Natrag

(P)likovi

Veliki Vođa izbliza

Vučiću je važan samo Aleksandar

Kad bi o sudbini Aleksandra Vučića odlučivala tročlana porota, koju bi sam birao, omastio bi konopac. Naprosto, on u svojoj porodici i okruženju nema ni dvoje ljudi koji ga vole i poštuju. Oko sebe ima samo parazite koji ga koriste za ostvarenje ličnih interesa i za to plaćaju visoku cenu. Trpe njegove hirove, šikaniranje i uvrede i jedva čekaju da mu vide leđa. Ko mu je bliži, ko ga bolje poznaje, više ga se plaši i iskrenije ga mrzi, zaključuje Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, i blizak Vučićev saradnik

Predrag Popović

To je i logično, s obzirom na Vučićeve osobine, koje su obeležile njegovu prljavu političku karijeru i istu takvu ličnu biografiju. Ako ništa drugo, mora mu se priznati da se na isti način ponaša i u privatnom i javnom životu. Ne bira i ne broji žrtve, jednako vara i laže pred televizijskim kamerama i u polumraku svog vinskog podruma u Jajincima. Ne mari ni za posledice koje će na tuđe živote izazvati njegove spletke. Vučiću je važan samo Vučić, svi ostali su samo jeftin repromaterijal u njegovoj industriji zabluda.

Zašto je takav, niko ne zna. Nije znao ni Brana Crnčević. Pri kraju svog životnog puta, stari bard poezije, proze i Udbe, ušao je u žestok sukob s Vučićem. Naravno, oko para. Crnčević je u dnevnom listu „Pravda" objavio dvadesetak kolumni. Problem je nastao kad su počeli da kasne honorari. Kao i mnoge druge, Vučić je pokušao da i njega zavlači, nadajući se da će ga iscrpeti toliko da odustane od potraživanja. Nije uspeo. Uporan i agresivan, Brana je svakih nekoliko dana dolazio u redakciju. Iako sam bio glavni urednik tih novina, nisam mogao da mu pomognem da utera dug, ali sa uživanjem sam slušao njegove duhovite ocene Vučićevog lika i zlodela.

- Alek je patološki lažov, duže može da izdrži pod vodom nego da ne slaže. Deset puta mi se u decu zaklinjao da će mi dug isplatiti u ponedeljak, pa u petak, pa opet u sledeći ponedeljak, i tako tri meseca. Sretao sam mnoge političare, ali on je najjadniji. Ne znam zašto je takav. Znam mu roditelje, fini ljudi, nisu oni krivi. Ima takvih primera kad priroda ponekad preskoči jednu ili dve generacije, pa zanemari genetiku i pristojnim roditeljima da decu zlikovce - tvrdio je Crnčević.

Možda je bio u pravu. Kakav je Alekov karakter zna i njegov otac Anđelko, zvani Bata, koji je često pokušavao da obuzda sinovljeve izlive besa. I mama Angelina je tiha i mirna žena, pitomog temperamenta, ni nalik onome koji je zadesio njene sinove Aleksandra i Andreja. Anđelko je ceo radni vek proveo u Narodnoj banci, a Angelina u državnoj televiziji. Deci su omogućili solidne uslove za odrastanje u nevelikom stanu u novobeogradskom bloku 64. Alek i Andrej nisu znali za luksuz, češće su na letovanje išli u zavičaj, u Bugojno, nego na more.

Aleksandar, psiho-fizički slabašan i bolešljiv, nije imao mogućnosti da ispuni san i postane sportista. Umesto košarkaških trofeja, još kao dečak počeo je da skuplja komplekse. Zbog oštećene rožnjače morao je da nosi gazu preko desnog oka i naočare s debelim staklom. Nemilosrdni vršnjaci odmah su mu prilepili nadimak Ćoro. Iako je teško podnosio ruganje, kasnije, kad su ga sustigli nadimci poput Glista i Žvalo, ono Ćoro ličilo mu je na tepanje. Problem s vidom nikada nije rešio, ali sve do svoje 40. godine odbijao je da nosi naočare. Kao tinejdžer morao je da se suoči i sa oštećenjem kičmenog stuba.

- Iako sam imao visinu, zbog krhke konstitucije i povrede jednog pršljena morao sam da prestanem s treniranjem košarke. Imao sam eksplozivnost i šut, ali noge su mi bile kao čatlovi. U mojim Ćipuljićima seljaci seno stavljaju na tanke suve pritke koju zovu čatlovi. E, tako mršav nisam mogao da se bavim sportom - jadao se Vučić.

Nedostatak sportske karijere posle je nadoknadio maštovitim pričama o navijačkom stažu u „Delijama". U njih treba verovati kao i u bajke o spektakularnim školskim ostvarenjima. Uveren da niko nikada neće proveravati, godinama se hvalio kako je bio student generacije na Pravnom fakultetu. U realnom svetu, daleko od njegovih iluzija, ostalo je zabeleženo da je ostvario dobar prosek, nešto iznad osmice i zaista bi bio student generacije da njih pedesetak nije imalo bolje ocene.

Za razliku ........ i drugih svojih saradnika, Vučić je zaista diplomirao. Džabe. Odustao je od prava, nikada nije odradio ni pripravnički staž. Nažalost, privukli su ga mediji i politika. Kao svoj na svome, odlično se snašao u tom glibu.

Imao je sve performanse potrebne za uspeh - nemoralan je, zao, podao, pokvaren, lažljiv, slab, lenj, plašljiv, povodljiv, plahovit, beskrupulozan i alav.

Takav je prema svima, pa i prema članovima svoje porodice. Sve ih je zloupotrebljavao u svojim propagandnim trikovima. Već u prvom intervjuu, 1993. godine, dok je bio još mali, beznačajni aktivista u sekretarijatu Srpske radikalne stranke, kukao je kako je i njegova porodica izložena pretnjama i pritiscima političkih protivnika. Mamu Angelinu najviše je i najpatetičnije koristio tokom i posle bombardovanja, tvrdeći da su NATO nacisti gađali zgradu RTS-a kako bi nju ubili, a i to što nije mogla da dobije vizu za putovanje u Nemačku predstavljao je kao čin osvete zbog patriotske politike koju je izuzetno gorljivo zastupao. Tatu Batu je upotrebljavao za praktičnije, kurirske poslove, kao i burazera Andreja, nadobudnog kukavca sklonog siledžijskim ispadima.

U iste svrhe koristio je sve svoje supruge i decu. Kad je Milomir Marić po gradu proširio istiniti trač, a i na TV Hepiju emitovao prilog s insinuacijom da je Alek nasmrt pretukao suprugu Kseniju, Vučić je to predstavio kao „najmonstruozniju političku kampanju koju je iko ikada vodio u Srbiji". Ta afera je zaboravljena, baš kao i Vučićeve patološke tvrdnje da je ćerki dao ime po Milici Rakić, devojčici koja je ubijena gelerom NATO bombe. Sina Danila je predstavljao kao talentovanog košarkaša i vatrenog navijača Zvezde. Ipak, Danilo mnogo češće trenira po splavovima i noćnim klubovima u društvu nestašnih tinejdžerki, Mirka Šijana i brojnih telohranitelja.

Na šta je sve spreman videlo se posle izbora 2014. Srpska napredna stranka je osvojila većinu, pa se mandatar Vučić bacio na pregovore s liderima ostalih stranaka. Mesec dana igrao je predstavu, smeškao se u televizijskim emisijama, uživljen u ulogu srpskog mesije. Istog dana kad je i zvanično postao premijer, na sajtovima dva dnevna lista pod njegovom kontrolom pojavila se vest o tragediji koja ga je zadesila. Aleksandru Vučiću i njegovoj drugoj supruzi Tamari, s kojom se tajno venčao šest meseci ranije, tri dana pre rođenja umrla je ćerka koja je trebalo da se zove Neva. Vest je ekspresno skinuta sa sajtova, ali ostao je utisak da Vučić nije hteo da o toj nesreći obavesti javnost kako ne bi skretao pažnju sa svojih politikantskih aktivnosti.

Kad bi imao prijatelje, prema njima bi se odnosio kao i prema članovima porodice. No, Vučić nema prijatelje, samo mušterije.

- Prijateljstvo je precenjeno, ono samo obavezuje - mudro je govorio Vučić, iako mu to nije smetalo da mnoge iz svog okruženja i javnog života naziva prijateljima.

Šta zaista misli o svojim „prijateljima" često govori i pred njima, kad ih vređa, a još je nadahnutiji kad ih opisuje njima iza leđa. Iako nema smisao za humor, često i uspešno zablista ciničnim primedbama na tuđ račun. Vladimiru Đukanoviću, danas poslaniku, lično je Vučić prilepio prigodan nadimak „Bizon". Zaječarskog gazdu Sašu Mirkovića naziva „multimedijalnim ekspertom za ciganisanje". Kritike na račun ministra pravde Nikole Selakovića odbacivao je stavom „gej je okej". Kad je primetio da Aleksandar Vulin nosi pancir, Vučić se začudio: „Zašto ne nosi i šlem, mislio sam da se više plaši šampona nego metka". Vickasto je opisivao i stanja pomamljenog pijanstva u koje upada njegov najvažniji i najmoćniji kum Nikola Petrović, ali oni su suviše lascivni da bi bili citirani. Njegovim pakosnim opaskama jednako su izloženi Ceca Ražnatović i američki ambasador Majkl Kirbi. Za Cecu tvrdi da ima koeficijent inteligencije ravan broju slogova u stihu „srce kuca tika-taka, ulica je puna mraka", a Kirbija naziva „paročistačem koji je umislio da je tenk".

Ipak, postoje i retki trenuci kad Vučić pokazuje prisustvo ljudskosti. Tu zakržljalu crtu demonstrirao je nekoliko puta, isključivo pod naletom pravedničkog besa i želje za osvetom. Kao pravi velemajstor prevara i laži, uvek je s lakoćom sebi opraštao zlo koje bi naneo drugima, ali kad bi neko taknuo u njegov interes skičao bi kao Damjanov Zelenko. Njegove provale besa najžešće su osetili Slavko Ćuruvija, Vojislav Šešelj, Dragan Đilas i Ivica Dačić, svako na svoj način.

U velikom i šarenom mozaiku Vučićevih kompleksa značajno mesto ima seksualnost. Ako je suditi po pričama poltrona iz njegovog okruženja, Vučić je reinkarnacija Kazanove, nema žene koja može odoleti njegovom šarmu. S druge strane, zločesti kritizeri iskazuju sumnju u vrstu njegove seksualne orijentacije.

Sve je moguće. Znam da je imao dve duge i burne vanbračne veze, koje nije ni skrivao. Priče o njegovim zavodničkim uspesima i ludim provodima koje mu organizuje jedan od kumova shvatam samo kao tračeve. Vučić preda mnom nikada nije govorio o toj temi.

Samo jednom prilikom, u morbidnim okolnostima, slučajno je sebi dozvolio slobodu da pomene tako nešto. Početkom aprila 2002, kad je Vlajko Stojiljković izvršio samoubistvo, kao njegov posthumni portparol, Vučić me pozvao da mi da oproštajno pismo bivšeg ministra policije. Došao sam u njegov stan. Vučić je otvorio vrata. Dok smo stajali u hodniku pored nas je prošla Lidija Vukićević. Duge noge, bujna kosa i mnogo skromniji ali ipak prpošni dekolte.

- Brate, ako hoćeš mogu da ti je nabacim da je kresneš - s osmehom mi je ponudio Vučić.

Iznenadio me. Na nezvaničnoj komemoraciji, u društvu utučenih i ogorčenih patriota (desetak radikala, Dragoš Kalajić, operska diva Jadranka Jovanović...), Vučić se kikoće kao nezreli amater-makro.

- Nemoj tako da pričaš sa mnom, nabaci je svom tati Bati - odbrusio sam nepotrebno nervozno i grubo.

- Izvini - promrmljao je tadašnji radikal i, zaista, nikada više mu nije palo na pamet da povede takav razgovor.

Nije ni meni.

Da, ponekad smo se šalili na račun pojedinih lepotica Jadranke Joksimović, Jelene Trivan, pa čak i Olje Bećković. To ruganje samo je potvrdilo da smo skloni identifikaciji s muškim šovinističkim svinjama, ali ne i spremnost da jedan drugome poveramo švalerske anegdote i intimne afinitete.

Uzalud su medijski pokušaji Marije Maksime i Dragana J. Vučićevića da Vučića predstave kao seks-simbola, realniji je utisak da voljeni diktator ima žešćih problema seksualne prirode. No, njegovi su, neka se sam s tim bori. Za nauku je šteta što ga Frojd nije poznavao, danas bi psihoanaliza bila bogatija. Za Srbiju je šteta što se takav lik nalazi na vlasti.

Da bi upotpunio mačo-stajling, Vučić voli da u njega ugrađuje i ostale propratne sadržaje, takođe zasnovane isključivo na lepršavoj mašti. Zato u predstavu o sebi ubacuje priče o ličnom herojstvu. Kao dečak junački je jurišao na navijače Hajduka i Dinama. Kad je porastao, kako i pristoji svakom velikosrbinu, otišao je u Sarajevo, da se s puškom u ruci bori protiv mudžahedina. Kasnije, kao radikalski frontmen leđima je jurišao na policijske kordone, uplakan i pre nego što bi osetio miris suzavca i čvrstinu pendreka.

- Vučić je dve nedelje proveo u četničkoj jedinici vojvode Slavka Aleksića. U to vreme, početkom 1993, nije bilo velikih borbi, samo nekoliko puta se puškaralo kod Jevrejskog groblja. Dečko nije izdržao, stalno je plakao i kukao. Da ne bi deprimiro sve ostale borce, a i da bi njega zaštitio od ruganja i vređanja, vojvoda ga je prosledio na Pale, da tamo nešto radi - pričao je svojevremeno sarajevski dobrovoljac Goran Bojić.

O Vučićevim navijačkim avanturama niko ne može da svedoči, niko ga nikada nije video na Zvezdinom „severu", ali postoje fotografije s mitingaških sukoba, na kojima se dobro vidi kako junak kleči i plače pred policajcima.

Takav je, cmizdrav i uplašen, i kad govori o svojim bolestima. Kao Jeremija iz stripa „Alan Ford", godinama izaziva sažaljenje svojih bližnjih, a i cele javnosti, pričama o visokom krvnom pritisku, tahikardiji, anemiji... Jedno vreme je kao zastavom vitlao dozerom punim lekova. Koga god bi sreo, pokazivao bi mu velike plave tablete, kao što sada detaljno izveštava medije o svakoj infuziji koju primi čim mu se sloši, pogotovo kad treba da izbegne neprijatnosti kao što je blamaža s potpisivanjem ugovora o „Beogradu na vodi".

Da je ozbiljno oboleo, treba mu verovati. On to dokazuje svakom izjavom i postupkom. Jedan srpski psiholog procenio je da Aleksandar Vučić pati od tzv. Daning-Krugerovog efekta. Taj kognitivni poremećaj kod obolelog stvara uverenje da je, bez obzira na manjak znanja i veština, superioran, najpametniji, najhrabriji i najlepši. Sličan opis Vučićevog duševnog oboljenja navodi lord Dejvid Oven u knjizi „Bolesni na vlasti", čije delove je objavio „Tabloid".

Što god da je u pitanju, činjenica je da je Vučić bolestan. Loše je što on u tome uživa, narod pati.

Uz medicinski opravdane, on neprestano emituje i karakterne poremećaje, nastale usled „fabričkog podešavanja". Bez grama stida, sasvim opušteno tvrdi da mnogo čita i piše. Svi u njegovoj dvorskoj sviti znaju da mu „autorske kolumne", koje je nekada objavljivao u „Pravdi", a danas u „Informeru" i „Blicu", još od 2007. piše Tamara Đukanović, trenutno Vučić

Pred kraj kampanje za predsedničke izbore 2008. godine u sedištu Srpske radikalne stranke pravio sam intervju s Tomislavom Nikolićem. Posle obavljenog posla svratio sam u Vučićevu kancelariju, prvi i poslednji put. Nasuprot njegovog radnog stola, uz ceo zid, u nekoliko redova bilo je naslagano više hiljada knjiga.

Nebojšu Stefanovića, koji se tu zatekao, upitao sam da li je njegov šef pročitao bar neku od tih knjiga. Stefanović se glasno i iskreno nasmejao. Za kaznu, odmah je najuren iz kabineta.

- Ne stižem da čitam, vidiš s kakvim ludacima radim... - pravdao se Vučić.

Razumeo sam ga. Iako nema vremena za lektiru, Vučić je nesumnjivo obrazovan. Odlično potkrepljen znanjem, koristi svaku priliku da ga demonstrira i da se naruga polupismenim saradnicima.

- Ne kaže se „obećajem", nego „obećavam". Glagol „obećavati" ima prezentsku osnovu bez infiksa, a sufiksi mu počinju s glasom „j" - ispravio je Vučić jednom prilikom kuma Zorana Bašanovića i dodao: - Ni sam ne znam kako pamtim te stvari iz osnovne škole, ali uvek me iznervira kad primetim da neko govori pogrešno....

Kao što ne greši u pravopisu, Vučić je nepogrešiv kladioničar. Već desetak godina ima otvorene račune u dvema najvećim engleskim internet-kladionicama. Ne zaleće se s uplatama, ali i ne cicijaši. Kad je uveren u neku procenu, bez problema se otvori i uplati po hiljadu evra. Ionako ih nije zaradio. Bar ne poštenim radom.

Ne postoji čovek koji, bez dana radnog staža, toliko priča o potrebi da se prekine s lenjčarenjem i počne s radom. Iako treba priznati da on ogromnu količinu napora svakodnevno ulaže u kreiranje intriga i prevara, to je daleko od pravog rada.

Ako je tačno da je karakter sudbina, Vučiću se ne piše dobro. Uslovljen svojim manama, on već trpi život šarlatana koji je sticajem okolnosti došao do ogromne moći. Tako usamljen, bez ikoga ko ga poštuje i iskreno podržava, on tera do kraja. Petparačkim trikovima hipnotiše lakoverne, zgrće tuđe pare i drhti od straha pred neminovnim spuštanjem zavese i silaskom s pozornice. Bez aplauza. Svojim prevarama mnogima je omogućio da ispune sve svoje snove, a kad počne da pada, leteće sam.

Tako to biva sa svim diktatorima.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane