Natrag

Feljton

Iz knjige Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti" ( "In Sicknes and Power") (6)

Nenaučena lekcija iz istorije

Zbog teških mentalnih bolesti od kojih su patili mnogi svetski vladari, stradale su čitave nacije i države, počinjali su krvave ratne operacije i menjala se politička mapa sveta. Teški kompleksi, duševne devijacije i razorna agresija samozaljubljenih vladara, autokrata i lažnih prometeja, uvek su najskuplje plaćali obični ljudi, naivni u svojoj veri da vođa "zna šta radi". Britanski političar, Lord Dejvid Oven, u mladosti je bio psiholog. Zahvaljujući tome, tokom karijere političara, lakše je prepoznavao obolele autokrate koji su odlučivale o sudbinama čitavih naroda. Zajedničko im je bilo to što su krili svoje dijagnoze od javnosti. U Svojoj knjizi "Bolesni na vlasti", Lord Dejvid Oven, poznat ovdašnjoj javnosti i kao tvorac mirovnog plana za BiH (1993), opisuje kakvo je bilo duševno stanje Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, J.W. Buša, Širaka i mnogih drugih. U nekoliko nastavaka Magazin Tabloid iz ove knjige objavljuje feljton posvećen slučaju predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Lord Dejvid Oven

Godine 2005., imao sam jedan dug razgovor sa Farah Pahlavi, koja se drži vrlo dostojanstveno i puna je saosećanja. Ona smatra da je njen muž (iranski Šah Reza Pahlavi), kada je saznao da će mu se bolest zasigurno pogoršati, počeo da priprema zemlju za svog sina kao naslednika. Pisala je daje šah više puta ponovio kako njegov sin neće morati da upravlja na isti način kao što je on; nasledivši zemlju koja se konačno otrgla od svoje nerazvijenosti, Rezin zadatak će biti da Iran otvori za ulazak demokratije. U proleće 1977. godine zahtevi za liberalizacijom režima bivali su sve izraženiji od strane političke opozicije i intelektualaca i, posebno, od strane jednog novinara koji je, kasnije, podržao Homeinija i mule. U otvorenom pismu upućenom kralju novinar ga je posebno zamolio da vlada prema ustavu i da zemlji omogući slobodu izražavanja jednaku onoj u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama. Šapur Bahtiar i Mehdi Bazargan govorili su o istoj stvari.

Otvaranje zemlje ka demokratiji bi za svakog mladog čoveka bio težak zadatak. Bilo bi mnogo mudrije da se šah sam upustio u taj poduhvat. Meni je jasno sledeće: da smo Sajrus Vens, ministar spoljnih poslova Sjedinjenih Država, i ja, kao britanski ministar, bili upoznati sa šahovom bolešću kada smo obojica bili u Teheranu zbog sastanka CENTO 14. maja 1977. godine, bio bi to pravi trenutak da mu se predloži da počne sa procesom uvođenja demokratskih reformi u cilju stvaranja ustavne monarhije koju će njegov sin naslediti. Da sam znao da je šah ozbiljno bolestan, razgovarao bih sa njim o monarhističkom uređenju u Španiji, zemlji koju je dobro poznavao.

Od novembra 1973. godine, otprilike u vreme kada je prvi put postao svestan svoje uvećane slezine, šah je zamišljao jedan savet regenata koji će omogućiti da sva vlast ostane u rukama njegove supruge, dok njegov sin ne napuni dovoljno godina i popne se na presto. Godine 1977-1978, dok su unutrašnji nemiri bivali sve izraženiji, šah je trebalo javno da objavi kako mora da ode u inostranstvo kako bi mu se ukazala medicinska pomoć specijaliste, iako bi se time prenaglasio njegov zdravstveni problem. Zatim je trebalo da postavi jedan sasvim drugačiji savet regenata od onog kakvog je zamišljao, savet koji će vlast ustupiti političkim vođama kako bi započeli proces demokratskih reformi. Njegovim odsustvom iz zemlje bi se stvorila drugačija politička klima koja bi vrlo verovatno omogućila miran prelazak na ustavnu monarhiju.

Umesto toga, zbog tajnovitosti u vezi sa šahovom bolešću o ovoj značajnoj temi se nikada nije ni diskutovalo kada smo se ja i drugi šahovi saveznici sa Zapada sastali u Teheranu maja 1977. godine. Štaviše, pred nama se nalazio isti onaj Šah prepun samopouzdanja kakav je bio i kada smo se sreli u Persepolisu šest godina ranije. Šah je zabavljao ministre spoljnih poslova CENTO u palati Nijavaran uz izuzetno raskošan ručak. Čak ni u Jelisejskoj palati nisam imao takav obrok. Čovek nije trebalo da bude posebno pronicljiv da bi video monarha jako udaljenog od svog naroda.

Iran, sa kojim sam dolazio u kontakt kao ministar spoljnih poslova, se jako razlikovao od zemlje kroz koju sam 1959. godine prolazio kao student, idući u i vraćajući se iz Avganistana, i ponovo 1966. kao stručnjak za parlamentarna pravila.

Do 1977. godine, postao je gotovo neprepoznatljiv, uvećanog bogatstva, moći i sofisticiranosti. Iran se, i spolja gledano, činio mnogo jačim, kako mu je u to vreme pripadalo gotovo 12 odsto ukupne svetske proizvodnje nafte, a podmirivao je oko 16 odsto britanskih potreba. Britanski BP je između 40 i 45 odsto naftnih zaliha dobijao od Irana. Sa svojim ogromnim prihodima od nafte Iran je, na sreću, bio glavni uvoznik britanske robe i mi smo im, po cenama iz 1977, prodavali industrijsku robu, automobile i vojnu opremu u vrednosti od 200 miliona dolara godišnje, kao i 750 tenkova tipa „Poglavica" i 250 tenkova tipa „Škorpion".

Kako je šah bio sve više autokratičan i netolerantan, postalo je očigledno da bi Britanija mogla lako da ugrozi svoje odnose sa njim ako bi osetio da ona nastavlja, kako je on verovao, sa svojom dugom istorijom intriga. Velika Britanija je krajem šezdesetih godina odlučila da ne šalje svoje predstavnike obaveštajne službe u Iran, smatrajući da nemamo drugog izbora do da se oslonimo na SAVAK.

Kada se pogleda unazad, napravili smo grešku, posebno zato što nismo ustanovili nezavisnu jedinicu za analizu iranske obaveštajne službe unutar MI6 u Londonu. Takva jedinica bi bila vredna i korisna stvar u bilo koje vreme, a od izuzetne važnosti 1977-1978. godine. Takođe bi pomogla u ostvarivanju boljih veza sa izraelskim Mosadom.

Kada sam 1977. godine nasamo razgovarao sa šahom, dotakli smo se mnogih regionalnih i globalnih pitanja. Imao sam posebnu želju da ga ubedim da svoju moć u naftnoj industriji iskoristi u Južnoj Africi kako bi obezbedio i nezavisnost Namibiji i vladajuću većinu u Rodeziji. Sa kolegama sam raspravljao o tome da li treba da izrazim našu uznemirenost zbog unutrašnje situacije u Iranu.

Sastanak je pojačao moju sliku o njemu kao moćnom vladaru, ni približno sličnom onom uzrujanom, neodlučnom šahu iz 1953. godine. Priznajem da sam 1978. na umu imao tu sliku sigurnog čoveka, punog samopouzdanja, kada smo diskutovali o tome šta treba učiniti kako bi se učvrstila šahova vlada. Ali ta slika je bila pogrešna. Ljudi koji imaju tendenciju da se kolebaju vrlo se retko menjaju. Ispod površine šah je još uvek bio neodlučan i slab, a moja je velika greška bila što sam poverovao u šahovu pažljivo osmišljenu predstavu o sebi.

Farah Pahlavi veruje da je šah planirao da ubrza liberalizaciju Irana. Sredinom leta 1977. godine, kako bi zemlji jasno stavio do znanja daje došlo vreme za promene, šah je dugogodišnjeg premijera Amira Abasaf Hovejda zamenio Jamšidom Amuzegarom, generalnim sekretarom Stranke nacionalnog preporo- da. Farah opisuje Amuzegara kao „izvanrednog, kultivisanog čoveka velike časnosti". Problem u vezi sa Amuzegarom i njegovom strankom ležao je u tome što se u vreme njenog osnivanja šah otarasio svakog oblika političkog pluralizma. Sebe je načinio centrom svekolike moći i postao glavni provodnik za sve državne probleme. To je značilo da 1977. godine ni priče stranke ni šaha o liberalizaciji kritičari nisu uzimali za ozbiljno.

Ajatolahova revolucija

Avgusta 1977. godine, šah je dobro podnosio svoju terapiju. Međutim, do oktobra je nezadovoljstvo javnosti postalo osetno, i u Gete institutu u Teheranu ogromnu pažnju privukla je literatura koja je kritikovala režim. U novembru su usledile otvorene demonstracije studenata u Teheranu protiv šaha pred njegovu posetu Džimiju Karteru. U Vašingtonu su se demonstracije studenata ispred Bele kuće toliko rasplamsale da je morao biti upotrebljen suzavac, a njegova oštra isparenja prekrila su travnjak Bele kuće za vreme ceremoni jalne dobro- dišlice, te su oči učesnika bile pune suza.

Dana 31. decembra Karter je, prilikom posete Iranu, odao neiskreno priznanje šahu i na apsurdno optimističan način procenio godinu koja predstoji. U januaru 1978. godine objavljen je jedan članak u dnevnom listu ,,Etelat", u kojem je ajatolah Homeini žustro iskritikovan i optužen da je avanturista i nevernik. Britanska vlada je smatrala da je šah sigumo odobrio objavljivanje članka, te da je to krajnja glupost. Izbile su pobune u verskom gradu Komu, pri čemu je nekoliko demonstranata poginulo. To je, verovatno, bila inicijalna kapisla za početak revolucije, trenutak koji su snage uperene protiv šaha čekale, a islamski fundamentalisti bili u jeku.

U strogoj opoziciji bili su oni koji su Homeinija, tada u izgnanstvu, smatrali svojim simbolom, dok su se ostali okupili oko političara starog Nacionalnog fronta kao što su Šapur Bahtijar i Mehdi Bazergan. Trgovci na pijacama bili su nestalniji u svom protivljenju, ali su stvari postale jako ozbiljne kada su počeli da finansiraju džamije. Najveći, i najmanje organizovani, deo opozicije činilo je građanstvo koje je postajalo sve nemirnije kako je inflacija rasla. Svaki od ovih različitih delova opozicije osećao je da se šahova „Velika civilizacija" raspada. To se svakodnevno potvrđivalo stalnim nestancima struje, čime se pokazivalo kako su strašno planeri pogrešili ne obezbedivši dovoljno struje.

Usledile su demonstracije u Komu u intervalima od četrdeset dana, običaj šiita pri odavanju pošte mrtvima. Sredinom februara, dignuta je pobuna u Tabrizu, gde su upotrebljeni tenkovi. U maju su se pobune nastavile u Teheranu. Juna je šah otpustio generala Nematolaha Nasirija, čelnika SAVAK. Krajem jula došlo je do nemira u Mašhadu. Proglašeno je vanredno stanje u Isfahanu u avgustu, a šah je obećao dalju liberalizaciju, rekavši da će izbori za novi parlament, zakazani za jun 1979. godine, biti potpuno slobodni i da će pred Narodnu skupštinu biti iznet zakon kojim se obezbeđuje sloboda govora i okupljanja. Ali vrlo malo ljudi je verovalo u šahova obećanja.

"...Kad si u magli, menjaj kurs"

Do kraja oktobra 1978. godine, proizvodnja nafte pala je sa 6 miliona na nešto više od 1 milion barela dnevno.

Stoga, da smo znali za njegovu bolest, insistiranje od strane zapadnih zemalja da napusti položaj moglo je biti uporno - ali bez te poluge on nikada ne bi otišao sa vlasti. Pošto smo bili suočeni sa tim da će on ostati u Teheranu, jedan od naših većih problema bio je kako razviti jedinstveni zapadni front. I u oktobru je administracija Sjedinjenih Država bila još uvek podeljena oko tako osnovnih pitanja kao što su: da li treba ili ne dostaviti Iranu sredstva za kontrolu mase. Šah se već bio obratio britanskoj vladi za suzavac i mi smo pristali da ga dobavimo, smatrajući da se onda tenkovi, verovatno napravljeni u Velikoj Britaniji, skoro sigurno neće upotrebiti protiv demonstranata.

Vilijam Salivan, američki ambasador u Teheranu, kao i američko Ministarstvo spoljnih poslova protivili su se nabavci, dok ju je Zbignjev Bžežinski, Karterov savetnik Nacionalne bezbednosti, podržavao.

Krajem novembra, Karterova administracija donela je jednu vrlo čudnu odluku, postavivši Džordža Bola za spoljnog savetnika. Bžežinski priznaje da je on za to kriv. Bol je kao čovek bio istaknut, sa velikim ugledom liberala, a ranije je bio politički imenovan u Ministarstvu spoljnih poslova.

Njegovo uplitanje je pooštrilo unutrašnja neslaganja Bžežinskog i Sajrusa Vensa oko toga da li Sjedinjene Države treba da podrže vojnu intervenciju iračkih oružanih snaga.

Bžežinski je oštro kritikovao protivljenje Ministarstva spoljnih poslova da pritisne šaha ne bi li nametnuo svoj autoritet, kao i odugovlačenje ministarstva dok šahova vlast sve više slabi. Čak je tvrdio da su do januara 1979. „niži ešaloni Ministarstva koji su se bavili iranskim pitanjem očito navijali za šahove protivnike". Jasno nam je, ako pogledamo unazad, da je otuđenje između Bele kuće i Ministarstva spoljnih poslova bilo još izraženije nego što sam ja tada mislio.

Dana 29. decembra 1978. godine, dok sam bio u Alžiru kako bih prisustvovao sahrani predsednika Huarija Bumedijena, od diplomata iz Ministarstva spoljnih poslova dobio sam nacrt telegrama koji je trebalo da pošaljem Vensu, a koji je izražavao moje protivljenje iranskim vojnim ograničenjima, koja je Bžežinski podržavao. Nisam u to bio ubeđen te sam odbio da prosledim predloženi telegram. Do tada sam isključio svaku mogućnost zauzimanja za rešenja šahove dileme. Bila je ovo kriza koja se od tog trenutka mogla rešavati samo u Teheranu. Na šahu i iranskoj vojsci je bilo da li će izvršiti represiju.

Šah je izbegavao istinu i na kraju je odlučio da ne reaguje. Kasnije je pisao pravdajući se:

Vladar možda neće spasti svoj presto ako prolije krv svojih sunarodnika. Diktator to može, jer on dela u ime ideologije za koju veruje da mora trijumfovati po svaku cenu. Ali vladar nije diktator. Postoji savez između njega i njegovog naroda koji se ne može raskinuti. Diktator nikome ne odgovara. Vlast leži unutar njega i samo njega. Vladar dobija krunu i njegova je dužnost da je prenese dalje.

Dakle, sa povoljnog položaja u Londonu, činilo se da je Iran dostigao onu tačku međunarodne politike kada jedna zemlja mora sama da odredi svoju sudbinu. U toj zbunjujućoj situaciji smatrao sam da treba slediti staru pomorsku maksimu: „Kada si u magli, odmah uspori ali ne menjaj kurs."

I doktori su građani, kao svi drugi

Kako se kriza u Iranu pogoršavala, kakva je bila odgovornost šahovih doktora, koji su jedini bili upućeni u njegovo zdravstveno stanje, što su uvukli prijateljske vlade u tajnu? Teško da su bili svesni ozbiljnosti političke situacije u kojoj se njihov pacijent nalazio. Nekoliko meseci su imali ličnog iskustva u vezi sa političkim nemirima u Iranu. Jednom prilikom su imali poteškoća da se vrate u kraljevsku palatu, te su čekali dr Safavijana na ulici, nadajući se da će se automobil generala Ajadija pojaviti i provesti ih pored dežurnih na straži. Narednih puta, do kraja 1978. godine, dr Flandran je uočio da se ovakvi problemi, kao i mnogo drugi, sve češće javljaju. Ajadijevo povlačenje sa mesta šahovog doktora takođe je rezultiralo u progresivnom razbijanju organizacije koja je tako dobro pogodovala francuskim doktorima i šahovoj želji za tajnovitošću.

Njihove posete su postajale sve komplikovanije, pošto Flandran više nije imao pristup diskretnoj rezidenciji u kojoj bi ranije boravio. Umesto toga morao je da ide u hotel i ostaje zatvoren u sobi zbog nereda, nestanka struje i uličnih demonstracija koje su se, ponekad, graničile sa pobunama.

Što se šaha tiče, on je bio ljubazniji nego ikada, ali je Flandran primetio da je vreme za konsultacije skraćeno i, posebno na poslednjim sastancima, mogao je da oseti šahovu napetost i zaokupljenost.

U zdravstvenom pogledu, tema diskusija je obično bila koje mu tipove neurosedativa treba, odnosno ne treba prepisati. Safavijan je obično, mada ne uvek, bio uz Flandrana za vreme tih konsultacija u Iranu. Flandranovo poslednje putovanje dogodilo se krajem decembra 1978. godine. Trideset devet puta je obišao šaha, od toga trideset pet unutar granica Irana. Poslednjeg puta je šah bio gotovo neprepoznatljiv i vidno potresen užasnom napetošću. Nije mogao da prestane da sluša vesti preko radija dok ga je Flandran pregledao.

Da li je u ovoj poodmakloj fazi trebalo da šahovi doktori predlože da on iranski narod obavesti o svojoj bolesti? Da li je trebalo da francuski doktori preispitaju svoju odluku da predsednika Žiskara D' estena ne upute u šahovu bolest? Politički ulozi u tom trenutku nisu mogli biti veći. Ali za doktore nije normalno da razmišljaju kao političari. Oni su fokusirani na jedno - dobrobit njihovog pacijenta. Da li bi se otišlo van granica medicine ako bi se od njih tražilo da politički rasuđuju u tako složenim i promenljivim situacijama? Pa ipak, doktori su građani kao i svaki drugi; oni se ne mogu u potpunosti odvojiti od društva u kojem žive.

Šah je i na samrti verovao u naslednu monarhiju

U svojoj fascinantnoj knjizi The Shah's Last Ride, Vilijam Šokros piše kako su šahovi francuski doktori bili ubeđeni da francuska tajna služba ne zna za šahovu bolest, a ja potrvđujem da je to još uvek njihov stav. Ričard Helms, bivši američki ambasador u Iranu i bivši šef CIA, sa puno kontakata u francuskoj obaveštajnoj službi, kaže da je bio siguran, na osnovu svojih istraga, da francuska obaveštajna služba nikada nije saznala da je šah ozbiljno bolestan i potvrdila je pred njegovu smrt da ni CIA ništa nije znala. Dalje, prema Šokrosu, ni Mosad, ni SAVAK, niti MI6 nikada nisu saznali. U to vreme sam ja bio na čelu MI6 i, lično sam ubeđen da u MI6 ništa nisu znali.

Jednog američkog diplomatu je 1978. godine njegov sovjetski kolega, sa kojim je redovno ručavao u jednom od teheranskih restorana, pitao da li šah ima rak, ali je američka ambasada tu tvrdnju očito odbacila, uz komentar: ,,...Ova glasina se uvukla u mnoge krugove i može biti da je sovjetska izmišljotina." Možda KGB jeste znao, ali iako su mnogi zapisi iz KGB obelodanjeni u Jeljcinovoj eri, ova glasina još uvek nije potrvđena. Tadašnji sovjetski ministar spoljnih poslova, Andrej Gromiko, sa kojim sam diskutovao o šahu, nije mi ništa rekao o bilo kakvoj bolesti, što nije iznenađujuće. Nema javnih zapisa o tome da li je obaveštajna služba Istočne Nemačke išta znala, a ako je obaveštajna služba Zapadne Nemačke nešto znala, verujem da bi nemački ministar spoljnih poslova, Hans-Ditrih Genšer, rekao to meni i Vensu na nekom od naših mnogih kvadripartitnih sastanaka.

Ali mi je, krajem 1979. godine u Londonu, bivši francuski ministar spoljnih poslova Luj de Giringo za večerom rekao, tada nijedan od nas dvojice više nije bio na položaju, da mi je o šahovoj bolesti pričao prethodne godine.

Odmah sam se suprotstavio toj izjavi jer sam znao da greši. Niko ko je učio za doktora ne bi zaboravio informaciju od takve važnosti. Da mi je Giringo išta rekao, to bi probudilo mnoge stvari u mojoj glavi i šaha više ne bih posmatrao kao čelnika u vlasi, već kao pacijenta. Ali zašto bi, osim iz puke hvalisavosti, Giringo tvrdio da je francuska vlada, u najmanju ruku do leta 1978. godine, nešto znala? On je bio iskren čovek i, sarađujući zajedno preko dve godine, po- stali smo prijatelji.

Interesantna potvrda toga da su Francuzi nešto znali o šahovom lošem zdravstvenom stanju došla je od sera Denisa Rajta, bivšeg britanskog ambasa- dora u Iranu. Nakon što se povukao iz diplomatske službe radio je na brodu Rojal Dač Šel. Kasnije je u BBC radio rekonstrukciji šahovog pada izjavio da je jedan njegov kolega sa broda bio Francuz, bivši ambasador u Moskvi, guverner francuske banke i sa vrlo dobrim vezama u Parizu. Ovaj čovek je spomenuo Rajtu da je čuo kako je šah ozbiljno bolestan. Rajt je rekao da je posetio šaha ubrzo posle ovog razgovora, ali sa tog sastanka nije pronašao nikakve dokaze o bilo kakvoj bolesti, te je pratio trag i raspitao se dalje.

Mnogo kasnije su Žiskara D' estena, dugo godina nakon njegovog predsednikovanja, pitali da li je znao za šahovu bolest. On jc odgovorio: „Indirectment"

Dakle, moguće je da su francuski predsednik i premijer znali za tu situaciju, ali nisu rekli ni svojoj obaveštajnoj službi, sumnjajući da ona možda ima veće veze sa Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom nego što je to ikada priznavala svojim političkim vodama. Sve u svemu, verujem da se to i dogodilo, mada nemam predstavu o tome kako je francuski predsednik indirektno bio upućen u šahovu situaciju. To uistinu objašnjava zašto je Žiskar D' esten lično odlučio da dopusti Homeiniju boravak u Francuskoj za vreme krize u Teheranu. Načelnik francuske obaveštajne službe nikako nije bio srećan zbog ovoga, te to podržava viđenje da je upravo predsednik Žiskar D' esten odlučio da bi Francuska mogla da iskoristi to što štiti Homeinija.

Dana 16. januara, šah je izašao iz Teherana, kako bi posetio predsednika Anvara El Sadata u Egiptu, a onda pridružio u Maroko. Tamo mu se bolest pogoršala pa ga jc dr Flanran dva puta obišao. Iz Irana je izašao u uverenju da događanja može da kontroliše iz inostranstva, ali u stvarnosti on više nije mogao da traži pravo na svoj presto. U devetnaestom i početkom dvadesetog veka, intelektualci, trgovci na pijacama i mule su se više puta udruživali kako bi primorali šahove iz dinastije Kadžar da se odreknu svoje vlasti ili abdiciraju.

Šah nije naučio lekciju iz istorije i izgubio je podršku svih gore navedenih slojeva društva. Što je najvažnije, potcenio je uticaj mula, isto kao što su Britanci i Amerikanci uporno potcenjivali bogatstvo i veze koje je ajatolah Homeini stvarao u izgnanstvu. U svojim memoarima koje je pisao dok je bio u izgnanstvu, bolestan i na samrti, šah je još uvek uporno slavio naslednu monarhiju.

(KRAJ)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane