Natrag

Kontranapad

Zašto Aleksandar Vučić ne može da stiša svoje navijačke strasti i da li mu je navijanje protiv "večitog rivala" potrebno kao terapija?

Prvi u Vladi, prvi među huliganima

U danima za nama, jedan čovek koji svesno ili ne svesno sebe doživljava državom i smatra se njenim sistemom, u više navrata je davao izjave o naša dva najveća i najpopularnija fudbalska kluba. Reč je o Aleksandru Vučiću, Partizanu i Crvenoj zvezdi. Šta god bilo povod, neuobičajeno je da lider jedne zemlje, koji pripada jednoj od rivalskih strana, na posprdan način govori o protivničkom taboru. Jer lider države, makar ona bila kao naša, ne sme dozvoliti da ide ispod elementarnog dostojanstva državnika, ni tada kada iz njega progovaraju navijačke strasti. U oficijelnim nastupima, mora da vodi računa kada i šta će govoriti. Naša nesreća je da su ovdašnji politički i državni lideri uprostačili neformalnu formu javnog nastupa, pa primenjuju kliše "mangupa sa asfalta".

Miroslav Vislavski

Koliko god je neformalno ponašanje Borisa Tadića kada je govorio o sportu (ili ne samo o sportu) izazivalo podozrenje i podsmeh dela javnosti zbog njegove sportske naklonjenosti Partizanu, mora se priznati da on svoju strast nije manifestovao protiv Crvene Zvezde, ne barem otvoreno ili podrugljivo. Za razliku od njega, Aleksandar Vučić je prerastao Tadićevu kopiju u svom neformalizmu, drsko i neprimereno vređa Partizanovce, a potom im se kao izvinjava. Slika se u loži zaogrnut Zvezdinim šalom, javno demonstrira svoju klupsku pripadnost svestan da je na osetljivom terenu i da će takvim postupcima izazvati neželjene reakcije armije navijača rivalskog tabora.

Primer izjave "velikog Aleksandra" u kojoj je omalovažio igrače Partizana rečima da "imaju obe leve noge" je ilustracija njegove arogancije, prepotentnosti, drskosti koja je podastrta demagoškim izvinjenjem upućenom igraču crno belih Petru Grbiću i ekipi Partizana nakon pobede nad Jagodinom od 3:0. Takvim izjavama i ponašanjem pokazuje osobine najobičnijeg nitkova kome nije ništa sveto, koji ne poštuje vrednosti drugog tabora, koji drsko izaziva veliki broj građana opredeljenih za protivnike kluba kome Vučić pripada kao građanin - a ne kao Premijer! Zbog toga i takvog ponašanja, nije iznenađenje kada mu skandiraju "Vučiću pederu, Vučiću pederu", bez obzira što je nepristojno da se predsednik Vlade u delu naroda u čijoj je službi uvredljivo naziva homoseksualcem.

Da bi pokazao koliko ga više ne uzbuđuju pogrdna skandiranja, demagoškim manevrom je sopstveni značaj poistovetio sa veličanstvenim Novakom Đokovićem. Rekao je: "...Kad sam čuo šta sve skandiraju jednom Novaku Đokoviću, mogu samo da kažem da mi je drago što sam u takvom društvu."

Pogrdno skandiraje Novaku Đokoviću nije upućeno na račun njegovih izuzetnih uspeha i reprezentovanja Srbije. Ono je posledica revolta onih koji bi ga rado doživeli kao svog klupskog pristalicu.

Zato je i na Novaku odgovornost da proceni opravdanost javnog manifestovanja svoje pripadnosti Crvenoj Zvezdi pogotovo što je ponikao u Teniskom klubu Partizan, gde je trenirao deset godina za koje vreme je imao sve besplatno, kako tvrde u redovima ovog trofejnog kluba. Od ovog teniskog kluba je, kada mu je to bilo najpotrebnije, imao maksimum podrške u okvirima mogućeg. Bilo je to vreme kada nije imao drugih sponzora, kada je bio 600 - ti igrač na rang listi tenisera...

Danas je on najbolji na svetu, sportista čija se svaka reč meri, svaki gest isprati... Zato bi Novak, kao pametan i čestit mladi čovek morao biti racionalniji u iskazivanju svoje navijačke pripadnosti. Zvezda od njegove otvorene pripadnosti nema naročitu korist izuzev likovanja što je takva ličnost deo njene armije navijača, a Novak sebi bespotrebno navlači zavist, gnev, ljutnju mnogih koji ga obožavaju, ali su oni deo "Partizanove vojske". Pogotovo mu je nepotrebna zaštita kratkotrajućih političara. Zloupotreba kojoj pribegava jedan kontraverzni političar, manipulant i prevrtljivac koji traži opravdanje za svoja (ne)dela u Novakovom društvu zbog pogrdnih poklika koji su mu upućeni, jasno pokazuje podmuklu nameru. Uvredljive prozivke na račun Vučića su nezavisno motivisane od onih koje su izazvale reakciju dela navijača na račun Đokovićeve klupske pripadnosti.

Da ima poštenja i iskrenosti u ono što javno zagovara, ozbiljno bi razmišljao o sopstvenoj kredibilnosti i opravdanosti opstanka na državnoj funkciji. On koji je izdao nacionalne interese, državni suverenitet i teritorijalni integritet, svoga političkog oca i ideje koje mu je usadio Vojislav Šešelj, obmanuo i prevario svoje birače, do naizgled naivnog konfrontiranja sa velikom populacijom sportskih pristalica, otišao bi u nepovrat sa političke scene. Možda bi mu primer legendarnog Dragana Džajića pre desetak godina, koji je odreagovao na prve prozivke Delija sa severa kada su skandirali "Džajo odlazi" i momentalno se povukao sa funkcije predsednika Crvene Zvezde, mogao poslužiti kao nauk šta treba učiniti kada izgubiš poverenje pristalica. Vučić ima pamet, ali na žalost nema karakter da bi dalje uživao poverenje.

Radi se o prodanoj duši od koje se srpski narod mora u što skorijem roku rastati.

Premijer odavno ne krije da ON o svemu odlučuje. Ističe svoj visok radni moral i predanost poslu. Međutim da taj čovek svakojakih odluka ima morala, ne bi dozvolio kadrovska rešenja koja su pod krivičnom prijavom da obavljaju najodgovornije funkcije u njegovoj Crvenoj Zvezdi.

U prilog tome ide činjenica da je generalni direktor u tom klubu dr Zvezdan Terzić koji je kupio pravo na odbranu sa slobode za dva miliona evra (kako li ih je stekao kada je bio fudbaler bez reprezentativnog statusa) pod krivičnom optužnicom? A o tome kreator naših sudbina ćuti kao da je to slučaj u taboru u kome su "igrači sa dve leve noge".

Ili, kako može da tvrdi da iz njegove stranke presvučenih radikala niko ne obavlja važne funkcije u sportu. Izuzetak je Slaviša Kokeza koji je zamenik predsednika (čitaj: predsednik FK Crvena Zvezda). E, pa ako je Slaviša Kokeza tu gde jeste, ne može da govori da iz njegove stranke niko nije na važnim funkcijama u sportu. Uzgred, nije greh da stranački funkcioner obavlja istovremeno značajnu funkciju u sportu.

Sporne su zloupotrebe koje oni čine kao uticajni ljudi na tokove, mahom državnog novca. A kada su skloni da to rade u sportu, logično je da su spremni "na žrtve" i zarad svog interesa kada je reč o drugim svrhama. To se van sporta retko ili u svakom slučaju manje vidi. Ispada da je Vučić "zaštitio" svoje mangupe da se na sportskoj sceni okliznu i ugroze stranački i njegov "moralni lik".

Podsetimo se samo onog bucmastog Babića koji se otimao da dođe do predsedničke titule u Vaterpolo savezu u trci sa legendarnim (istina politički kompromitovanim) Aleksandrom Šapićem. Kada je dobio poverenje poltronskog i prevrtljivog biračkog tela, u roku od dva meseca se povukao i ostavio najtrofejniju sportsku organizaciju u daljim problemima nakon odlaska dotadašnjeg predsednika Sovrovića. Uradio je to jer je iz njega progovarao Aleksandar Vučić!

Uostalom, da li neko u Srpskoj naprednoj stranci postoji ko ne govori jezikom i umom Aleksandra Vučića, da li postoje institucije u Srbiji koje ne govore iz glave Aleksandra Vučića... Poslušajte i pogledajte samo vesti i naslove u štampi. Bez obzira u kom minutu vesti ili na kojoj stranici svuda je samo Aleksandar Vučić! A njegova svaka izjava je "Ja sam... Ja tako hoću... Reći ću vam za neki dan... Odgovornost je moja...".

Dakle, u njegovim rečenicama nema i ne pominju se institucije, stranački organi... Vučić - jednako je Bog! A odgovornosti - nigde do verbalne i medijskog poziranja! Da, Vučić je i Nebojša Čović, koji je ostao bez pratnje Andreja, a ipak je doveo košarkašku Zvezdu na čelnu poziciju u srpskoj košarci, on je i Dušan Bajatović koji u upravi Crvene Zvezde dovlači novac "van državnih izvora", a da do sada nije mogao ni delimično da obezbedi za Sportsko društvo Vojvodina u kome je još uvek predsednik!?

Vučić su i socijalisti Aleksandar Antić, Ivica Tončev koji su uz Bajatovića "pod kontrolom" Ivice Dačića, za koga se smatra da je partizanovac. A kako stvari stoje, Vučić je izgleda i sam - Ivica Dačić!

Na paradi koja se već godinama održava na Kopaoniku pod šifrom "Srpski Davos" na kojoj učestvuju mangupi iz naših redova sa svim tajkunima, poslodavcima i naravno državnim vrhom bez obzira kakve je političke boje, ali jednakim prevarantskim porivima, "svemogući" je priznao da ne može da sprovede privatizaciju u Crvenoj Zvezdi i Partizanu.

Tvrdi da to ne žele navijači i da nema sa kime u upravama dva kluba da to realizuje!? Pa ako nije(?) direktno kreirao upravu Partizana, onda samo budale mogu da poveruju da su izbori u Zvezdi sprovedeni bez njegovog kadrovskog filtera. Ma ne filtera, on ih je isklesao i - obavezao, zadužio! Kako to da ga njegovi izabranici ne slušaju? To je prosto nemoguće i to pokazuje njegovu neiskrenost i obmanjivanje javnosti. Ume da privatizuje Smederevsku Železaru, Pribojski FAP i desetine pokojnih preduzeća, a eto Zvezdu i Partizan ne može, nije sposoban!

Tvrdi da treba izaći iz "matrice socijalističkog samoupravljanja u kome se troše državne pare, gde je odgovornost nikakva i zloupotrebljava se, kao što se zloupotrebljavaju navijačke emocije". Koristi se kritičkom verbalnom floskulom na račun sistema koji je učinio milione ljudi dostojanstvenim građanima, koji je samo omirisao, ali ne i razumeo u praksi. Njegova i ina saznanja i kritike raznih slobodnih intelektualaca, teoretičara, filozofa, disidenata iz tog vremena o samoupravljanju teško su održiva u poređenju sa onim što živimo četvrt veka ili sa vizijom srećnijeg društva koja nikako da se pojavi van vlastodržačkih lagarija, odnosno sa konceptom sistema koji nije ni u nagoveštaju.

Njega nema ni u najvažnijem pitanju kakav je nacionalni interes i državna strategija. Tako je i priča o sportu i njegovom položaju danas u poređenju sa vremenom samoupravljanja.

Danas se mora debelo plaćati sportska aktivnost deteta, a u samoupravljanju je dete koristilo sve uslove koje mu je sistem omogućavao u svoju i društvenu (državnu) korist. Bio je razvijen masovan sport i amaterizam, razvijan radni profesionalizam i primeren u statusnom smislu, berićetniji od amaterskog sporta po primanjima i priznanjima za vrhunska ostvarenja. O odgovornosti i zloupotrebama da ne govorimo. Bejahu sudovi koji su sudili u "ime naroda", od kojih je danas ostalo samo zaglavlje u presudama "U ime naroda"! Ako je po "mudracima" koji nas dovedoše u "slobodnije"društvo, nekadašnji socijalizam bio "mrak", "stega", "kazamat", "obmana", "zabluda", "utopija" i kako ga sve ne gledaju i nazivaju, imaju li objašnjenje zabludelim ovcama koje ih nisu blagovremeno poterale govnjivim motkama?

Zato Vučiću i ostala bratijo koja mudruje o socijalističkom samoupravljanju, upoređujte parametre tog sistema i ovog "srećnijeg" bez sistemskog sistema. Koji je za koga građen - za narode ili odabrane kokičare i "uvežene eksperte" (lelemude). Nikada se nije više ukralo i pokralo državne imovine nego u vreme "oslobađanja" od samoupravljanja. A što se privatizacije sporta tiče, ona je već učinila svoju misiju u ojađenoj Srbiji. Ubila je sport i bez vlasničkog titulara sportskih klubova. Ostali su još miljenici - Crvena Zvezda i Partizan, sa državnom slamkom i milostinjom onih koji prevare birače i vladaju viškom novca koji pretekne njihove duboke džepove.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane