Natrag

Druga dimenzija

Rat je trgovcima mio, ma gde bio: odakle je krenuo i dokle je stigao eksploatatorski kapitalizam Zapada (1)

Rusija na dva sveta

Da li je „kriza u Ukrajni" britanski politički „het trik" za stvaranje Evroazije kao nove vizantijske imperije u kojoj su venecijanski trgovci imali poseban trgovinski status? Sva događanja koja su uvela Ukrajnu u građanski rat (ulični protesti, svrgavanje demokratski izabranog predsednika i konačno oružani sukobi) tipična su slika perfidne orkestracije sukoba velikih sila po raznim delovima sveta. Poslednjih decenija ovakve orkestracije ratova su sve učestalije, a obični građani, bar oni malo promućurniji ili koji su sami doživeli da budu uvučeni u ovakve političke i psihološke operacije (kao mi iz bivše Jugoslavije) sada to sve više primećuju.

Piše: Ivona Živković

Niko danas i ne spori da sukob u Ukrajni nije spontana reakcija naroda pro-evropske i pro-ruske orijentacije, već jasno ispoljen politički uticaj spolja, pre svega SAD, kao i Nemačke koja se ispred EU najviše i eksponirala u svrgavanju Viktora Janukoviča.

Sa druge strane Rusija, koja je na Zapadu do pre samo nekoliko decenija u periodu Hladnog rata doživljavana u SAD kao komunistički monstrum i rasadnik užasne komunističke ideologije (narod na Zapadu prosto obožava eksploatatorski kapitalizam) nakon aneksije Krima danas ima sve više simpatija. Kažu logično je što je Putin tako reagovao jer on štiti interes Rusije. A Rusija više nije jednoumno komunističko društvo, već demokratsko i kapitalističko, a u kapitalizmu interes ide ispred svega. U Rusiji inače bogataši niču u sve većem broju. Iako političku volju ruskog naroda koji broji 140 miliona duša predstavlja već 14 godina jedan čovek, Vladimir Putin (koga na zapadu zovu car), Rusija je sada apsolutno demokratska zemlja. I to joj sa Zapada niko ne spori.

Da ne bude baš da je Putin apsolutista (makar demokratski), tu je još jedan „moćni" politički lik mada omanjeg rasta - Dimitrij Medvedev. Njih dvojica se godinama rotiraju sa funkcijama i eto političke volje 140 miliona Rusa i ostalih koji u Rusiji žive. Uostalom, ni u „najdemokratskijoj zemlji na svetu", SAD, poslednjih decenija nije drugačije - svi su predsednici isto društvance iz iste porodice sa istog golf terena ili istog poslovnog kluba ili istog univerziteta. Privatnog. Ali, to i jeste „demokratija" jer je i ovako i onako svaka demokratrija ma gde bila obična farsa. Predstava za narod manje ili više uočljiva bar prosečno inteligentnom čoveku.

Tako se ruska spoljna politika sve više zanima za bliski i srednji istok, aktivna je sa svojom diplomatijom svuda po svetu, mada vojno nigde nije prisutna kao SAD. Iako godinama intenzivno radi na usavršavanju ofanzivnog oružja dalekog dometa, Rusija se za sada samo drži samo retoričkih pretnji i diplomatske priče.

Posebno su zanimljivi izuzetno dobri odnosi Putina sa Izraelom (državom koju na srednjem i bliskom istoku obični građani i pravi islamisti ne mogu da smisle jer predstavlja vojnu ispostavu zapadnih interesnih grupa, posebno Britanije i SAD).

Ali, neki na Zapadu Rusiju i dalje vide kao neprijateljsku zemlju. Zapad je i dalje Zapad, Rusija je i dalje na Istoku (u političkom smislu).

Da baci drvlje i kamenje na Rusiju i dolije ulje na ukrajinsku krizu oglasio se nedavno i poznati politički strateg i rusofob, ostareli Zbignjev Bržežinski, koji se na jednom predavanju dotakao ukrajnske krize i Putina rečima:

„...Rusija mora da shvati da Ukrajna neće biti član nekog mitskog Evroazijskog saveza koji predsednik Putin nastoji da promoviše na osnovu nove doktrine specijalne ruske pozicije u svetu". Bžežinski, poreklom Poljak, je inače bio američki savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme „Hladnog rata" i ako je nešto rđavo za američke interese onda je to stvaranje velike države ili bilo kog jakog vojnog ili ekonomskog saveza na Istoku oko Rusije.

A jedan takav savez je upravo stvoren ratifikacijom sporazuma o Evroazijskoj ekonomskoj uniji i to je ozbiljan udarac američkim ekonomskim interesima.

Radi se u stvari o tome da je Evroazijska ekonomska unija sada najveće potrošačko tržište na planeti na čijoj teritoriji se nalazi četvrtina ukupnih svetskih mineralnih resursa procenjenih na oko 40 triliona dolara.

Ali, ima li Rusija robu za toliko tržište? Ima li neku tehnologiju kakvu Zapad nema? Poznato je da je i sama Kina samo proizvođač po zapadnoj tehnologiji i barata Zapadnim kapitalom. Očito to tržište je potrebno nekom privatnom korporativnom biznisu sa Zapada, a ne iz Rusije i Kine ili Indije. I Rusija sada upravo nameće trgovinske sankcije zapadu. Time ih kažnja što se mešaju u „građanski sukob" u Ukrajni. Treba li Rusiji sa takvim resursima da uopšte podiže pogled ka zapadu ili bi mogla da se zatvori na svom istoku i uživa u blagodetima koje joj je pružila priroda. Zašto hranu, posebno žitarice da uvoze sa zapada kad im je bliža Indija ili Kina? Mogu li ove dve države uopšte da hrane Rusiju, a da zauzvrat dobijaju gas i naftu? Može li Rusija da se zatvori u trgovinskoj razmeni prema zapadu, i da se potpuno okrene istoku? Može li u tom slučaju zapad da opstane bez Rusije? Kako je uopšte EU došla u situaciju da energetski zavisi od ruskog gasa? Toliko razvijena nauka, tehnološke inovacije, pretnje ratovima uplitanje po čitavom svetu, a mogu da pomru od zime bez ruskog gasa. Što je još zanimljivije od kada se priča o sankcijama izvoz SAD u Rusiju je sve veći. Posebno se izvozi oružje iz SAD. Zanimljivo je i to što sankcije zapada u Rusiji najviše pogađaju državna preduzeća i državne banke, ali ne i privatne. Isti je slučaj i sa SAD. Državne kompanije će imati veće štete od politike sopstvene države.

Naravno sva su ova pitanja suvisla ako imate političku kartu sveta sa nacionalnim državama koje imaju svoje teritorije, granice, svoju privredu i narod koji preko svojih demokratski izabranih predstavnika nastoji da živi u blagostanju.

Nacionalne držaev odavno ne postoje

Ali stvarna politička karta sveta odavno više ne poznaje nacionalne države. Ko kod od državnika ističe demokratiju kao vrednost, taj je agent masonerije ili budala. Demokratija je uvek bila farsa, a nacionala politika iluzija. Postoje samo međunarodni trgovci, njihove oligarhije i njihovi karteli. I oni su odavno već napravili svet tako da svi moraju međusobno na planeti da trguju i niko ne može biti sebi dovoljan. Zapad ima tehnologiju i hranu, a istok sirovine i energente. I sva razmena ide preko međunarodnih trgovaca i njihovih mafijaških kartela. Najmoćniji takav kartel danas ima sedište u Londonu.

Iz evroazijske ekonomske zajednice interes će najveći tako izvući samo oni trgovački karteli koji budu bili u stanju da ovo tržište najviše prilagode svom biznisu. Ruski i kineski i drugi narodi naravno ostaće tamo gde su i do sad bili - kao servilni robovi i vojnici koji žive u svojim demokratskim iluzijama i sa svojim demokratskim liderima koji treba da ih povedu u lepi i prosperitetniji život. Kao magarce do zelene trave. Dakle koji trgovački kartel danas drži „majčicu Rusiju"? Ko se i oko čega danas spori u Ukrajni?

Da bi smo ovo shvatili moramo se malo vratiti u daleku istoriju gde je glavna istorijska nit bazirana oko zlata i bankarskih poslova i vekovnom nastojanju trgovačkih porodica da imaju tržišni monopol. Borba za ovaj monopol pokretala je sve ratove.

Kako je Moskva postala Treći Rim

Za postanak Ruske imperije ključni datum je 11. maj 330. godine kada je rimski imperator Konstantin odlučio da nova prestonica Rimske imperije bude na Bosforu u današnjem Istanbulu. Razlog je verovatno bio praktičan jer su preko Konstantinopolja rimski trgovci mogli najlakše da kontrolišu sav protok robe između Evrope i Azije, a posebno brodove. „Prolaznina" odnosno taksa za prolaz robe koju su imperatori naplaćivali svim trgovcima za prolaz preko Bizantiuma bila je glavni izvor prihoda i za vladare i državnu kasu. Sama trgovina hranom i posebno solju (koja je bila neophodna za konzerviranje hrane) bila je najviše kontrolisna i svaka luka i geografska pozicija gde je išao put postala je naplatna rampa - carina. Sama reč „(viza)ntija" verovatno i potiče odatle kao naziv za prolaz. Fizičko obezbeđenje u ovim poslovima vršili su razni plaćeni robovi sa severa ruse kose koji su nazivani zato rusima i koji su služili kao vizantijska garda. Ove ljude ruse kose često su Vizantiji za pare iznajmljivali feudalci iz Severne Evrope. Jedan poznati iznajmljivač je bio kijevski knez Vladimir. Tako su vizantijski imperatori držali u rukama zlatnu trgovačku kapiju preko koje su ubirali ogroman novac ili robu kao taksu, dok su se na zapadu i severu Evrope trgovci zadovoljavali „koskama".

Izdavanje papirnog novca po osnovu deponovanog zlata kao i izdavanje zlatnih kovanica bio je najunosniji biznis trgovaca pa je stvaranje zlatne riznice i održavanje takozvanog kontinuiteta imovine bio glavni zadatak čuvara ovakvih riznica. Ovakve riznice su drevni Rimljani nazivali fondo i Konstantinopolj je tako postao sedište najvećeg zlatnog fonda koji je izdavao i tada najtraženiji i najpouzdaniji novac - bizant (bezant). Konstantinopolj je tako postao Drugi Rim koji se zbog svog geografskog položaja koji mu je omogućavao kontrolu najvećeg trgovačkog puta i ubiranje carine dugo održao kao imperija. Umesto titule cezara Vizantinci su koristili skraćenicu - car. Što je isto.

Vladarske porodice na zapadu i severu Evrope nisu bile zadovoljne ovakvom pozicijom Vizantije i njenih vladara i nastojale su da ih oslabe i po mogućstvu otvore sebi druge trgovačke puteve.

Vizantija je posebno smetala dinastiji Normana, dok su venecijanski trgovci uvek imali dvolični trgovački princip. Posebno je vizantijski fondo smetao vatikanskom fondu koji ustanovljen u Rimu, a oba su održavala zajedničko tržište novcem pod okriljem hrišćanske vere kada je tržište objedinio Konstantin Veliki. Hrišćani su u stvari bili „stado" koje je darivalo zlato i druge vrednosti fondu (koji se predstavljao kao božija ispostava) nakon smrti bogatog vlasnika. Ali zbog sve većih sukoba i otimačine čuvara fonda i trgovaca „stado" je 1054. podeljeno na zapadno - latinsko ili katoličko i istočno ili ortodoksno (pravoslavno). Tako je od tada svako „stado" darivalo svoju crkvu. Među trgovcima okupljenim oko oba fonda (kao banke) nastavljena je ipak i saradnja , ali sve više sukobi i ratovi kao čuveni krstaški ratovi.

Vizantijsko-venecijanski ugovor iz 1082. bio je trgovački i odbrambeni sporazum koji je venecijanskim trgovcima dao glavne trgovačke koncesije (ustupke) u Vizantiji, a za uzvrat Venecijanci su pristali da pomognu sa svojom moćnom pomorskom flotom Vizantiji da se odbrani od Normana koji su hteli da se i oni ugrade u dobit od carinjenja robe iz Azije i kontrolišu neke pomorske putne pravce. A imali su moćnu pomorsku flotu pa su ušli u sukob i sa Venecijancima. Tako su Venecijanci dobili carinske olakšice, kao i kontrolu glavne luke u Vizantiumu. Dobili su i nekoliko važnih kancelarija (trgovinskih predstavništava), a njihov dužd je dobio poseban počasni status u Vizantiji. Dobili su i sopstveni distrikt u samom gradu sa svojim radnjama, crkvom, pekarom (kao današnja duty free zona). Vizantija nije imala pomorsku vojnu flotu, već samo geografsku poziciju, pa je u borbi protiv Normana zato morala da računa na venecijansku pomorsku silu. Ali, Venecijanci su dobro saradjivali (pljačkali) i sa Normanima, pa ova pomoć Vizantiji nikada nije ni stigla.

Kada su 1204. besni latinski trgovci napali sa vojskom Konstantinopolj u krstaškom pohodu potpuno su razorili grad.

Tako je 1219. stvoren još jedan trgovački sporazum sa Venecijancima (koji su ovaj krstaški pohod i finansirali) koji im je tada dao mogućnot da trguju preko čitave vizantijske imperije bez carine, ali da priznaju da je okupirana teritorija koju su zauzeli latinski krstaši u Vizantiji samo imperija u okviru Vizantije. Dakle, kao nezavisno Kosovo, ali formalno u okviru Srbije. Ista igra očito, kao i isti igrači - nekada Venecija, danas Britanija.

Imperije nestaju, ali zlato je večno

Ali nakon konačnog pada Carigrada 1453. zlatni vizantijski fondo (istočna hriščanska crkva) preseljen je u Moskvu. Reč "mosk" na arapskom znači sedište vere i Moskva je postala to novo sedište istočne ortodoksne (pravoslavne) crkve.

Naime, 1453. Turci su uz pomoć trgovačkih porodica iz Venecije okupljenih oko vatikanskog fonda , pušteni u Evropu samo zato da bi pregazili Vizantiju. Tajni dogovor je napravljen sa sultanom Mehmedom II. Učinio je to Venecijancima naklonjeni (i potkupljeni?) papa Kalistus III (iz Španije). Kada je njegov naslednik papa Pije II pozvao venecijanske trgovce da pomognu da se Konstantinopolj oslobodi od Turaka, oni su podmuklo ćutali. Njihove trgovačke pozicije turskim osvajanjem Bosfora nisu bile ugrožene, a konkurenti oko vatikanskog fonda su dotučeni. Posebno Španci.

Tako su venecijanski trgovci svrgnuli poslednju romansku dinastiju koja je čuvala vizantijski fondo odnosno rimsku istočnu riznicu koju je utemeljio Konstantin Veliki. Poslednji vizantijski čuvar ovog romanskog fonda bio je Konstantin IX iz dinastije Paleologa.

Tako je Moskva postala novo sedište fonda i novi Treći Rim, a Rusija je počela da se razvija sa ovom romanskom riznicom u novu istočnu imperiju. Kubeta ruske crkve tako podsećaju na živopisne vizantijske crkve.

Formiranje romanske dinastije u Rusiji

I nova dinastija koja je trebala da čuva ovaj rimski (romanski) fondo i održava dinastički kontinuitet imovine uspostavljena je tamo kao novi carski (cezarski) tron. Ivan IV Vasilievič je postao prvi ruski car (cezar) i to tako što se bogato oženio sa ćerkom rimskog (romanskog) trgovca i viteza Romana Jurijevića Zaharina. Nomen est omen jer je Zaharin bio romanski (rimski) bojar (išao je u boj) što je značilo da je bio plaćeni vitez (profi vojnik) koji je sa svojom vojskom (plaćenim najamnicima) išao da se bori gde treba za interese krupnih trgovaca iz vizantijske imperije.

Za uzvrat ovi bojari (vitezovi) su dobijali velike zemljišne posede i postajali tako veleposednici i feudalci i sticali plemićke titule. Bojar je titula koja se daje najmoćnijim vitezovima i u rangu je britanskog barona. (Dakle ovaj sistem darivanja vitezova i titulisanje je u V. Britaniju uvedeno migracijom venecijanskih trgovaca ).

Anastasija Romanova je tako kao ćerka romanskog barona uvela Ivana Vasilieviča u plemićki status i on je uzeo sebi prezime Romanov. Uspostavljanjem Kuće Romanova ova porodica je postala zvanični čuvar zlatnog fonda Ortodoksne istočne crkve.

S obzorom da je Rusija bila puna zlata, fondo se vremenom uvećavao pa su Romanovi postali uskoro najbogatija dinastija na planeti. I mnogi evropski plemići su želeli da se sa njima orode. Zlato su Romanovi zajmili i bliskim poslovnim partnerima i bankarima i tako postali veoma uticajni i moćni i u Evropi i SAD. Nagađa se i da su uneli zlatni ulog u osnivanje američke Centralne banke FED.

Rusija je tako sa Romanovima na čelu riznice i crkve postala najveća imperija na zemlji ikada. Pružala se od Pacifičkog okeana na istoku , južno do Krima, i na zapadu do Baltičkog mora. Sa Aljaskom u posedu prostirala se na dve zemljine hemisfere.

Anastasija Romanova je umrla od nekakvog trovanja 1560., a veruje se da je otrov bio namenjen Ivanu. Od tada se on menja u svojoj vladavini i dobija nadimak Grozni.

Venecijanci presvlače zmijsku kožu

Kada je nakon žestokih porodičnih sukoba u trgovini tada prva nacionalna država Francuska formirala Ligu iz Kabre 1509. i vojno razbucala ratobornu i podmuklu venecijansku družinu i njihovu Venecijansku državu, članovi porodica iz ovog kartela su migrirali ka Nemačkoj i Engleksoj menajući imena i prezimena i noseći svije zlato. Osnivanjem Bank of England krajem 17. veka uspeli su da se konsoliduju kao novi trgovački kartel sa sedištem u Lonodnu. Njihova glavna sveštenička (hrišćanska) vojska za političke smicalice postaje poseban red u rimokatoličkoj crkvi - jezuiti koji su se u ovu crkvu sve više infiltrirali. Danas imaju i svoga papu. Da upravlja novcem iz ovog fonda u Londonu i plasira ga na svetskom tržištu zadatak je dobila nemačka porodica Rotšild. I naravno da oni od samog početka nisu mogli da podnesu rusku imperiju i njihov konkurentni moskovski zlatni fondo.

Nacionalna država je ono čega se najviše plaše i danas i zato nastoje da svako nacionlno povezivanje i svaki nacionalni osećaj u korenu sasecaju. Za njih je jedini princip rada mafijaško i kartelsko povezivanje (Da podsetimo da se svi ovi venecijanski trgovci danas nazivaju jevrejima - jews). Zvanično je na tronu britanske imperije Kuća Vindzora. Ali samo za slikanje. Tako je i glavna doktrina britanske politike danas jezuitska dvoličnost. To znači prevara i uvek prevara. Englezi su postali njihovi robovi, kao i Škoti, Velšani, i deo Iraca. Glavni pravac širenja britanske imperije je zato istok, jer ih okoreli katolički zapad ne podnosi. Pale su zato na Istoku i drevne veoma moćne i organizovane carevne, poput Japana, Kine, Indije i sve u prevarantskoj trgovačkoj saradnji sa ovim majstorima biznisa i prevare.

Rusija je bila najveći kolač i najteži zalogaj za Veliku Britaniju. Rusija je u stvari imala sve, a na carkom tronu su znali gde im je najveći neprijatelj. I hteli su da ga se reše. Britanija, međutim, nije htela ni smela da uđe u otvoreni sukob sa Rusijom pa je zato nastojala da jezuitskom doktrinom huška druge. Tako je njihov osvajački adut u jednom trenutku bio Napoleon I Bonaparta koga su jezuiti mentalno vešto obradili podbadajući ga da krene u osvajanje ogromne količine zlata u Rusiji. Prethodno su ga nahuškali da ide u Egipat i Siriju, pljačka zlato i štiti navodno francuske trgovce koji su se tamo sukobili sa engleskim interesima. Naravno ti „engleski interesi" nisu bili isto što i intersi „venecijanskih trgovaca" koji su zaposeli britanski tron, a Francuska je nakon revolucije (koju su podboli Venecijanci) 1799. ostala samo sa „pola glave", tj. sa ograničenom monarhijom.

U sledećem broju: "Carska rusija je bila okosnica saveza protiv britanske zmije"

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane