Natrag

Svedočanstva

Iz treće knjige trilogije "Narodna buna", Ivana Ivanovića: ideologija, revolucija, zablude, razočarenja, život i literatura (9)

Čišćenje partije od najboljih drugova

Poznati srpski pisac Ivan Ivanović upravo je objavio treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1, 2, 3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika ovoga kraja, Ratka Pavlovića Ćićka, španskog borca, po opštem uverenju stanovnika Južne Srbije, likvidiranog komuniste. Tabloid će u više nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.

Ivan Ivanović

Povodom dva feljtona u Politici javili su se mnogobrojni čitaoci, ovde prenosimo njihova pisma.

Tako se javio iz Podgorice čitalac Ratomir Popović da podrži tezu pisca feljtona o retorziji: Likvidacija nepodobnih kadrova u komunističkom pokretu bila je sistem a ne slučajnost. Korene toga treba tražiti još u vremenu velikog partijskog sukoba između Josipa Broza i Petka Miletića oko generalnog sekretara Partije. Većina španskih boraca bila je na strani Miletića, pa su svi oni došli u nemilost Partije.

Samo mali broj "Španaca" došao je do visokih mesta u partizanskoj hijerarhiji (Koča Popović, Peko Dapčević, Blagoje Nešković... dakle oni koji su podržavali Titovu liniju), dok se na većinu gledalo sa podozrenjem, a neki su likvidirani. Ratomir Popović nabraja komuniste koji su nestali pod "nedovoljno ispitanim okolnostima".

To su: književnik Đorđe Jovanović Jarac, komesar Kosmajskog odreda, koji je "zbog kritičkog stava dva puta isključivan iz KPJ" (ubijen "greškom"!); Nikola Lekić, raniji sekretar Pokrajinskog komiteta za Crnu Goru, koji je isključen iz Partije sa još trojicom članova Opštinskog komiteta Cetinja i poslan na prvu liniju borbe na Pljevljima da pogine; Ivo Lola Ribar, sekretar SKOJ-a, koji je poginuo pod vrlo čudnim okolnostima na aerodromu u Glamoču, kad je trebalo da odleti u jednu misiju u inostranstvu; Ivan Milutinović, član Politbiroa KPJ, koji se 1944. godine jedini utopio u Dunavu, pošto je eksplodirao motorni čamac kojim se prevozio; Rifat Burdžević Tršo, Tomaš Žižić i Volođa Knežević, koji su navodno bili zarobljeni i ubijeni od strane četnika u istočnoj Bosni, opet pod protivurečnim okolnostima; plejada hrvatskih komunista iz logora Kerestinac, od kojih većina nije bila po volji rukovodstva Komunističke partije Hrvatske (u kojem su bili Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić), spremnom da paktira sa Antom Pavelićem i izdvoji KP Hrvatske iz sastava KP Jugoslavije, o čemu su vođeni pregovori. Ratomir Popović posebno apostrofira slučaj Ratka Pavlovića Ćićka, komandanta Druge južnomoravske brigade, "izuzetno inteligentnog i obrazovanog, beskompromisnog i vrlo samostalnog u iznošenju svog mišljenja i ocena".

Pukovnik u penziji Simo J. Kostić, očigledno sa juga Srbije, takođe smatra da su likvidacije u KPJ i partizanskom pokretu bile sistem, a njihove korene on vidi u Petom kongresu Kominterne, kad je nametnut stav da je "teorija o jedinstvenom troimenom narodu Srba, Hrvata i Slovenaca samo maska za velikosrpski imperijalizam".

U vezi s tim, Treći kongres KPJ 1926. godine u Beču doneo je odluku o stvaranju "nezavisnih država Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Crne Gore, kao i nezavisne ujedinjene Albanije" (sa srpskim Kosovom), čak odluku o "pravu na otcepljenje mađarske nacionalne manjine u severnoj Vojvodini".

Na Četvrtoj konferenciji KPJ, decembra 1934. godine, doneta je odluka da se u okviru KPJ osnuju KP Hrvatske i KP Slovenije, što je realizovano 1938/39. godine. KP Makedonije je osnovana marta 1943. godine, KP Srbije tek na kraju rata. Srpski kadrovi u KPJ, koji nisu bili spremni da prihvate tu politiku, došli su pod udar Kominterne i nestali u čistkama, koje su tridesetih godina zahvatile Sovjetski Savez. Pisac teksta pominje Simu Markovića, Filipa Filipovića, Đuru Đakovića, braću Vujović i druge.

U Španiji su stradali Blagoje Parović i Vladimir Ćopić. Posebno ističe slučajeve istaknutih učesnika NOR-a na jugu Srbije: "samopogibiju" Koste Stamenkovića, jedinog predratnog člana CK KPJ, koji je ostao bez ikakve funkcije u partizanskom pokretu (ekonom u Kukavičkom odredu!), ostavljen bez zaštite da bi pao u ruke četnicima, koji su ga zverski ubili zajedno sa ćerkom i još dve devojke, da bi njegova smrt kasnije bila proglašena kao herojsko samoubistvo; zatim misteriozni "nestanak" Blagoja Nikolića iz Leskovca, učesnika Oktobarske revolucije, u vihoru Pete ofanzive na Sutjesci i Zelengori; na kraju tragičnu smrt Leposave Stamenković Lenke, sekretara OK KPJ za Leskovac u Banjičkom logoru. Pisac članka posebno izdvaja slučaj Ratka Pavlovića Ćićka.

Za Ćićkovo stradanje Simo J. Kostić najviše krivi sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, doktora Blagoja Neškovića. Centralni komitet KPJ je 19. oktobra 1941. godine formirao novi Pokrajinski komitet za Srbiju i za njegovog sekretara imenovao Blagoja Neškovića. Od sedam članova PK, od početka januara 1942. godine, u Beogradu je ostao jedino Blagoje Nešković, dok su ostali članovi otišli na teren.

Šta je radio Nešković u Beogradu (autor smatra da se bavio špijunažom u korist Rusa, no to nije dokazano), kako je uspeo da ne bude otkriven od strane policije i Gestapoa, dok je preko 700 članova KPJ uhapšeno, ostaje tajna. Na slobodnu partizansku teritoriju došao je tek krajem oktobra 1943. godine, da bi 7. novembra prisustvovao u Crnoj Travi partizanskoj paradi i proslavi Oktobarske revolucije. Pisac članka postavlja pitanje zašto tad partijski sekretar Srbije nije sazvao antifašističku skupštinu narodnog oslobođenja Srbije, već je čekao da se to uradi tek nakon oslobođenja Beograda? Čak su Makedonci, kod kojih partizanski pokret praktično nije postojao (poznato paktiranje Metodija Šatorova sa Bugarima) održali svoj ASNOM u vodenici manastira Prohora Pčinjskog 2. avgusta 1944. godine.

Večna tajna umrla sa istorijom CK

Dalje, pukovnik Simo J. Kostić ističe da je iz Beograda Blagoje Nešković u stvari opstruirao rad CK KPJ. Navodi dopis najvišeg partijskog organa od 27. januara 1942. godine u kojem se ističu uspesi partizanskih snaga u okolini Niša i Leskovca i zahteva da se i dalje radi na učvršćivanju tih jedinica. "Izvlačite radnike iz gradova i upućujte ih u partizanske odrede." Posebno se traži da te "čete ne smeju da budu raspuštene uprkos teškoća koje donosi zima": "Nijedan borac ne sme biti razoružan ili sa oružjem poslan kući".

Uprkos tome, sekretar Pokrajinskog komiteta Srbije, koji je najpre degradirao Glavni štab NOP-a Srbije, a posebno ignorisao komandanta tog Štaba Radivoja Jovanovića Bradonju, dao je direktivu nešto ranije, 10. januara 1942. godine, Okružnom komitetu za Niš o smanjenju brojnog stanja odreda. "Bilo bi poželjno kada bi nastavili sa trojkama ili petorkama, kurs uzeti na manji odred od pedeset ljudi." Kao posledica Neškovićeve naredbe došlo je do raspuštanja Jablaničkog odreda i znatnog slabljenja svih drugih odreda, posebno Topličkog.

Od 1370 aktivnih partizanskih boraca na jugu Srbije u odredima je ostalo 536 partizana! Raspušteni partizani doživeli su pravu golgotu, gonjeni od svih, okrivljavani za narodnu tragediju, "u najvećem broju slučajeva odavani, otkrivani po snežnom tragu, hvatani, zarobljavani, ubijani, klani, partizanke silovane, a preživeli partizani slani u fašističke zatvore i koncentracione logore". Da bi se opravdao pred CK, Pokrajinski komitet je bacio svu krivicu na niže organe i štabove odreda.

U Topličkom odredu za sve su okrivljeni "Španci" Elisije Popovski Marko, komandant odreda, i Ratko Pavlović Ćićko, njegov zamenik. Tako je Okružni komitet Niša obavestio Pokrajinski komitet za Srbiju da se "u Partiju bio uvukao šljam, zato što su nasatojali po svaku cenu da brojno smanje odred i da se razbiju u grupe. Tako je mislio i govorio Ćićko, tu leži zec što ga je OK pronašao, zato je preduzeto čišćenje Partije, a Ćićko kažnjen opomenom".

Za Sima J. Kostića to je bilo političko ubistvo Ćićka, a fizička likvidacija je bila samo stvar tehnike.

U Politici se javio i Rade Milanović, pukovnik u penziji, da ispriča da mu je Ljubinko Nestorović Ozren, poznati udbaš iz Prokuplja, pred smrt poverio da priprema knjigu o Ratku Pavloviću Ćićku. Čak je Ozren putovao u Španiju da bi prikupio o Ćićku određene podatke. Na pukovnikovo pitanje šta je istina o pogibiji Ćićka, Ozren je nedvosmisleno odgovorio da je Ratko ubijen u Crnoj Travi, po nalogu CK KPJ!

Senzacionalno je odjeknula izjava prvoborca iz Surdulice Ljubomira Cvetanovića Brke, 1990. godine, na sednici SUBNOR-a Surdulice, o slučaju Ratko Pavlović Ćićko. Brka je radio u obaveštajnoj službi, pa se nameće utisak da je obavešteniji nego drugi. Ovu izjavu su preneli gotovo svi mediji. Ljubomir Cvetanović Brka je izjavio da Ratko Pavlović Ćićko nije poginuo u borbi, kako tvrdi komunistička istoriografija, već da je likvidiran od strane komunista zbog sukoba sa Partijom, koji se vukao još iz Španije.

Po Cvetanoviću, nalog za likvidaciju partizanskog komandanta dao je lično Josip Broz Tito!

Kad je Tito 1941. godine saznao gde se nalazi Ratko Pavlović, hteo je po svaku cenu da ga ukloni, jer, ako bi došlo do susreta njih dvojice "oči u oči", Ratko bi otkrio da to nije onaj Tito s kojim je on bio u Španiji, nego da se radi o ličnosti podmetnutoj od strane Rusa! Nalog za likvidaciju je doneo Svetozar Vukmanović Tempo, član Vrhovnog štaba, a egzekutori su bili komunisti sa terena. Da bi bio lakše likvidiran i da bi mu se poljuljao ugled među borcima, Ratko Pavlović je proglašen trockistom i premešten iz Topličkog odreda u rejon Crne Trave.

Cvetanović čak navodi ime Ćićkovog ubice; to je njegov saborac sa Pasjače, Petko Vuković. Navodno, ovaj partizan koga je Ćićko oslobodio iz zatvora u Prokuplju 9. oktobra 1941. godine prilikom zauzeća Prokuplja, rekao je to Brki u antituberkuloznom sanatorijumu u Surdulici, gde je umro 1946. godine od raka pluća. Major Petko Vuković nije mogao da ispusti dušu a da se ne ispovedi zbog strašnog zločina koji je učinio nad Ćićkom po nalogu odozgo. Još je rekao da je u Ćićka pucao s leđa iz mitraljeza!

Interesantno je da je o ovome govorio i Svetozar Vukmanović Tempo u intervjuu "Omladinskim novinama", u januaru 1996. godine. Tempo se pravdao da nema veze sa Ćićkovom pogibijom i da nije doneo nikakav nalog za tako nešto. Ako je Partija umešala prste u Ćićkovo ubistvo, to je moglo da ide samo preko Blagoja Neškovića, sekretara Pokrajinskog komiteta za Srbiju. Međutim, na jugu Srbije je opšte mišljenje da je upravo Tempo najodgovorniji za Ćićkovu smrt, jer ga je on prekomandovao u Crnotravski kraj a ne Blagoje Nešković.

Sve u svemu, niti je Milivoje Perović mogao u objavljenoj "Hronici o Ćićku" i neobjavljenom "Romanu o Ćićku" da reši enigmu Ćićko, niti to mogu ja u ovom komentaru. Ćićkova smrt ostaće večita tajna.

Stari komunisti su hladno primili Broza

Koliko je poznato, komunistički vrh je otkrio dve trockističke grupe u partizanskoj Srbiji, Valjevsku i Topličku.

Valjevsku grupu sačinjavala je valjevska trojka: student Žikica Jovanović Španac, lekar Miša Pantić i učitelj Čeda Milosavljević. Ova grupa je podigla partizanski ustanak u Beloj Crkvi, a Žikica Jovanović Španac je ispalio prvu ustaničku pušku. Tako je u komunističkoj istoriografiji kanonizovan događaj od 7. jula 1941. godine.

Šta se, u stvari, dogodilo toga dana u selu Beloj Crkvi nedaleko od varošice Krupanj u Zapadnoj Srbiji? Bio je u selu, kao i svake prethodne godine, veliki narodni Ivanjdanski sabor, na kojem se okupio narod iz čitavog kraja, kao da nije bilo okupacije. Na saboru se iznenada pojavila partizanska četa, sastavljena uglavnom od Valjevaca, zaustavila narodno kolo i održala politički miting. Bila su tri govornika, sva tri Valjevci: najpre je govorio učitelj Čeda Milosavljević, zatim crveni doktor Miša Pantić, na kraju španski borac Žikica Jovanović. Sva tri su pozvala narod da se pridruži njihovoj borbi protiv okupatora.

Dok je trajao miting, dva žandarma, obojica Srbi, koji su se tu našli po službenoj dužnosti, pokušali su da intervenišu da se miting prekine, upravo dok je govorio student iz Valjeva Žikica. Na to je Žikica Jovanović Španac - pod tim imenom je ušao u istoriju - potegao pištolj i obojicu ih usmrtio. Tako je po komunističkoj mitologiji počeo veliki narodno-oslobodilački ustanak, "ispaljena je prva ustanička puška", što će generacije đaka usvajati kao dogmu. A ubica žandarma ući će u istoriju kao veliki junak i narodni heroj. Ne mogu a da ne napišem da su pištoljski pucnji u Beloj Crkvi pre označili početak velike srpske tragedije, jednog od najkrvavijih i najosvetoljubivijih građanskih ratova na tlu Evrope, nego početak oslobodilačkog ustanka.

Kakva je bila sudbina valjevske trojke? Pošto je partijski vrh ovu grupu označio trockističkom, sva tri ustanika su smrtno stradali. Učitelj Čeda Milosavljević je okončao život samo četiri meseca kasnije negde na Zlatiboru, ispalivši sam sebi hitac u glavu, pošto su ga njegovi osudili na smrt i ostavili mu pištolj da se ubije. "Crveni doktor" Miša Pantić borio se kao običan borac iako je bio potrebniji kao lekar i poginuo u jednoj borbi.

A sudbina Žikice Jovanovića i njegova smrt nisu ni do danas razjašnjeni. Svi su izgledi da je prvi srpski ustanik, čovek za bukvare i čitanke, likvidiran od svojih, kako tvrde sve učestaliji memoristi. Između ostalih, javio se general Radivoje Jovanović Bradonja sa tvrdnjom da je on dobio naređenje od vrhovnog komandanta da ubije prvog komunističkog ustanika Srbije, ali to naređenje nije izvršio (to je uradio neko drugi), zbog čega će kasnije prolaziti kroz razna šikaniranja.

Topličku trockističku grupu takođe je sačinjavala trojka: student prava Ratko Pavlović Ćićko, novinar Čedomir Kruševac i doktor ekonomskih nauka Radivoje Uvalić Bata. Ćićko je bio domorodac, on se u rodnu Toplicu vratio posle aprilskog rata 1941. godine, a priključili su mu se Čeda Kruševac i Bata Uvalić pošto nisu uspeli da se preko Toplice prebace u Rusiju.

Tako je nastala ta trockistička grupa u Toplici, koju je Partija osudila na likvidaciju, što se vidi iz pisma Aleksandra Rankovića generalnom sekretaru KPJ u Beogradu. Glavna uloga u tome bila je poverena partijskom povereniku za Niški okrug Vasi Smajeviću, o čemu svedoči obimna izjava Radivoja Uvalića Centralnom komitetu KPJ, napisana 15. oktobra 1944. godine, prilikom partijskog isleđenja ovog komuniste. Uvalić je tad napisao da je u jednoj borbi puškomitraljezac Nikola Džuverović Akademac (nadimak je dobio po tome što je bio pošao u vojnu akademiju) otvorio vatru na njih, ali je promašio. (Postoji verzija da se zaglavio metak u cevi.)

Milivoje veruje da je Akademac namerno promašio. Partija je htela da izbegne javno streljanje, jer se plašila da bi to izazvalo negativan efekat među partizanima i u narodu, gde je Ćićko bio veoma popularan. Akademac je u stvari opstruirao partijsku naredbu.

Od trockističke trojke u 1941. godini poginuo je samo Čedo Kruševac. Dugo se verovalo da je to bio nesrećni slučaj, u šta je verovao i Milivoje Perović, čak i u vreme kad je pripremao "Roman o Ćićku". Međutim, kasnije je pouzdano utvrđeno da je Čedo Kruševac likvidiran, o čemu nepobitno svedoči njegov sestrić, dr Milan Bulajić, upravnik Muzeja u Jasenovcu. Milan Bulajić je 1985. godine objavio u časopisu Obeležja rad "Dosije Čedo Kruševac: životni put jednog revolucionara". (Naravno, Milivoje to nije mogao da zna.)

Ko je bio Čedo Kruševac? Novinar Politike, koga je direktor lista Vladislav Ribnikar morao da otpusti 1937. godine , zajedno sa Živojinom Balugdžićem i Vladimirom Dedijerom, na traženje ministra policije popa Korošeca.

Kruševac je iz Beograda pobegao u Pariz, gde je objavio brošuru "Za vojni savez sa Rusijom", u kojoj analizira međunarodni položaj SSSR-a uoči Drugog svetskog rata. U to vreme se u Parizu vodio pravi rat među jugoslovenskim komunistima.

Stari komunisti (Ivo Marić, Labud Kusovac, Živojin Pavlović...) hladno su primili Josipa Broza Valtera (ime Tito je došlo kasnije). Uskoro je iz Španije pozvan Radivoje Uvalić Bata, koji je tamo bio u kontrolnoj komisiji međunarodnih brigada u Albaceti, gde će kasnije Ćićko biti partijski rukovodilac. Batu Uvalića je vrbovao sovjetski obaveštajac Mustafa Golubić Mujka za ilegalni rad u njegovoj službi. Uvalić je povezao Čedu Kruševca. Ovaj rad je bio konspirativan i za njega nije smela da zna Partija. (U feljtonu se dokumentovano pokazuje da je Mustafu Golubića isporučio Gestapou u Beogradu partijski vrh, odnosno generalni sekretar Josip Broz.)

Milan Bulajić je u navedenom delu razgovarao sa više svedoka tih događaja i složio mozaik o ubistvu Čede Kruševca. General Vlado Šegrt mu je rekao da je instrukciju za bojkot Uvalića i Kruševca u Beogradu dao Milovan Đilas.

Milija Radovanović je rekao da je odluka o likvidaciji grupe doneta van partijskog rukovodstva Južne Srbije. Čeda Kruševac je ubijen 10. oktobra 1941. godine, dan posle oslobođenja Prokuplja, kad je sa Kukavičkim odredom krenuo da se iz Toplice, gde mu je život bio ugrožen, prebaci u Hercegovinu. Milan Bulajić ovako rekonstruiše sam čin ubistva.

Jedna grupa partizana je navodno trebala da omogući Čedi Kruševcu da bezbedno napusti teren planine Radan na putu prema Hercegovini. Na čelu je išao Voja Boljanović, sekretar mesne partijske organizacije Kukavičke čete, za njim Čeda Kruševac, iza njih Radovan Kovačević Maksim i Milija Radovanović, komesar Kukavičkog odreda. Na Čedu Kruševca je iznenada opalio Maksim s leđa i jednim metkom ga usmrtio. Isti metak je razneo glavu Voji Boljanoviću, koji je bio znatno niži od Kruševca. U grupi je zbog pogibije partijskog sekretara nastala panika. Skovana je verzija da je Voju ubio Čeda Kruševac, a da je Kruševca likvidirao Maksim i tako "osvetio" svog partijskog sekretara. Oni koji nisu prihvatili ovu verziju, pre svih advokat Budimir Gorunović, član KPJ od 1928. godine, prošli su kao Čeda Kruševac.

Anonim više pita nego što odgovara

Videli smo da je Ratko Pavlović Ćićko poginuo 26. aprila 1943. godine u rejonu Crne Trave pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima. Šta je bilo sa Radivojem Uvalićem Batom, koji je jedini od trojke preživeo rat?

Uvalić je o svim ovim događajima svedočio pred partijskom komisijom 15. oktobra 1944. godine. Međutim, u Politici se povodom pomenutih feljtona javio i jedan nepotpisani autor (Redakcija je rekla da su joj podaci o tom autoru poznati), koga ćemo stoga zvati Anonim, sa vrlo zanimljivim, gotovo dramskim tekstom o Radivoju Uvaliću Bati. Ovde ću preneti njegov tekst.

Anonim više postavlja pitanja nego što na njih odgovara. Za sebe kaže da je kao sasvim mlad borac u Topličkom odredu bio "zadužen" za Batu Uvalića, sa zadatkom da ga u pogodnom momentu smakne, ali da ga je ovaj profesor osvojio širinom pogleda, gospodskim ponašanjem, poznavanjem situacije. Nije dolazilo u obzir da ga mučki ubije, što mu je bilo sugerisano. Umesto toga, ispričao je Bati šta mu se sprema. To ih je zbližilo, pa mu je Bata, da bi mu objasnio svoj položaj, poverio jednu važnu partijsku tajnu.

Za vreme najvećih sukoba u Španskom građanskom ratu, Bata je bio opozvan sa fronta i doveden u Pariz na specijalni zadatak. Zadatak je bio da se infiltrira u tajnu mrežu Gestapoa i utvrdi zašto dobrovoljci na jednu komunističku "javku" često stradaju na putu od Jugoslavije do Španije ili u samoj Španiji. Bata je ustanovio da glavni čovek te javke radi u isto vreme i za Kominternu i za Gestapo!

O tome je obavestio svoju partijsku vezu, čoveka koji mu je poverio taj zadatak. Ubrzo je "špijun" nestao iz Pariza i dobrovoljci više nisu stradali. Kad je izbio partizanski ustanak u Jugoslaviji, na Batino zaprepašćenje, oba ova čoveka, i dvostruki agent i pokretač istrage, našli su se u samom vrhu Komunističke partije Jugoslavije, u Politbirou CK, u najužem ratnom rukovodstvu, u Glavnom štabu partizanskog pokreta. Od njihovog odnosa i uticaja zavisila je Batina sudbina.

Anonim danas misli da su za Batin izveštaj znali još neki ljudi i da su svi oni doživeli približno istu sudbinu: Čeda Kruševac, Ćićko, Lola Ribar, Ivan Milutinović, Petar Drapšin...

U toku rata Anonim nije mogao da čuva Batinu tajnu, nego ju je poverio svom partijskom rukovodiocu i rođaku, Radošu Jovanoviću Selji. Selja tu tajnu nije širio, umesto toga premestio je Batu na rad u ilegalnu partizansku štampariju, smeštenu u jednoj zemunici na najgušće pošumljenom delu Jastrepca. Samo mali broj najpoverljivijih ljudi znao je za njenu lokaciju. Anonim smatra da je Selja to uradio da bi Bati spasio život. On je ponovo dobio zadatak da čuva Batu, ali ovoga puta na sasvim drugi način, od mogućih atentatora. Za zemunicu se uporno raspitivao jedan borac, koji je u Odredu vodio pravu hajku protiv trockista, ali Anonim je odbio da mu otkrije njenu lokaciju.

Jednog dana se na Jastrepcu pojavio čovek u uniformi engleskog oficira, koji je po dovođenju u Štab Odreda izjavio da je bio u misiji u Štabu četničkog komandanta Keserovića na Kopaoniku, ali da se izvukao i došao ilegalno na Jastrebac, "sa ciljem da se uveri u dejstva partizana, jer četnici sarađuju sa Nemcima". Raspitivao se za svog poznanika Batu Uvalića!

U Štabu su bili oprezni, pa su sproveli opsežnu proveru i uskoro su preko doktora Voje Stojanovića, koji je u to vreme bio blizu Keserovića u Lukovskoj Banji, saznali da niko nije prebegao iz Keserovićevog štaba. Pozvan je Bata na suočenje, i on je tog čoveka prepoznao kao jednog od tajnih agenata iz Pariza! Anonimu se poverio da je taj čovek poslat iz partizanskog Vrhovnog štaba da njega likvidira!

Kao čovek koji je znao Batinu tajnu, Anonim je bio stalno na udaru. Kasnije je zaglavio na Golom otoku, iako nije bio staljinista. Dobio je četrnaest godina zatvora, od kojih je izdržao polovinu.

(Kraj)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane