Natrag

Stav

ČVRSTA RUKA

Branko Dragaš

ČVRSTA RUKA - U potpunom društvenom haosu traže se rešenja. Znamo samo da ovako dalje više ne može.Uplašeni od ogromnog nezadovoljstva osiromašenog, opljačkanog i nezaposlenog naroda, najamnička kvazielita , sluge krupnog kapitala, pljuju po demokratiji. Mekušci i kukavice, koji traže prečice za rešavanje teških društvenih problema, ne shvatajući da prečica nema i da su sve dosadašnje prečice bile pogubne za zajednicu, nasedaju na propagandu plaćenika Velikog Brata i počinju, zajedno sa njima, u horu da bljuju po demokratiji.Demokratija je sranje! Demokratija vodi u haos i rasulo!Treba ukinuti demokratiju! Demokratija nas je unazadila.

Šta je rešenje umesto te nesretne demokratije? Rešenje je - Čvrsta ruka! Na pitanje - čija čvrsta ruka, odgovora nema.Samo neka je čvrsta ruka, koja će, napokon, da uvede red. Potreba da se uvede red ne znači da to mora da uradi čvrsta ruka.Zar red ne mogu da uvedu prosvećeni zakoni? Umesto da tražimo spas u čvrstoj ruci nepredvidivog vođe, pretostavljam da je to njegova čvrsta ruka, zar nije bolje da se poštuju usvojeni zakoni, koji važe za sve građane društva koje se nalazi u kolapsu? Društvo je u kolapsu upravo zbog toga što se ne poštuju doneta pravila igre.Bolje nekakava pravila da se poštuju, nego nikakvo poštovanje donesenih zakona.

Problem kod čvrste ruke, gledano iz istorijske retrospektive, nastaje kada ta čvrsta ruka, koju niko ne kontroliše, izgubi meru i kada počne da davi svojim čvrstim stiskom društvo koje prirodno želi da se razvija, ali mu to čvrsta ruka ne dozvoljava.Čvrsta ruka svaki otpor protiv svoje vladavine doživljava lično, kao ugrožavanje njene čvrste misije, pa strogim merama kažnjava sve one koji se pobune.Tako nastaje tiranija čvrste ruke. Umesto da rešimo problem haosa u društvu, izazvanog nepoštovanjem donetih zakona, čvrstorukaši nas uvode u diktaturu i nasilje.Ukoliko ta čvrsta ruka pripada nekom debilnnom tipu, idiotu, paranoiku, narkomanu, pijanici, šizofrenom ludaku ili egocentričnom manijaku, kakvih obično ima mnogo u politici, onda se društvo nalazi u ozbiljnom problemu.Njegovo dalje propadanje sigurno će se završiti ratovima, revolucijama i velikim žrtvama.Stradaju najviše oni koji ne veruju u čvrstu ruku. Oni koji veruju u čvrstu ruku, koji su tražili čvrstu ruku, uvek se nekako udome u nekoj rupi totalitarnog režima.Njima je lično dobro.

Zadovoljni su što su bar u rupi. Ako im i nije dobro, oni to nikada neće ni priznati.To bi za njih bio veliki lični poraz. A to nikako ne mogu da dozvole.Čvrsta ruka rađa svoje naslednike. Prirodna težnja čvrstorukaša je da nekog iz svoje familije ili neposredne okoline odaberu da nastave čvrstu vladavinu. Obično su to oni koji su najviše poslušni i najnesposobniji. Pošto nema zdrave konkurencije, politika čvrste ruke, posle izvesnog vremena, postaje sve mlitavija i pretvara se u svoj antipod. Društvo upada u dekadenciju, raspad i potpuni haos.

Vratili smo se na početak. Šta nam sada nude čvrstorukaši? Neku novu čvrstu ruku? Koja će, opet, da završi u haosu. I tako dragoceno vreme prolazi. Čovečanstvo, uprkos tehničko-tehnološkom razvoju, postaje sve kontrolisanije. Postaje sve neslobodnije. Vrtimo se u zatvorenom krugu koncetracionog logora bez žica. Jedan totalitarizam smenjuje drugi.

Većina ljudi postaju moderni robovi. Uništen je duh zajednice. Čovek pati.Izgubljen je u vremenu i prostoru. Oseća kako mu život prolazi kroz ruke. Ogorčen je i očajan. Hoće da udahne punim plućima, ali mu ne dozvoljava čvrsta ruka. Počinje borba porobljenog čoveka za svoju slobodu. Počinje pobuna protiv ropskih stega. Čovek hoće da se vrati u prirodno stanje. A prirodno stanje je zajednica slobodnih ljudi. Vidimo da politika čvrste ruke ne donosi trajno rešenje. Istorija tiranije pokazuje koliko je ljudi stradalo u sprovođenju čvrste ruke.

Šta je onda pravo rešenje? Sve kada bi i sami hrišćanski apostoli i sveci uvodili čvrstu ruku, to ne bi bilo dobro za zajednicu. Ne bi bilo dobro jer bi se različitost u zajednici uništila. A kada uništite različitost u zajednici, onda ste doneli smrtnu presudu samoj zajednici. Bogatstvo zajednice se sastoji u različitosti i te različitosti održavaju život zajednice. Nikada prosvećeni apsolutista ne može nadoknaditi slobodu različitosti. Njegova ograničenost ubija vrela života zajednice. Najbolji način da se održi ta različitost je razvoj demokratije u društvu. Savremeno društvo je upalo u probleme ne zbog toga što ima viška demokratije, nego upravo obrnuto, zbog ukidanja izvorne demokratije. Predstavnička demokratija je upala u ćorsokak iz koga ne može da se izvuče. Predstavnička demokratija je špekulativno manipulisanje zavedenim i ucenjenim biračima.Slično je kao na berzi kada se špekulacijama velikih korporacija obesmišljva vlasništvo malih akcionara. Velike korporacije su čuvari totalitarnog političkog sistema. Kada se na sve to doda se se neprekidno štampa dolar i evro bez pokrića, onda je potpuno jasno da se u hiperprodukciji bezvrednog papira izgubila snaga vlasništva malog investitora. Njegovo vlasništvo više ništa ne znači, kao što glas birača ništa ne znači u predstavničkoj demokratiji gde se Kurta i Murta decenijama smenjuju sa vlasti.

Tačno prema scenariju Velikoga Brata. Predstavnička demokratija zapadnog tipa se pretvorila u staljinističku diktaturu moćnih korporacija. Razlika je samo u tome što danas imate stotine televizijskih kanala na kojima nemate mogućnosti ništa da birate, jer sve ponude su iste, dok vam u staljinizmu nisu davali taj lažni demokratski privid nekog izbora, nego ste imali jedan kanal koga ste svi morali da gledate.

U neku ruku, staljinizam je bio pošteniji jer je otvoreno gušio slobode građana i poništavao različitosti, dok predstavnička demokratija isto to radi, veličajući ljudska prava, građanske institucije i prava manjina. U toj šarolikosti istoga, avetinjskoj praznini i svakodnevnom besmislu i površnosti savremeni čovek je otupio.

Pretvorili su čoveka u potrošačkog roba koji je primoran da neprestalno konzumira svakojako smeće komercijalne civilizacije, jer je to jedini način, prehranjujući se tim otrovnim i opasnim otpadom, da mu sive ćelije u mozgu ostanu zakržljale, umrtvljene i da on ostane stalni zavisnik narkotizovanog potrošačkog društva. Egipatski rob nikada nije imao tu iluziju da je slobodan. On je tačno znao svoju poziciju u robovlasničkom društvu. Savremeni čovek je porobljen, ali to tek danas, posle izbijanja ekonomske krize, počinje da shvata.

Ukoliko želimo da sačuvamo zajednicu i pružimo priliku čoveku da se obnovi i razvija, onda moramo sadašnji propali model predstavničke demokratije da zamenimo direktnom demokratijom, koja će se u elektronskom dobu u kome živimo pretvoriti u digitalnu direktnu demokratiju. Vladavina prosvećenih zakona i uključivanje svih ljudi u zajednici da upravljaju samom zajednicom i svojim ličnim životima, odnosno nužnost da svaki čovek shvati da je ta veza između zajednice i njegovog života direktno povezana, da zavisi od njega samoga i da niko nema prava da tu vezu pokida ili da se ubacuje kao neki lažni predstavnik, posrednik ili tumač, to je jedini način da izađemo iz sadašnjeg haotičnog stanja. Ne, dakle, ukidanje demokratije, nego razvoj demokratije. Ne predstavnička demokratija, nego direktna demokratija. Ne čvrsta ruka tiranina, nego vladavina dobrih zakona.

Dobri zakoni brane zajednicu od čvrste ruke diktatora. Dobri zakoni brane slobodu čoveka od samovolje pojedinca. Da li je ovo moguće? A zašto nije? Sve zavisi od nas. Samo treba da se izborimo za svoju slobodu.

JEDAN ČOVEK - Ponovo politički diletanti trtljaju o stvarima o kojima pojma nemaju. Prosto je neverovatno kakvih se sve ludaka namnožilo u Srbiji. I svi pretenduju da budu vođe i mesije.Hoće svoje ludilo da leče širenjem ludila na već sluđeni narod.Slušam,jednoga kako nudi rešenja, jer niko drugi nema rešenja. Niko drugi, osim njega. A ko je on? Niko pojma nema. Imaš li ti, majstore, neke reference? Možeš li da nam dostaviš svoju radnu biografiju? Šta si i gde si do sada radio?

Šta si stvorio? Šta te izdvaja od ostalih? Odakle ti hrabrost da ti nešto predlažeš? Priča nam kako jedan čovek može samo da reši ovaj problem. JEDAN ČOVEK! Vrlo lako. Jednostavno. Treba nam samo taj jedan čovek. Koji treba da uzme svu vlast. I koji će nas osloboditi svih muka. A koji je to čovek, nesrećo? Gde se sakrio taj jedan čovek? Ko je taj svevišnji čovek koji treba da nas spasi? Zar to nisu bili Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić i Vučić? Zar oni nisu imali svu vlast? Zar im narod nije dao sve? Zar oni nisu bili taj jedan čovek? I šta su uradili? Sve su upropastili. Pa, ko je onda taj jedan čovek? Ko? Kako se on zove? Ovaj nesretnik misli verovatno na sebe. On sebe vidi kao jednog čoveka kome Srbi treba da daju vlast. On bi to sve brzo rešio. Prečicom! Gospodo drugovi, dragi prijatelji! Nema prečice!

Zapamtite! Ko predlaže prečice je prevarant. Nema jednog čoveka! To je podla laž! Srbija se nalazi u najtežem trenutku u svojoj drevnoj istoriji. Okupirani smo iznutra. Politički ološ radi po nalogu naših neprijatelja. Oni su dobili zadatak da unište Srbiju i Srbe. Ucenjeni i pohlepni ljudi u svom ludilu ispunjavaju sve preuzete obaveze. Ne postoji jedan čovek koji se može tome odupreti.To mora da bude snaga probuđenog naroda. Snaga samosvesnih građana. Snaga velikog tima pametnih, radnih i stručnih građana Srbije. Snaga najumnijih Srba. Mi imamo te ljude. Samo ih treba okupiti i organizovati. Bez lidera i vođa. Bez psihopata koji su umislili da su mesije. Bez političara koji hoće ponovo da nas prevare. Nama trebaju ljudi koji ne žele da se profesionalno bave politikom. Nama trebaju ljudi koji će svojim moralnom vertikalom braniti interese Srbije.Nama trebaju ljudi koji ne traže svoj lični interes u spasu Srbije. Nama trebaju ljudi koji vole Srbiju.Nama trebaju ljudi koji hoće da se žrtvuju za Srbiju. Stručno gledano, kada dođe do sloma ove vlasti i kada novi ljudi preuzmu upravljanje Srbijom, njih čeka tako težak zadatak da oni, bez obzira koliko ih bilo u timu, ništa ne mogu da urade ukoliko se svi građani ne uključe u preobražaj društva.Mi smo toliko propali da jedan čovek ništa ne može da uradi. Mi smo toliko propali da jedna stranka ništa ne može da uradi.Da li ste vi , koji imate rešenja, nešto radili u životu? Da li ste pravili nešto od nule? Da li ste stvarali nešto na svetskom tržištu? Da li možete da nam pokažete šta je vaših ruka delo?

Srbiji treba sveopšti društveni preobražaj i brzi privredni preporod. Imamo znanja. Imamo iskusne ljude koji to mogu da urade. Imamo programe. Potrebna je društvena PLATFORMA da se usvoji. Platforma koju će da iznese NACIONALNI FRONT. I svi moramo da se utopimo u Nacionalni front. Nacionalni front će doneti direktnu demokratiju u Srbiji.

Politiku bez političara. Vizionarsku srpsku inteligenciju. Koja će se žrtvovati za Srbiju. Jeste li na to spremni? Ako niste, nemojte da se preseravate na društvenim mrežama. Nemamo života da trošimo na vaše lečenje.Građani nikome ne treba da veruju. Samo onima koji imaju reference. Koji neće da se bave politikom.Koji znaju i mogu. A to nije jedan čovek. Ne postoji taj jedan čovek. To su hiljade nas koji ne dozvoljavamo da nas političari ponovo zamajavaju. To su milioni građana koji hoće slobodu, pravdu, poštenje , istinu, rad i bolji život. Demokratija je odgovornost građana za sudbinu svoje države i nacije. Izlaz iz sadašnjeg haosa nije čvrsta ruka i jedan čovek, nego vraćanje temeljnim vrednostima demokratije i moralnim principima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane