule nisu nikada manje od 20 a mogu dostići visinu i 50 metara. Postavljena na postolje od 12 metara, statua u Hamburgu meri 23 metra. Ove impozantne veličine nisu slučajne. One imaju značenje koje prevazilazi prost ukus epohe za monumentalnim stilom. Samim pogledom na ove spomenike treba da se stekne utisak snage, koja se zatim potvrđuje predstavljanjem Bizmarka. On je najčešće u vidu ratnog heroja. U Hamburgu se prikazuje kao Roland u panciru, s mačem u rukama.

Većina ovih spomenika su rezultat ličnih inicijativa. Oni tako izražavaju snagu kulta koji se u velikom delu javnosti stvorio oko Bizmarkove ličnosti. On dobija dimenzije religije sve sa ritualom i obredima. Gomile se okupljaju oko ovih spomenika, za proslave koje se organizuju prilikom značajnih godišnjica, počevši od 1. aprila, datuma rođenja heroja. Velikan je postavljen na visoke kule, izgrađene van gradova, da tako s visine štiti nemačke zemlje. S druge strane, Fridrihsrue postaje mesto hodočašća. Fenomen se pojavio još za Bizmarkovog života i ne prestaje ni posle njegove smrti. Hodočasnici se okupljaju na mestima gde je voleo da se povuče, gde je živeo poslednjih godina, a zatim na njegovom grobu.

Različite manifestacije ovog kulta zahtevaju podrobnije proučavanje. Njih bi trebalo najpre shvatiti kao znake zahvalnosti prema ocu ujedinjenja. Ali, za mnoge se ovoj zahvalnosti pridružuje i drugo osećanje. Slavljenje Bizmarka se napaja padom popularnosti Vilhelma II. Ako je nova vladavina bila prihvaćena s pozitivnim predubeđenjem, ono nije odgovorilo ovim očekivanjima. Ovo razočarenje se ne odnosi samo na zbrkani i kapriciozan stil Vilhelma II, nego i na konstataciju da je pod njegovom vlašću Nemačka oslabila. Na tom nivou Bizmarkov kult se može objašnjavati kao nostalgija za veličinom, ako ne izgubljenom, a ono barem ugroženom. Vremena su dovoljno sazrela da se na ovom promenljivom terenu pojavi nada za „novim Bizmarkom". Na ovom stadijumu analize, izgleda da se još jednom stvara jaz između mita i istorijske istine. Ako mnoštvo Bizmarkovih obožavalaca i nije toga dovoljno svesno, veliki „sveštenici" njegovog kulta koriste uspomenu na njega za ciljeve od kojih većina nisu bili i njegovi ciljevi.

Kada se približavaju Vilhelmu II, s porukom da nisu verni nasleđu nestalog velikana, to je sigurno istina, ali ne u smislu u kome bi oni to želeli. Presecajući veze s Rusijom, a zatim i pokrećući Weltpolitik, Vilhelm je raskinuo s Bizmarkovom opreznošću - raskid koji je veoma brzo doneo posledice: od zabrinutosti do protivljenja većine sila. Bez ovog novog toka da li bi sporazum - koji je do tada smatran nemogućim - između Francuske i Rusije sa Engleskom video svetlost dana? Ali, umesto da ove neuspehe pripišu neumerenoj politici Rajha, rukovodioci partija ih stavljaju na račun preterane umerenosti i zahtevaju zbrda-zdola Drang nach Osten, sjedinjenje austrijskih Nemaca sa Rajhom, obnovu kolonijalne politike, jačanje pomorskog programa - sve politike koje su u apsolutnoj suprotnosti s ciljevima Bizmarkove diplomatije.Poraz, kao i dolazak republike, zadali bi ozbiljan udarac Bizmarkovom kultu. Ne optužuje li dvostruki slom iz 1918. vrednosti koje je veličao? Stvaranje republike je obeleženo dolaskom dve partije na vlast, socijaldemokrata iz SPD i katolika iz Centruma, koje su imale težak spor s Bizmarkom. Ipak, daleko od toga da je uzdrman, njegov kult se potvrđuje s obnovljenom snagom.

Pod teretom poraza i Versajskog sporazuma, poziv nekom spasiocu postaje još hitniji. Pred situacijom koju je rat ostavio, Bizmarkovi sledbenici se dele u dva tabora. Gustav Štreseman (Gustav Stresemann) predstavlja prvi. Najpre maksimalista, on veoma brzo shvata da Nemačka ne poseduje sredstva kojima bi se suprotstavila pobednicima. Pod okriljem bizmarkovskog pragmatizma, on propoveda strategiju smirivanja, s ciljem da se postepeno reši suštine sporazuma. „Veličina Bizmarka", izjavljuje u jednom govoru koji ima karakter programa, „nije se nalazila ni u njegovim čizmama oklopnika niti u pesnici. Bizmark je znao da pregovara na majstorski način sa stranim državama".Štreseman ima ambiciju da bude novi Bizmark koga Nemačka treba. Šest godina na čelu ministarstva spoljnih poslova, od 1923. do njegove smrti u oktobru 1929, on vodi takvu politiku koja ponovo dovodi Nemačku u sklad s drugim nacijama. Pakt iz Lokarnoa daje novi pravac odnosima s Francuskom, u kojoj ima za stalnog partnera Aristida Brijana.

Prvo sa Dosovim (Charles Gates Dawes) planom, zatim Jangovim (Owen D. Young), usvojen je novi sistem naplate odštete.

Iako je znao da u inostranstvu nametne sliku Nemačke koja je postala razumna, Štreseman ne ubira plodove svoje politike. Njegova partija, Nemačka narodna partija (DVP), nema korist od diplomatskih uspeha svog šefa, i još gore, ona redovno beleži pad, sve dok nije potonula u ništavilo početkom 1930. U stvari, uporna partija je odmah preuzela vođstvo i zadržala ga do poslednjih dana Republike. Ona ne štedi kritike prema Štresemanu, a najoštriji se ne ustručavaju da ga optuže za izdaju. U njenom najbitnijem parlamentarnom izražaju do 1930, Nacionalnemačka partija (DNVP) ne predstavlja samo konzervativne partije carstva, nego i produžava Domovinsku partiju (Vaterlandspartei) koja je osnovana 1917. zbog rata do istrebljenja, usled porasta pristalica mirovnog sporazuma bez pobednika i pobeđenog.

Nacionalnemačka partija se poziva na Bizmarkovo nasleđe kako bi osudila Versajski sporazum, uzvikujući slogan o „zabijenom nožu u leđa" i optužujući Vajmarsku republiku da je izdala nemačke interese. Kako bi, uostalom, i moglo biti drugačije, s obzirom da su ovaj režim nametnuli pobednici i da se demokratija zasniva na principima suprotnim nemačkoj tradiciji i duhu? Bizmark je s kapom i u čizmama preuzeo službu. Nacionalnemačka partija siste-matično koristi sliku velikog kancelara. Ona ukrašava njihove izborne plakate jasnom porukom za glasače. Partiju u toku kampanje prati slogan koji je isto tako jasan: „Povratak Bizmarku"...

Glavni komandant Reichwehr-a, general fon Sekt (Hans von Seeckt), mogao bi iskoristiti svoju poziciju da izjasni političke ambicije. U 1923. godini, godini svih opasnosti, mnogi u njemu vide mogući izlaz. Ali, pošto mu je ponuđeno da sruši Republiku, on to odbija. Kakva god da su njegova lična ubeđenja, ovaj monarhistički oficir ima nameru da održi armiju izvan partija. Za desnicu se javlja nova nada već sledeće godine, kada je izabran maršal fon Hindenburg (Paul von Hindenburg) za predsednika Republike. Pobednik iz Tanenberga ima puno osobina kako bi zamenio Bizmarka...Hindenburg, međutim, neće biti „novi Bizmark", čemu su se nadale njegove prve pristalice.

(Kraj)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane