Natrag
Francuska
Nepunih četvrt veka nakon rušenja Berlinskog zida niče novi briselski bedem prema Rusiji
Tone li lađa Francuska?
Nakon 70 godina od iskrcavanja Amerikanaca u Normandiji, mnogim Francuzima postaje sve jasnije da bojsi nisu došli iz Teksasa da samo oslobode Evropu od Nacista, već i da je malo osvoje za svoju dušu. Da je civilizuju i demokratizuju na kaubojski način, perfidno i na kvarnjaka. Malo vojno, NATO alijansom, malo ekonomski; bankama, falš dolarima i sada transatlanskim ekonomskim paktom. Nakon što je pao Berlinski zid, koga su upravo oni dugo podupirali kako bi razdvojili evropska dvorišta od sovjetske avlije, evo ih, sada dižu novu zidinu naspram Rusije. To je takozvani Briselski zid, nova barijera između sličnih i bliskih naroda, tek koliko da se komšije ne bi družile ili, (ne daj Bože), zavolele.
Mile Urošević
(dopisnik iz Pariza)
U Francuskoj sve po starom. Recesija ne popušta, i kao cela evrozona, francuska privreda beleži pad aktivnosti, porast stope nezaposlenosti, koja je oko 12 odsto (ne računajući emigrante bez papira kojih je svakim danom sve više).
Kriza nije više svetska već Evropsko-Afrička. U Japanu, na primer, i pored svih problema, privreda raste za 1,6 odsto, a u Americi čak 2 odsto. Sve ovo produbljuje klasne razlike, tako da skoro da više i nema mešanja ljudi niti skakanja iz klase u klasu. Postoje samo iživljavanja i preživljavanja.
Poraz misli i logike, s jedne strane i trijumf slobodne razmene i finasijskog nemorala s druge. Taj neoliberalizam se pokazao kao perverzan i narcisoidan sistem koji sebe smatra Božjom voljom i kao takav on je iznad svakog ljudskog zakona sem onog koji sam propiše. U takvoj suludoj izmišljotini za bogaćenje bogatih nema milosti za sirotinju, niti se mnogo ne okleva pred vratima zločina, bar ne ako je to neko rešenje za profit.
Takvi kriminalci dobro znaju da će proći nekažnjeno. Nedavno je čak podnet predlog zakona da se zabrani kazna zatvora za finansijski kriminal! Još uvek ne traže pohvalnice za lopovluk, ali nisu daleko. Predlog je odbačen jer je rano procureo u javnost; mada ako se zaviri i u važeći zakonik, odmah se vidi da tu ima malo tački koje služe kao nišan na bogate.
Ovakva promena društvenih normi i definicije demokratije je velika opasnost po čitav svet. Pogotovo su na nišanu penzioneri. Svaka nova reforma ih vodi sve bliže kontejnerima. Više nema stida da se kaže kako ih je mnogo pa čak i suviše. Za poslednjih 15 godina se nakotilo četiri puta više penzionera, što je ogromna težina za društvo. Oni koji imaju jače penzije beže u gradove Maroka, Tajlanda, Poljske ili Mađarske, koji se pretvaraju u staračke domove za privilegovane evropske starkelje. Gde nestadoše baka i deka, ljuljanje na kolenu i bakine kulinarske tajne?
Prošlost i budućnost su izbrisani, ostala je samo samo sadašnjost. Sve teme su tabu i skoro sve je zabranjeno pod socijalistima koji su postali diktatorska partija. Nije čudo da u Francuskoj svi očekuju Marinu le Pen u finalu narednih izbora 2017.
Pitanje je samo ko će biti drugi kandidat, i upravo tu je sada velika borba po svim strankama. Jer, ko god da se plasira u finale, pobeđuje sto posto, obzirom da osim svojih tradicionalnih glasova, Le Penova partija nema saveznika za drugi krug. Viktor Dedaj je poznati levičar u Francuskoj i on na svom blogu tvrdi da je takvo neprekidno upozoravanje na opasnost od ekstremne desnice, verovatno najbolji način da sakriju činjenice. Prava ekstremna desnica je većina vlasti i zove se Socijalistička partija! On se u nastavku teksta pita i da li je normalno da vlada koja upozorava na opasnost od ekstremne desnice, u isto vreme podržava ekstremnu desnicu u Venecueli? I da li je normalno da isti oni koji su profesionalni borci protiv antisemitizma, u svim njegovim oblicima, sada pružaju podršku antisemitima u Kijevu?
Kako to, da oni koji se bore protiv islamizma u Francuskoj, podržavaju džihadiste u Siriji? Zar nikoga ne šokira kada se predsednik kao vatreni pobornik za ženidbu pedera i prava žena slika sa kraljevima nafte koji homoseksualnost kažnjavaju smrću i gde dvogrba kamila ima više prava nego bilo koja žena?
Ali ni to nije sve. Nedavno su objavljeni podaci arhive SAD gde se jasno vidi kako je snaga i ratna sila Rusije uvek bila namerno naduvavana kako bi se putem straha održao hladni rat u celoj zapadnoj Evropi. Zato nije čudo da se i sada preteruje sa ruskim udelom u ukrajnskom građanskom ratu kako bi se napujdali svi američki podanici i psi čuvari da napadnu sibirskog medveda, da ga bar izgladne, ako baš ne mogu da ga ubiju.
Ovako se u jednom prilogu konstatuju odnosi Evrope i Putina. Ne kaže se čak Evrope i Rusije isto onako kao što baš ti isti nikada nisu bombardovali Srbe već samo Miloševića. Potpuno je jasno da Amerika želi da se klonira s ove strane okeana i njen spasonosni ugovor o slobodnoj ekonomskoj razmeni je sličniji Račku i Markalama nego nekom prijateljskom savlađivanju svetske krize i razmeni dobara.
Svetska kriza je američkog porekla i izazvana je lažnim dolarima koji ne mogu večito da zamlaćuju svet. Pogotovo ne od kada su Kinezi ušli u igru. Ako sve ovo zna svaki iole prosvećen građanin i bilo koji priučeni novinar, nemoguće je zamisliti da Oland, Merkela ili neko od njihovih vodonoša nema pojma kakvu Evropu želi njihov idol, nobelovac Husein Barak Obama.
U čemu je onda stvar i zašto se čak i maloj Srbiji toliko žuri da postane večna služavka takve mafije i to na račun raskidanja ljubavi sa Rusijom? Da bi nas zavoleli na zapadu treba da se odreknemo južnog toka. Jer upravo na tome se užurbano radi, dok još traju ove krize u Siriji i Ukrajini. Ako bi se to, ne daj Bože nekako sredilo na miran način, ne bi Evropi i Americi ostalo mnogo aduta da Putinu stanu na grkljan. Problem CIA i NATO je baš u tome, jer neki direktan i veliki rat protiv Rusije se ne isplati čak ni u slučaju munjevite pobede.
Rusi su već odavno obelodanili svoju strategiju drugog udara. To je jedan automatski sistem lansiranja na hiljade termo-nuklearnih bombi čim bi se konstatovala velika radioaktivnost nakon eventualnog i iznenadnog napada. Čak i kad bi svi Rusi bili pobijeni u jednoj sekundi, skrivene rakete bi se samo-lansirale na velike gradove po celom svetu i uništile čovečanstvo.
Naravno, takav sistem imaju i Amerikanci, a ni Kinezi nisu daleko da ga ostvare. Znači za veliki iznenadni rat je malo kasno, ajmo da uterujemo demokratije putem obojenih revolucija i tako iscrpljujemo Ruse dok ne dođe i na njih red. Da se i tamo organizuju lokalni pro-evropski elementi koji treba da svoje proteste pretvore revoluciju. Zapad bi onda svim srcem i dolarima pomogao takav put ka demokratiji i slobodi i to sve do zadnje kapi petrola u Sibiru.
Zbog ovakve strategije obesne i nezajažljive američke politike, postoji tendencija da se ideološki lobi sadašnje svetske diplomatije sve više potčini njihovim interesima i da se klasične diplomate zamene pristalicama industrisko finansijskiog lobija, ne bi li se tako stvorila jedna peta kolona.
Poznati francuski biznismen i geopolitičar Gzavje Moro (Xavier Moreau) je nedavno izjavio da je siguran da je većina francuskih političara pristalica bliže saradnje sa Rusijom ali je pro-atlanska struja jaka i nosi lađu francusku pravo na hridine Atlantika. Jer ko god se pobuni protiv Vašingtona reskira da mu CIA nametne neku obojenu revoluciju ili islamsko-fašističko proleće u sopstvenoj zemlji.
Primer Ukrajine i Sirije gde su se Ameri udružili sa đavolom je pravi reklamni spot za real politiku ujka Sema i pretnja ostalim partnerima. Bivši ministar odbrane Žan Pjer Ševenmon (Jean-Pierre Chevnement) je odavno primetio da je bilo kakva bliska veza Evrope sa Rusijom neprihvatljiva za Ameriku jer je takvo partnerstvo čini suvišnom i bespotrebnom na starom kontinentu. Problem je u tome što Evropa ima tri Evrope u sebi. Gore sna severu su Protestanti koji piju pivo i vole disciplinu.
Oni sa Amerikom imaju i mnogo šta drugog zajedničkog. Dole na jugu, su mahom katolici koji piju vino i odbijaju da nazdrave sa onima koji s one strane duge pijuckaju Koka Kolu. Sa strane su oni koji delju rakiju i čekaju na red da ih pijana Evropa prime u društvo. Ništa gore nego kad se ova tri pića izmešaju. EU i briselska mafija su totalno pro američki elementi i kada bi se slušali ti briselski mudraci, Evropa bi trebalo bez ikakve primedbe da legne i raširi noge. Zahvaljujući južnoj pruzi Evropa je za sada samo poklekla ali nije sa obe plećke dodirnula dno.
Da je kojim slučajem narod još masovnije glasao protiv briselske mafije, i da su iz komisije izbačeni pro-Američki elementi, rat u Ukrajini bi se mnogo brže okončao, tvrdi Gzavje Moro.
Iako on ne povlači nikakvu paralelu između atlantizma i fašizma ipak primećuje da evro-politika prema fašistima u Ukrajini podseća na politiku koju je, na primer, Francuske vodila 1940. prema Hitlerovoj Nemačkoj.
- Razumem da u ovakvoj atmosferi novinarima nije lako da o svemu ovome prave ankete in iznose u javnost, dodao je Gzavje. Jer da bi prehranili svoju familiju, oni moraju jednim perom da nahrane i ovce i vukove. Drugim rečima da slušaju svoje šefove ali i da provere šta je procurelo u javnost preko interneta.
Stranke na vlasti orjentišu svoju politiku niz vetar, dok je opozicija malo drugačija, bar u Francuskoj. Žan Luk Melanšon koji je blizak komunistima, Žan Pjer Ševenmon socijalista i Marina Le Pen nacionalistkinja su totalno različiti u svemu, sem u pogledu američkog apetita na evropskoj trpezi.
Ipak najviše profesionalnih političara je iz najrasprostranjenije stranke na svetu, PKS (partije kurvinih sinova) čiji program obavezuje na čekanje bez izjašnjavanja sve dok se jasno ne uvidi ko će da pobedi pa tek tada treba da se busaju u prsa i slave pobedu. To je ista sorta onih partizana koji su otišli u šumu 1945, na dan pred kapitulaciju. Zbog svega ovog mnoge stvari koje su svima jasne ostaju ipak nerazumljive