Natrag

Tabloid istražuje

Kako je naprednjačka vlast zadužila Srbiju za još osam milijardi evra, i kojim se sve metodama služe kako bi opljačkali državni budžet

Diskreciono pravo na pljačku

Od trenutka ulaska u vlast na republičkom nivou, naprednjački "eksperti" su ovu zemlju zadužili za oko osam milijardi evra. Samo od momenta kada je Aleksandar Vučić postao premijer, uzeto je tri milijarde evra, a dalje zaduživanje se nastavlja. Ni dinara od tih kredita koje će solidarno vraćati svi stanovnici Srbije u nekoliko generacija nije potrošeno za dobrobit naroda, već isključivo za otplatu troškova koje je napravila nesposobna, bahata i korumpirana vlast. Narod će tako kroz otplatu dubioznih dugova JAT-a, platiti i troškove noćnih razgovora arapskog šeika i srpskog premijera u hotelskom apartmanu u Dubaiju.

Milan Malenović

Iako je najavljena politika oštre štednje, država se razbacuje parama. Štedi se samo na socijalno najviše ugroženima. Tako se smanjuju ionako male penzije i ograničavaju se socijalna davanja najsiromašnijima, dok se na drugoj strani troše desetine milijardi dinara budžetskih para, samo zbog nesposobnosti ili zle namere administracije.

Koliko stanovnike Srbije košta ova, do kraja nesposobna vlast, vidi se iz uporednog prikaza zaduženosti Srbije od 2000. godine do danas. Javni dug Srbije je na kraju novembra 2014. godine iznosio 22,29 milijardi evra, što je 68,3 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

U odnosu na septembar, javni dug je uvećan za oko 70 miliona evra.

Ukupne direktne obaveze države u oktobru su iznosile 19,79 milijardi evra, a indirektne 2,49 milijardi evra. Na kraju 2013. godine javni dug Srbije iznosio je 20,14 milijardi evra, odnosno 59,6 odsto BDP-a. Javni dug je na kraju 2000. godine bio 14,17 milijardi evra, što je iznosilo 201,2 odsto BDP. Od tada je najniži iznos javnog duga bio 2008. godine i iznosio je 8,78 milijardi, odnosno 28,3 odsto BDP.

Prema izveštaju Uprave za javni dug Narodne banke Srbije iz jula 2012. godine, ukupni unutrašnji javni dug Republike prilikom dolaska naprednjaka na vlast, po direktnim obavezama iznosio je 5.592.313.000 evra, a po preuzetim obavezama još 589.040.000 evra. Ovome treba dodati i spoljni direktni dug od 7.477.687.000 evra i preuzete obaveze od 1.810.622.000 evra. Od tada su nas Vučićevi "eksperti" zadužili za oko osam milijardi evra, što direktnim uzimanjem, što izdavanjem državnih garancija nesolventnim preduzećima. Samo za kamate na preuzete zajmove Srbija godišnje plaća više od milijardu evra, a nekontrolisano zaduživanje se nastavlja.

Kada bi, makar, bar sav taj pozajmljeni novac išao u revitalizaciju privrede i za pomoć socijalno najugroženijem delu stanovništva, a ne za sumanute projekte stranke na vlasti!

U okviru mera štednje aktuelna vlast je uvela takozvani "solidarni porez", koji su morali da plaćaju svi državni funkcioneri čija su mesečna primanja viša od 60.000 dinara. Kako je nedavno objavila organizacija Balkan Investigative Reporting Network (BIRN) naplata ovog nameta je potpuno podbacila.

Uprava za prinudnu naplatu ne dira režimske dužnike

Kada je uvodila takozvani solidarni porez, Vlada Republike Srbije je planirala da na ovaj način uštedi 150 miliona evra u budžetu. Umesto te sume, kao efekat ovog nameta na kraju se prikazala ušteda od manje od polovine planiranih sredstava, odnosno tek nekih 65 miliona evra. Očigledno je većina funkcionera koji su se našli na udaru vladine Uredbe otkrila način da izbegne obavezu plaćanja.

Interesantno je da je i ova "ušteda" iskorišćena za popunjavanje troškova nastalih nepromišljenim i bahatim radom administracije. Prvim rebalansom budžeta za 2014. godinu, naime, sa 30 miliona evra na 65 miliona evra povećana je budžetska linija 483 koja se odnosi na plaćanje kazni i penala po rešenju sudova. Do ovih troškova dolazi jer država ili ne ispunjava svoje obaveze prema poveriocima ili se ne pridržava svojih ugovornih obaveza.

Tako, na primer, izdatak po budžet Srbije proizvodi i odluka Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu koja je doneta u sporu po tužbi koncesionara FCC Constracion, Alpine Mayreder i Porr, odnosno njihovog koncesionog preduzeća "Sever-Jug autoput" iz Beograda protiv Srbije u iznosu od deset miliona evra na ime neosnovano naplaćene bankarske garancije sa obračunatom kamatom od dospeća pa do isplate.

Ceo pomenuti ugovor je svojevremeno bio kritikovan od strane javnosti, a najviše je bilo kritikovano raskidanje ugovora na način kako je izvedeno. Država je u ovom slučaju jeftino prošla, jer je tužilac tražio naknadu nastale štete koju je procenio na više od 70 miliona evra, ali je sud presudio da mu pripada samo naknada za nezakonito aktiviranje bankarske garancije u visini od 10 miliona evra.

Ovo u pomenutom slučaju nije kraj mahinacijama, jer u Srbiji ništa ne može da prođe bez davanja mita i uzimanja "časti" u vidu materijalnih dobara. U okviru Narodne banke Srbije, naime, postoji Uprava za prinudnu naplatu preko koje bez problema od države mogu biti naplaćene ovakve presude. Uprkos tome, poverilac je u ovom slučaju angažovao privatnog izvršitelja koji je državi zaračunao i sopstveni honorar u iznosu od 10.624.365 dinara, što je u trenutku isplate (12. maja 2014.) po srednjem kursu NBS-a iznosilo 104.616 evra.

Republičko pravobranilaštvo je pravovremeno reagovalo i skrenulo pažnju nadležnima da je angažovanje privatnog izvršioca bilo izlišno, jer država sa jedne strane nikada nije osporavala svoju obavezu po pomenutoj arbitražnoj presudi, a sa druge strane je naplata, da je poverilac hteo, bez dodatnih troškova mogla da se izvrši preko Uprave za prinudnu naplatu.

Bez obzira na ovaj stav Pravobranilaštva neko je u Ministarstvu infrastrukture odlučio da plati i honorar nepotrebno angažovanog privatnog izvršitelja. Očigledno je deo pomenute sume otišao na namirenje novčanih zahteva odgovornih lica u samom Ministarstvu, a ceh plaćaju, kao i obično, najsiromašniji građani kojima se smanjuju penzije ili ukida socijalna pomoć radi "uštede u budžetu".

Ovo nije usamljen slučaj, jer među 43.000 predmeta koji su stigli na prinudnu naplatu od države sigurno da ima još ovakvih primera. U Pravobranilaštvu smatraju da bi se automatskim prenosom sredstava sa računa Trezora na račun poverioca smanjili nepotrebni troškovi, dok bi se celokupan problem mogao da reši kada bi se ažurno vršila isplata preko računovodstva suda, a što, naravno, podrazumeva i blagovremeno obezbeđivanje sredstava za ove namene.

Upravo u ovom grmu leži zec, jer Vlada iz godine u godinu propušta da u budžetu predvidi sredstva za ono što je planirano ili neizbežno, pa je tako automatska naplata nemoguća.

Država, na primer, još nije do kraja isplatila drugu ratu podsticajnih sredstava nekomercijalnim poljoprivrednim gazdinstvima po Uredbi iz 2008. godine. Po nezvaničnim podacima oko 50.000 zemljoradnika je zbog ovoga tužilo državu, a veliki broj predmeta je već rešen na štetu budžeta. Po okončanju parnica, većina tužilaca, koje uglavnom zastupaju advokati, zahtevali su izvršenje preko privatnih izvršitelja, tako da su ukupni troškovi nastali vođenjem postupka skoro četiri puta premašivali vrednost glavnog potraživanja.

Ni ovde nije kraj, jer je u 2014. u Pravobranilaštvu registrovano 1.200 novih tužbi protiv Ministarstva poljoprivrede.

Na samoj granici zdravog razuma je i činjenica da i Ministarstvo unutrašnjih poslova nema dovoljno predviđenih sredstava za isplatu advokata angažovanih za odbranu po službenoj dužnosti.

Sve će to narod platiti

Svaka osoba koju policija privede ima pravo da angažuje advokata. U pojedinim slučajevima koje zakon propisuje, ako privedeno lice nije u mogućnosti da plati branioca po izboru, odrediće se branilac po službenoj dužnosti, a njegove troškove snosiće Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zbog loše organizacije unutar samog ministarstva, ali i iz marketinških razloga kako bi se prilikom izglasavanja prikazale navodne uštede u budžetu, na početku godine se ne obezbeđuju dovoljna sredstva za ovu namenu, pa angažovanim advokatima ne preostaje ništa drugo nego da presaviju papir i tuže državu. Time se troškovi samo uvećavaju.

Pored MUP-a, na vrhu liste dužnika po osnovu izvršnih sudskih presuda nalaze se i Ministarstvo pravde i Ministarstvo poljoprivrede. Veliki broj ovih slučajeva je nastao zbog nedovoljno planiranih sredstava u budžetu, ali je dosta njih nastalo i iz potrebe državnih funkcionera da svoje prihode povećavaju kroz mito.

Najveći izvor korupcije jeste diskreciono pravo administracije da nešto učini ili ne učini. To "može da bude, ali ne mora da znači", u običnom životu se prevodi kao "koliko para, toliko i muzike", odnosno neko pravo se dodeljuje samo onome ko dovoljno para stavi u džep državnom funkcioneru koji o tome odlučuje.

"Iako je Vlada uzela novac od građana, nije htela da se odrekne svojih diskrecionih rashoda. I dalje postoji dosta takvih rashoda u budžetu, u kome se navodi da će određena sredstva biti trošena u skladu sa uredbom ili odlukom Vlade. Tih diskrecionih prava uvek ima mnogo, gotovo sve subvencije u privredi i poljoprivredi biće deljene na taj način", tvrdi ekonomista Goran Radosavljević, profesor javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA).

Iako to tada nije bilo predviđeno, diskreciono pravo je odigralo ključnu ulogu u davanju subvencija poljoprivrednicima 2008. godine, pa je novac davan samo onima koji su bili skloni davanju mita, makar i ne ispunjavali uslove za dobijanje para iz budžeta, dok su ostali morali da tuže državu, pa sada na naplatu dospevaju sva ta sredstva sa kamatama, kao i sudskim, i troškovima izvršenja.

Razlog zbog koga je manje od dve nedelje posle prvog rebalansa budžeta, pokrenut postupak za novi rebalans (slučaj nezabeležen ni u najneozbiljnijim državama centralne Afrike!) jeste dospeće za naplatu potraživanja prema Er Srbiji u visini od 158 miliona evra.

Kada je potpisan ni do danas do kraja javnosti neprikazani ugovor sa Etihadom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o prodaji 49 odsto akcija nekadašnjeg JAT-a, srpska država je na sebe preuzela plaćanje svih dugova nastalih do tog dana. Zbog čega ta sredstva nisu planirana ni u budžetu za 2014. godinu, a ni u njegovom prvom rebalansu izmiče kontroli zdravog razuma.

U trenutku kada nastaje ovaj tekst pred poslanicima u Skupštini Republike Srbije nalazio se predlog "Zakona o preuzimanju obaveza Air Serbia" po kome će Republika i dve rate platiti ukupno 19.302.535.814,12 dinara za dugove Er Srbije nastale pre prodaje dela akcija Etihadu. Deo u visini od 2.626.637.925,81 dinara odnosi se na potraživanja koje je već platila Er Srbija kako bi se izbegla prinudna naplata.

Ni u predlogu Zakona, niti u njegovom obrazloženju ni jednom jedinom rečju se ne objašnjava narodnim poslanicima kako, kada i prema kome su nastali ovoliki dugovi. U obrazloženju Predloga na strani 4 samo se pominju neki od poverilaca i to oni kojima će sredstva direktno biti uplaćena, a to su: Aerodrom "Nikola Tesla" ad, NIS ad, Direktorat civilnog vazduhoplovstva, Beogradska banka ad u stečaju, Investbanka ad u stečaju i Narodna Banka Srbije. Radi se isključivo o domaćim preduzećima, pa je za pretpostaviti da su ova potraživanja isključivo u dinarima.

Koliko nas košta Vučićeva vrela noć sa šeikom?

Ukupno se po Predlogu zakona predviđa 9.349.334.841,05 dinara za dinarska plaćanja, što je manje od polovine celokupne sume, dok će devizna potraživanja biti isplaćena u dinarima po srednjem kursu matične valute u kojoj je dug nastao obračunat na dan plaćanja.

Evro je najzastupljenija valuta u celoj Evropi, pa nikakvu sumnju na prvi pogled ne izaziva suma od 23.540.644,42 evra koja nekome treba da bude plaćena. Pošto je američki dolar obračunsko sredstvo plaćanja u celom svetu, bez nekih komentara prolazi i svota od 74.730.704,93 dolara predviđenih pomenutim Predlogom zakona. Dirham je, međutim, sredstvo plaćanja isključivo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, državi prema kojoj JAT nije imao nikakve letove. Zbog toga čudi suma od 572.327,91 dirham koliko po Predlogu zakona država treba da plati na ime navodnih dugova JAT-a, odnosno Er Srbije.

Kako nigde nema specifikacije dugovanja, može se steći utisak da se u njima nalaze i troškovi boravka Aleksandra Vučića u superluksuznom "hotelu pozlaćenih zidova" u Dubaiju, kojom prilikom je upoznao šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana. Po priznanju samog predsednika srpske Vlade, šeik ga je tada otpratio u spavaću sobu, a troškove njegovog boravka je snosio neko drugi.

Vučić nikada nije odao ni šta se dešavalo tu noć iza zatvorenih vrata hotelskog apartmana u kome je boravio sa prestolonaslednikom Abu Dabija, niti ko je tajanstveni sponzor njegovog putovanja i boravka u Emiratima. Iz pomenutog Predloga zakona proizilazi da je to, moguće, bio JAT, odnosno svi poreski obveznici u Srbiji.

Iz budžeta se sredstva nenamenski izvlače na hiljadu načina. Jedan od omiljenih načina su novogodišnji koncerti koji se organizuju uprkos proklamovanim merama štednje. Koliko tačno svake godine iz kase lokalne samouprave ode para na ovo niko nije nikada ni pokušao da izračuna.

Oko 100.000 ljudi je prošlu "najluđi noć" proslavilo u Beogradu, na platou ispred Skupštine Srbije. Sveže postavljena naprednjačka vlast htela je tada da pripremi birače za predstojeće vanredne izbore, pa je organizovano narodno veselje sa zvezdama estrade, kao što su Ceca, Jelena Tomašević i Kiki Lesandrić. Ulaz je bio besplatan.

Prema procenama Turističke organizacije Beograda u tom trenutku se u prestonici zarad dočeka Nove godine nalazilo preko 30.000 stranaca, kojima treba dodati i oko 20.000 naših građana na privremenom radu u inostranstvu. Skoro svi oni su iskoristili mogućnost besplatnog veselja ispred Skupštine, umesto da za tako nešto plate u nekom od mnogobrojnih lokala prestonice.

Zbog ovoga je beogradsko ugostiteljstvo izgubilo najmanje milion evra prihoda, mnogi lokali su zbog slabog odziva za doček bili zatvoreni, a država je izgubila više od 200.000 evra koliko bi dobila od PDV-a. Zaradili su samo probrani.

Zvanično je prikazano, kako je za doček 2014. iz gradske kase isplaćeno 4,5 miliona dinara, u to vreme oko 45.000 evra. Nezvanično su troškovi bili daleko veći, odnosno najmanje 5,3 miliona dinara.

Ceca nije besplatno nastupala, kao što se tvrdilo, već je na taj način vraćala uslugu za smešno nisku kaznu koja joj je izrečena zbog neplaćanja poreza. Oprošteni su joj, naime, milionski dugovi (računato u evrima) prema državi, a zauzvrat je besplatno učestvovala u predizbornoj kampanji tadašnje, a i današnje gradske vlasti.

Muzičar Kiki Lesandrić direktno nije uzeo ni dinara za svoj nastup, ali je 2.200.000 dinara stavio u džep preko stavke troškova nastupa "Jelene Tomašević, benda Kiki Lesandrić i Piloti". Ni bina na kojoj su nastupali izvođači nije bila besplatna, kako je najavljeno. Nju je, kao i razglas i rasvetu dala TV Pink, a zauzvrat dobila pravo besplatnog prenosa u kome su se emitovale skupe reklame.

Grad je mogao, da je hteo, da raspiše tender za otkup prava televizijskog prenosa i da od tih para finansira binu, rasvetu i razglas, ali bi u tom slučaju televizija Vučićevog prijatelja Željka Mitrovića unapred bila diskvalifikovana. Po zakonu, na državnim tenderima pravo učešća nemaju preduzeća sa neizmirenim poreskim dugovanjima, a TV Pink je u tom trenutku državi na ime poreza dugovao 89.720.000 dinara.

Pomenuti dug ni do danas nije naplaćen, baš zbog "dobre saradnje" u realizaciji novogodišnjeg uličnog kermesa. I ove godine vlast Beograda planira novogodišnju žurku, još raskošniju i skuplju od one prethodne. Najavljuju se čak tri bine, a sve njih će opet da "donira" Mitrović, zarad ekskluzivnih prava prenosa (na kome će da zaradi) i oproštaja poreskih dugovanja. "Skuplja dara nego mera", rekao bi narod.

A 1.

Vulinova muzičko-scenska otimačina

Rekorder u izvlačenju para iz budžeta pomoću izigravanja propisa je Aleksandar Vulin, aktuelni ministar za rad, boračka i socijalna pitanja. Prvo je, nakon što je uhvaćen "sa prstima u medu" oko dodele dva miliona evra budžetskih para za, uglavnom, nebulozne projekte nevladinih organizacija iza kojih stoje njegovi partijski kadrovi, odlučio da nezakonito preusmeri pomenuta sredstva. Posle toga se dosetio da zakoni mogu da se izigravaju i na sasvim legalan način. Odlučivši da potroši u budžetu planiranih 1,4 miliona evra na kancelarijski nameštaj i kompjutersku opremu za ustanove socijalne zaštite Vulin pomenuta sredstva nije odmah stavio na raspolaganje socijalnim ustanovama. Svakoj je prvo namenio po 400.000 dinara, a odmah zatim je dao još po toliko para.

Nabavka u vrednosti od 400.000 dinara, naime, smatra se "nabavkom male vrednosti" za koju nije potrebno raspisati tender. Da je odmah svakoj ustanovi pustio svih 800.000 dinara Vulin bi ih primorao da raspišu javni oglas za izbor najpovoljnijeg dobavljača.

Ministru se to nikako nije isplatilo, jer je zajedno sa novcem ustanovama poslao i spisak robe koju treba nabaviti, sa sve najdetaljnijim specifikacijama, kao i imena preduzeća od kojih pomenuta dobra treba nabaviti. Pošto ne mora da se ide na tender za javne nabavke, poslovi mogu da se sklapaju "u četiri oka", gde će određeni procenat biti odvajan za ministra.

Vulinov omiljeni dobavljač je Živorad Ajdačić, tvorac spiska "nepatriotskih" filmova koji propagiraju "belosvetske, a ne srpske vrednosti". Iako ministar poštuje "belosvetske vrednosti" u pogledu istopolne ljubavi, nimalo mu nije smetalo da Ajdačiću deli pare šakom i kapom.

"Udruženje scenskih umetnika, stručnjaka i saradnika u kulturi Srbije", na čijem je čelu Ajdačić, dobilo je 50.000 evra od ministarstva na čijem je čelu Vulin, za nabavku cvetića "Natalijina ramonda" koji su samo jednom nošeni na reverima. Zašto je odabrano udruženje scenskih umetnika za ovu nabavku, a ne neko udruženje florista nije poznato. Ajdačićevo udruženje je od Vulina dobijalo još para. Za "muzičko-scenske aktivnosti" u vezi proslave 100 godina od Cerske bitke ministarstvo je Ajdačiću platilo 2,6 miliona dinara, dok je za slične aktivnosti u vezi obeležavanja godišnjice Kolubarske bitke plaćeno 2,7 miliona dinara. Za obeležavanje proboja Solunskog fronta Vulinovo ministarstvo je Ajdačićevom udruženju platilo 800.000 dinara, a za 85. godišnjicu smrti vojvode Stepe Stepanovića još 240.000 dinara.

A 2.

Pristojno preživljavanje

Licemerje vlasti u pogledu borbe protiv budžetskog deficita ogleda se upravo u takozvanom "solidarnom porezu" koji ionako ne plaća više od polovine funkcionera koji bi to trebalo da čine. Vlada Srbije je svojom Uredbom procenila da su mesečni prihodi državnih službenika do 60.000 dinara "pristojni", a da oni preko te granice predstavljaju neprimereno bogaćenje koje treba dodatno oporezovati.

"Pristojni" prihod o 60.000 dinara mesečno predstavlja oko 500 evra. Istovremeno, po poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku za puko preživljavanje u Srbiji jednočlanom domaćinstvu je potrebno 150 evra, dvočlanom 250 evra, a četvoročlanom skoro 300 evra.

Srbija je upravo po ovim podacima RZS-a svrstana na čelo liste najsiromašnijih zemalja Evrope, jer pomenute najniže prihode ili čak manje od njih ostvaruje oko 1,8 miliona stanovnika zemlje, odnosno svaki četvrti građanin.

"Pristojnih" 500 evra mesečno je nedostižni san za 267.949 korisnika socijalne pomoći u Srbiji. Osnovna socijalna pomoć iznosi 7.704 dinara, koliko korisnik prima devet meseci, a zatim se pravi pauza od tri meseca, posle koje se, ako je korisnik još uvek živ i bez prihoda, nastavlja narednih devet meseci. Uvećanu socijalnu pomoć od 13.228 dinara (još uvek daleko ispod granice siromaštva po RZS-u) prima samo 446 korisnika u državi sa preko sedam miliona stanovnika.

Za deficit u budžetu nisu kriva ni izdvajanja za penzije niti pomoć za najsiromašnije, već nekontrolisano razbacivanje parama onih u čijim su rukama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane