Natrag

Postdemokratija

FARISEJ

Farisejstvo u Vučićevom slučaju nije samo licemerje, to je već bolest, on živi i deluje jedino iz samoljublja. Ako se u početku pretvarao, sad se više ne folira, on zaista ne vidi tragične posledice svoje politike, ni bedu u kojoj se ovde živi. Otud je tako često ponosan, ponosi se svojom hrabrošću da smanji plate i penzije, ponosan je na svog brata i na svoju vladu, koja je uvek i u svemu prva i jedinstvena. Ponosi se i pilotima koji su izginuli zbog gluposti. Ponosan je i na statistički podatak da se smanjuje nezaposlenost, mada je to posledica masovnog odlaska mladih iz zemlje, a starijih u penziju i smrt. Sad kaže da je ponosan i zato što je prvi premijer Srbije u poseti Albaniji. Šta je tu za ponos, kad je opšte poznato da je to pomirenje neiskreno, da i to kao i sve ostalo radi pod prinudom EU i Amerike. Mada načelno priznaje da je grešio, taj se ničeg ne stidi i ni zbog čega ne kaje, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Kad sluša Aleksandra Vučića, a to može skoro svaki dan, poštenom čoveku prosto dođe da se postidi zbog svog nezadovoljstva stanjem i crnih slutnji, jer kad on to lepo objasni sve postaje mnogo bolje nego što nama izgleda, a perspektive sjajne. Svako normalan može samo da poželi da nam Vučić poživi na mestu premijera, pa da se ostvari sve što on kaže da se već događa i da će se vrlo brzo videti i osetiti. Zaista ne znam šta bismo još hteli? Kakvi smo mi to ljudi postali kad nam ni on ne valja? Kanda baš normalni. Normalni ljudi vole da čuju dobre vesti, hoće i da veruju, žele da veruju iz sve snage, ali na kraju ipak hoće i da vide i da osete boljitak. Zbog toga što su toliko željni poboljšanja, vlast može da im radi šta god hoće, jedno vreme, ali ne može koliko hoće. Vučić to koristi već tri godine i još uvek mu uspeva da obrlati većinu. Kako? Farisejstvom.

Farisej je po Vujakliji "odvojeni", licemer, pretvoran čovek. Inače, to je bio "član religiozno-političke stranke kod Jevreja, iz 2.veka pre nove ere, koja je propovedala strogo ispovedanje Mojsijevog zakona, u čemu je bilo mnogo pretvorstva".

Šta je drugo no Farisej, čovek koji je sa jednakom strašću propovedao naloge svojih starih političkih bogova Šešelja i Miloševića, kao i novih Merkelove i Bajdena. Koji je jednako neiskreno bio za veliku Srbiju i protiv globalizma, kao što je sad za evropske integracije. Koji se pred svake izbore u pravoslavnoj crkvi zaklinjao na vernost srpskim Radikalima, koje je napustio da bi se sad kleo na vernost glavešinama katoličkog i muslimanskog sveta.

U Enciklopediji pravoslavnog duhovnog života, za fariseja se kaže: "Ispunjava spoljašnje religiozne obrede, čini neka vidljiva dobra dela a ulizički služi strastima koje stalno pokušava da prikrije i koje u značajnoj meri ne vidi i ne priznaje u sebi, a koje ga čine potpuno slepim u odnosu na Božansko učenje. Poznanje, a potom i viđenje dejstva duševnih strasti u sebi omogućava se pokajanjem, ali farisej je zatvoren za pokajna osećanja. Kako može da se skruši srce koje je zadovoljno sobom"?

Kao da je reč o Vučiću, koji se ponosi onim čega se pametan stidi, koji deklarativno priznaje da je grešio, ali se ne kaje. Kada bi se kajao izvinuo bi se svim žrtvama rata u koji ih je gurao, srpskim pre svega, ali i onima na koje ih je napujdavao, a za koje sad tvrdi da su mu prijatelji. Izvinuo bi se, recimo, ili Dinkiću, kojem je u Skupštinu donosio zatvorsku košulju, ili svim građanima koje je doveo u zabludu ubeđujući ih najpre da je reč o neopevanoj lopuži, a onda da je poštenjačina i njegov pouzdani saradnik. Konačno, izvinuo bi se građanima Srbije što još uvek nije dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, zbog reformi koje izvodi preko njihove grbače i za to dobija pohvale iz celog sveta.

Pravoslavna Enciklopedija dalje zbori: " Farisej je zahvaćen sujetom. On sve čini radi ljudske pohvale, on voli da i njegova milostinja i post i molitva imaju svedoke...Farisej je srebroljubiv. Njegovo srce je tamo gde je njegovo blago. Tamo je vera njegova, tamo je nada njegova. Ustima, krajem jezika on ispoveda Boga, a srcem ga odbacuje. Za njega u srcu nema Boga, nema ni bližnjih. On je sav u vlasti duševnih strasti, one ga pokreću, upravljaju njime, vuku ga ka svakom bezakonju. On živi i deluje jedino iz samoljublja. U toj duši podignut je idol JA, tom idolu se neprestano kadi tamjanom, neprestano mu se prinose žrtve". Ako tako otvoreno protiv njega govore u crkvi onda je jasno zašto Vučić tamo više ne zalazi, mada objektivno nema ni vremena od kako je počeo da vodi "Utisak nedelje" na nekoliko televizija.

Gledao sam ga onomad, na B92, dva i po sata su ga četiri novinara propitivala i za ovo i za ono, pokušavala da ga iznenade neprijatnim pitanjima i uhvate u laži, ali on se ne da zbuniti i isprovocirati. Smireno i toleratno odgovarao je na sve začkoljice, suvereno vladajući razgovorom kao čovek koji tačno zna šta radi i šta hoće da postigne, potpuno uveren u uspeh. Šta onda tu ipak smrdi?

Negde pred sam kraj tog unakrsnog ispitivanja, kad sam već i sam bio spreman da se predam zadovoljstvu zbog uspeha koji nam nudi kao na tacni, došlo je na red stanje u pravosuđu.

Pitanja na tu temu su počela sa primedbama zbog oslobađajućih presuda za Vuka Bojovića, Caneta Subotića, Milovana Bojića, zbog rehabilitacije Draže Mihailovića i zbog dva miliona nerešenih slučajeva, zbog čega je, između ostalog, zastareo i slučaj pretučenih članova požarevačkog OTPOR-a.

I da apsurd bude potpun, Otporaši sad treba da plate sve sudske troškove u iznosu oko sedam hiljada evra, a sin Marko će im oprostiti što ih je tukao. Sudske troškove mora da plati i moj kum, koji je dobio sudski spor zbog otkaza sa obrazloženjem da je protivzakonito otpušten i da mora biti vraćen na posao, ali bez finansijske nadoknade, dakle bez plate za tih šest godina koliko je nezakonito bio na ledu.

Firma je sad državna, posle poništene privatizacije, loše stoji pa valjda nije zgodno da je sad i sud dodatno opterećuje. Ovaj slučaj, naravno, nije pominjan u dotičnoj emisiji, ali ga navodim kao primer kako "nezavisni" sud ipak brine o državi i pomaže u štednji.

Uprkos tome, premijer Vučić, koji je do tada sve znao i na sve imao odgovor, priznao je da za to nema rešenje. Doslovce je rekao: "Da, znam da 84% građana Srbije nije zadovoljno pravosuđem, ali ja ne znam u čemu je problem. Čekam otvaranje poglavlja 23 i 24, pa da sa EU vidim u čemu je stvar"!?

Čekaj, zar se nije onoliko puta hvalio kako je bio najbolji student pravnog fakulteta, znači da je pravnik i to vrhunski, po sopstvenom priznanju. Kako to da ne zna, kako je moguće da zna sve ono za šta nije stručan, a ne zna jedino ono što bi morao znati?

Čak je tako nešto i rekao, u smislu pitajte me za sve ostalo, pitajte za ekonomiju šta god hoćete, sve ću vam objasniti, samo ovo ne, to ne razumem i ne znam rešenje.

Naravno da to priznanje stvara ozbiljnu sumnju i u sve drugo što govori, jer ako ne zna ono za šta se školovao, kako može da zna ono sa čime nema blage veze. Lako je tako, najlakše je govoriti o onome o čemu nemaš pojma, jer onda ni ne znaš šta sve ne znaš, pa te nije ni sramota. Lako je govoriti o poboljšanju ekonomske situacije na osnovu ušteda u budžetu, kad ne znaš da ekonomija ne zavisi od budžeta, nego da je obrnuto, da sve zavisi od privrede. Lako je hvaliti se reformama kad ne znaš da se ekonomske reforme ne podstiču smanjenjem potrošnje, nego povećanjem proizvodnje. Lako je ponositi se padom nezaposlenosti u procentima, kad nemaš pojma kako je teško naći posao.

Pravi rezultati ekonomskih reformi ne nalaze se u statistici, koja se može frizirati i tumačiti i ovako i onako, nego na tržištu i u životu. A naša privreda je na kolenima, građani u bedaku. Nema investicija, nema zarade, ni zapošljavanja, naprotiv. Petnaest procenata mladih odlazi iz zemlje trbuhom za kruhom, a više od 50% roditelja jedinu šansu svoje dece vidi u inostranstvu.

A i ta priča o Evropskoj uniji kao našem jedinom putu u bolju budućnost, koja će nam rešiti sve probleme, počinje ne samo da nervira, nego i da zabrinjava. Odavno je već svima jasno da u njoj vladaju dvostruki standardi, koji se primenjuju selektivno u zavisnosti od političke volje. Osetili smo to već više puta na sopstvenoj koži u našim evrointegracijam za koje nam se stalno ispostavljaju novi uslovi drugačiji od svih za druge države.

Ili u Hagu, čije je deljenje pravde u slučajevima Gotovine i Šešelja dostiglo vrhunac lakrdije. Pa čak i u fudbalu i muzici, u šta se evropska politika takođe besramno meša.

U fudbalu, mi smo obavezno kažnjavani i kao gosti u Đenovi i kao domaćini dronu iz Velike Albanije, a sad i na Evrosongu. Naime, samo dan posle Vučićevog "Utiska veka", Evrovizija je na takmičenju za pesmu Evrope, iz čisto političkih razloga brutalno pokrala glasove publike.

Ta idealna EU, kojoj slepo verujemo i koja treba da nas nauči pravu i pravdi, uvodi svoje političke aršine i u muzičke spektakle, pa kao poslednji džeparoš krade glasove samo da ne bi pobedila Rusija, koju je bez suda osudila zbog Ukrajine.

Rusija prosto ne sme da pobedi ni u čemu, po cenu da se pogaze toliko hvaljena ljudska prava i volja građana Evrope. Oštećeni smo pritom i mi, onako usput, tek da razmislimo da li nam se isplati neposlušnost, naravno zbog sankcija koje nismo uveli braći Rusima.

I dok Vučić slepo srlja u EU, brinući samo o utisku kakav će na njih ostaviti, mnogi njeni članovi joj otkazuju poslušnost.

Dok Englezi već razmišljaju o napuštanju Unije, Grci, a sad i Španci, odlučno su odbacili politiku prinudne štednje, ali i političke miljenike EU koji su je po svaku cenu poslušno sprovodili.

Na lokalnim izborima u Španiji poražene su obe partije koje se decenijama smenjuju na vlasti, a vlast u Madridu, Barseloni i većini drugih gradova poverena je građanskim listama koje su zahtevale više demokratije i kraj štednje i korupcije. To je jedini spas i za Srbiju ali, nažalost, takve inicijative još nema.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane