Natrag

Kontranapad

Slika fudbalske mafije u Srbiji, u senci hapšenja funkcionera FIFE

Obračun na klizavom terenu

Napadači na funkciju Tomislava Karadžića, još su gori od njega. To je ukratko opis onoga što se dešava u fudbalskoj organizaciji i oko nje. FSS je ophrvan kriminalnim talogom i sopstvenim dilentatizmom, pa se sa punim pravom može reći da su slike nedavnog hapšenja funkcionera FIFE, poželjne i u Srbiji. Ali, to je izgleda nedostižan ideal poštenih fudbalskih radnika pod ovim nebom.

Miroslav Vislavski

Vesti o hapšenjima više funkcionera Svetske fudbalske federacije (FIFA) koje ovih dana pune programe i stranice svetskih medija, internet portala i društvenih mreža, medija u svetu od lokalnog nivoa do najuticajnijih nacionalnih glasila, odjeknule su kao najveći planetarni događaj. Takav publicitet samo govori o snazi fudbala u svetu i uticaju rukovodećih funkcionera u FIFA. Prve vesti koje su se pojavile 27 maja o velikoj aferi koja je pogodila svetsku fudbalsku masoneriju su da je ukupno 14 osoba optuženo za zavere, za reketiranje, prevare u prenosu novca i njegovo pranje. Među njima je devetoro funkcionera FIFA od kojih su dvojica sadašnjih potpredsednika, kao i biši i sadašnji predsednici Konfederacije fudbala Severne, Centralne Amerike i Kariba. Njihov plan za bogaćenje kroz međunarodni fudbal trajao je 24 godine!

Optužnicu su objavili ministarka pravde SAD, vršilac dužnosti državnog tužioca, direktor FBI, šef američke poreske službe za krivične istrage i šef biroa FBI za Njujork. Dakle, američka država se obrušila na nedodirljive „bogove" svetskog fudbala! U optužnici se navodi široko rasprostranjena korupcija, sistematski i duboko ukorenjena kako u inostranstvu, tako i u Sjedinjenim Državama. Ona se prostire na bar dve generacije fudbalskih funkcionera, koji su zloupotrebili poverenje da bi dobili milione dolara mita.

Ovaj drastičan primer odlučnosti da se stane na put kriminalu, pokreće po ko zna koji put pitanje odnosa u srpskom fudbalu, pogotovo ako se zna da u Srbiji „ganjanje veštica" jednako koliko i kriminalni poduhvat u svetskoj kući fudbala. Mnogi pošteni sportski i medijski poslenici su sagoreli u borbi za čistotu domaćeg fudbala, njegovu demokratizaciju i zdrave osnove koji su pretpostavka opštem napretku i progresu. Naivno su prilazili i ulazili u borbu sa vetrenjačama. Nikada nisu imali prave i odgovorne saveznike u državnim organima i sudskoj vlasti. Tužilaštva su zataškavajući predmete zatvarala oči na optužbe o kriminalizaciji srpskog fudbala. Mirno se posmatrao proces mafijaške okupacije fudbalskih institucija i klubova na svim nivoima takmičenja. Policija se oglušivala o prijave, praveći spregu sa najtežim kriminalcima i sarađujući sa njima u prljavim rabotama dajući im vetar u leđa da vršljaju svuda gde su videli interes. Visoki državni funkcioneri, predstavnici pravosudnih vlasti su poput sive eminencije u klubovima bili pokrivač uspostavljanoj mafijaško kriminalnoj infrastrukturi. Istaknuti veterani fudbala su jeftino poklanjali svoj minuli rad i autoritet, olako dajući kredibilitet polusvetu koji je načinio fudbalski sport prljavijim od svakolikog društvenog taloga.

Utisak je da jedini otpor kriminalizovanom fudbalu kod nas pruža Sindikat profesionalnih fudbalera. Doduše, njegov sadržaj delovanja je sveden na zaštitu interesa i položaja svojih članova. Ali, od toga izviru mnoga druga zla koja su zarobila naš fudbal, zbog čega je izuzetno važno da se barem u tom segmentu pruža otpor. Odlučno se suprotstavljajući fudbalskoj mafiji, ovaj sindikat sve više dobija poverenje srpskih fudbalera. U svetskom fudbalu Sindikat profesionalnih fudbalera ima izuzetan značaj i autoritet.

Na čelu srpskog sindikata je bivši internacionalac, Mirko Poledica. Atipičan za fudbalera. Svoj, principijelan, intelektualno superioran, beskompromisan kakav je bio na terenu, prosto zadivljuje svojom posvećenošću i istrajnošću u borbi sa mangupima i prevejanim bitangama srpskog fudbala.

Ovaj pravdoljubivi, odvažan i hrabar čovek je svoju igračku karijeru započeo i ostvarivao upravo u vreme najezde novih "fudbalskih magova" u drugoj polovini devedesetih, koji se za razliku od ogromne većine ćutologa u fudbalu i među svojim kolegama otvoreno suprotstavljao porobljivačima i ucenjivačima. Ilustrativan primer njegove golgote je bio deo karijere u FK Vojvodina u vreme "gazdovanja" Miodraga Kostića i stručnog šefovanja Dragoljuba Bekvalca.

"Gazdine" namere su bile da osvoji trenerovu ćerku i orodi se sa njime pa se nije upuštao u ucenjivačke metode sastavljanja tima. Žrtva takvih interesa i načina rada u fudbalu, bio je i aktuelni sindikalni lider profesionalnih fudbalera u Srbiji.

Kao bumerang bahatosti i neodgovornosti državnih institucija prema tokovima u našem fudbalu, dobili smo huligansko divljanje, proterivanje gledalaca sa tribina, nestanak klubova sa dugom tradicijom, dilovanje droge, ubistva fudbalskih funkcionera i kriminalaca, legalizaciju trgovine najmlađim tek registrovanim igračima, robovske odnose koje su uspostavljali menadžeri i kriminalci maskirani u „menadžere", potiskivanje stvarnih stručnjaka na marginu fudbalskih dešavanja, lansiranje kvazistručnjaka sa ili bez doktorske titule (licence), ulizničko i podaničko novinarstvo, poniranje kvaliteta i odsustvo klubova sa međunarodne scene, neuspehe seniorske nacionalne selekcije u zvaničnim takmičenjima...

Fudbalska organizacija ophrvana kriminalnim talogom i sopstvenim dilentatizmom, nije pokretala ova i druga srodna pitanja. Na protiv, oglušivala se o retke inicijative da ta i slična pitanja stavi u središte svojih aktivnosti i akcija. Bežala je od toga, "grozila" se pred kritičkim novinarstvom optuživši ga zlonamernim i neprijateljskim.

Ispred toga je stavljala ono što se najnormalnije podrazumeva u savremenim društvima kao što su rezultati u osposobljavanju fudbalske infrastrukture - od Nacionalne kuće fudbala u Staroj Pazovi, preko reflektora na jednom broju stadiona, renoviranja nekih fudbalskih arena, postavljanja terena sa veštačkom travom... Uspostavljanje i gradnja zdravih odnosa unutar fudbalske organizacije su bili periferni sadržaji za fudbalske organe. Konflikti su pretvarani u trule kompromise. Kao na političkoj sceni Srbije: svi mogu sa svakim, doskorašnji protivnici i neprijatelji uspostavljali su lažne saveze u ime svojih pozicija, a nikako u interesu fudbalskog sporta i njegovih činilaca.

Njihovi sporazumi o saradnji su predstavljali veliko ništa! Tu gde nema morala i odgovornosti, nikakvi sporazumi i dogovori ne pomažu. Zato što je moral prevarantima i lažovima velika nepoznanica.

Zbog toga nije čudo što se ponovo otvara front prema Tomislavu Karadžiću. Otvaraju ga oni koje je proizveo, predvođeni kumovima koji žele da preuzmu Fudbalski savez Srbije, ali koji nisu pokazali petlju i sposobnost da to učine u trenucima kada su imali argumente. Na protiv, poput podguznih muva ponizno su se priklonili većini i dali podršku Toletu da nastavi mandat.

Sada smo došli do apsurda i poražavajuće situacije. Dosadašnji kritičari rezultata predsednikovanja Tomislava Karadžića, na žalost moraju stati u kontru onima koji žele da ga obore. Zato što su njegovi rušitelji gori, nemoralniji, opasniji i kriminalniji! Po matrici na kojoj funkcioniše srpska demokratija i u kojoj Kurte zamenjuju Murte, odvija se scenario rušenja Tomislava Karadžića.

Nekadašnji veliki oponenti prethodnih režima koji nikada nisu došli niti se otimali o poziciju vlasti, počevši od Miloševića pa zaključno sa Tadićem, danas priznaju da su bili bolji od Vučićeve i Nikolićeve vladavine.

U srpskom fudbalu Vučić je poklonio mandat i stoji kao zaštita čelnicima Crvene Zvezde - dvojici bez moralnog i zakonskog kredibiliteta koji pletu mrežu da slome kičmu i konačno detaširaju Tomislava Karadžića tamo gde mu je odavno mesto - u fudbalsku penziju. To ide dosta teško, s obzirom da Karadžića štiti Tomislav Nikolić čuvajući mu leđa na mestu predsednika FSS.

Kokeza i dr Terzić su ispleli infrastrukturu koja bi mogla oboriti Karadžića. Instalirali su "nove snage" u Karadžićevom rezervnom položaju, Fudbalskom savezu Vojvodine. Odlaskom Ratka Borovnice sa mesta predsednika i Dušana Tomića u penziju sa mesta generalnog sekretara FSV, puno toga je promenjeno u Toletovom obezbeđenju. Umesto da podrži Predraga Đurovića, istaknutog privrednika iz Sente, koji se kandidovao, a na izbornoj Skupštini videvši zaverenički scenario povukao kandidaturu za predsednika FSV, Karadžić je prihvatio truli kompromis da za čelnika vojvođanskog saveza dođe Dragan Simović, zvani Gajba.

Mada je Simović iznikao iz šinjela Tomislava Karadžića kao privrednik i fudbalski radnik u Subotici, prvo u Spartaku kojeg mu je Tole poverio da ga vodi, a potom u Upravnom odboru Fudbalskog saveza Srbije, već više meseci je u službi prljavih namera čelnika iz Ljutice Bogdana. Radi po njihovom diktatu i zahtevima, smatrajući ih ljudima od najvećeg poverenja Aleksandra Vučića. Kuloari govore o višemilionskim poreskim obavezama Gajbinih kompanija, kao argumentu kojim se rukovode oni koji upravljaju sa njime u službi sopstvenih interesa.

Srbija je prepuna izdajnika. Kako je Aleksandar Vučić izdao Vojislava Šešelja, tako je i Dragan Simović izdao Tomislava Karadžića. Uzaludni je bio Sporazum o saradnji dva saveza (čitaj: o međusobnom nenapadanju) kojim se Karadžić pokušao zaštititi od eventualne izdaje svoga pitomca. Uzaludni zbog nemorala kome se nikakvi sporazumi, ugovori i dogovori ne mogu odupreti. U Srbiji zakoni ne obavezuju bahate, bitange i prevarante, a kamo li neki sporazumi. Ovde reč i obraz odavno ne stanuju.

Koristeći statutarne mogućnosti, bez poziva i razgovora sa aktuelnim delegatima Fudbalskog saveza Vojvodine u Skupštini Fudbalskog saveza Srbije (što je proceduralni propust koji može dovesti u pitanje statutarnu zasnovanost odluke), na sednici Izvršnog odbora FSV Simović, zvani Gajba, je izdejstvovao odluku o smeni članova delegacije u srpskoj kući fudbala. Do juče neprikosnoveni Tomislav Karadžić i njegovi najlojalniji saradnici Marijan Rnić, Đorđe Žutić i Slavko Tuvegdžić izgubili su delegatski osnov, a na njihova mesta su birani: Saša Živković, Goran Drača, Zoran Purić i Aleksandar Umetić. O razlozima ovakvog poteza Simović kaže: "Smatrali smo da zamenjeni delegati ne zastupaju interese FSV na najbolji način i doneli smo odluku o njihovoj zameni."

Na pitanje šta podrazumeva ocena da "ne zastupaju interese FSV", zvaničnici iz Pokrajinskog saveza objašnjavaju da je FSS nesrazmerno delio novac za infrastrukturu ili druge intervencije kojima je pribegavao na štetu interesa klubova iz Autonomne pokrajine Vojvodine. Javnost nikada nije saznala na koji način se Simović borio u Fudbalskom savezu Srbije za interese vojvođanskog fudbala i kako je to Karadžić sa svojim smenjenim kolegama iz FSV ignorisao njegovu borbu ako ona nije bila istovetna sa ostalim članovima vojvođanske delegacije u FSS.

Za razliku od ove providne argumentacije, Karadžić se mogao i trebao napadati zbog drugih stvari i grešaka u rukovođenju fudbalskom organizacijom. Zbog neuspeha nacionalnog tima na takmičarskom planu u vreme njegove vladavine, zbog samovolje, ali i trulih kompromisa u kadrovskoj politici na značajnim pozicijama u Savezu - kao što su selektori i članovi organa Saveza, zbog loših ili štetnih ugovora koje je zaključivao bez saglasnosti organa Saveza, zbog nekonzistentnosti u obračunu sa huliganizmom...

To što su se vojvođani napenalili u "slučaju Karadžić" i što su odabrani od umišljenih moćnika kao egzekutori, posledica je davnašnje namere Zvezdaša da ga likvidiraju. E, da su to neki drugi Zvezdaši, pa da ih podrže čestiti fudbalski ljudi i javnost kojoj je dosta Tomislava Karadžića.

Međutim, ovde se radi o tome da fudbalsku organizaciju žele da preuzmu oni koji su još uvek pod udarom Zakona zbog prljavih radnji u fudbalu. Da li nam je nužno da se vrha fudbalske organizacije domognu oni koji ni delićem svoje karijere ne daju povoda očekivanjima da će se poboljšati situacija u srpskom fudbalu?

U svetu se hapse kriminalci u vrhu FIFA koji su preko fudbala zloupotrebili zakone, a u Srbiji kriminalci uhapsiše srpski fudbal oslanjajući se na režim koji nas postepeno i sigurno dovodi do uništenja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane