Turska

Sadašnjom politikom Turska postaje bliža svojoj sekularnoj tradiciji i realnim interesima

Novo doba

Turci su u nedelju, 7. juna, svojim glasovima kaznili predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, čija partija više neće imati apsolutnu većinu u parlamentu, tako da on neće moći da menja Ustav zemlje, i sebi prigrabi veća ovlašćenja. Svetski mediji su te izbore najavljivali kao nešto najvažnije što će se dogoditi u Turskoj, otkako je ta zemlja postala republika, pre 100 godina. Njujork tajms ih je nazivao „presudnim", Hifington post ih je označio kao „najvećim izborima te zemlje", londonski Dejli telegraf je pisao da su „prekretnica", a Fajnenšl Tajms je tvrdio da je „turska budućnost u igri". Erdogan je bio glavni lik iako on, jer nisu bili predsednički izbori, lično nije bio na listi, već se glasalo za poslanike parlamenta. Prilike u Turskoj, koja se nametnula kao respektabilna sila, iz ugla američkog novinara, opisuje Milan Balinda, dugogodišnji kolumnista Majami Heralda

Milan Balinda

Nakon izbora u Turskoj, postalo je jasno da su junaci izbornih rezultata bili Kurdi.

Edroganova partija Pravde i razvoja (A.K.P.) dobila je daleko najviše poslaničkih mesta, ali značajno manje nego na prošlim izborima i nedovoljno da bi sami formirali vladu i promenili Ustav. Po prvi put Kurdi su prešli cenzus, u koaliciji sa levičarskim grupacijama, od 10 odsto i dobili čak 13 procenata turskih glasova, a 39,24 odsto njihovih poslanika biće poslanice.

U svakom slučaju, nova će vlada biti koaliciona, a ukoliko ne uspe da se formira u roku od 45 dana biće novih izbora. Predviđa se da novi izbori ne bi promenili ishod glasanja. A.K.P. dobila je 40,86 odsto glasova, Kurdi su izašli sa 13,12 odsto, vodeća opoziciona partija Narodni republikanci dobili su 24,95 odsto glasova. Desničarska partija, Partija nacionalnog pokreta, koja je veliki protivnik Redžepa Erdogana, dobila je 16 odsto glasova. Postoje raznorazne kombinacije koja koalicija bi mogla da formira vladu, ali su sve kombinacije, iako ne nemoguće, „teško izvodljive". Najviše šansi za formiranje vlasti, u poređenju s ostalim kombinacijama, imala bi koalicija Erdoganove stranke i njihovi ljuti protivnici sa desnice. Zajedno bi imali 338 mesta u parlamentu od 550 poslanika.

Skoro 60 odsto Turaka glasalo je za opoziciju, za nekog drugog, i nije podržalo Erdogana, ali je on, tokom prethodnih godina, već uspeo da prisvoji predsedničkoj funkciji više moći nego što je to originalno zamišljeno. Možda će nešto od te moći, na zahtev koalicionih partnera, morati da vrati predsedniku vlade, iako će njegova partija i dalje dominirati turskom politikom.

Opšte je mišljenje da je sa ovim izborima spašena demokratija u Turskoj, ali to još ne znači da je Erdogan odustao od svoje spoljne imperijalne politike s kojom je taman krenuo iz svoje imperijalne palate od preko 1.100 soba. Ta palata, nazvana Ak Saraj (Bela palata) koštala je 615 miliona dolara. Očekuje se da će joj ime biti promenjeno da bi izražavalo nešto više islamistički. Do sada je uspeo da suštinski izmeni tursku spoljnu politiku, od jednostavnog instrumenta zapadnih sila do samostalne, manje više, regionalne moći.

Značaj Turske države takođe je porastao na nivo jednog od svetskog faktora, a do toga je pre svega dovelo ekonomsko jačanje zemlje. Imperijalna politika Ankare usmerila se od „Jadranskog mora do Velikog zida", na prostor u kome žive Turcima mnogi srodni narodi. Erdogan nije uspeo sa Muslimanskom braćom u Egiptu, još nije uspeo da svrgne predsednika Sirije, ali njegovo spoljnopolitičko nasleđe je evidentno.

Ako se izuzme oštra retorika tokom izborne kampanje protiv vlada u Izraelu, Egiptu i Kipru, postoji očigledno usaglašavanje ekonomskih i energetskih interesa koje te zemlje povezuje. Po pitanju saradnje Turske sa ovim državama, Ankara ima podršku Brisela i Vašingtona. Takođe se očekuje da će pregovori u Nikoziji završiti s pozitivnim rezultatom. Tome bi trebalo dodati i sve bolji odnosi između Turske i Rusije, naročito po pitanju energetike. Turska takođe može da ima značajne ekonomske dobiti kada je u pitanju novi kineski Put svile.

Formula Erdoganovog političkog uspeha sve vreme je bila turska rastuća ekonomija, a takva privreda stekla je poštovanje i u Evropskoj Uniji kojoj bi Ankara da se pridruži, i u međuvremenu su postali najjači trgovinski partneri. Ankari je sada potrebna rezolucija o Kipru kako bi bila u stanju da još više profitira u ekonomskim odnosima sa EU.

Iako su Sjedinjene Države najvažniji turski strateški partner, Vašington se ne upliće u unutrašnju politiku Turske kao što to radi Brisel. Iako su Erdoganu izbori potkresali krila snovima o „predsedničkom uređenju", ipak zavisi od njega da li će na kraju ostaviti pozitivan politički legat umerenom politikom, ili će oštrom retorikom pokvariti odnose sa ostatkom sveta.

Tokom izborne groznice, a i nakon samih izbora, preko nezvaničnih izvora Erdoganova partija je za neuspeh krivila „neo-krstaše" koji su hteli da ga zaustave u njegovom pohodu da oslobodi Jerusalim. Erdoganova opsednutost Jerusalimom je postala neka vrsta „fetiša". Čak i turski premijer, Ahmet Davutoglu, koji je profesor političkih nauka, veruje da je Jerusalim, izgrađen milenijumima pre rođenja islama, originalno muslimanski grad. Govorio je da će se Turci moliti u al-Aksa džamiji u palestinskom glavnom gradu Kidsu (Jerusalimu). Predsednik Erdogan nema manje ekstremne stavove o Jerusalimu i nedavno je pozvao muslimane da se ne tuku međusobno, već da se ujedine u marš džihadista ka Jerusalimu. Zlobni komentatori tvrde da Erdogan misli da je novi Saladin. To isto mogu da misle i njegovi miljenici Muslimanska braća, a i saveznici iz Katara, ali ostatak muslimana prihvata da su sve to bajke „ujka Tajipa". Jedan drugi „muslimanski problem" odnosi se na Aja Sofiju.

Ova crkva je danas muzej, mada je bila džamija od pada Carigrada sve dok ju Ataturk nije pretvorio u muzej, ali turski muslimani zahtevaju da se ona ponovo pretvori u džamiju. Kažu da: „Za nas Aja Sofija nije samo zdanje za molitve, već ona simbolizuje, zajedno sa nasledstvom Osvajača (Sultan Mehmed II), našu nezavisnost... Bez nje kao mesto za muslimanske molitve, nema načina da mi, kao turska nacija, budemo u potpunosti nezavisni". Turskoj ne nedostaju džamije i tamo ih vernici imaju više na svakih hiljadu stanovnika nego što je to slučaj u Iranu. Dakle, ne žele Aja Sofiju jer nemaju dovoljno džamija, nego se radi o osvajačkom mentalitetu jer smatraju da se njihov pohod nije završio dok god postoje hrišćanski simboli oko njih. Sve što nije muslimansko mora biti izbrisano je logika iz vremena kada su osvojili Carigrad, 1443. godine.

To je isti način razmišljanja kada tvrde da je Jerusalim muslimansko mesto bez obzira što je on nastao deset vekova pre nego što se islam uopšte pojavio. Čini im se logično da ako bi Aja Sofija postala džamija, onda bi u njoj mogli da se mole za „oslobađanje svetog muslimanskog grada" Jerusalima.

Erdogan bazira svoju popularnost upravo na muslimanskom raspoloženju većine Turaka, ali nisu ni svi oni baš toliko religiozni da bi ga podržali po svaku cenu. Mnogim Turcima već se smučilo njegova autokratska vladavina.

A sve je čini se počelo pre dve godine velikim anti-vladinim protestima protiv planova da se u centru Istanbula poseče jedan park i na njegovom mestu podigne tržni centar. Tada su demonstracije liberalnih i sekularnih građana trajale danima uz žestoke sukobe između njih i policije. Vlada je na kraju morala da popusti. Potom su sledile korupcijske afere iz kojih se Erdogan za dlaku izvukao. Na izbore je izašlo 86 odsto registrovanih glasača i jasno je da je to bio referendum o Erdoganu i njegovoj nameri da prigrabi još moći. Iako je većina Turaka religiozna i konzervativna, a ta većina čini njegove glasače, čak ni oni nisu listom glasali za njega. Erdoganova je partija izgubila apsolutnu većinu upravo zbog njega. Jedan student je nakon izbora rekao da je „narod umoran da živi svoje živote po diktatu jednog ludaka. Vreme je za promene".

A da li će biti promena kada je Sirija u pitanju? Javna je tajna da turska vlada ispod žita podržava džihadiste, iz Islamske države ili bilo koje druge, a za tako nešto postoje mnogi konkretni dokazi. Obaranje sirijskog predsednika Asada bio je prioritet Ankare i zato je Turska počela da sarađuje sa širokom lepezom džihadističkih grupa, od umerenih do Islamske države (ID), u susednoj Siriji. Ti džihadisti su trebali da oduzmu moć šiitima i izgrade Siriju po želji sunita, odnosno po ideologiji i geostrateškim interesima Turske.

Granica od 910 kilometara koja razdvaja Tursku i Siriju postala je otvoreni autoput za džihadiste širom sveta koji su nameravali da se pridruže ID. Prelaženje granice i medicinska nega ranjenih džihadista prvobitno su zvanično tolerisani, a potom je postalo jasno da je Ankara osmislila logističku bazu na teritoriji Turske za borce ID. Erdoganova politika kalkuliše sa nizom kontradiktornih strategija, na primer: pretvarati se da se sarađuje sa Zapadom, a ne naljutiti džihadiste. Pomagati suniti borce, a da to ne primeti šiitski Iran. Podrivati ruske interese u Siriji, a da to Moskva ne shvati...itd. Malo je i šansi da će Turska moći nastaviti s takvom politikom.

Šta Erdoganu i njegovoj vladi, njihovoj ideologiji, najviše smeta su turski mediji koji se usuđuju da sumnjiče i izazivaju autoritativni režim. Erdoganova vlast direktno se okomljuje na najveće medijske grupe u zemlji sa namerom da uguši svaki glas koji bi mogao da izazove sumnju u nepogrešivost režima. Tužbe koje podižu vladini tužioci po svojoj nelogičnosti graniče se sa humorom, mada ishodi nisu nimalo smešni. U ovom trenutku u turskim zatvorima nalazi se i 21 novinar.

Njujork tajms je 22. maja objavio jedan urednički članak u kome se tvrdi i sledeće: „Gospodin Erdogan ima dugu istoriju zastrašivanja i prisvajanja turskih medija, ali se ove nedelje oglasio novi alarm kada su podnesene kriminalne optužbe protiv urednika Hirijeta i njihove internet stranice u vezi sa naslovom koji se nije dopao g. Erdoganu... Mada je zemlja već prolazila kroz oštre političke kampanje, ova (parlamentarni izbori od 7. juna) je naročito nemoralna i atmosfera je neobično mračna i ispunjena strahom. G. Erdogan izgleda svakim danom sve više neprijateljski raspoložen prema govoru istine...".