Natrag

Deca islama

Sadomazohizam i kult smrti islamista

Zločinci zbog stida

Asirski hrišćani su krajem februara postali poslednji u nizu žrtava koji su se suočili sa džihadskim koljačima Islamske Države. Oni su jedna od najstarijih hrišćanskih grupacija, a neki od njih govore modernom verzijom aramejskog jezika; jezik koji je govorio Isus. Džihadisti vode pohod u Siriji i Iraku, gde su oduvek živeli religiozno i etnički različiti narodi, a pojedini potiču još iz vremena stare Mesopotamije. Oni se upiru da unište sve ono što se ne uklapa u njihovo viđenje islama. Bilo da je neka sekta koja je preživela par hiljada godina ili da su to arheološki ostaci preislamskih istorijskih obeležja. Političkim stratezima, analitičarima i novinarima, da bi malo bolje razumeli o čemu se radi, priskočili su u pomoć psihijatri tvrdeći da je u pitanju sado-mazohizam i kult smrti. O ovoj pojavi piše urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Zašto ljudi koji nisu klinički ludi jure u pohod mržnje, ubijanja i samoubistava? Na tu temu psihijatri koji se bave problemom terorizma tvrde da se radi o apokaliptičkim snovima, kultu mržnje i ubijanja i težnji ka smrti. Sve to, tvrde psihijatri, ima korene u nezadovoljstvu, u nedostatku osećanja sreće. Džihadisti pronalaze satisfakciju napadajući opšteprihvaćeni moral. Ali, da bi odrubljivali glave zatočenicima i palili žive ljude unutar kaveza, pri tome sve to snimali da bi se hvalili, potrebno je još nešto unutar ideološke psihe islamskih terorista. Radi se o sado-mazohizmu, izazovu ka izvršenju nasilja, pokazivanja moći i kontrole nad drugima, a sve se to zadovoljava nanošenjem bola živim bićima. Kako nije moguće dopreti do glava svakog džihadiste, samo trenirani psihijatri mogu tvrditi da razumeju privlačnost sado-mazohizma.

Teroristi znaju šta rade kad svoje gnusne zločine snimaju i šire preko interneta jer ima mnogo ljudi koji vole to da gledaju, bilo da se radi o kamenovanju, paljenju ili odrubljivanju glava. Tako, iako ne poznaju teoriju o psihi, regrutuju svoje simpatizere i saborce iz redova onih koji se identifikuju sa agresijom. Ipak, zašto pale čoveka u kavezu? Psihijatri tvrde da se džihadisti osećaju emocionalno i moralno zatvorenim u nekoj vrsti kaveza i to zato što su odrastali u kulturi stida-časti. Shvataju, u kontekstu psihoanalize, da je u očima sveta islam postiđen jer, o tome nema sumnje, nije postigao značajnije ekonomske, tehnološke, socijalne i slične napretke. Tako nešto može da izazove bes i osećaj „nečistoće". Sve je to, kažu stručnjaci, povezano sa stidom. Mnogima tokom odrastanja bili su uskraćeni intimni odnosi, a paljenje jordanskog pilota u kavezu, po psihijatrima, ukazuje na perverzni osećaj intimnosti sa žrtvom.

Irački dečiji psihijatar dr Sami Timimi napisao je da u arapsko-muslimanskoj kulturi povezanost između majke i deteta je neraskidiva. Detetu nikad nije dozvoljeno da se odvoji od majke. Kaže da je to perverzija i da se deca tretiraju kao neki objekat. U toj stid-čast kulturi niko ne može da prođe kroz proces individualnog odvajanja i to sprečava psihičko sazrevanje. Identitet grupe je mnogo važniji od ličnog identiteta. Predominiraju stid i osveta. U toj kulturi očevi su takođe simbol problema stida-časti jer su oni dok su bili dečaci predstavljali objekt časti, a ne ličnosti same po sebi. Nakon što su džihadisti Islamske Države (ID) spalili jordanskog pilota, kralj Jordana osvetio se tako što je naredio pogubljenje dvojice terorista i lansirao vazdušni napad na pozicije terorista. To je s oduševljenjem proslavljeno u kraljevini. Taj pakleni ciklus tretiranja ljudi kao objekte je okvir iz koga je veoma teško izaći.

Arapska kultura, tvrde psiholozi, mora da prebrodi nagone da proliva krv drugih u nameri da opere svoju sopstvenu čast. Na Zapadu je poznato da stid uništava detinjstvo, ali tek sada stručnjaci počinju da povezuju stid sa sadizmom i to zahvaljujući masovnim zločinima džihadista. Mnoge muslimanske porodice koje obitavaju na Zapadu takođe pripadaju takozvanoj stid-čast kulturi. Sličan ambijent odrastanja zapažen je i kod onih ličnosti koje su se preobratile u islam za vreme izdržavanja robije. Kod nekih od tih osuđenih kriminalaca takođe je ustanovljena klinička dijagnoza sado-mazohista. Kod sado-mazohista intimnost dolazi samo uz nasilje i samo uz nasilje bude im se apatija i privrženost.

Glavoseča sa crnom maskom

Takođe je ustanovljeno da evropski džihadisti uprkos raširenom verovanju ne pripadaju ekonomskom dnu društva. Većina njih odrastali su u familijama koje su deo srednje klase, pa čak i više srednje klase. U takvoj jednoj londonskoj familiji odrastao je i zloglasni Džihad Džon, glavosek koga je svet upoznao preko gnusnih video zapisa. Maskirani čovek sa britanskim akcentom koji je odrubio glave nekoliko ljudi najverovatnije je, kako tvrdi prestižna svetska štampa, Mohamed Evazim, Britanac iz dobro stojeće familije. Odrastao je u Zapadnom Londonu i diplomirao je na fakultetu sa zvanjem kompjuterskog programera. U analizi video snimka na kome se vidi kako Džihad Džon odrubljuje glavu američkom novinaru Džejmsu Foliju, korišćene su najmodernije digitalne tehnike, uključujući i analizatori glasa, da bi se otkrilo ko je taj koljač iza crne maske. Direktor američkog FBI je samo mesec dana nakon ubistva Folija rekao da oni veruju da znaju ko je ubica, ali identitet džihadiste s nožem nije objavljen javnosti.

Kako jedan mladi kompjuterski programer postaje hladnokrvni koljač nepoznatih mu osoba može se jedino objasniti u psihijatrijskim terminima. Ipak su mnogi od džihadista teži mentalni bolesnici. To je loše samo po sebi, ali je jedno ispitivanje britanskog BBC takođe uznemiravajuće. Naime, jedno obimnije istraživanje BBC iznosi podatke da su 11 odsto britanskih muslimana simpatizeri borbe protiv Zapada. Celih 20 odsto njih veruju da liberalna društva Zapada nikada ne mogu da budu u skladu sa islamom. A 11 odsto britanskih muslimana veruje da organizacije koje objavljuju likove proroka Muhameda zaslužuju da budu surovo kažnjene. Činjenica je da se muslimani umesto da se integrišu sa širom britanskom populacijom, grupišu unutar muslimanskog življa. Pri tome se baziraju na etničko poreklo, kulturi, jeziku i zemlji porekla, ali uvek i kada se radi o muslimanima.

Problem nastaje iz činjenice da se muslimanske zajednice identifikuju isključivo sa svojom religioznom pripadnošću.

Promovisanje pluralizma i shvatanje da pol, ekonomsko stanje, geografija, obrazovanje, seksualnost, razbibrige, literatura, muzika i nacionalnost, na primer, nisu prioritet u identifikaciji neke osobe već samo njegova religiozna pripadnost.

Svi oni koji podržavaju sekularnost, a među njima i muslimani, smatraju se protivnicima islama od strane većine. Ne shvataju da diskutovati o islamu kao ideji nije bogohuljenje, već nastojanje da se od ekstremizma pređe u liberalni pluralizam. Većina Evropljana je dovoljno mudra da ne izaziva religioznu polemiku u muslimanskim zemljama, ali imaju problema kada se od njih zahteva da ne iznose svoja mišljenja na evropskom tlu. Takva ograničavanja slobode govora stvaraju anti-muslimansko raspoloženje. Mnogi Zapadnjaci žele da budu tolerantni prema muslimanima, ali ne mogu da se adaptiraju na islamske zakone unutar svojih zemalja.

Još manje pod pretnjom nasilja, a to je pretnja koju ekstremisti upućuju svima onima koji bi se usudili da, na primer, nacrtaju Muhameda. Koncept slobode govora i zakoni koji su osmišljeni da tu ideju zaštite rođeni su u evropskoj krvavoj istoriji međureligijskih sukoba, većinom između katolika i protestanata, i Evropljani nisu spremni da od tog koncepta odustanu. Čak ni kada to muslimani od njih zahtevaju preteći terorističkim akcijama. Druga je priča da svi iole mudri ljudi poštuju izreku da kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin. To ne znači da bi evropski muslimani trebalo da crtaju proroka Muhameda, ali moraju da prihvate da je na Starom kontinentu dozvoljeno slikati Isusa, pa samim tim i Muhameda, i sve druge stvarne ili nestvarne likove. Zahtevi islamskih vernika se nerealni, neće im uspeti da promene Rim.

Jedan video snimak koji su zabeležili džihadisti Islamske države pokazuje kako njihovi borci maljevima razbijaju statue unutar muzeja u gradu Mosulu, na severu Iraka. To su nedavno pronađene statue i potiču iz vremena stare Asirske imperije. Procenjuje se da je taj akt džihadista tragedija katastrofalnih posledica za svetsku i iračku istoriju i arheologiju.

Na samom video jedan islamista objašnjava da „monumenti koje vidite iza mene nisu ništa drugo do statue i idoli ljudi iz prethodnih vekova, koje su oni obožavali umesto Boga". A poruka koja pulsira na snimku upozorava: „Te statue i idoli nisu bili tamo u vreme ni Proroka ni njegovih savremenika. Njih su iskopali satanisti". Ideologija u svojoj formi mržnje dominira na tom videu. Inače, islamski džihadisti balansiraju između ideologije i pragmatizma, bar kada su arheološke vrednosti u pitanju.

Uništavaju istorijske džamije, grobove i sve tvorevine koje smatraju nekom formom idolatrije, ali takođe sačuvaju prenosive predmete i preprodaju ih puneći svoju riznicu. Ovo uništavanje mosulskog muzeja možda ima i stratešku komponentu. Naime, očekuju da će iračka vojska, uz pomoć američke avijacije, da krene u oslobađanje Mosula, drugog po veličini iračkog grada. Oni hoće da se taj sukob dogodi što pre jer hoće borbu protiv Zapada s namerom da tako dobiju na kredibilitetu i privuku u svoje redove nove regrute. Žele da se sukobe sa američkim vojnicima i hoće novu Faludžu. Odnosi se na bitku iz 2004. godine kada su američki marinci u svojoj najvećoj bici još od doba Vijetnama preoteli taj grad iz ruku boraca povezanih sa Al Kaidom, a iz tog poraza i preživelih islamista vremenom je nastala Islamska Država. Očigledno je da su ubeđeni da bi u novom odmeravanju snaga bolje prošli protiv marinaca.

Ako je uništavanje ostataka antičke asirske kulture samo provokacija da bi se navukli američki vojnici, onda za tako nešto u ovom trenutku ima malo šansi. Naime, strategija Vašingtona je da se što je manje moguće mešaju u rat protiv ID. Nominalno postoji američka koalicija za borbu protiv islamista, ali isto tako i predsednik Egipta poziva na stvaranje pan-arapske koalicije sa istim ciljem, a Amerikanci bi da budu što nevidljiviji. S njihove tačke gledanja borba protiv Islamske Države je neka vrsta civilnog rata unutar islama gde vlade i druge umerene snage ne žele da se predstave kao neko ko je saradnik Sjedinjenih Država. Smatraju da sam region mora da preuzme inicijativu u ovim sukobima i da bude na ideološkom frontu gde Amerika nikako ne želi da se preterano meša. Ukoliko se jedna takva pan-arapska koalicija uspešno ne formira, šanse Islamske Države da duže poživi se povećavaju.

Ljudi iz ovoga regiona još se sećaju Iraka sa pola miliona američkih vojnika, a naročito suniti čiji je režim upravljao u doba Sadama Huseina. Oni veoma lako mogu da dođu do „jednostavnog zaključka" da ako se islamisti bore protiv Amerikanaca, onda Islamska Država mora biti da je nešto dobro. Ništa bolje ne bi poslužilo džihadistima nego da im „vojska nevernika" izvrši invaziju na njihovu teritoriju. Da bi se pobedila ne samo Islamska Država, nego i na druge ekstremne ideologije, zahtevalo bi veoma duboke promene u regionu.

To bi, na primer, značilo da ne bi bilo dovoljno da suniti samo glasaju na iračkim izborima, već da na nakon izbora značajno učestvuju u novoj vlasti. Na kraju krajeva, ovo nije rat koje Sjedinjene Države mogu da predvode. Tako nešto bi bilo štetno za region, a sigurno bi nanelo još više štete samoj Americi.

"Religija mira", ubija bez milosti

Bez obzira na užas u regionu konflikata, čini se da je moguće da nakon sukoba Bliski istok postane stabilniji jer izbeglice koje se broje u milionima redizajniraju etnički sastav nekoliko država. Granice Sirije, Iraka, Libana i Jordana uz pomoć olovke i lenjira nacrtale su evropske imperijalističke sile. Skoro u potpunosti su zanemarile identitet ljudi koji su živeli i regionu i fokusirale se na reke, luke i druga prirodna i ljudska bogatstva koja bi služila njihovim interesima. Jordan bi bio jedan dobar primer da se ilustruje takva politika.

Kurdi su takođe bili veliki gubitnici pre 100 godina. Tada nisu imali intelektualnu snagu da bi uspešno zastupali svoje interese i našli su se rasparčani u četiri različite države i u svakoj od njih trpeli progone. Danas su Kurdi dobro organizovani i jasno je da markiraju teritoriju svoje buduće države. Najnovija vest je da su im se pridružili Asirci koji su bežali od Islamske Države.

Deo Sirije koja je pod vlašću predsednika Bašira al-Asada postaje sve više monolitno šiitska. Procenjuje se da oko polovine stanovništva od 22 miliona je moralo da napusti svoje domove. Oko tri miliona izbeglica, većinom sunita, najverovatnije se neće vratiti u svoje originalno mesto prebivanja, ostaće u Jordanu i delu Sirije uz jordansku granicu. Procenjuje sa da je čak pola miliona šiita iz Iraka stiglo u Siriju i neki od njih su dobili novo državljanstvo. Što se Iraka tiče, islamisti su naterali u beg na stotine hiljada šiita i jazida, ali će potrajati više godina, ili decenija, dok se situacija po pitanju etniciteta stanovništva u toj zemlji razjasni.

U Libanu suniti postaju sve moćniji potiskujući šiite. U zemlju je stiglo milion sunita iz Sirije i sada čine 20 odsto stanovništva. U Jordanu će prilivom izbeglica sunita biti znatno umanjen uticaj Palestinaca, a to će isto tako ublažiti tvrdnje izvesnog broja Izraelaca da je Jordan domovina Palestinaca.

Inače, jordanski kralj Abdula, osuđujući jezivo pogubljenje zarobljenog jordanskog pilota, rekao je o Islamskog Državi: „Ovo je kukavički teror jedne kriminalne grupe koja nema nikakve spone sa islamom". Dobro, možda nema sa islamom koju praktikuje jordanski kralj i mnogi drugi umereni muslimani, ali je očigledno da postoji znatan broj muslimanskih vernika širom sveta koji imaju drugačiji pogled na svoju religiju i istorijske događaje da te poglede podrže. Zvanični Vašington izbegava da džihadiste naziva islamistima i još manje Islamskom Državom. Zovu ih ili ISIL ili ISIS, ali nikako ID, da ne bi uvredili vernike islama. Da teroristima ne bi prikačili epitet „islam". Ipak, nakon skoro decenije i po ublažavanja poruka islamskom svetu, jasno je da se problem ne nalazi u porukama već ima mnogo više da vidi sa velikim brojem muslimana koji neće da te poruke prihvate.

Prekretnica će doći kad muslimani budu manje uvređeni zbog satira i karikatura, nego zbog „lažnih muslimana" terorista koji su upravo oni koji širom sveta urušavaju muslimanski kredibilitet. Muslimani imaju ogroman problem, a to je da se posvete rešavanju „satanističke džihadističke ideologije" koja se izlegla u njihovom okrilju. Svetu će pasti kamen sa srca kad sami muslimani u sebi pronađu hrabrost, zrelost i pravu veru u svojoj „religiji mira" i krenu da se otarase izroda džihadizma. U međuvremenu je mnogo manje važno da li ekstremne islamiste nazivamo teroristima, džihadistima, islamistima ili bilo kojim drugim imenom, jer ime i nije toliko važno, dela jesu.

Na kraju krajeva, sami muslimani bi morali da se reše bruke koja pre svega njih potčinjava. Ostatak sveta i može da živi sa džihadistima, jer, ruku na srce, i nisu baš neka sila.

A 1. Bloger ateista iskasapljen u Bangladešu

Američki bloger poreklom iz Bangladeša, Avidžit Roj, 42, isečen je mačetama 27. februara u glavnom gradu Bangladeša Daki. Njega i njegovu suprugu do sada nepoznati napadači izvukli su iz bicikla-rikše i napali mačetama. Roj je preminuo od izliva krvi, a njegova supruga nalazi se u teškom stanju u bolnici. Već duže vreme prepoznatljivi bloger dobijao je pretnje od islamista kojima se nije dopadali njegovi ateistički stavovi. Stotine demonstranata protestovalo je ulicama Dake zahtevajući da se napadači pronađu i strogo kazne.

Ekstremne islamističke grupe već duže vreme pozivaju na javna pogubljenja ateističkih blogera i zahtevaju nove zakone koji bi osudili sva pisanja koja kritikuju islam. Roj je drugi bloger koji je ubijen, a od 2004. godine napadnuto je četvorica pisaca. Njegov otac izjavio je da je Roj, dobijao veliki broj pretećih poruka preko elektronske pošte. Dodao je da je njegov sin bio „sekularni humanista i objavio je desetak knjiga".

Ateistički bloger Ahmed Radžib Hajder ubijen je 2013. godine i njegovo je ubistvo provociralo na desetine hiljada sekularnih aktivista. Nakon Hajderove smrti ekstremni islamisti pozivali su na ubistva svih pisaca ateista optužujući ih za blasfemiju. Sekularna vlada Bangladeša, odnosno njihov premijer, reagovala je tako što je uhapsla nekoliko blogera ateista.

Bangladeš je četvrta zemlja na svetu po broju muslimana. Tamo muslimani čine 90 odsto od 160 miliona stanovnika.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane