Natrag

Postdemokratija

Nove Vučićeve prevare

Uspaničen rastućim nezadovoljstvom građana koji sve teže žive, Vučić je počeo da se nekontrolisano rasipa obećanjima, kao pijani milioner. Ovih dana sve češće govori o povećanju plata i penzija i Zakonu o poreklu imovine. Ko ga ne zna mogao bi da nasedne, ali kako se to ponavlja već više puta, većina ga je pročitala. Činjenica da ne sme da kaže ni kolika će povećanja plata i penzija biti, ni kada će i kakav biti Zakon o poreklu imovine, jasno govori da će to biti samo još jedna od njegovih prevara, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kad te neko prevari jednom, on je prevarant, kad te prevari drugi put na isti način ti si naivan, a kad te prevari i treći put ti si budala. Građani Srbije umeju često da budi lakoverni, ali nisu idioti. Svima je jasno da su ponovo u pitanju lažna obećanja, samo ljudi ne mogu da veruju da ih Vučić zaista drži za budale. Prosto ne mogu da veruju da ponovo pokušava da ih zezne na isti fazon.

Pošto je nasilnički smanjio plate i potpuno nezakonito penzije, za deset, pa i dvadeset procenata, i tako građane gurnuo u bedu, sad pokušava da se predstavi kao spasilac. Vratiće im delić od onoga što je oteo, 2-3 procenta, i očekuje da mu budu zahvalni.

To je isto kao kad vam ulični džeparoš ukrade novčanik, pokupi sve pare iz njega, a onda vam ga kao pošteni nalazač vrati i još očekuje nagradu, jer tu su vam svi dokumenti. Znači, tih nekoliko procenata koje će dodati na plate i penzije, nije nikakvo povećanje, nego vraćanje našeg šlajpika sa nekom sićom u njemu.

Slično je i sa pričom o Zakonu o poreklu imovine. Pošto je obećao beskompromisni obračun sa korupcijom, spektakularno uhapsio nekoliko tajkuna i tako zadobio podršku i poverenje građana, nagodio se sa njima i za odgovarajući procenat ih pustio da se brane sa svojih bazena i jahti, u procesu koji će da traje dok svi sve ne zaborave.

Da bi, ipak, održao privid borbe protiv korupcije, dosetio se tog zakona, o kojem su govorile sve vlasti od dvehiljadite na ovamo ali nijedna ga nije ni donela, a kamoli primenila. Sad će, kao, on. Pričao je o tome i ranije ali sad ga je i oročio do kraja godine, tako da izgleda da će tako nešto i uraditi. Da će u njegovoj Skupštini biti usvojen zakon koji će se tako zvati, ali koji neće biti to, kao što ni povećanje plata i penzija nije nikakvo povećanje.

Nije svejedno kako će takav zakon biti koncipiran, jer može se formulisati na razne načine, pa i tako da od njega ne bude nikakve vajde. Iz premijerovih izjava tim povodom to nije sasvim jasno. Naime, Vučić je naglasio da ne može sa platom od 70 hiljada dinara da se kupi desetak kuća i stanova, ferari i mercedes, te da će oni koji tako nešto imaju morati to i da objasne. Jer ako nije stečeno od zarade onda je to uzeto od države, pojasnio je. Tačno, ali, kako će se po tom zakonu to utvrđivati i kako sankcionisati?

Predlagan je taj zakon odmah posle promena dve hiljadite, ali je u DOS-u procenjeno da je to samoupravljački populizam, pa je umesto toga donet Zakon o ekstraprofitu, koji na kraju nije ni primenjen.

Uzelo se na početku nešto para od Karića, mislim nekih 50 miliona evra, pa mu je to vraćeno pošto ni od koga drugog ništa nije naplaćeno, a onda se od primene tog zakona i odustalo. Što ne znači da se tajkunima nije nešto uzelo, naprotiv, ubeđen sam da jeste, ali ne u državnu kasu nego su pod pretnjom tog zakona bili reketirani, a njihove uplate usmeravane na partijske i privatne tajne račune. Taj zakon, jednostavno, nije ni mogao biti dosledno primenjivan niti dati prave efekte jer je bio selektivan, a po njegovim odredbama bilo je gotovo nemoguće dokazati proneveru poreza i posebno iznos za koji je država oštećena.

Zato je važno da se Zakon o poreklu imovine, kao i svaki zakon, jednako odnosi na sve građane i da ne predviđa dokazivanje svake krađe, nego da obrne stvar i zahteva dokazivanje porekla imovine. Na vlasnicima, dakle, mora biti da dokažu kako je ono što poseduju stečeno, odnosno zarađeno. I naravno, da predvidi oduzimanje svega onoga za šta vlasnik nema pokrića, odnosno dokaz o odgovarajućim regularnim prihodima na koje je platio porez. Samo tako takav zakon ima smisla i samo tako on može rešiti slučajeve korupcije i pljačke države, odnosno nezakonitog bogaćenja.

I samo tako će se stvoriti uslovi za ravnopravnu tržišnu utakmicu, bez neopravdane prednosti onih koji su se najbolje „snašli" u prvobitnoj akumulaciji kapitala tokom tranzicije. Takvi sada drmaju ovom zemljom i koristeći moć nelegalno stečenog kapitala i monopola, sprečavaju svaku konkurenciju, a time i napredak.

Nema, dakle, nikakve sumnje da bi se taj zakon pre svega bavio takvim slučajevima, jer običan svet će vrlo lako dokazati odakle mu ono malo što ima. Za to neće biti potrebna ni posebna provera, tako da će se izvršioci tog zakona moći posvetiti onima koji poseduju imovinu veću od nekoliko stotina hiljada evra, a posebno onim malobrojnim koji raspolažu milionima.

Naravno da i među njima postoje razlike, jer poznato je da je u vreme sankcija i prekinutog platnog prometa sa inostranstvom, bilo nemoguće legalno bilo šta uvoziti. Mnogi građani su stoga bili prinuđeni da se bave švercom, neki sitnim da bi preživeli, neki malo krupnijim, da bi nešto i zaradili, a neki bogami i da bi radili, švercujući sirovine za proizvodnju. I svi će to bez problema priznati.

Prvu i najbrojniju grupu, koju ni sad ker nema za šta da ujede, treba automatski amnestirati, a drugoj i trećoj naplatiti nekakav retroaktivan porez u ratama, umanjen za 40-50%, kao što se to radilo sa divljom gradnjom. Takvih slučajeva ima možda nekoliko stotina hiljada, ali problem je relativno jednostavan, kao i rešenje.

Zakon o poreklu imovine, tako bi se mogao posvetiti prevashodno onoj maloj grupi novokomponovanih bogataša, njih dvadesetak hiljada, koji besprimerno lagodno žive od nedostatka dokaza. Zato teret dokazivanja treba prebaciti na njih. Ima i među njima časnih izuzetaka, koji su svoju imovinu pošteno zaradili ali takvi nemaju ni problem da to i dokažu. Čak bi se tome trebali radovati jer će tako sa njih biti skinuta svaka sumnja. Oslobodili bi se epiteta „kontraverzni biznismen" i postali legitimni i uvaženi poslovni ljudi, kakvi ovoj državi trebaju i prema kojima se ona mora ponašati sa poštovanjem i pažnjom. Njihov je interes da se donese takav zakon, tako da bi bilo logično da baš oni budu najodlučniji njegovi pobornici.

Činjenica, međutim, da nijedan tajkun nije pokazao taj interes i podržao takvu inicijativu, sama po sebi stvara sumnju u njihovo poslovanje i imovinu, i potvrđuje potrebu takvog zakona.

Svi građani, dakle, treba da popune formular u kojem bi tačno naveli sve što poseduju i objasnili kako su stekli, a na državnim organima je da to i provere. Zakonom bi trebalo predvideti da se sve što se proverom otkrije kao imovina koja nije navedena u prijavi automatski oduzima, što je jedino logično, jer ako nije naveo u svojoj imovinskoj karti znači da i sam priznaje da nije njegovo.

Takođe i sve ostalo za šta nema dokaze da je legalno stekao, odnosno platio novcem koji je zaradio po zakonu, mora biti oduzeto, a ne samo oporezovano. Jer kako bi uopšte bilo moguće oporezovati nešto za šta se ne zna kako je stečeno i koliko plaćeno. Tome svakako sledi i odgovarajući krivični postupak, ali to je već druga priča. Nije najbitnije da takvi zaglave zatvor, najvažnije je da se nezakonito prisvojena imovina vrati onima od kojih je na ovaj ili onaj način oteta ili ukradena, a to su građani.

Postoje stručnjaci koji tvrde da je sve to moguće ostvariti i doslednom primenom postojećih zakona, ali nije. Nije moguće, jer je proces dokazivanja na državi, odnosno na tužilaštvu, a to je gotovo nemoguća misija, jer su prevare vešto smišljene i decenijama usavršavane, pa su i tragovi tih marifetluka mnogobrojni i dobro prikriveni, a vremenom i zatrpani debelim slojem prašine.

Uzmimo za primer nešto što lično znam iz prakse rukovodilaca državne Televizije, gde sam radio više od dvadeset godina. Direktori TV osnuju svoju privatnu firmu za marketing, naravno registrovanu pod tuđim imenom, pa toj firmi prodaju sve minute za reklamu po bagatelnoj ceni, koju sami određuju. Potom višestruko podignu cenu robe koju više nemaju.

Kad im se obrate najbogatija državna preduzeća za reklamu koju moraju da rade, mada im ne treba, kao NIS, EPS i slični, oni im saopšte novu povećanu cenu ali i činjenicu da su sve rasprodali, te ih upute na firmu koja je najviše toga kupila. Tako jedna sekunda bude naplaćena deset i više puta skuplje, a pare umesto u državnu Televiziju, koju vode, idu u njihove privatne džepove. Ajd' sad ti to dokaži! A reč je o milijardama sekundi i milionima evra.

Jedna značajna grupa koja bi morala dokazivati poreklo imovine su i političari, bez čije pomoći ni tajkuni ne bi bili toliko bogati, a tu pomoć su debelo platili u procentima od poslova koje su im političari na vlasti nameštali.

A, nameštali su im sve, od zakona koji su im išli na ruku, preko sumnjivih subvencija i kredita koji su im davani bez pokrića, do najunosnijih kapitalnih državnih projekata koje su ovi, pošto pokupe kajmak, prepuštali podizvođačima. Međutim, teško je dokazati da su tako radili, ali je njima još teže dokazati kako su zaradili sve što su stekli dok su bili na vlasti.

Ili, recimo, bogatstvo kojim se razmeću neke estradne zvezde, koje decenijama glavninu svojih honorara za koncerte uzimaju na ruke, a za porez prijave možda desetinu od toga.

Tako ispada da su sa zaradom od nekoliko desetina hiljada eura godišnje, stekli vile i automobile u vrednosti preko milion. Ali, kako sad dokazati da su tako radili dve-tri decenije? Da ne govorimo o tome koliku štetu društvu nanose provokativne naslovnice tabloida, sa fotografijama razgolićenih folk starleta pored svojih bazena u luksuznim kućama, pred kojima su parkirani najskuplji automobili i naslovima tipa: Baš znaju da uživaju! Ta, nemojte kasti!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane