Natrag

Druga strana

BIBIJEVA POBEDA - IZRAELSKI PORAZ

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju opisuje Bendžamina Bibija Netanjahua na poslednjim izborima, ali koji mogu Izraelu doneti neprilike

Vlado Dragićević

Još od 1948. godine, ni jedna partija u Izraelu nije uspela da osvoji apsolutnu većinu u izraelskom Parlamentu -Knesetu. I ovoga puta izbori su pokazali da pitanje formiranja nove vlade ostaje neizvesno budući da je eventualnoj koaliciji potrebno 61. mesto, kako bi ostvarila većinu.

Pobednička Likud partija Bendžamina Netanjahua je dobila izbore osvojivši 30 mesta u odnosu na glavnog rivala, partiju Cionisticke unije Isaka Hercoga sa 24. Mesta u Parlamentu. Zajednička arapska lista Hadas osvojila je 14. mesta, što predstavlja iznenađenje, jer se po prvi put pojavljuje u izbornoj trci.

Nakon zvanične potvrde izbornih rezultata, predsednik Izraela Rivlin će otpočeti konsultacije sa partijama i imenovati kandidata za premijera, a ovaj će, u roku od 42. dana morati obezbediti podršku za novu koaliciju i predstaviti je izraelskom Parlamentu.

U svom četvrtom mandatu budući premijer Netanjahu će, najverovatnije, tražiti podršku desnice, nacionalističkih partija čiji je odnos prema palestinskom pitanju i budućim pregovorima jasan. Kao druga mogućnost se nameće velika koalicija sa Cionistima, ali je to malo verovatno, imajući u vidu činjenicu da je Netanjahu glatko odbacio ovu ideju, smatrajući da bi, u tom slučaju, trebalo prevazići isuviše brojne ideološke razlike, što je, u ovom trenutku, nemoguće.

Tokom izborne kampanje većina analitičara je smatrala i prognozirala da će Netanjahu katastrofalno izgubiti, zahvaljujuci ekonomskoj situaciji u zemlji, a pre svega krizi u vrednovanju nekretnina ( cene kuća u Izraelu su, između 2008 i 2014. godine, porasle za 55%). Osim toga, arapska populacija u Izraelu (oko 20% ukupnog stanovništva) obično u veoma malom broju izlazi na izbore. Ovoga puta to nije bio slučaj - 66% arapskih glasača je glasalo na ovim izborima. Suočen sa rizikom male izlaznosti, Netanjahu je zaigrao na kartu bezbednosti Izraelaca izjavljujući da, ukoliko bude izabran, palestinska država neće postojati. Ovime je on, u poslednjem trenutku, privukao desničarske glasače već frustrirane dosadašnjom neodlučnošću izraelske politike, kada su u pitanju Palestinci.

Politika i metodi političke borbe, koji su ovom prilikom pomogli Netenjahuu da izbori iznenađujuće blistavu pobedu, bacili su duboku senku na mirovni proces na Bliskom Istoku, a posebno na odnos Izraelaca i Vašingtona i opšti položaj jevrejske države u svetu. Predsednik SAD-a, Barak Husein Obama otvoreno je izrazio ljutnju prema izraelskim glasačima koji su odabrali i glasali Netanjahua, spreman da, ako treba, žrtvuje živote i sigurnost stanovnika Izraela, kako bi to i pokazao. Stejt department razmatra prekid dosadašnje politike zaštite izraelske bezbednosti pred Ujedinjenim nacijama i preti da će dozvoliti Savetu bezbednosti da natera Izrael na pregovore sa Palestinom, koju kontroliše Hamas.

Nakon 6. godina tenzija, odnosi između dve vlade su pali na nivo koji nije viđen za poslednjih deset godina. Pod Netanjahuom, konzervativna Likud partija se poredi sa američkim Republikancima, sa kojima ima, između ostalog, zajednički politički koncept i neke veoma uticajne finansijske krugove. Sa druge strane, Demokrate, uključujući i većinu američkih Jevreja, gaje kritički odnos prema novom izraelskom premijeru, a posebno nakon njegovog naginjanja ka prekidu svih pregovora sa Palestincima. Međutim, američka podrška Izraelu i dalje ima veoma jaku dvostranačku pozadinu, što se neće tako lako promeniti. SAD daju Izraelu na ime vojne pomoći, vitalne obaveštajne podrške i opšte vojne logistike, 3,1 milijardu dolara godišnje.

Sa jačanjem Republikanaca u SAD-u, Administracija će nastaviti da i dplomatski brani Izrael na svim frontovima.

Takođe, postoji i realna mogućnost da Izrael izgubi međunarodni legalitet, što ne predstavlja samo puki apstrakt. Država Palestina je od strane Generalne skupštine UN priznata kao zemlja "posmatrač". (puno članstvo može uspostaviti Savet bezbednosti, što je malo verovatno, jer će SAD svakako koristiti pravo veta).

Međutim, ovo nije puka simbolika. Međunarodni sud za ratne zločine je priznao postojanje palestinske države, pa se 1. Aprila (kada ova odluka postaje pravnosnažnom) očekuje da Palestinci pokrenu pitanje okupiranih teritorija. Za očekivati je zato da Sud osudi postojanje izraelskih naselja na okupiranim teritorijama, pa čak i optuži neke od izraelskih lidera za ratne zločine. Tačno je da ovaj Sud nema mogućnosti izvršavanja svojih odluka, ali ga zato većina evropskih zemalja priznaje. Posledica ovoga mogu biti zabrane putovanja izraelskim zvaničnicima u Evropu, pokušaji UN da država Palestina dobije nešto više od statusa posmatrača, do podrške većine zemalja da Palestinci uspostave svoja diplomatska predstavništva na njihovim teritorijama. SAD su uspele da ubede neke od svojih saveznika u Evropi (SR Nemačka, Velika Britanija, Holandija, Poljska) da bi razgovori o mogućoj državnosti Palestine samo omogućili Palestincima da izbegavaju pregovarački proces.

Sada, kada je Netanjahu otvoreno rekao da ne priznaje postojanje palestinske države, ovaj argument pada u vodu. Barak Husein Obama takođe pregovara sa Iranom oko nuklearnog programa, te ima na raspolaganju i mogućnost agresivnih poteza prema ovoj zemlji. Nakon Bibijevih izjava, Iran može optužiti Izrael za propast pregovora sa SAD-om.

Izraelski ideal, kako su ga nekada doživljavali američki Jevreji, postaje pomalo mitologija. Ne može se reći da je za sve to kriv samo Netanjahu. Godine raketiranja, bombaških samoubilačkih napada, kao i geografski položaj jedne male zemlje, okružene neprijateljski raspoloženim susedima, učinili su da nešto što je u početku smatrano mogućim, postane sve više utopija.

Naravno, u Izraelu postoje snage koje su u stanju da pametnim i promišljenim rešenjima obezbede opstanak. Mnogi od izraelskih lidera u prošlosti su to znali, mnogi od izraelskih pripadnika bezbednosnih službi, otvorenih protivnika Netanjahua, znaju pravila igre. Netanjahu sam, barem u početku, nije pokazao da igra lukavo. Zarad pobede na izborima, u kampanji se koristio nesmotrenom retorikom, koja bi njega i njegov narod mogla puno koštati. Gnev obuzdati, u pobedi se umeriti, sa sobom vladati - to je prava pobeda.

U ovom trenutku, jedino što se sa sigurnošću može tvrditi je da nova izraelska vlada neće biti stabilna. Prošlost pokazuje da su vlade u Izraelu uglavnom padale pre isteka svog četvorogodišnjeg mandata. Iako bude oformio svoju idealno desničarsku vladu, Netanjahu neće moći da odahne. Suočiće se sa ultra-ortodoksnim liderima koji smatraju da on nije u stanju da predstavlja njihove interese, u samom desnom krilu može očekivati razilaženja kao što je to bio slučaj sa ministrom Libermanom tokom rata u Gazi, a levi centar i Arapska lista mu mogu doneti nepredvidljive problem.

Opterećen mogućim evropskim bojkotom, opomenut od strane međunarodnih sudova, sve više se udaljavajući od predsednika SAD-a, pred Izraelom je ne tako lepa sudbina jednog od najbližih saveznika Amerike u region.

Njegov novi premijer je igrao na riskantnu kartu rasne pripadnosti i straha, upozoravajući izraelske glasače da Arapi hrle na birališta. U tome je i uspeo, a šta se u stvari dobilo? U ime političke ekspeditivnosti, Bibi Netenjahu je saterao Izrael u ćošak. Godinama se govorilo kako Izrael treba da učini kraj okupaciji i napokon postane prava demokratska država, ili da prestane gajiti iluzije da to ikada može biti. Zato je i veliko pitanje, da li su izraelski glasači ovoga puta, napokon rekli kakav je njihov izbor. Bibi je dobio , a šta je sa Izraelom?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane