Natrag

Nismo mi od juče

Epizoda 143

Zoran Milojević

U sjajnoj glumačkoj predstavi, ulogu Marije Karađorđević, vrhunski je odigrala glumica Ljiljana Stjepanović. U monologu između ostalog kaže: "...Ne gledaj šta nemaš, gledaj šta imaš!". Marija Karađorđević je izgubila muža, kuću i narod koji ju je majkom zvao. Ali, sačuvala je dostojanstvo, ugled, čast i veru. Ličila je na sve druge srpske majke koje su se borile da sačuvaju svoju porodicu i svoja ognjišta.

Pitao sam se, u čemu se Srbija promenila svojim odnosom prema poslednjih sto godina? U prvoj polovini prošlog veka, "srpska majka" je bila NJKV Kraljica Marija Karađorđević. Sto godina kasnije, "srpska majka" je Ceca Ražnjatović!

Na sahrani istaknutog pravnog stručnjaka mog prijatelja, pojavili su se i negdašnji "eksponati" sa mog fakulteta. Najpre sam ugledao ostarelu ali našminkanu damu, koja je volela da na ispitima, naspram sebe vidi urednog, obrijanog i podšišanog studenta u sakou. Bio mi je problem sa mojom bradom i sakoom po nekoj junskoj vrućini, ali, šestica je šestica! Znalo se da se kod nje u kabinet moglo i bez sakoa!

Stiže i drčna bakica, koja je volela studenta sklonog da na parčetu papira pravi koncept odgovora, i to penkalom koji mu je ona poklonila u svom kabinetu! Dolazi za njom i dekica koji je voleo studentkinjama da tutne papir sa kojim su mogle da se obuku u određenom butiku. Dobijale su garderobu za džabe, a u znak zahvalnosti su putovale sa njim na njegovim studijskim boravcima po svetu. Divno se držala i bakica koja je u svom kabinetu držala konsultacije brucošima, iako im nije predavala na prvoj godini! Volela je da im prenosi svoja studentska iskustva. Studirala je danju a radila noću! Ili je bilo obrnuto, više se ne sećam. U zgradu Pravnog fakulteta nisam ušao trideset godina.

Nemačka proslavlja dvadeset pet godina od pada berlinskog zida. Najveći deo "beogradskog intelektualnog sveta" je tada odahnuo. Taj deo sveta ne uzbuđuje činjenica da već sedamdeset godina postoji zid na Ibru, Savi, Drini i Dunavu. Taj svet je danas najgori deo srpskog društva.

Ja ne sudelujem u "dopisivanju" putem "društvenih mreža. Niti to umem, niti hoću da umem. Sa Srbima sedim u kafani, susrećem se na pijacama, u prodavnicama, u gradskom prevozu i sasvim jasno govorim ono što mislim.

Mi Kosovci nismo mašine. Dovoljno nam ih je oko nas. A sve su opremljene najsavremenijim sredstvima za ubijanjem. Naše pogonsko gorivo je jezik, srpski jezik i ćirilaca, olovkom pisana. Tako smo učeni i naučeni.

"Zarad puta u EU", ako je Srbin, Bolani Vučić mora da kaže da su Albanci na Kosovu sve št imaju dobili od Srba ili su oteli od Srba. Došli su i u Beograd da regovaraju da im priznamo da je njihovo ono što nikada nije bilo njihovo.

Nisam voleo Šešelja kada je odlazio u Hag, ali sam u svim molitvama bio uz njega. Niti sam ga u ljubavi ispratio niti dočekao. Ali, rijalo mi je kad je rekao "Braćo Srbi i sestre srpkinje". Ogadili su mi se i Bolani Vučić, i Tonik Šljivka i Dijete Ivica.

Ruski car Nikolaj Romanov, koga su komunisti likvidirali, proglašen je svecem i dignut mu je spomenik u Beogradu. Aleksandar Karađorđević koga su ubili fašisti u Marselju, još nije dobio spomenik u prestonici Srbije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane