Natrag

Intervju

U razgovoru za Magazin Tabloid čuvena srpska glumica Mira Banjac seća se svojih scenskih saputnika: Zorana Radmilovića, Bate Stojkovića, Bore Todorovića i Ružice Sokić

Slava je kvarljiva roba

Iako je sedam decenija glumačka ikona srpskog glumišta, Mira Banjac se ne ponaša kao razmažena zvezda. Zaista, neobična i nesvakidašnja osobina za ove naše prostore i mentalitet! Jer, slava je kvarljiva, zahteva jednu ozbiljnost nošenja, razumnost i jednostavnost. Naša slavna filmska i pozorišna heroina, ne zaboravlja ko je "glavni lik" u njenoj profesiji: "...Publika je najvažniji faktor u mom životu. Da me nije publika prihvatila, ja ne bih imala leba da jedem."

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Slava može brzo i da se potroši, da se kao krupna novčanica unovči u sitne male dinare. Malo je danas žena, naročito onih od karijere, koje poput Mire Banjac tako lepo i ponosito nose svoje zrele godine.

Kao predsednica Saveta festivala 22. evropskog filmskog festivala na Paliću, kaže da je magija ovog festivala u znaku velikih svetskih pobednika i velikih nagrada poput „Aleksandar Lifka" koji je uručila Želimiru Žilniku, mirnom i tihom čoveku čiji filmovi viču. „On njima promišlja sudbinu malih velikih ljudi i pitanja koja se svih nas tiču. Žilnik već odavno pripada evropskoj filmskoj porodici", rekla je značajno Mira dok smo te sparne večeri sedeli na terasi Male gostione na Paliću.

Ceo festival je u znaku Kana, što se vidi po gostima i projekcijama. Magija je u nizu božanstvenih mladih glumaca koji su se ostvarili u "Paralelama i sudarima". Oni danas okupljaju svet. Takvi filmovi se mogu videti samo na Paliću. Sve projekcije su dupke pune, pogotovu na Letnjoj sceni. Subotica je puna izbeglica među kojima je mnogo intelektualaca sa kulturnim pedigreom, koji su takođe naša publika.

Ovih dana, navršilo se pune tri decenije od kako nas je napustio neprevaziđeni glumac sa velikim „G", Zoran Radmilović. Svoja sećanja na rad sa Radmilovićem, podelila je Mira sa čitaocima Tabloida...

- Obeležavanje tri decenije od njegovog odlaska sa ovozemaljske scene za mene je više od uspomene. Stalno trajanje jedne velike ličnosti i umetnosti koja traje u očevima, sinovima, unucima, generacijama koje su ga pratile a koje do dana današnjeg znaju skoro sve njegove replike. To znači da je kroz svoje uloge, a naročito kroz „Radovana Trećeg" ostavio veliki trag u narodu.

Ne samo na sceni, već i privatno ste se družili sa njim. Kakav je, ustvari, Zoran bio čovek privatno!?

- Privatno Zoran nije ličio na glumca. Taj blistavi duh koji je pokazivao na sceni u privatnom životu je tajio, čuvao ga je samo za scenu. Za jedan određen broj ljudi, bio je diskretan i gotovo nezanimljiv čovek, jer svoj duh nije prosipao tek tako. Naprosto, čuvao ga je za taj histrionski deo na sceni, za taj vatromet njegovog duha. Čak je bio malo introvertan, ali je bio izuzetno obrazovan - teatarski naročito, govorio je jezike, što se malo znalo. To znanje je pokazao samo malom krugu svojih prijatelja. Bio je apsolutno pouzdan prijatelj, moj veoma lični prijatelj. Bio je sjajan prijatelj na koga si mogao da se osloniš. Jedan ispravan čovek do kraja. Nikada nije upućivao kritike kolegama.

Kakav je bio na setu, dok su se uloge stvarale?

- Na sceni je to bilo nešto drugo. Mi smo bili mali sateliti, a on remorker koji je gurao. Trebalo je biti vešt da ga pratiš jer je to bio nezajažljivi duh koji je vladao scenom. Međutim, Radmilović nije bio veliki samo u tom žanru, on je sjajno igrao Čehovljevog „Ujka Vanju", Molijera, Šekspira... Bio je glumac koji je birao gde će sebe da pokaže. Sećam se, kad god smo pričali o filmu, on je govorio da sebe vidi u češkim filmovima, a tada su češki filmovi bili najbolji.Tačno je znao gde po senzibilitetu pripada, što znači da je bio uman čovek koji je razmišljao o svojoj karijeri.

Često je improvizovao na sceni. Kako je publika tad reagovala, a kako Vi, kao kolega na sceni!?

- Bio je to prećutni sporazum između nas i publike. To tog momenta nije bila improvizacija, već dobra organizacija. Skupljeno u jednu celu scensku ideju. Tu nije postojala rampa, čak ga je publika ponekad podsećala na neke štosove koje je volela, a on ih recimo tog trenutka nije rekao. Bio je to porodični odnos nas na sceni i naše publike koja je pristajala na to. Takve predstave bile su neponovljive, nigde ih nije bilo. Do te mere rampa nije postojala, da se sve pretvaralo u veliku žurku uz najfinije umetničke rezultate. Na sceni"Ateljea 212" to je moglo da funkcioniše jer smo mi bili kao porodica, svi smo disali jedno za drugo, nije bilo surevnjivosti, bitke ko će da dobije ulogu jer su svi imali svoje mesto. Mi smo se družili, tako da smo se dobro znali i iznenađenja nije moglo da bude.

Ako se ne varam, od Zorana ste na sceni i dobili nadimak: Drug Banjac?

- Kao što je poznato u predstavi „Radovan Treći" igrala sam Katicu koja je bila - ni muško, ni žensko - šofer! Kad napravim neki karambol, on je govorio: „Takva si ista bila i u vojci". Tako me je identifikovao jer sam bila kabadahija koji mlati i pozvao me je Drug Banjac. I eto, dan danas me zovu Druže Banjac.

Vašu „čeličnu generaciju" - ispisnike 1929. prošlog leta je napustio Bora Todorović a nedavno i Đuza Stojiljković, koji nije dočekao premijeru svog poslednjeg filma"Bez stepenika" koji je premijerno prikazan ovde na Palićkom festivalu. Ostala je Renata Ulmanski i Vi... Kako doživljavate odlazak Vaših ispisnika?

- Vrlo bolno doživljavamo i razume se da smo psihološki pripremani da to čeka i nas. Vrlo bolno i sve teže u ovim godinama preživljavamo taj osećaj gubljenja dragih prijatelja i kolega. Jer, ne samo što oni odlaze, nego što se raspada ceo jedan sjajan sistem u kojem smo mi radili i koji je donosio neke značajne plodove. Sad je to teško skupiti više ljudi koji su na takav način radili kao što smo recimo mi u „Ateljeu 212" radili.

Sve češće se može čuti da je Đuza bio pandan Miri Banjac. Glumac sa velikim slovom „G" do te mere predan svom pozivu da je na prve probe dolazio već nudeći sebe u tom liku?

- On je meni najmanje bio partner, ali je bio jedan od voljenih glumaca. Jedan vaspitan, vrlo tih i miran čovek. Đuza je imao jedan poseban šarm kojim je sve nas osvajao i što se odražavalo naravno i na ono što je radio u medijima: u pozorištu, na televiziji i na filmu. Srećna sam što sam sinoć mogla ovde na Paliću da gledam taj njegov poslednji film „Bez stepenika", a u isto vreme sam bila veoma tužna jer sam znala da to sve što na filmu gledamo za koji dan će njega sačekati. I, to je bolno. Jer on je neposredno posle tog filma upravo tako prošao kroz staračke domove, otuđen od nas je umro. Njegova uloga iz filma je postala njegova stvarnost, koje nije bio svestan dok je kao glumac stvarao. Vrlo volim što je tu bila Renata Ulmanski koja je ustvari bila njegov saputnik u karijeri. Od prvih početaka - od Soje Jovanović koja je sa njima radila „Pop Ćiru i pop Spiru", gde su bili jedan mladi glumački par i osvojili Pulsku Arenu. Publika im je kako kaže Renata tad skandirala „Juco, Šaco" pa je rediteljka Soja izašla i rekla da je Juca upravo rodila sina a da je Šaca u vojsci, jer nisu bili prisutni. Renata je ustvari bila prisutna u celoj njegovoj karijeri. Ona je bila znak tog vremena uspona Đuzine i naravno njene karijere i Ateljea uopšte.

Kažete da je Renata bila Đuzin saputnik u glumačkoj karijeri. Ali, Vi ste bili glumački saputnik mnogim glumačkim veličinama, zar ne?

- Bila sam saputnik Zoranu Radmiloviću, Bati Stojkoviću, Bori Todoroviću...i mnogih drugih, jer je moja karijera bila dugačka, skoro sedam decenija. Sve su to kolege kojih više nažalost nema. Imala sam tu muku da igram poslednju predstavu „Korenšpodenciju" sa Batom Stojkovićem na sceni „Ateljea 212". Bata je izašao iz bolnice da odigra svoju poslednju Korenšpodenciju. Odigrao je i otišao i umro. Zoran Radmilović je takođe odigrao „Radovana" i više se nikad nije vratio. Bora Todorović koji se rano povukao, što mi nikad nije bilo jasno. Bilo mi je žao što se u punoj snazi povukao a mogao je još toliko toga od sebe da da. Za mene je iznenada Bora otišao. Imao je neku malu intervenciju i posle toga se oporavio, međutim vrlo brzo je došao njegov kraj koji nas je sve rastužio i iznenadio. I to je bio jedan bolan odlazak, tako da se ta neka linija nekih ljudi koji su taj Atelje označili, bili njegovi stubovi i kičme tog pozorišta, jednostavno su se porušili.

Na sceni ste već sedam decenija. Može li se uporediti vreme kada ste počinjali i današnjicu?

- To je nemoguće uporediti. To su bila potpuno druga vremena. Ja sam počinjala veoma teško, postepeno. Nije bilo velikih izleta, nije bilo velikih uspeha. Znači lagano sam prolazila kroz repertoar. Mladi danas imaju jednu potpuno drugu mogućnost. Oni odmah na Akademiji već uče i dobijaju sva tri medija ravnopravno. Ja sam dvadeset godina čekala da se pojavim na filmu. Jer tada nisu pozorišni glumci bili na filmu. To je bila velika privilegija. Zna se ko su bili filmski glumci: Milena Dravić, Bata Živojinović, Dušica Žegarac. Ali oni to dobijaju odmah. Oni lakše ostvaruju svoju karijeru, što može biti dobra strana a i ne mora. Ta brza popularnost može biti fatalna, jer popularnost nije baš trajna. Ona je kvarljiva roba čija se vrednost ogleda u trajanju. Oni moraju biti svesni da moraju dugo trajati što bljesnu u jednom trenutku na televiziji i filmu, brzo i nestaju.

U pozorištu se zapravo ogledalo i negovalo glumačko trajanje. Mi smo Radovana igrali punih 20. godina. To su gledali: očevi, sinovi i unuci. I to je ostalo u ljudima. I zato sam rekla da je za mene smrt Zorana Radmilovića ustvari afirmacija života umetnosti koja je večna, jer ostao je taj veliki trag u ljudima što je potvrda da je umetnost večna i da ljudi koji su ostavili takav trag žive dugo u ljudima.

To je upravo ono što kaže Ivo Andrić da mali ljudi umiru jednom, a veliki dva puta: nakon svoje smrti i nakon umiranja svojih dela, zar ne!?

- Veliki gotovo da ne umiru nikad. Oni bi umrli dva puta, ako bi bili zaboravljeni.

Pomenuli smo „Korenšpodenciju" i legendarnog Batu Stojkovića koji je važio za teška čoveka. Veoma retko je davao intervjue, zbog čega?

- Bata je prosto bio takva vrsta čoveka. Smatrao je da je dovoljno to što pokazuje na sceni. U jednu ruku, to je bilo jako dobro. Time je sačuvao svoju individualnost i svoju intimu. Nije on bio težak čovek, on je nasuprot Radmiloviću tražio da se od početka do kraja predstave govori baš kao što se govorilo na probi. Kod Bate nije bilo improvizacije ni jednog cola. Bio je veoma zahtevan. Sve je moralo biti čisto od početka do kraja kako je bila koncepirana predstava. To mnogima nije odgovaralo, jer to nije lako, ali ja nisam imala taj osećaj. Naprotiv, bilo mi je izuzetno drago da sa njim igram. Trudila sam se da dostignem tu čistotu koju je on zahtevao na sceni. Uskoro će Dani Bate Stojkovića u Vrnjačkoj Banji gde se mi okupljamo i pravimo njegove dane, njegov omaž, jer on je tom gradu ostavio svoj veliki pečat i svoj veliki trag. Grad to jako poštuje i održava uspomenu na Batu.

U Korenšpodenciji je od početka igrala i Ružica Sokić koje takođe više nema među nama?

- To je bila moja draga prijateljica i takođe moj veliki prijatelj. Njena smrt me dosta bila uznemirila, teško sam se posle njene smrti povratila sebi.

A 1. "Ali ja od tebe živim."

- Uvek sam više volela da kažem rezultat nekog rada, nego slava. Jer, slava može doći preko noći nekom ko je i ne zaslužuje. Ima jedna divna misao jednog francuskog filozofa: "Biti jako iznad, znači spustiti se." Slava je prepoznatljivost posla koji radite. I to je odgovorna privilegija, ali koja obavezuje. Nikada nikog nisam odbila na ulici, ako je želeo da sa mnom razgovara. To je moja publika, ja od nje živim. Na pijaci mi je jedna seljanka rekla: "Jao, što ja tebe volim!" Kažem joj: "I ja tebe volim." "Ali, ti mene ne poznaješ." Odgovorih joj: "Ali ja od tebe živim."

podeli ovaj članak:

Natrag