Natrag

Kriminal

Beograd na tempiranoj ekološkoj bombi: ko je vlasnik hrvatske firme u Bariču, od koje strepe građani Obrenovca, Beograda i naselja u priobalju Save?

Kad pukne, čuće se daleko!

Privatizovani kapaciteti "Prve iskre" iz Bariča, nadomak Beograda, u vlasništvu su hrvatske firme Eko-tank - srpskoj javnosti poznate po skladištenju opasnog otpada u Krnjevu, što je naišlo na opšte i oštro negodovanje lokalnog stanovništva. Jedan od suvlasnika firme Eko-tank je i rođak bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Ove činjenice daju odgovor na pitanje: ko je i kako je dozvolio toj firma, koja je prethodno dobila zabranu bavljenja identičnim poslom u Vojvodini, da skladišti toksični otpad u srcu plodnog područja bogatog vinovom lozom i brojnim izvorima. Naime, hrvatska firma Eko-tank već dugo vremena na ovom području drži i ogromne količine švercovane nafte. Vlasti već godinama sve znaju o tome, ali ćute. Čekaju da se desi užas, ekološka katastrofa, eksplozija ili paljevina, koja će ceo kompleks u Bariču dići u vazduh i obrušiti ga na savsko priobalje prema Beogradu.

M. Grabež

U 21. veku, dok u svim razvijenim zemljama neprekidno jača ideologija i praktično sprovođenje koncepata održivog razvoja i zaštite životne sredine, Beograd kao evropska prestonica leži na tempiranoj ekološkoj bombi i rubu ekološke katastrofe. Opšte je poznato da pitanja ekologije i zaštite životne sredine, u Srbiji predstavljaju oblasti od perifernog značaja. O tome svedoče i krajnje negativne ocene Evropske unije, gde je od 35 oblasti koje su bile predmet procenjivanja samo oblast životne sredine ocenjena kao ,,u potpunosti neusklađena sa evropskim tekovinama".

Ipak, i za potpuno ekološki nesavesnu naciju, u potpunosti je nedopustivo da toleriše stanje u kome preko dva miliona ljudi živi u konstantnoj izloženosti ekološkoj katastrofi nesagledivih razmera. Uzrok tome je neetičko, nelegitimno i ekološki nedopustivo korišćenje kapaciteta fabrike "Prva Iskra Barič", u svrhe za koje nikada nisu bili namenjeni.

U slobodnim kapacitetima ove fabrike koja se bavi proizvodnjom eksploziva, odvija se, suprotno svim ekološkim propisima i standardima, prijem, skladištenje i otprema naftnih derivata.

„Prva Iskra - Namenska" formirana je za vreme stare Jugoslavije, 1939. a sa proizvodnjom eksploziva krenulo se od 1946. godine. Fabrika je, kao takva, podmirivala potrebe domaće vojne industrije. U „Prvoj Iskri" proizvodili su se i proizvode se visokobrizantni eksplozivi -TNT, DNT, Heksogen, Oktogen.

„Prva Iskra" jedan je od vodećih evropskih proizvođača minsko-eksplozivnog sredstva pentrita. Fabrika, danas, nije u ugovornom odnosu sa Vojskom Srbije, te je kompletna proizvodnja namenjena izvozu.

Katastrofe, i to one obeležene ljudskim žrtvama, nisu noviteti u „Prvoj Iskri". Tako je 1996. godine došlo i do nesreće u kojoj su dva radnika izgubila živote. Deceniju kasnije, odigrala se jedna od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji Srbije - došlo je do eksplozije nezapamćenih razmera u kojoj je raznesen čitav pogon „Namenska", živote je izgubilo troje ljudi, dok je troje zadobilo povrede.

O eksploziji u Bariču 2006. godine, državno tužilaštvo je godinama ćutalo, a konkretni uzroci tragedije nikada nisu javno objavljeni. Iste godine, deo holdinga „Prva Iskra" je privatizovan. Od tada, pa do danas, u fabričkim skladištima ovog pogona odvija se ono što bi u svakoj, iole normalnoj državi bilo nezamislivo, ono što je u koliziji sa svim važećim ekološkim propisima RS- skladištenje i manipulacija derivata nafte.

Neposredno pored proizvodnih kapaciteta u kojima se fabrikuju materije deklarisane kao opasne po život ljudi i životnu sredinu, svakodnevno pristižu cisterne u različitom vlasništvu, koje istovaruju robu. Roba se dalje transportuje, suprotno svim propisima, kilometarski dugačkim cevovodima nad i pod zemljom. Potencijal za ekološku katastrofu? Malo je reći. Situacija je utoliko problematičnija, ako se uzme u obzir činjenica da čak i da „Prva Iskra" nije fabrika eksploziva, skladištenje naftnih derivata u fabričkim skladištima, umesto na terminalima projektovanim za tu namenu, predstavlja najgrublje kršenje zakona iz domena energetike i relevantnih propisa Agencije za energetiku.

Da „Prva Iskra", posebno sa aspekta namena u koje se koristi, predstavlja konstantnu pretnju podsetio nas je i požar do koga je došlo u kotlarnici ove fabrike, u maju ove godine. Slučajno ili ne, tek vest nije imala gotovo nikakav odjek u medijima. Javnost je ostala uskraćena za konkretne uzroke požara i imena lica koja snose odgovornost. Naravno, krenule su osim nezvanične informacije, čulo se da je do požara došlo usled "paljenja mazuta". I ništa više.

Ko stoji iza ovoga? Privatizovani kapaciteti u vlasništvu su hrvatske firme Eko-tank - srpskoj javnosti poznate po skladištenju opasnog otpada u Krnjevu što je naišlo na opšte i oštro negodovanje lokalnog stanovništva. I u ovom slučaju, na prvi pogled je nejasno kako je i ko je dozvolio kompaniji (koja je prethodno dobila zabranu bavljenja identičnim poslom u Vojvodini) da skladišti toksični otpad u srcu plodnog područja bogatog vinovom lozom i brojnim izvorima. Ali, samo na prvi pogled. Naime, jedan od suvlasnika hrvatske firme Eko-tank je i rođak bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića! Ostatak "scenarija" nije teško povezati, ali...

Ovde se neminovno nameću i brojna pitanja, koja za dobrobit i pre svega bezbednost građana Srbije i Beograda, imaju nemerljiv značaj: ko je dozvolio skladištenje naftnih derivata u okviru fabrike eksploziva? Poseduje li skladište u Bariču licencu da skladišti naftne derivate? Da li je skladište u Bariču bilo predmet ekološke inspekcije? Poseduje li skladište u Bariču saglasnost Republičke ekološke inspekcije da se koristi za prijem, manipulaciju i otpremu naftnih derivata i po kom osnovu? Ima li Republička protivpožarna komisija uvid u dešavanja na skladištu i da li je dala saglasnost za vršenje navedenih operacija?

Kome je i zašto u interesu da dovodi bezbednost dva miliona ljudi u opasnost? Nakon eksplozije i požara, šta je potrebno da se dogodi da bi nadležni preduzeli konkretne korake i mere da osiguraju živote svojih gra|ana?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane