Natrag

Na nišanu

Dolazi li kraj političkim strankama - mafijaškim centrima moći?

Dosta je bilo DOS-ovaca

Epoha ekonomskog, političkog, kulturnog i svakog drugog propadanja Srbije, koja je počela još osamdesetih godina prošlog veka dolaskom na vlast Slobodana Miloševića, mogla bi ove 2014. godine, konačno da se završi. Za takav rasplet događaja postoje sve pretpostavke, jer je početak kraja ovako mračnog perioda sve vidljiviji, kao i neizbežni sunovrat kratkotrajne vladavine Aleksandra Vučića. Sa njim će otići i poslednji ljudi užasne destrukcije iz devedesetih, koja je Srbiju unazadila najmanje jedan vek. Kako se srpska politička oligarhija u bratoubilačkom mafijaškom ratu razvlastila i ponudila da bude izveden pred krivična veća.

Nikola Vlahović

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Srbija je dobila jednopartijski sistem, koji je ličio na onaj prethodni. Stvaranjem Socijalističke partije Srbije (SPS), taj jednopartijski sistem u novom ruhu, dobio je i "svoju opoziciju", zapravo simulaciju demokratije. Naime, tadašnja Služba državne bezbednosti, formirala je niz stranaka koje su imale zadatak da glume parlamentarizam i političke slobode. Nametnute stranke, poput Srpske radikalne stranke, imale su zadatak da stalno sprečavaju ujedinjenje opozicije, da "stvari ne izmaknu kontroli". Zato su bili nagrađivani ili kažnjavani od strane ondašnje vlasti.

Kada je 5. oktobra 2000. godine došlo do političkog prevrata, pala je i Socijalističke partije Srbije, a sa njom i Srpski pokret obnove, kao najveća opoziciona stranka (koja je praktično nestala sa političke scene). SPS je je jedva preživeo ove promene, sa 10 procenata birača, što je bila realna mera te stranke u tom trenutku.

Dolaskom koalicije DOS na vlast, počinje nezapamćena pljačka Srbije, koju je, nakon vlade Zorana Đinđića, nastavila i vlada Vojislava Koštunice.

Postalo je jasno da nijedna od nekadašnjih opozicionih stranaka nije organizovana kao politička stranka. Nije se u početku znalo ni šta su njihovi istinski ciljevi niti koga zastupaju. Ipak, njihove prave namere razotkrila je "demokratska pljačka" koja je pokazala da su te stranke sve odreda lukrativne organizacije, kojima je cilj samo novac i vlast. Postavljene kao plemenske organizacije, sa neprikosnovenim vođama i poslušnim sledbenicima, ušli su u ciklus otimačina državne imovine, koja traje do današnjih dana.

Od osnivanja koalicije DOS, na vlasti je bila Demokratska stranka, koja je i najodgovornija za rasturanje nacionalnih resursa i uvođenje Srbije u red najsiromašnijih kolonija na svetu. Vlada Mirka Cvetkovića, doslovno je rasturila svu državnu imovinu, a strastvena pljačka koja je pod njegovom i Tadićevom vladavinom obavljena.

I dok je Tadićeva žuta mafija, sa koalicionim partnerima suvereno vlada Srbijom, a opozicije, takoreći, nije ni bilo, građani su bili izloženi neviđenom teroru, lišeni skoro svake nade da će se vlast moći promeniti.

Od dolaska DOS-a na vlast, nastavljena je trgovina sa opozicijom, i podela kolača.

Klovnovi i kombinacije

Srpske radikale, nakon odlaska Šešelja u Hag, predvodio je Tomislav Nikolić, ali je strankom, nema nikakve sumnje, i dalje rukovodio Šešelj.

Da bi osigurao svoju pobedu na predsedničkim izborima, u dva izborna kruga, Tadić je, u dogovoru sa Šešeljem plaćao milione evra, da Nikolić prizna Tadićevu pobedu.

Kada je na čelu Vlade Srbije bio Vojislav Koštunica, on je, takođe, preko šefa svoga kabineta Aleksandra Nikitovića, plaćao radikale ogromnim svotama novca dane opstruišu izglasavanje zakona, koje je planirala da usvoji Koštuničina, u to vreme takođe, proevropska vlada.

Srpska radikalna stranka je, kao populistička, imala najviše mandata u srpskom parlamentu, ali ih je koristila za nagodbe. Za rasprodaju nacionalnih interesa, za velike privilegije njenog rukovodstva, zamajavajući svoje glasače.

Veliku ulogu u razbijanju uspostavljenog sistema stranačkog grupisanja i vladavine mafije, imao je, da li slučajno, ili uz stranu podršku, Miodrag Rakić. Njemu je Boris Tadić dao u zadatak da razbije srpske radikale, da stvori od istih ljudi ovu partiju, koja će se distancirati od stare, tako da će biti prihvatljiva kao rezervna koaliciona partija DS-a.

Za vreme Tadićeve despotije, nastavljeno je sa urušavanjem pravosuđa, policija je pretvorena u pretorijansku gardu, mediji su stavljeni pod punu kontrolu vlasti, i u Srbiji nije bilo više nade za misleće ljude. Iz Srbije su bežali, koliko ih noge nose, svi oni koji nisu mogli podneti bestijalan odnos vlasti prema moral, prema građanima.

Mediji su u Srbiji širili, dolaskom DOS-a, najgoru propagandu, mentalno uništavanje generacija pričama o tome da su Srbi genocidan narod, sklon kroz istoriju zločinima. Prvo se Đinđić, a potom Tadić izvinjavao za sve i svašta u ime Srbije.

Ovakav klovn bio je prihvatljiv u početku za Evropsku uniju, ali stepen kriminala i pustošenje zemlje, njegova želja da njegova partija i on postanu ''značajni faktori mira i uticaja u Evropi", zgadili su se i centrima moći i u Vašingtonu, i u Briselu.

Prvo je Tadić u politički život vratio Socijalističku partiju Srbije, na opšte zgražavanje građana. On je to objasnio činjenicom da se ta parija reformisala, da se smrću Miloševića distancirala od njegove politike.

Ustvari, Tadić je smatrao da su socijalisti jeftiniji za potplaćivanje. Manje su bili zahtevniji od radikala, jer je Šešelj iz Haga stalno dizao cenu, i uslovljavao.

Vlast sa socijalistima bila je slatka, ali su mnogo koštali naprednjaci. Stvaranjem SNS-a srpski radikali su potpuno marginalizovani.

U želji da se promoviše kao veoma uticajan čovek u državi, Tadić je izašao na izbore, uveren da će sa naprednjacima napraviti novu koaliciju, koja će biti dosta jeftinija, jer su i socijalisti, u međuvremenu, postali zahtevni, naročito njihovi koalicioni partneri iz penzionerske partije.

Pod snažnim pritiskom iz inostranstva i velikim novčanim donacijama, Tomislav Nikolić je u maju 2012. godine bio prisiljen da prizna da je pobedio Borisa Tadića. Tri sata uoči zatvaranja glasačkih kutija, iz sedišta Evropske unije u Briselu stigle su mu čestitke na pobedi! Bila je o jasna poruka Tadiću, da mora da ode.

Zatečen porazom, Tadić je gajio nadu da Aleksandar Vučić neće ući u koaliciju sa socijalistima. Isto veče, kada je Nikolić proglasio pobedu, a Tadić mu čestitao, Aleksandar Vučić, iznenađen izbornim rezultatima, kojim su dobili predsednika republike i osvojili najviše poslaničkih mesta, napušta prostorije stranke, besan i histeričan. Nije bio takav dogovor sa Tadićevom mafijom.

Željan vlasti, sutradan Tadić prihvata da bude predsednik Vlade Srbije. Socijalisti trguju, obećavaju koaliciju, a Milan Bačević i Ivica Dačić u Moskvu dogovaraju koaliciju. Vučić preti izlaskom iz stranke, ali još nema tu snagu i da je pocepa, mada se zakleo Rakiću da će to uraditi, kada se od njega traži.

Dačićeva vlada je bila sredstvo kojima se služio Vučić za ostvarivanje svoje kriminalne politike.

On je sačuvao statusu u kojem su državom i dalje upravljali mafijaši Borisa Tadića. Zadržao je na istim mestima sve one koji su opelješili Srbiju za 51. milijardu evra, amnestirao je policijsku mafiju, sudije i tužioce, dao im još veća obezbeđenja i plate.

Miodrag Rakić je pokušao u januaru da preuzme od Đilasa stranku, i da sa Vučićem sklopi večni saveze o vladanju Srbijom. Kada je propao u toj nameri, dva meseca uoči smrti, podelio je DS i obe partije su na aprilskim izborima ove godine jedva prešle cenzus. Srećom, iz skupštine su izbačeni Koštunučini, Dinkićevi, i mafijaši Čedomira Jovanovića.

Ove tri stranke DOS-a. zauvek su otišle u prošlost.

Demokratska stranka danas je svedena na meru koja i pripada stranci takve orjentacije, i u istoriji Srbije ona je imala ispod deset odsto glasača, i okupljala je intelektualce, koji su, kao opozicija, štitili nacionalne interese u parlamentu. Bili su stvarna opozicija.

Aleksandar Vučić je uspeo da sačuva od odgovornosti sve one koji su od 2000. godine surovo, s političkih i partijskih funkcija, pustošili Srbiju.

Ipak, on nije uspeo da čuva Tadićevu, i satelitske stranke. Jeste njihove vođe i pljačkaše, ali ne i partiju.

Želeći da sačuva vrednosti Tadićevog načina vladanja, Vučić je sve članove SNS-a smatrao svojim neprijateljima, izlažući ih progonu, izbacivanju iz stranke, izmišljanjem afera. U njegovoj ladi najmanje ima članove SNS-a. To su, tobož, stručni kadrovi, poput srednjoškolca Lazara Krstića, zatim Vulina, ministra prosvete, ministar privrede, ministarke poljoprivrede, Kori Udovički...

U očekivanju neizbežnog pada

Otpor Vučićevoj despotiji u samoj stranci postaje organizovan, i njegova sumanuta potreba da vlada svojom ličnom voljom, dovešće do rascepa u SNS-u.

Stekli su se uslovi, sasvim realni, da uskoro, u srpskom parlamentu budu samo socijalisti, demokrate i naprednjaci, uz učešće poslanika partija nacionalnih manjina.

Projekat predstojećeg političkog čišćenja Srbije, podrazumeva da će u parlamentu ostati promenjena Srpska napredna stranka (sa novim rukovodstvom i bez Vučića), Demokratska stranka (bez tajkuna i kriminalaca), Socijalistička partija Srbije i stranke nacionalnih manjina. To daje nadu da će srpska politička scena dobiti priliku za stalno preispitivanje i pročišćavanje, kako se više nikada ne bi desilo da jedan čovek upravlja životima miliona svojih sunarodnika.

Demokratska stranka, danas svedena na njenu realnu meru, trebala bi u budućnosti da bude mala ali ozbiljna opozicija svakoj vlasti, u kojoj će dominantnu ulogu igrati časni i obrazovani ljudi, a ne primitivni bogataši koji su do juče bili u sukobu sa zakonom. Ljudi iz te stranke, poput Borislava Stefanovića, koji imaju kritički stav prema vlasti i koji govore bez uvijanja, direktno, trebali bi da postanu obrazac političkog preporoda u Srbiji.

Polako se stvara i kadrovska "infrastruktura" (za stvaranje nove SNS) od onih članova koje je Vučić brutalno izbacio, a koji su mu pomogli i novcem i glasovima da dođe na vlast. Mnogi su mu zbog toga danas kivni i neće propustiti priliku da sa sobom povuku i sadašnje članove SNS prema kojima se Vučić odnosi kao prema divljem i primitivnom plemenu. Njegove pretnje i otvoreno gađenje koje pokazuje prema članstvu od kako je je SNS formirana, vratiće mu se ubrzo, velikom snagom. Čekaju jesen kada je neizbežan udar na sirotinju, penzionere i sve druge socijalno osetljive grupe. Vučićev ministar finansija Lazar Krstić, ovih dana je jasno kazao da će morati "da seče tamo gde je najbolnije".

U poslednjoj fazi političkih promena u Srbiji, koje se već dešavaju, doći će do razbijanja Srpske napredne stranke (SNS). Stvaranje najmanje dve frakcije u ovoj stranci, dovešće i do odlaska Aleksandra Vučića sa pozicije "jedinog i svemogućeg".

Unutrašnjost Srbije u političkom smislu je hirovita, preko noći se menjaju i ljudi i odbori, trguje mandatima i uticajima. Srpska napredna stranka je nastala od dela članstva Srpske radikalne stranke, raznih konvertita i prebega, ljudi sumnjive prošlosti, lokalnih rodbinskih, prijateljskih i poslovnih klanova...

Kraj Vučićevog vladarskog cirkusa vidljiv je, takođe, i u odborima Srpske napredne stranke u unutrašnjosti. Za nepunih godinu dana, takozvana "centrala" SNS, po Vučićevom nalogu, smenila je na desetine opštinskih i mesnih odbora, dovela nove ljude, a od starih članova stvorila je nove neprijatelje koji čekaju svoj trenutak. Ovaj ružan, neprijatan i prljav posao, za Vučića obavlja uvek neko drugi. Prvih dana maja meseca ove godine, Vučić je naložio smenu više od stotinu lokalnih funkcionera iz Srpske napredne stranke! Pao je opštinski odbor u Beloj Crkvi, opštinski odbor u Kovačici...Nastavljen je trend koji već skoro dve godine traje sa promenom čitavih odbora, poput onog u Kuli, Ivanjici, Smederevu i drugim mestima. Svako od njih je spreman da napusti naprednjake za malo para i privilegija, da se okrene protiv Vučića (što nije teško, jer on i ne krije prezir prema većini članstva). Vučićev režim tone i to velikom brzinom.

Nedavno je profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Danica Popović, na skupu koji je organizovala Američka privredna komora u Srbiji, pred gostima iz Vašingtona, otvoreno kazala da ne vidi "ostrvo nade" za oporavak srpske privrede sa vladom koju predvodi Srpska napredna stranka, i u vezi s tim dodala: "...Mislim da će Vučić da uradi apsolutno sve što mu narede zapadne zemlje, a Zapad uopšte ne interesuje kako izgleda srpska privreda. U novoj vladi Srbije koju predvodi SNS, ne vidim ni volje, ni kapaciteta, ni znanja." Gosti iz Vašingtona su je pažljivo slušali. Jer, nisu bili u pitanju samo obični gosti...

Vučićev "hristoliki" govor tela, raširene ruke i klonula glava, njegov poziv na istorijska odricanja, plemenite patnje, jer nas očekuje "novi silazak" svetog duha sa arapskih nebesa, tamo negde, između 2018. i 2020. godine, kada bi, po predanju, mogao da nikne i "Beograd na vodi", uvodi nas u surovu stvarnost: suludi autokrata ne zna šta čini, gde se nalazi i kuda ide. U takvim okolnostima, njegov pad omogućio bi Srbiji novi uzlet. Ekonomski i politički.

A 1.

Ko će promeniti Ustav?

Nedavna poseta Aleksandra Vučića Nemačkoj, otvorila je i pitanje promene Ustava Srbije, o čemu je kancelarka Merkel i ranije govorila, misleći i na unošenje "novih teritorijalnih činjenica", odnosno faktičko priznanje Srbije da Kosovo više nije "Autonomna pokrajina". Tačnije, u novom Ustavu, Kosovo se više ne bi pominjalo, ne bi postojalo. To bi, prema volji Zapada, otvorilo Srbiji "put ka priznanju". Sve do tada, pregovori o pridruživanju Evropskoj uniji ne mogu početi. To je i dalje izričiti stav zvanične Nemačke. "To niko u ovom trenutku ne može reći sa sigurnošću, ali s obzirom na položaj u procesu pridruživanja EU, izuzetno je moguće da se nađemo u takvoj situaciji", rekao je Selaković odgovarajući na pitanje da li će naredni parlamentarni saziv menjati Ustav Srbije. Nedavno je Vučićev ministar pravde Nikola Selaković i javno kazao da "...u ovom trenutku nužnost promene Ustava diktira položaj u pristupnim pregovorima sa EU, a to je položaj u kome se se nalazile i Hrvatska i Crna Gora kada su dobile prelazna merila koja su morale da ispune da bi otvorile pregovaračka poglavlja 23 i 24.".

Naravno, Selaković nije rekao, ali svako zna, da Hrvatska i Crna Gora nisu zbog toga morale da pristanu na amputaciju velikog dela svoje istorijske teritorije.

Sasvim je sigurno, da, ukoliko dođe do "ustavnog" priznanja Kosova, Vučiću neće biti mesta u političkom životu Srbije. Mogao bi, kao nekad davno, da opet "pere čaše" u Brajtonu, u Velikoj Britaniji ili da proba da ostvari svoj "američki san".

A 2.

I Rim je goreo

Na izbornoj skupštini Demokratske stranke, 25. novembra 2012, kada je Miodrag Rakić izabran za jednog od sedam potpredsednika, niko nije ni slutio da će on biti taj koji će stranku i uništiti (zajedno sa Borisom Tadićem). Na svoj poslednji rođendan, 31. januara 2014. godine, već smrtno bolestan, Rakić napusta brod koji je on svojeručno potopio. Umro je na simboličan dan, 13. maja (datum kada je osnovana zloglasna OZNA i koji je skoro pola veka slavljen kao Dan bezbednosti).

Zapad nije Vučića doveo u poziciju da večno vlada, nego da obavi posao predaje Kosova, predaju preostalog suvereniteta Srbije, uvođenje kolonijalnih pravila i likvidaciju nacionalnog identiteta. To je, uglavnom, obavio. I njima više nije potreban.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane