Natrag

Feljton

"Okupirana zemlja": knjiga srpskog generala Miloša Đošana, o porazima, pobedama, tragediji i nadama (3)

Susret nade i gorčine

Penzionisani general-major Vojske Jugoslavije Miloš Đošan, autor je nekoliko publicističkih knjiga. Među njima, ističe se i knjiga "Okupirana zemlja" (izdata 2012. godine), u kojoj je kombinacijom eseja i dokumentaristike, opisao svu tragiku i heroizam srpskog naroda u njegovoj novijoj istoriji. Đošan kaže da "okupacija nakon agresije, nije retkost, nego pravilo" te da je dobrovoljno prihvatanje okupacije, kao jedini način dolaska na vlast, gde se žrtvuju nacionalni, radi ličnih interesa, retkost u ljudskoj istoriji. Autor knjige "Okupirana zemlja", piše i o tome ko je na ovaj način izdao Srbiju, dajući poseban osvrt na kratke ali tragične vladavine samozvanih misionara i labilnih samodržaca.

General-major Miloš Đošan

Naska

Za Nasku se slobodno može reći da je rođena u nekakvoj iznudici, carskim rezom, kada je majka već opasno i dugo krvarila. Bilo je pitanje da li spašavati majku ili bebu. Tadašnji domaćin kuće, čvrsto je odlučio, da uz pomoć komšija, ubije njenu majku. Obe nisu mogle ostati u životu, jer su majku odavno zlostavljali. Jedva je održala trudnoću, toliko da Naska preživi. Zbog toga je Naska rođena kao nedonošče, koje će već od rođenja pratiti veliki problemi. Dočekana je na drhtave ruke Dobrice Ćosića, starog akademika, intelektualca, nacionaliste i antifašiste. Odmah do njega, poput kukavičijeg jajeta, Srbima je podmetnut Milan Panić, biciklista i biznismen iz Sjedinjenih Američkih Država. Poslat nam je kao buket hrizantema, sa porukom: „Ili on sam, ili mi sa bombama." Niko tada nije slutio, da će nam Amerikanci, devet godina kasnije, isporučiti obećane bombe. Odmah posle bombi, u noći 5.oktobra 2000. kao ukleti svat, banuo je ponovo Milan Panić i odigrao važnu ulogu u „zavođenju demokratije", otimanju „Galenike," a prilikom hapšenja Slobodana Miloševića, dao izvršnu komandu, upadljivom ministru pravde, „demokratske, DOS-ovske vlade!"

Kao takva, novorođena beba, devojčica po imenu Naska, nije bila dobrodošla u porodici. „Savezna Republika Jugoslavija, zajednička država republika Crne Gore i Srbije, proglašena je 27.aprila 1992. godine. Nakon mjesec dana, Savjet bezbjednosti Organizacije Ujedinjenih nacija, (Rezolucija br.752 od 30.maja1992. godine) zaveo je ovoj zemlji sankcije, koje po svojoj oštrini i sveobuhvatnosti, nikada prije nisu bile primenjene u međunarodnim odnosima." (Momir Bulatović: Pravila ćutanja, četvrto izdanje, ZOGRAF Niš, 2005. str.105).

Time je Naski dato do znanja, da je došla kao neželjeno dete, u već duboko kompro-mitovanu familiju, u kojoj su moralna načela poljuljana, pravne norme pogažene, a po-roci svih vrsta, prihvaćeni kao nešto što se podrazumeva. Ta familija se zove među-narodna zajednica.

Nakon porođaja, majka je umrla, tako da je Naska nije ni videla. Kao svako siroče, nije imala dovoljno mleka i lekova, pa dugo nije stala na svoje noge. Kada je Naskina majka dotučena i konačno izdahnula, poslednji domaćin kuće, javno je priznao zločin:

„Ja sam svoj zadatak izvršio! Jugoslavije više nema!"-izjavio je nesrećnik po imenu Stipe Mesić u Saboru Hrvatske 5. decembra 1991.godine. Umesto da zločinca uhapse i strpaju u ludnicu, on je postao ugledna ličnost. Imao je advokate na čelu sa zloglasnim Badinterom, koji su se školovali na Zapadu, a učili iz Knjige koju čuvaju u Vatikanu. Da bi nam se narugali, srpska braća iz Crne Gore, proglasiše ga počasnim građaninom Podgorice.

Zakonom zaštićeni cinkaroši u doušnici

Devojčici su često menjali ime, redovno mimo njene volje. U jednom trenutku, ni sama nije znala na koje ime da se odaziva. „Bila je, ne više dete, ne još devojka. U ovčijem svetu bi je nazvali šilježe, a u našem, šiparica. Kako bi preživela, stalno je morala plesati između starih olinjalih vukova." (Ivo Andrić: Aska i Vuk, izabrane pripovetke, NOLIT Beograd, 1990, str.75).

Uz to, Nasku je krasio lepršav, baletski hod, koji je, sedeći pred ulazom u Vaznesenjsku crkvu, zapazio Blagoje, ranjeni dobrovoljac. Zato sam joj, u dogovoru sa njim, dao ime Naska. Slično kao ona mala, Andrićeva Aska, samo naša.

Ko zna, da li joj je ime bilo po volji. Deca se za ime nikad ne pitaju. Njihovo je da se rode, a o imenu odlučuju roditelji. Obično ga predloži kum, a neretko drugi. Često ime novorođenčeta odredi datum rođenja, ili prosto moda. Uglavnom, dete o svom imenu, tom prvom daru koji dobije, ne odlučuje nikada. Tako je određeno i to nas sve prati do kraja života.

O prezimenu, devojka odlučuje prilikom udaje, ako to doživi. U svetu se to podrazumeva. Od početka devedesetih godina 20. veka, kao i u toku Prvog i Drugog svetskog rata, što zbog paklenih planova zapisanih u one vatikanske knjige, što zbog krvoločnih postupaka naših neprijatelja i okupatora, što zbog naše nesloge i vlastitih slabosti, mnoge srpske devojčice, nažalost, to nikada nisu doživele.

Muškarci menjaju ime i prezime samo kada počine zločin ili se late nečasnog posla insajdera ili zaštićenog svedoka. Tada se umesto pred sveštenikom, ispovedaju pred istražnim sudijom Specijalnog suda, najgore investicije nakon 5.oktobra 2000. Pri tome, na dušu svojih dojučerašnjih prijatelja, šefova ili pomagača, pored njihovih, tovare i svoje grehove, što je postalo moćno oružje u rukama vlasti i tamna mrlja na savesti našeg pravosuđa. Poslužilo je za površno izvedene dokaze, klimave alibije, nepristojne ponude, ne izvršene rekonstrukcije i skretanje istrage u pogrešnom pravcu. Upravo zbog korištenja „usluga" insajdera, još nije dokazano, ko je zaista ubio premijera. To je, konačno, Nasku i dovelu u Vaznesenjsku crkvu pred oca Stevana.

Preko noći smo postali društvo, koje je ozakonilo cinkaroše i doušnike, sa pitomijim imenom policijski informatori, koji uz državnu platu, dostavljaju informacije o komšijama, prijateljima i svima koje traže strani i domaći sudovi. Oni su pomogli da Srbija uhapsi slavnog komandanta VRS i Predsednika Republike Srpske i time „načini još jedan izdajnički korak bliže Evropskoj uniji!"

Više to niko ne radi iz ubeđenja, nego iz čistog koristoljublja. Aleksa Žunić i braća Čvorovići za njih su ostali pojam poštenja. Tako, kriminalcima verujemo više nego poštenim ljudima.

Zaštićeni svedok i svedok saradnik postali su genetski modifikovane biljke, koje se posebno odabiraju, posebno gaje, dobro štite i obilno zalivaju. Iz njih se rađaju monstrumi i nakaze. Na kantaru pravde, njihova reč uvek prevagne u odnosu na reč poštenog građanina. Postali smo njihovi dužnici. Trošimo snage za njihovu zaštitu, dozvoljavamo da se bave biznisom i sačuvaju bogatstvo stečeno kriminalom, plaćamo njihovo obezbeđenje i telohranitelje, dok naša deca postaju žrtve narko-dilera, manijaka i ubica. Taj izum smo preuzeli od Haškog tribunala, koji je nastao ukrštanjem anglosaksonskog prava i španske inkvizicije. Za njegovo materijalizovanje formiran je Specijalni sud, prvi nakazni spomenik reformi pravosuđa i preteča kasnijeg skandala oko formiranja mreže sudova u Srbiji, izbora i reizbora sudija i tužioca. Period o kome Naska govori, obiluje takvim pojavama.

Izjednačavanje nejednakog

Naska se nije razlikovala od ostalih devojaka samo svojim izgledom i gracioznim hodom. Bila je načitana i obrazovana, čemu su nesvesno doprineli naši neprijatelji. U vreme kada bi, kao i ostala deca u okruženju, gledala crtane filmove, zbog zločina muslimana na pijaci „Markale" u Sarajevu, njoj su, u sklopu humanih ekonomskih sankcija, uskraćeni crtani filmovi. Zato su Naski, pred spavanje, čitali domaće pisce. Petar Kočić, Dobrica Erić, Aleksa Šantić, Ivo Andrić, Đura Jakšić, Dobrica Ćosić i Danko Popović, bili su joj redovno štivo.

Verovatno je zbog toga, Naska u sebi nosila nešto pesničko. Znala je dočarati situaciju o kojoj je govorila, pa se slobodno može reći, da je, poput Đure Jakšića, bila bolji slikar nego pripovedač, što je tokom ispovesti, oca Stevana, dovodilo u situaciju da je ne može pratiti. Posebno je volela epsku poeziju. Kroz narodne pesme, pisane ćirilicom, lakše je učila našu slavnu istoriju. Iz njih je crpila ljubav prema svome narodu. One su je naučile kako da razlikuje junaštvo od kukavičluka, vernost od izdaje, poštenje od lukavstva i pravdu od nepravde, što joj je u danima koji su usledili, olakšalo da se opredeli za pravu stranu. Kosovo i Metohija su joj se još tada, kroz tu poeziju, uselili u samo srce.

Narodne pesme, koje je Naska čitala u svakoj prilici, bile su brana sve većem nasrtaju na duhovno bogatstvo srpskog naroda. Nije podlegla nasilju u kulturi, ispoljenom kroz uporno svakodnevno lansiranje španskih i turskih srceparajućih serija. Još gori su bili stereotipni američki filmovi "B" produkcije, gde se njihovi vojnici naoružani do zuba, bore za „demokratiju" van svoje kuće, spašavaju svet od terorizma, ruskih nuklearnih podmornica ili oružja za masovno uništenje Severne Koreje. Na najkrvaviji način su se uverili da ga Irak zaista nije imao, kao što su sve vreme tvrdili. To saznanje, koštalo je života stotine hiljada Iračana, Džemila je ostala bez unuka, a Amerika i Velika Britanija dobile milione barela besplatne nafte. Za pobijene Iračane i Sadama Huseina, bilo je nažalost, kasno.

U svakom filmu, morala se bar jednom videti američka zastava. Bez nje film ne može napustiti laboratoriju. Bila je to besplatna reklama za njihove marince i oružje, i najlakši način da drže svoj narod i ostatak sveta u stalnom strahu. A onda je srpska PVO u okolini Buđanovaca, oborila nevidljivi avion, a ubrzo se desio 11. septembar 2001. godine i pokazao da su svi ti filmovi bili obična propaganda i zaglupljivanje naroda.

Tada je Naski postalo jasno, zbog čega su posle petooktobarskih promena i okupacije zemlje, ćirilica i gusle, kao jedini biblijski instrument, tako brzo proterane iz naših škola i muzičkih produkcija. Znala je da, proterujući gusle, sa njima u paketu proteruju slavne junake i velike vladike, koje su gusle opevale. To je bio način da se raskrsti sa prošlošću, da se okanemo Kosovskog zaveta i odreknemo svoje istorije. Da ne slavimo Miloša i Lazara, a izdaju Vuka Brankovića shvatimo kao racionalan i mudar potez. Da stvore odstupnicu, za izdajničke postupke dosovskih vođa i ćutanje inteligencije u vreme NATO agresije na našu zemlju. Da izjednačimo glumice Ljubinku Bobić, koja nije htela da „zasmejava srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora" i Žanku Stokić, koja je upravo to radila. Da poravnamo slavnog generala Vladimira Lazarevića, komandanta Prištinskog korpusa VJ, koji je hrabro branio srpski narod od šiptarskih terorista i NATO agresora i generala JNA, Vladu Trifunovića, komandanta Varaždinskog korpusa JNA, koji je predao jedinicu višestruko slabijim paravojnim formacijama Hrvatske.

Taj proces su nazvali kulturna dekontaminacija. Kroz nju su, kao kroz slivnik isterali ćirilicu, gusle, Vuka Karadžića, Jovana Jovanovića-Zmaja a ugurali Harija Potera, kao najvažniju lektiru mladih, podstičući ih da na taj način upražnjavaju kabalu, o kojoj čuveni ruski politikolog Tatjana Gračova, piše na sledeći način:

„U duši ogromnog broja dece, taj otrov se javlja u liku Harija Potera. Pri tome ga šire sami roditelji, u svom slepom podražavanju mode, ne videći kakvo zlo nanose svojim čedima, lišavajući ih spasenja i osuđujući na duhovnu smrt."

Rastući uz Slobodana, svoga staratelja, Naska je učila kako da govori i kako se ponaša, pa joj ni jedna situacija nije bila strana. Uz njega se našla u vreme kada deca razvijaju oštroumnost i inicijativu. Zbog toga je sveštenika, u toku ispovesti, često zbunjivala, ponekada ljutila, a u nekim trenucima čak uplašila, da bi ga na kraju preobratila u pravog slugu Božjeg i sina svoga naroda.

Uz sve dobre osobine i navike, Naska je nasledila upornost, koja se graničila sa tvrdoglavošću. Nerado se mirila sa tuđim mišljenjem, što je sveštenika u pojedinim trenucima teralo u očaj, pomišljajući da prekine ovaj sveti obred. Ipak je ostao uporan i dostojanstven dok je imao poslednji atom snage. Smetalo ga je što Naska sve vreme ispovesti, u rukama okreće džepno izdanje nekakve knjige. Ne izdržavši, sveštenik je upita:

„Kakva je to knjiga? Nisi na ispitu. U crkvu se dolazi sa čistim srcem, verom u Boga i željom da se svi grehovi ispovede i da se pokaješ!"

„Ovo je oče, Knjiga o Milutinu. Treba da je pročitate. To mi je uspomena od pokojnog Slobodana Miloševića. Ostala je u metežu 31.marta 2001.godine, kada su ga hapsili i pripremali za izručenje u Hag. Kriminalci, koji su ga hapsili, za kojim je Slobodanova ćerka Marija, u samoodbrani, pucala iz pištolja u vazduh, srećom, nisu voleli knjigu, inače bi i nju uzeli. Rado ću Vam pročitati pojedine delove iz nje! Kao da je pisana zbog mene!"-reče Naska i pruži mu knjigu. Dok je sveštenik u rukama prevrtao listove knjige, Naska nastavi:

„Učili ste oče, geometriju. Znate da se kroz jednu tačku, može povući bezbroj, a kroz dve tačke, samo jedna prava, i da kod trougla, naspram veće strane, leži veći ugao. Ako za prvu tačku uzmemo atentat na Zorana, videćete da kroz tu tačku prolazi bezbroj motiva, a svaki od njih može biti pravi.

Da budemo sigurni ko je planirao, ko pomagao a ko izvršio atentat, moramo naći drugu tačku. Prava koja ih spaja, daje odgovor na pitanje, zašto i kako se desio zločin, u po bela dana, pred zgradom Vlade Srbije, nekoliko metara od mesta gde sada stojimo. Svi znamo, da je u istrazi tog zločina, bilo mnogo slučajnih, i isto toliko namernih propusta. Mogući tragovi su namerno i brzometno uništeni. Nečija usta su zauvek zatvorena, a pojedini objekti srušeni. Zato moramo otkriti tu drugu tačku. Mnogi će se u ovoj državi uznemiriti, a jedino on, Bog da mu dušu prosti, konačno smiriti! Možda rešenje zločina leži u ravni, omeđenoj sa tri tačke, od kojih je jedna u Meljaku, druga u Šilerovoj a treća u Gepratovoj ili Birčaninovoj ulici. Najteže ćemo otkriti tu treću tačku"-reče Naska i pokaza da se ne razume samo u epsku narodnu poeziju i istoriju, već da joj ni prirodne nauke nisu strane.

Uz pomoć narodnih epskih pesama

U tom trenutku, sveštenik se seti Radmile, svoje nastavnice matematike i fizike iz osmogodišnje škole u malom selu na Baniji, i dve slabe ocene koju je dobio u jednom danu. Iz geometrije, jer nije znao kako glasi „Euklidov poučak", a iz fizike, jer nije znao Zakon o spojenim sudovima. Tako je otac Stevan, svoje školovanje, sveo na borbu sa Radmilom. Ako bi nekako preživeo čas matematike, ona bi ga sa istim pitanjem sačekala na času fizike, jer je Radmila, u nedostatku nastavnog osoblja, predavala oba predmeta.

Suštu suprotnost, činio je njen muž Nedeljko, koji je na časovima istorije učenicima redovno čitao epske junačke pesme. Časove je počinjao sa pesmom o „Banović Strahinji, iz malene Banjske kraj Kosova", pokazujući izdaju ljube Anđelije i velikodušnost i čast Banović Strahinje, a završavao sa „Bitkom na Mojkovcu", kao primeru kako se srpski narod, koji živi u dve države, branio od zajedničkog neprijatelja. Štiteći odstupnicu jedan drugome, pokazali su da su zajedno nepobedivi.

Ponekada su Radmila i Nedeljko u školu dovodili svoju trogodišnju kćerku, prelepu devojčicu Tanju, sa crvenom, u lokne uvijenom kosom, koja joj je dosezala do po-lovine leđa i lepim crvenim pegicama na prćastom nosiću.

Na glavi je nosila beli čipkani šeširić, a na nogama crne lakovane cipelice. Kada bi se nasmejala, redovno bi zatvarala oči, na nosiću su joj se stvarali sitni nabori a na obrazima formirale dve male jamice, što joj je i u kasnijim godinama života, dalo neprolazni izgled devojčice.

Dok je na velikom odmoru trčkarala za njima, učenici su je gledali sa čuđenjem i divljenjem, čvrsto ubeđeni, da je tako lepu i crvenu devojčicu, moguće stvoriti, jedino u epruveti, na času hemije, višesatnim mešanjem, na određenoj temperaturi i uz odgovarajući katalizator u nekoj laboratoriji, ili roditi samo neko poseban, kakvim su deca sa sela, uvek zamišljala svoje nastavnike iz grada.

Otac Stevan se seti prolećnog petka, nekako posle Vaskrsa, 1997. godine, kada ga je iz popodnevnog dremeža, probudio crkvenjak, saopštavajući mu da ga neko traži.

Na trenutak je ostao zbunjen, videvši da na vratima stoji mlada žena, sa bujnom crvenom kosom. Iako pospan, nije mu trebalo mnogo, da zaključi, ko je žena u koju se nekakvom čudnom metamorfozom pretvorila mala devojčica, nekadašnja atrakcija iz njegove škole sa Banije.

U toku građanskog rata u Bosni i Hercegovini, vodila je grupu srpske dece, ratne siročadi, da se izvuku iz ratnog pakla, kod pravoslavne braće, o trošku grčkih humanitarnih organizacija. Sada je, vraćajući se iz Grčke, Tanja namerno stala u Prištini, da vidi oficira koji je rođen u njenom kraju, a službovao na aerodromu Priština, koga je tek površno poznavala, i da poseti Gazimestan, o kome je toliko slušala od oca Nedeljka, nekadašnjeg nastavnika istorije u maloj školi na Baniji. A sada je, puna utisaka, zakucala na vrata parohijskog doma u porti Vaznesenjske crkve.

Otac Stevan ju je odmah prepoznao po crveno-bakarnoj boji kose i crvenkastim pjegama na licu. Sada je pred njim stajala lepa, mlada žena. Iz njenog pogleda je izbijala odlučnost, koja je svakom izgovorenom reči, svojim prepoznatljivim, zvonkim glasom, prerastala u neku umiljatu nadmoćnost, koja je u ocu Stevanu izazivala tihu, prijatnu obamrlost i u trenucima ga potpuno paralisala, brkajući mu misli. Ta neznatna razlika u godinama, koja mu se sada činila zanemarljiva, nekako ga ohrabri, pa on odluči da je pozove unutra. Nije se stidio nereda u prostoriji gde je pridremao pre popodnevne liturgije.

Umiljatim i zvonkum glasom, Tanja mu reče da je na povratku sa Kosova i Metohije, da čeka autobus za Banja Luku, da ju je otac Ilija, paroh u Aleksandrovcu kod Gradiške, zamolio da svakako navrati i da ga pozdravi. Reče, da nije mogla proći da ga ne vidi. Kada mu je pokazala svoju sliku isred Spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu, otac Stevan se prekrsti i pogleda u nebo, tako da su mu se videle jedino beonjače na još pospanim očima.

„Bogu hvala, devojčica kojoj smo se mi, učenici sa banijskih sela čudili i di-vili, izraste u prelepu ženu. Sreća, pa je 'povuklo' na oca Nedeljka. Da je kojim slučajem povukla na majku Radmilu, sada bi umesto slike sa Gazimestana, u jednoj ruci držala Logaritamske tablice, a u drugoj šestar."- radosno pomisli otac Stevan i ot-poče dugi razgovor sa mladom ženom.

Pitao ju je, za njene roditelje, gde su se skrasili i kako su preživeli rat? Interesovao se za oca Iliju, paroha u Aleksandrovcu, kod Gradiške, svoga druga iz Bogoslovske škole pri manastiru „Krka" u Kistanju, čvrsto obećavši, da će ga prvom prilikom posetiti. Pitao ju je, kada se udala, da li se venčala u crkvi, i da li je krstila ćerku Vanju i sina Sašu? Pitao je, da li joj deca pohađaju veronauku, koja je u Re-publici Srpskoj uvedena u škole pre nego u Srbiji? Jedino je nije pitao za muža, iako je znao, da je teško ranjen, negde na Dobojskom ratištu i jedva preživeo kao borac slavne 16. brigade Vojske Republike Srpske. Kao da je otac Stevan u sebi gajio neku apstraktnu ljubomoru na te dečije dane u maloj školi na Baniji.

„Nije Saša, tako ga zovu po tetki Aleksandri. Mom sinu je ime Nedeljko, po đedu Nedeljku, koji je opet dobio ime po slavnom Proto-pop Nedeljku „što je svetlog Cara pričestio!"- reče Tanja i još jednom pokaza da je „povukla" na oca.

Sa ponosom joj je pokazao fotografije svoje dve ćerke, devojčice na prelasku iz detinjstva u devojaštvo. Rekao je, da su odlične učenice, da su visoke i vitke, da lepo pevaju u crkvenom horu, i da su redovne na liturgiji. Jedino, o svojoj supruzi, nije ni reč progovorio, a Tanja, kao za inat, nije htela da ga pita za popadiju.

Tako je tekao susret u parohijskom domu Vaznesenjske crkve u Beogradu, u kome su njih dvoje govorili o svemu, samo svoje životne saputnike nisu spominjali. Kao da su hteli da ih sačuvaju od ove priče. A možda se baš u tome ćutanju nazirao pravi odgovor. Često se najviše kaže ćutanjem.

Iz svake Tanjine reči, otac Stevan, sve više se vraćao u dane bezbrižnog školovanja na rodnoj Baniji. Pitao se, kako mu ranije nije padala na pamet i počeo da žali zbog toga. Čuvši da je krenula stopama svojih roditelja, da je prosvetni radnik, i da ne predaje ni matematiku ni fiziku, otac Stevan razvuče usta u blagi osmeh. Činilo mu se, da mu je u tom trenutku, postala još draža, jer ocu Stevanu samo dve stvari nisu bile po volji i nikako ih nije mogao prihvatiti. Kao da ih se iz nekih neobjašnjivih razloga plašio, ili ih njegov mozak nije mogao razumeti. Bila je to matematika i Slobodan Milošević. Sva matematika oca Stevana, svodila se na račun. Sabiranje i množenje je nekako razumeo, ali deljenje, i procente, ni do kraja svešteničke karijere nije savladao.

Zahvaljujući bračnom paru Nedeljku i Radmili Barać, svojim nastavnicima srpskog i matematike, ni jedna priča u toku ispovesti, koje je Naska stalno potkrepljivala stihovima iz junačkih pesama, ili zakonima matematike i fizike, ocu Stevanu nije bila strana. Zbog toga im je, u ovom trenutku, bio neobično zahvalan.

Dve sudbine sa Banije

Dok je otac Stevan još uvek lelujao pod utiskom one neobične i njemu veoma drage posete, od pre nekoliko godina, kojoj se on u mislima često vraćao, Naska progovori:

„Ja vam, oče, u svojoj ispovesti, neću govoriti imena ljudi koji su mi naškodi-li. Bog ionako vidi sve, vi niste istražni sudija Specijalnog suda za organizovani kriminal, a ja nisam zaštićeni svedok. Kad dođe vreme, njihova imena će se znati! Na-dam se, da će čitaoci, kada ova ispovest izađe na videlo, i kada prođe okupacija, ispravno shvatiti moje reči!"-reče Naska.

„Ne huli na Gospoda! Govori istinu, a kako ćeš je prikazati, na tebi je!"-šapatom, kao što priliči mestu gde su se nalazili, odgovori joj sveštenik i odmah nasluti u kom će pravcu teći ispovest koja je upravo počinjala.

„Možda će vam se, neki likovi ukazati kao naslikani, ali ja za to ne odgovaram. Događaji o kojima ću govoriti su istiniti. Svaka sličnost sa likovima je slučajna. Ako se neko među njima prepozna, ili to učine drugi, znak je da sam govorila istinu. Neka se oni i njihovi potomci ponose ili stide, kako je ko zaslužio."-reče Naska.

„Ne spominji imena! Ako nekoga prepoznam, sačuvaću za sebe, zbog tvoje i moje bezbednosti. Zemljom vršljaju strane obaveštajne službe, kojima se ova priča neće svideti, kao ni onima, koji su ih doveli. Što ne saznaju, javiće im pojedine nevladine organizacije. Ako su napale i tužile, najvećeg živog srpskog pisca i akademika, koji te je dočekao na svoje ruke, šta li bi uradile tebi!" -ohrabri je sveštenik.

Čak i kroz taj šapat, koji se poput tihe vode razlivao Vaznesenjskom crkvom, po načinu govora, Naska je naslutila, da je sveštenik proteran iz svoje parohije na Baniji, u okupiranoj Republici Srpskoj Krajini. Osećala je, da ni njegova životna priča nije lakša od njene. Duža svakako jeste, o čemu su govorile poneka seda u kovrdžavoj kosi i istoj takvoj, svešteničkoj bradi.

Tako je otpočela Naskina ispovest, koju je strpljivi sveštenik saslušao do kraja, u Vaznesenjskoj crkvi, u Gepratovoj 19. Otac Stevan, pažljivo slušajući, kako mu crkveni kanoni nalažu, samo ju je nekoliko puta prekinuo, ili blago ukorio, kada je Naska, ponesena gorčinom i ophrvana vlastitom slabošću, mimo svoje volje, počela huliti na Boga...

(Kraj)

Narudžbenica

Knjigu generala Đošana, OKUPIRANA ZEMLjA, možete kupiti:

Pouzećem, od autora, na telefon: 063 334 944 ili E-meil mdjosan@ptt.rs Tradicionalna knjiga, Krušedolska 1b.(Kod Hrama Svetog Save) u Beogradu, tel.011 3440 779, 062 335 085 ili e-meil.tradicionalnaknjiga@gmail.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane