Natrag

Svedočanstva

Iz treće knjige trilogije "Narodna buna", Ivana Ivanovića: ideologija, revolucija, zablude, razočarenja, život i literatura (6)

Sudbina i špijunaža

Poznati srpski pisac Ivan Ivanović upravo je objavio treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1, 2, 3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika ovoga kraja, Ratka Pavlovića Ćićka, španskog borca, po opštem uverenju stanovnika Južne Srbije, likvidiranog komuniste. Tabloid će u šest nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.

Ivan Ivanović

U proleće 1943. godine, kad je partizanski pokret obnovljen, vezu sa Verom potražilo je rukovodstvo Prvog južnomoravskog odreda preko Milivoja Perovića. Sastanak je održan 23. aprila 1943. godine u selu Todorovcu. Na sastanku je glavnu reč vodio komesar Odreda, Svetozar Krstić, poznatiji kao Toza Jare, a Milivoje je više statirao. Partizani su hteli da utvrde za koga će da se opredeli načelnik Leskovačkog okruga Živojin Đurić, za Dražu ili za Tita. Rekli su Veri da Nemci gube rat i da između Draže i Tita mora da se rasčisti. Toza Jare je zatražio od Vere da utiče na Đurića da ne podržava Dražu.

Sledeći sastanak sa Milivojem, Vera je inicirala u selu Brzi ispod Kukavice. Tražila je da se sastanu nasamo, jer je imala obaveštenja da doktoru Peroviću komunisti spremaju likvidaciju, isto onako kako su to učinili sa Ćićkom. Do sastanka je došlo početkom juna 1943. godine. Ovoga puta prisustvovalo je celo partizansko rukovodstvo, pored Toze Jareta tu su bili i komandant Prvog južnomoravskog odreda Dimitrije Pisković Trnavac, komandant Pustorečkog bataljona Stojan Ljubić i još neki.

Vera im je rekla da ona održava vezu sa Nemcima samo zato da bi pomogla Srbima i da je to njena misija, bez obzira kako će ko to da shvati. Rekla je da za pokret Draže Mihailovića nema nikakve simpatije, ali da od partizana traži da ne izazivaju odmazde neprijatelja nad narodom. Rekla je da je spremna da partizanima šalje poverljive izveštaje, ovoga puta im je donela neophodan sanitetski materijal. Komesar Toza Jare imao je posebnog razloga da se sa Verom sastane, jer je njegova porodica bila uhapšena u Beogradu, pa je zamolio Veru da preko svojih nemačkih veza pokuša da je oslobodi. Komesar se našalio na račun veze između Vere i Milivoja i dozvolio im sastanak nasamo. Tom prilikom Vera je upozorila Milivoja da mu od njegovih preti ozbiljna opasnost. Posle ovog sastanka Vera je uspela da izdejstvuje da se žena Toze Krstića pusti iz logora na Banjici.

Specijalna policija je otkrila da se Vera sastaje sa partizanima i uhapsila je. Na saslušanju se pravdala da su to bili ljubavni sastanci i pokazivala je jedno Milivojevo pismo. No pitanje je da li bi se izvukla da je nije zaštitio ministar Tasa Dinić.

Vera Pešić je bila dovoljno obrazovana i inteligentna da shvati da se rat bliži kraju i da će ga Nemci izgubiti. Ali nije znala na koju stranu da se okrene. Znala je da će kakav god da bude ishod rata, ona biti krivac. Partizani će je optužiti za saradnju sa okupatorom, iako im je ona učinila velike usluge i mnoge njihove pripadnike uspela da oslobodi zatvora u Leskovcu. Milivoje Perović tu ništa neće moći, jer ni sam ne stoji dobro. Kad se još jednom obratila za sastanak, dobila je obaveštenje da partizani prekidaju svaku vezu sa njom. Kod Dražinih četnika je naišla na još veću odbojnost, jer su je oni teretili ne samo za saradnju sa okupatorom nego i za vezu sa partizanima. Čak su je neki lokalni četnički komandanti proglasili svojim glavnim neprijateljem.

Ipak, Vera je uspevala preko nekih veza da i dalje održava vezu sa Milivojem, iako nije mogla da se sa njim sastane. Tako je izdejstvovala recept i naočare za Milivoja, jer je on stare polomio i nije bez naočara ništa video.

Spletke, zavere, podmetanja i samoubistvo

Konačno, dražinovci su uhapsili Veru 11. septembra 1943. godine, pošto su joj namestili zasedu. Uhapšena je sa majkom Anđom i još jednom ženom. Zasedu je organizovao komandant Vranjanske brigade Vladimir Janković, podoficir, koji je iz Srpske državne straže prešao u četnike i koji je poznavao Veru i sa njom sarađivao. Bilo je to u reonu sela Banje, poviše Sijarinske Banje.

Šta se sa Verom događalo otkad je uhapšena pa do streljanja maja 1944. godine, saznajemo iz njenog kratkog dnevnika i iz zapisnika sa saslušanja pred četničkim istražnim sudom. O tome je pisao Venceslav Glišić, pošto je odbacio fantaziranje Nikole Ilića. Komandant Vladimir Janković je oslobodio druge dve žene, a Veru sproveo u štab majora Radoslava Đurića, komandanta združenog Štaba 110. Štab je bio smešten u selu Lokvice na Kopaoniku. Smestili su je u poseban šator sa stražom, gde se prvi put srela sa Radoslavom Đurićem.

Četničko saslušanje Vere Pešić počelo je 15. septembra i trajalo je do 25. septembra. Istražni sud su sačinjavali: Andrija Božović, kapetan druge klase, načelnik Đurićevog štaba, Petar Janković, potporučnik, blagajnik Štaba, i Vladimir Jovanović, ađutant komandanta Đurića, koji je vodio zapisnik. Vera prvo nije htela da odgovara na pitanja, jer ih je smatrala glupim. "...Nisam znala kako me tretiraju, da li kao prijatelja okupatora na štetu srpstva, odnosno Dražine organizacije, ili kao komunistu, tojest prijatelja partizanske strane. Zaprepastila me je činjenica koliki mi značaj pridaju, da me tretiraju kao neko isuviše važno lice."

U međuvremenu Štab je promenio lokaciju i premestio se na Ćelavicu, gde je saslušanje završeno. Iako nije bila u potpunosti zadovoljna zapisnikom, Vera ga je potpisala, jer nije imala volje da se brani. "Stotinu godina učvršćivala se vladavina kapitalističkog sistema. Sada su ga Nemci poderali bajonetima, četnici bi hteli da ga zakrpe, a partizani da ga bace na đubrište. Duboko sam uverena da su u pravu komunisti."

Kad je saslušanje završeno, poslata je depeša Vrhovnoj komandi sa pitanjem šta da se radi. Iz Vrhovne komande je stigao odgovor 4. oktobra da "gospođu Veru Pešić treba skloniti na sigurno mesto do svršetka rata, a onda će odgovarati pred redovnim sudom".

Dok je čekala odluku Vrhovne četničke komande na Ćelavici, Vera je u dnevniku zapisala: "...Organizacija Draže Mihailovića izgledala je u suštini tačno onako kako sam ja zamišljala celu stvar u Beogradu i još gore. Svako je imao svoje mišljenje, svako je vukao na svoju stranu, a najviše je bilo onih koji su faktički bili neopredeljeni tj. koji su tražili mogućnost za odstupnicu i pređu na suprotnu stranu, zavisno od toga kako se odvija svršetak rata".

U to vreme su u Štab pristigla braća Vukanovići, od kojih se očekivalo da pomire rogove u vreći. Pravnik Jagoš, inače rezervni kapetan, postavljen je za komandanta Jablaničkog korpusa, a profesor Tatomir, etnolog, postavljen je za šefa propagande, ali je njihov rad propao. Vukanovići su napustili Jablanicu neshvaćeni od levice a neprihvaćeni od desnice u Štabu.

U tome su Ćelavicu napali Bugari, pa se Štab dao u bekstvo i zaustavio se u selu Stanulovići. "...Osvanuo je sneg. Uprkos što je bilo hladno pod šatorima, to nije smetalo da se razvija avantura gospođice dr Mariole Berđajev i komandanta Đurića. Bilo je tako svega i svačega, padanja u nesvest, plača, izmirenja, poljubaca, ljubomore. Tamo sam srela jednu ženu, intelektualku i lekara, i jedan čitav zaplet s njom u vezi. Kroz taj zaplet jasno sam sagledala naličje četničke organizacije."

Ta lekarka bila je Ruskinja (belogardejka) Mariola Berđajev, poslata u štab majora Đurića da leči četnike. Postala je Đurićeva ljubavnica. (Uopšte, Đurić je bio pohlepan na žene, kao i komandant Topličkog korpusa Ciga Stojanović.) Iznenada, polovinom meseca novembra doktorka je u selu Sagonjevu izvršila samoubistvo pucajući sebi u glavu. Pojedini oficiri u Štabu su za to okrivili Veru Pešić. Navodno, ona se je, boreći se za simpatije četničkog komandanta, od čije volje joj je zavisio život, sprijateljila sa Mariolom, a onda je namestila igru da doktorku komandant uhvati u neverstvu sa svojim ađutantom, zbog čega se Mariola ubila. Venceslav Glišić odbacuje ovu priču, ali ona nije bez logike.

Vera Pešić je znala da se krug oko nje zatvara. Jedina dva čoveka u koja je mogla da ima poverenje, partizan Milivoje Perović i nedićevac Živojin Đurić, bili su joj nedostupni. Instinktivno je osetila da se Radoslav Đurić koleba i da ozbiljno razmišlja da promeni stranu. Đurić nikad nije pregovarao sa Nemcima, ali nije bio radikalan prema partizanima. Još jednom je upotrebila svoje ženske čari i iskoristila muške slabosti četničkog komandanta, uspela je da obrlati Đurića, koji je baš bio unapređen u čin potpukovnika. Postala mu je ljubavnica.

Đurić je još jednom promenio boravište svog Štaba, smestio se u selo Ravna Banja, nekoliko kilometara udaljenog od Sijarinske Banje. Vera je imala status povlašćene ljubavnice, što je produbilo revolt oficira, koji su se okrenuli protiv komandanta Štaba 110 i tražili od Vrhovne komande njegovu smenu. Jedan od buntovnika je bio kapetan Lakić Vuksanović, komandant Jablaničkog korpusa, koji je, pošto se nije usudio da ide na raport u Komandu, odlučio da promeni stranu i sa 200 naoružanih boraca priđe partizanima.

Lakić je bio u srodstvu sa Verom i ona je uspela s njim da uspostavi vezu. Najverovatnije da je Vera pripremala preko Lakića teren da i Đurić pređe na partizansku stranu. Verovatno je tu glavnu ulogu odigrao Milivoje Perović. Nezadovoljstvo protiv potpukovnika Radoslava Đurića kulminiralo je pučem 18. maja 1944. godine. Pošto su dobili dozvolu od Vrhovne komande, pučisti su u ranu zoru opkolili Đurićev štab i primorali komandanta da se preda.

Vera i njena majka Anđa su pokušale bekstvo, ali su uhvaćene i po naređenju majora Jovana Stefanovića, Đurićevog ađutanta, streljane na domaku Sijarinske Banje.

Šef ispostave Gestapoa u Leskovcu poslao je 22. maja centrali izveštaj: "...Vera Pešić i njena majka streljane su 18. maja u 11 časova u Sijarinskoj Banji od strane četnika Draže Mihailovića. Vera je izjavila pred smrt da su trebali da je streljaju ranije, sad je kasno, jer ona je svoj deo posla obavila."

Iz ovoga sledi zaključak da je Vera uspela da razjedini četnički štab i Lakića Vuksanovića i Radoslava Đurića prevede na partizansku stranu.

Venceslav Glišić ne prihvata ovu tezu, jer Vera to ne bi mogla da učini da Dražini komandanti to nisu sami hteli. Gestapo je izvršio pretres u Verinom stanu u Leskovcu i tamo pronašao fotografiju partizanskog komandanta dr Milivoja Perovića. Pronađena su i brojna pisma iz kojih se jasno vidi njena saradnja sa komunistima.

Sve sukobljene strane počele su da sumnjaju u nju

Novi komandant Štaba, major Stošić iz Vranja, organizovao je isleđenje Radoslava Đurića. Ali, dok je saslušanje trajalo, Lakić Vuksanović je sa svojim partizanima, dojučerašnjim četnicima, opkolio Stošićev štab. Đurić je uspeo da prevari svog dojučerašnjeg ađutanta Jovu Stefanovića da ga pusti da bez pratnje izvrši nuždu, pa je pobegao partizanima gologuz, onako kako je opisao Majkl Liz u knjizi "Silovana Srbija". Ako je to bio zadatak koji je Vera Pešić sebi postavila, onda je taj zadatak bio ispunjen.

Interesantno je kako su prošle ličnosti neposredno umešane u dramu Vere Pešić. Potpukovnik Radoslav Đurić je u partizanima unapređen u čin pukovnika i na suđenju đeneralu Draži Mihailoviću 1946. godine bio krunski svedok o đeneralovoj saradnji sa Nemcima. Pukovnik Živojin Đurić je osuđen od komunističkog suda na dve godine zatvora, što je bila blaga kazna u odnosu na druge presude.

Kapetan Lakić Vuksanović je kratko vreme bio u istražnom zatvoru, čin mu je oduzet, ali je dobio neki magacinski posao. Uz rad je završio pravni fakultet i dočekao penziju u Državnom osiguravajućem zavodu. Milivoje Perović je demobilisan u činu majora i u prvoj Vladi Republike Srbije, koju je obrazovao doktor Blagoje Nešković, bio ministar industrije. Kasnije je postao državni sekretar za pravosuđe, ali je krajem pedesetih godina napustio sve funkcije, vratio partijsku knjižicu i posvetio se advokaturi i pisanju.

Ne ulazeći u književnu ocenu romana Nikole Ilića, Venceslav Glišić je ocenio da ovaj roman ne može da izdrži istorijsku verifikaciju. Više je to mitologema nego realistična literatura.

Istoričar demitizuje Verinu ulogu u Drugom svetskom ratu. Vera je odigrala daleko skromniju ulogu agenta Gestapoa, nego što joj to pripisuju. Ne stoji ni ocena da je rasturila četnički pokret na Jugu Srbije, jer on bi se i bez nje raspao. "...Vera Pešić je bila mlada provincijalka, izuzetno privlačne spoljašnosti, inteligentna, oskudnog obrazovanja ali sa smislom za brzo ovladavanje stranih jezika. U svojoj sredini bila je zapažena po slobodnom ponašanju prema muškarcima i sposobnošću da svojom otvorenošću utiče na ljude sa kojima je dolazila u dodir. Još od rane mladosti je sanjala da bude glavna, da se sve oko nje vrti, da utiče na događaje. Bila je rođena avanturistkinja.

Iz tih razloga je došla u Beograd, jer je Jablanica bila mala za njene ambicije. Slučajno poznanstvo i ljubavna veza sa nemačkim agentom Karlom Krausom omogućila joj je da lagodno živi i da se ubaci u visoko društvo biznisa i diplomatije. Kraus je Veru uključio u rad Gestapoa, i to nije moglo da se sakrije. Ona nije mogla nemačkoj tajnoj policiji da pruži neke značajne podatke, jer ih ni sama nije znala. Nemci su je stoga koristili u propagandne svrhe, ali to nije bilo pravo špijuniranje.

Međutim, u Srbiji, pogotovo u njenom južnom delu, stvorena je fama da Vera Pešić ima uticaja na vodeće nemačke službe u Srbiji i da kao takva odlučuje o životu i smrti mnogih Srba, pogotovo u Leskovcu. Ostalo je malo podataka u čemu se sastojala njena saradnja sa Gestapoom, sem jednog izveštaja o raspoloženju naroda početkom 1943. godine. Povremeno je tražila od Gestapoa spiskove zatvorenika predviđenih za streljanje, što je pravdala željom za njihovo oslobađanje. Nema podataka da je denuncirala pojedince, pa je živela u uverenju da će se negde, makar na sudu posle rata, izvagati njena dobra i loša dela koje je učinila svom narodu...".

Dakle, Vera Pešić je bila ambiciozna provincijalka koja je žudela za visokim društvom i slatkim životom. Iz tog razloga je stupila u ljubavne veze sa okupatorskim Nemcima. Kad su ove veze propale, okrenula se Nedićevim zvaničnicima, ne bi li se održala u vrhu vlasti. Ali ni to nije išlo, pa se vezala za okružnog načelnika Leskovca Živojina Đurića, da bar odigra željenu ulogu u zavičaju.

Kad je shvatila da će Nemci izgubiti rat, pokušala je da se veže za ustanike. Titovci su joj bili mnogo bliži od dražinovaca, tražila je kontakt sa partizanima. U partizanima je bila njena stara ljubav, Milivoje Perović. Na kraju je izgubila tu igru.

U nju su počele da sumnjaju sve sukobljene strane u Srbiji i nije joj bilo spasa. Nemci su je iskoristili i više im nije bila važna. Četnici su je smatrali svojim velikim neprijateljem i smatrali da radeći istovremeno za Gestapo i za komuniste, u stvari radi protiv njih. Partizani su je tretirali kao agenta Gestapoa, ne uvažavajući veze koje je imala sa pojedinim istaknutim partizanima. Bila je osuđena na likvidaciju, samo je bilo pitanje ko će da izvede taj čin. Intimno se nadala da će partizani da je prihvate, zato je pokušavala da im se približi. Imala je nesreću da padne u ruke četnicima, koji su je likvidirali u okviru obračuna u svom štabu. Kad je izgubila život, imala je samo 25 godina.

Venceslav Glišić smatra da su partizanski istoričari napravili mit o Veri Pešić kao najvećoj srpskoj špijunki iz potrebe da obogate svoju mitologiju.

A 1. Život između zaraćenih strana

Vera Pešić je bila dovoljno obrazovana i inteligentna da shvati da se rat bliži kraju i da će ga Nemci izgubiti. Ali nije znala na koju stranu da se okrene. Znala je da će kakav god da bude ishod rata, ona biti krivac. Partizani će je optužiti za saradnju sa okupatorom, iako im je ona učinila velike usluge i mnoge njihove pripadnike uspela da oslobodi zatvora u Leskovcu. Milivoje Perović tu ništa neće moći, jer ni sam ne stoji dobro. Kad se još jednom obratila za sastanak, dobila je obaveštenje da partizani prekidaju svaku vezu sa njom. Kod Dražinih četnika je naišla na još veću odbojnost, jer su je oni teretili ne samo za saradnju sa okupatorom nego i za vezu sa partizanima. Čak su je neki lokalni četnički komandanti proglasili svojim glavnim neprijateljem.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane