Natrag

Razaranje

Kako je napokon realizovan projekat svečanog zalaska Miroslava Tasića, v.d. direktora Etnografskog Muzeja u Beogradu

Ugostiteljska loža muzejskih velmoža

Kakva je međusobna veza između Svečane večere u pogrebnom preduzeću i Etnografskog muzeja. Ko je kao muva bez glave pobegao iz Muzeja. Ko 30 godina nije bio u stanju da položi pravosudni ispit. Ko je i zbog čega organizovao čerečenje kustosa. Ko su Mahidevran i Hurem u Tasićevom haremu. Kakva je bila Tasićeva nedolična ponuda Menkovićki. Ko stoji iza obe muzejske birtije. Gde Frano Lasić drnda gitaru. Čija žena je sekretarica u Ministarstvu kulture. Gde i kako je završila zbirka Seke Mišević Mijatović. Gde je nedostajala voštana figura Sultana Tasića sa hanumama. Kako je Tasić pokušao egzorcizam. Ko je pozivao na seks u taštinoj kući. Zbog čega je milicija morala da interveniše u Muzeju i ko je pobegao glavom bez obzira.

Stanislav Živkov

Groteskna tragedija Ive Brešana „Svečana večera u pogrebnom poduzeću", nastala je krajem sedamdesetih godina prošlog veka u vreme kada je bivša zajednička država već krenula putem svog propadanja. U doba nastanka drame bilo je zabranjeno razmišljati o mogućnosti njenog raspada, te je čak i aluzija na tu mogućnost smatrana hrabrim korakom. Međutim, posle svega 23 godine od stvarnog raspada Jugoslavije, započela je reinkarnacija Brešanove tragedije, ali u skutima Etnografskog muzeja u Beogradu, a veliko finale usledilo je svečanom smenom nesuđenog doživotnog vršioca dužnosti direktora Miroslava Tasića, koji je pre godinu dana izbačen iz Ministarstva kulture, a ovom prigodom je sam, kao muva bez glave, pobegao iz Etnografskog muzeja sa očitom namerom da se više nikada ne vrati u njega.

Inače, Tasić je do pre dve godine, više od 30. godina radio kao sekretar Etnografskog muzeja, i istovremeno ga zastupao pred sudovima, iako uopšte nije imao položen pravosudni ispit, tako da je Muzej redovno gubio sve moguće i nemoguće sporove.

U izjavi datoj "Politici", Tasić je rekao, kako je razlog smene činjenica da je on uspešan direktor, te da iza svega stoji lični animozitet! I bezobrazno dodao da je nekulturno smeniti direktora tri dana nakon što je muzej (na čijem je on čelu), dobio nagradu "Mihailo Valtrović" za najbolji Muzej u 2013. godini.

Svečani zalazak Miroslava Tasića započeo je još dana 9. aprila, odnosno dosta pre izlaska teksta "Kapućino iz doba jure" (Tabloid br. 5), pošto je upravo tog dana, Miroslav Tasić sam sebi stavio oko vrata svilen gajtan i to tako što je nahuškao čitav kolegijum Muzeja da ne podrži kandidaturu Mirjane Menković za priznajnje "kustos godine" kod Nacionalnog komiteta ICOM-a. Navodno, zato što "imenovana u dugom vremenskom periodu ne izvršava svoje osnovne radne i stručne obaveze", pri čemu su i Tasić i njegovi satrapi očito pobrkali lončiće, jer Menkovićka uopšte nije konkurisala za to zvanje već za "publikaciju godine"!

Koliko sutradan, odnosno 10. aprila, održana je sednica tzv. Kolegijuma (sa koje raspolažemo zapisnicima iz kojih se recimo vidi da je Tasić organizovao nešto, što je kustos Vesna Bižić Omčikus okarakterisala kao "čerečenje kustosa"), a sve u režiji sultana Miroslava Tasića i njegovih bivših ljubavnica a sadašnjih najodanijih pratilja i nesuđenih sivih eminencija u realizaciji udruženog zločinačkog poduhvata, urnisanja Etnografskog muzeja.

Navodno, jedna od tih (tajnih) ljubavi je "obrazovana" i doživotna je pretendentkinja i samoproglašena kandidatkinja za mesto direktora Muzeja. Reč je o načelnici I odeljenja, Vesni Marjanović, alias Mahidevran, koja kad već nije mogla da bude direktor onda je makar šaputala direktoru šta da radi a uz to je naprasno postala i univerzitetski profesor u Kikindi. Druga pratilja, odnosno Vesna Dušković, alias Hurem, kao zamenica, bila je lišena potpisa, ali sa zadatkom izvršnog organa, te u slučaju odsustva ili smrti direktora niko nije imao tapiju na novac, koji je isključivo trošio Tasić. Okružen sa dve Vesne Sultanije, Tasić je bio pravi pravcijati etnografski Sulejman Veličanstveni, odnosno car nad carevima. Šta je sve među njima bilo, pamte ne samo radnici muzeja, nego i zidovi i nameštaj soba!

Uglavnom, pomenuti kolegijum od 10. aprila, izgledao je kao strašni sud na kome su svi prisutni po nekoliko puta terani da glasaju protiv izložbe o Mirjani Marić i izdavanju Monografije uprkos garancijama i obećanom finansiranju od strane samog Tasića.

Nakon toga, prema dobro obaveštenim izvorima iz Muzeja u Prištini, Tasić je pokušao da trguje na slepo, odnosno da izblefira Menkovićku i to tako što je obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći, da spreči njeno postavljenje na mesto v.d. direktora, ali je onako, usput, napomenuo da to ne mora da bude tako, ukoliko ona obeća, da će u slučaju njenog postavljenja na mesto v.d. direktora, upravo Tasića predložiti na mesto zamenika direktora.

Menkovićka mu je odgovorila da neće učiniti ništa da spreči Tasića da on spreči da ona bude postavljena za novog v.d. direktora Etnografskog muzeja. Veoma dosledan samom sebi, Tasić je samo par dana okrenuo ćurak naopako i mrtav hladan, poručio da će ipak izložba o Mirjani Marić biti održana.

Koga sada peca BMW Ceca?

Sledeći nastavak ovog birokratotrilera usledio je odmah po izlasku Tabloida br. 5, pošto je dana 22 maja u Etnografskom muzeju održana reinkarnacija uživo filma „Panika u parku droga" i totalna histerija o čemu najbolje govori činjenica da je čuveni muzejski higijeničar, Milan Čale po nalogu Tasića i bulumente okupljene oko njega na obližnjim kioscima pokupovao sve raspoložive primerke Tabloida, koje je potom redom delio zaposlenima po spratovima Muzeja.

O tome kolika je panika i histerija zavladala najbolje govori činjenica da su Tasićeve pratilje Vesne Marjanović i Dušković pomahnitalo sa muzejskih telefona 3281888, 2629951, 2625140, te 2621284, odnosno mobilnih telefona 0628066724 (Duškovićka) i 0631031051 (Marjanovićka) zvale svoju vrlu koleginicu etnološkinju-antropološkinju, koja je zbog svojevremenog fizičko-antrološkog proučavanja sportista i ostalih uglednika sa dubokim džepom i jakim kolima, poznata kao BMW Ceca, tražeći obračun sa ovim novinarem!

Inače, kada je već reč o Milanu Čaletu, bilo je jako zanimljivo videti kako je zapravo regulisano pitanje najma muzejskog kluba u podzemlju zgrade za koji se zna da drži Čale, pre svega ako se ima u vidu činjenica da je prema javno dostupnim podacima sa sajta Agencije za privredne registar Čaletova preduzetnička radnja Milan Čale PR, Kantina i Ketering Akacia, Beograd (Palilula) sa matičnim brojem 62290439, brisana iz registra još 17. aprila 2012. godine. Pošto je Čale postao tako eminentna persona i najbliži saradnik Miroslava Tasića, pod hitno je 30. marta 2012. godine osnovano bizarno udruženje građana pod imenom „Žurnal vinyl club". Sedište mu je u ulici Kralja Milutina 19, a osnovni cilj je bavljenjem muzičkom kulturom i negovanjem vrhunskih vrednosti u oblasti reprodukcije muzičkih dela, posebno gramofonskih ploča kao nosača zvuka i muzičke audio tehnologije. To zvuči impresivno, ali se zapravo sve svelo na pijanke uz drndanje gitare uveliko olinjalog mediteranca, Frane Lasića i zabavljanje eminentnog društvanceta koje je često, usled dejstva vatrene vode, samo preuzimalo izvođenje kulturno zabavnog programa za mikrofonom.

Ovim čudesnim ugovorom, precizirano je da će zaposleni u Muzeju imati popust od 30% a sve drugo je prepušteno na volju Čaletu, koji bi po ugovoru trebao da plaća proporcionalni deo utrošene struje, vode i grejanja, s tim da svakog meseca protivrednost od 100 evra, uplati kao doprinos nabavci muzejskih predmeta, a ovaj čudesan ugovor stupio je na snagu 13. februara ove godine.

O krajnjoj bizarnosti ove birtije, najbolje svedoči činjenica da su za njenu scenografsku dekoraciju, iskorišćeni dragoceni muzejski predmeti iz zbirke pokojne Seke Mišević Mijatović, koja je pre više od 20 godina Muzeju poklonila preko 900 predmeta i to kolekciju grnčarije, kovanog metala, tekstila i drveta, a pošto ih kustosi u zbirkama očito imaju previše, deo je potrpan u vitrine u zadimljenoj birtiji u muzejskom podzemlju, deo čak nije ni u vitrinama, što sve samo po sebi, najbolje govori o „stručnosti" vrlih muzeologa Etnografskog muzeja!

Naravno, Tasićevim apetitima ovde nije bio kraj, pre svega jer je prva birtija bila smeštena u podrumu pa nije bila vidljiva prolaznicima sa ulice tako da je pre dvadesetak dana Tasić rešio i taj problem, tako da je u okviru Muzeja, otvorena je još jedna birtija i to tako što je doskorašnja muzejska prodavnica kraj ulaza sa Studentskog trga, naprasno preseljena ispod muzejskog stepeništa a u tom prostoru je volšebno osvanula tzv. "Kafe knjižarnica", navodno Srpskog etnografskog društva sa obaveznim stolovima ispred same muzejske zgrade, kompletirajući time ansambl sa nekoliko srednjevekovih stećaka, koji se tu već decenijama raspadaju izloženi dejstvu kiše, snega, leda, soli i smoga.

Tako su Tasić i Čale dana 19. maja, sklopili aneks ugovora o poslovnoj saradnji, na osnovu koga će Muzej i Žurnal na isti način organizovati ugostiteljsku uslugu u kafe knjižarnici Etnografskog muzeja . Naravno, uz dodatno plaćanje Muzeju iznosa u protivrednosti od 60 evra!

Za krst časni i slobodu zlatnu!

Tasićevom smenom sprečen je još jedan kapitalani ugostiteljski projekat, odnosno njegov plan da deo Manakove kuće, pretvori u nekakav džez klub. Sve ovo u najmanju ruku govori da suština muzeologije nije u kulturi već u kafićima pa onda postaje jasno da je Tasić pozapošljavao tri svoja pajtaša u Muzeju kako bi proširio muzejsku ugostiteljsku ponudu, koja je bila neophodna kako bi posetioci nakon kulturnog uzdizanja na izložbama, odnosno poslovnih dogovora Tasića i njegovih pajtaša, mogli da svrate na osveženje i muzikicu na uvce u jedan od ugostiteljskih objekata u okviru drugih Tasićevih poslovnih dogovora sa ortacima.

Sve u svemu Miroslav Tasić je uspeo podmićivanjem i besplatnim pićima u podrumu Muzeja da uveri svoje problematične drugove u svoju lucidnost. Ipak, ispadi koje su njegovi pajtosi pravili na otvaranju izložbe Tasićeve drugarice Emilije, bili su na nivou najgoreg košmara, ali njegovi pajtaši, nisu bili upoznati sa njegovim manijakalnim krečenjima, preuređivanjima prostora u kafane i sale za iznajmljivanje, gde je uništavao teško nabavljene bioskopske stolice, koje je selio iz sale u salu.

Ukinuo je prodavnicu muzejskih suvenira, koja je donosila novac Muzeju, a istovremeno ga i popularisala svojim kopijama originalnih komada nakita, ali i kvalitetnom keramikom. Takođe, dok je bila komisiona prodaja, najviše stranih turista iz Japana, Engleske, Nemačke i Holandije dolazili su prvenstveno u prodavnicu Muzeja, kako bi poneli neku vrednu uspomenu sa svog puta po Srbiji. Sada zaobilaze isti, jer kada ugledaju kafanu ispred Muzeja, pomisle da Muzeja više nema. Na stranu sve namenske pare, koje je koristio u nenamenske svrhe.

O tome da je čitav izložbeni program Muzeja zapravo krajnji rezultat ovakvih korisnih malverzacija, radi Tasićeve lične promocije, najbolje govori nedavno otvorena izložba o Masonima, koja je prvobitno trebala da bude otvorena u okviru Noći muzeja, ali je otvorena naknadno, pri čemu je izložbeni prostor u prizemlju pretvoren u repliku masonske lože i samo su još nedostajale voštane figure Tasića obučenog u Sulejmana Veličanstvenog sa sve masonskom keceljom te Vesne Mahidevran i Vesne Hurem pa da ansambl bude kompletan.

Povodom te izložbe Tasić je izjavio da je cilj izložbe bio da javno prikaže delatnost slobodnih zidara u Srbiji i razbije zablude o tome da je masonerija deo velike svetske zavere protiv srpskog naroda i pravoslavlja te da ne bi bilo Srbije da nije bilo slobodnih zidara, koji su udarili temelje srpske državnosti i kulture!

Pošto je ovo bila izuzetno uzvišena prilika da nakon otvaranja i „obični smrtnici" dobiju priliku da prvi put kroče u jedan srpski masonski hram, Tasić je uoči samog otvaranja naredio svim podređenima u Muzeju da hitno napuste objekat, kako bi sa biranim rotarijansko-masonskim društvancetom sam mogao da uživa u svom muzeološkom remek nedelu priređenom u saradnji sa Velikom regularnom ložom Srbije.

Uzgred, najavljeno je i skoro otvaranje budućeg Muzeja srpskih Masona, za koji je čak navodno spremna i dokumentacija a u toku je potraga za odgovarajućom zgradom, koja bi svakako trebala da ima najmanje četiri prostora pogodna za otvaranje kafana u sklopu Velike ugostiteljske Lože Miroslava Tasića.

Međutim, od 28. maja 2014. godine, u Muzeju su stvari počele da se razvijaju gotovo filmskom brzinom. Tako je 28. maja, Tasić spopao jednu od zaposlenih u Muzeju i po svaku cenu pokušao da od nje izvuče informaciju da li ona daje podatke novinarima. Tokom ovog maltretiranja Tasić je odnekud izvadio veliku drvenu krstaču i tražio od koleginice da mu se nad krstačom zakune da ne daje podatke novinarima, obrazlažući pri tome taj postupak činjenicom, da mu je otac isto to radio kad je Tasić bio mali iz čega proizilazi da je Tasić zapravo lečio komplekse iz detinjstva.

Ipak, ovaj svojevrsni egzorcizam nije urodio plodom, pošto je Tasiću odgovoreno da nije uobičajeno da se bilo ko bilo kome ispoveda u Muzeju, jer Muzej nije crkva, a ni Tasić nije pop! Nakon toga, usledile su pretnje otkazima, praćene pretnjama smrću i pitanjem radnici „da li joj se život smučio", praćeno škrgutanjem zuba i šištanjem!

Nedelju dana kasnije, usledio je nastavak i to na vanrednom kolegijumu održanom 5. juna 2014. godine. Važno je napomenuti da su sa tog kolegijuma gotovo svi zaposleni pobegli glavom bez obzira, ali smo ipak bili u mogućnosti da pouzdano rekonstruišemo šta se sve tamo dešavalo.

Pokazalo se da je Tasić tom prigodom, napravio nekontrolisani ispad, vređajući pri tome Mirjanu Menković i prebacujući joj da će biti imenovana mesto novog v.d. direktora, na sopsteno insistiranje, naravno po ko zna koji put otkazujući izložbu o Mirjani Marić uz vređanje svih zaposlenih i najavom eliminacije Mirjane Menković, kao Tasićevog direktnog konkurenta za mesto v.d. direktora Etnografskog muzeja.

O svemu ovome, obavešteni su i Upravni odbor Muzeja i Ministarstvo kulture Srbije, od kojih je Menkovićka zatražila ne samo fizičku zaštitu, već i moralnu satisfakciju, zbog Tasićeve apsolutne nemogućnosti da dostojanstveno nosi ugled Etnografskog muzeja u Beogradu!

Jedno lice a dve stolice

Već 6. juna, Tasić je otpisao Menkovićki da izložba o Mirjani Marić neće biti održana, jer navodno nije u planu rada, upozoravajući je pri tome, da njeno ponašanje u poslednje vreme dovodi do teških poremećaja, inače do sada navodno "skladnih" odnosa u Muzeju, te da je neophodno da Menkovićka svoje ponašanje usmeri na izvršenje stručnih poslova kustosa u Odeljenju za proučavanje narodne kulture čiji je rukovodilac slučajno prof. dr Vesna Marjanović, koja odgovara za rad Odeljenja i održavanje radne i profesionalne atmosfere u Muzeju.

Tasić je istog dana uputio i pismo ministru kulture u kome ga je ponovno pozvao na dodelu Valtrovićeve nagrade, navodeći kako bi "ministrovo prisustvo bilo izuzetna podrška delatnosti Muzeja, posebno u okolnostima pokušaja destabilizacije unutrašnjeg reda i rada koje već nekoliko meseci uzrokuje gospođa Mirjana Menković i to grupašenjem, podmetanjem, skandalima sve u cilju urušavanja ugleda kuće, kako bi direktor bio smenjen a imenovana bez konkursa bila postavljena" !

Ono što je do sada bilo sasvim nepoznato je činjenica da je u svakom trenutku Tasić imao povratnu informaciju na kakav prijem su u Ministarstvu naišla njegova piskaranja, jer je, eto čuda, jedna od sekretarica ministarstva, istovremeno i supruga Milana Čaleta, čime je bilo omogućeno stalno cinkarenje iz Ministarstva!

Dana 13. juna, i zaposleni i prolaznici imali su neviđenu priliku da najpre vide Tasića, kako glavom bez obzira beži iz zgrade Muzeja, a odmah potom patrolu policije kako ulazi u Muzej, pošto su došli na poziv jedne od zaposlenih, koju je Tasić najpre pokušao da zaplaši, pa da je zaključa u kancelariju, jer je odbila saradnju sa izvesnim Slobodanom Radovićem, higijeničarom, koji se u Muzeju proslavio brojnim pokušajima da pipka zaposlene, kao i slanjem uvredljivih poruka na službene mobitele, te nudeći im seks, pre poplava, u Obrenovcu u taštinoj kući.

Tasić je tada po svaku cenu hteo da provali u kancelariju, te pošto mu to nije uspelo, oteo je radnici ključeve, nakon čega je intervenisala policija, zato što već duže vremena dobija nekontrolisane napade besa i niko ne zna kako bi se sve završilo, tim pre, jer je veliki deo zaposlenih višemesečna žrtva iživljavanja polusveta i primitivaca koje je Tasić pozapošljavao i koji su do pre dva dana dreždali u novom kafiću Muzeja i dobacivali uvrede, rušeći dostojanstvo i ugled Muzeja u koji se Tasić toliko kleo!

Sve se završilo time da je Tasić najpre i sam bio zaključan u svojoj kancelariji, da bi potom brzinom komete pobegao iz iste, bez ikakvih nagoveštaja da će se ikada u nju vratiti. Naravno, tu će ostati nerešen problem, koji će Muzej svakako morati dobro da plati, jer će kao hitna mera biti neophodno promeniti apsolutno sve brave na svim vratima u zgradi Muzeja, pošto je svojedobno, uz svesrdnu pomoć izvesnog Predraga Savića, Tasićevog komšije, koji nije sisao vesla, sistematski menjao sve brave u Muzeju i zadržavao kopije svih ključeva, čime se čak naokolo i hvalio, a javna je tajna da je imao i običaj da usred noći svrati u Muzej sa nekim od svojih pajtaša, pitanje je samo zašto...

Prema dobro obaveštenim izvorima, tokom vikenda u Muzeju je vladalo svojevrsno opsadno stanje i neuspešno je pokušana akcija pranja muzejskog prljavog veša u režiji Tasićevih satrapa predvođenih izvesnom Tijanom Dinić, inače pravnicom raspoređenom namesto Tasića, zamenice na mestu muzejskog sekretara, koja je imala nemali zadatak da pokuša da kojekakve brljotine upakuje u kakvu-takvu formu, ne bi li zamazala oči svojim naslednicima.

Prema istim izvorima, Tasić je naprasno, glavom bez obzira zbrisao na godišnji odmor, ostavljajući za sobom pustoš, haos i beznađe, a takođe saznajemo da je njegova zamenica Vesna Dušković naprasno podnela ostavku na mesto zamenika direktora ali se ne zna kome.

Takođe smo saznali da se higijeničar Milan Žilović i Tasićeva miljenica Vesna Marjanović ubrzano spremaju na put u Maribor, a čuvena Tijana Čolak Antić kao i neki drugi u Alžir, verovatno kako bi tamo lečili duševne bolove prouzrokovane urnebesnom tragedijom oličenom u svečanom zalasku Miroslava Tasića. Uglavnom, sve ovo u najmanju ruku podseća na onu staru narodnu poslovicu po kojoj pacovi napuštaju brod koji tone. Ostaje samo da se vidi da li je brod, odnosno Etnografski Muzej već potonuo ili mu tek sledi još dublje potonuće.

Što se same najnovije v d direktorke Mirjane Menković tiče, ona će u najskorije vreme pred sobom imati težak i bolan izbor: ili će biti v.d. direktora Etnografskog Muzeja ili će biti predsednica Mnemosyne, odnosno nevladine organizacije posvećene proučavanju kulturnog nasleđa Kosova. Takođe će morati da reši da li će biti v.d. direktora Etnografskog muzeja ili saradnica nepostojećeg Muzeja u Prištini i to iz prostog razloga jer sedenje guzicom na dve ili više stolica nije ni zdravo a još manje moralno!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane