Natrag

Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (57)

Sudije na dopunskom radu kod tajkuna

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i zbog čega je onda čudno što Evropska unija ne otvara ni jedno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, pa ni ono o pravosuđu. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.

Milan Glamočanin

Šabački golemaš Miroslav Bogićević pušten je iz pritvora, sa nanogicom, da se brani sa slobode.

Miroslav Bogićević je čovek koji je ojadio srpske banke za više od milijardu evra, još veće zlo naneo je građanima Podrinja i Mačve.

U firmama koncerna Farmakom više od 4.000 hiljade radnika dve godine nije primilo plate. Kompanija je u stečaju, i niko od zaposlenih nema mesecima socijalno i zdravstveno osiguranje. Plaćaju preglede. Golemaš je zarađivao godinama na njihovom znoju.

Nekoliko hiljada mačvanskih seljaka i okoline godinama su prodavali mleko Bogićevićevoj mlekari. A, Šabačka mlekara je bila jedna od najboljih u zemlji. Bogićević je dobijao od Ministarstva poljoprivrede Srbije premije za kupljeno mleko, ali ih nije plaćao seljacima. Ubirao je kajmak.

Danas je mlekara, tvrde dobro upućeni, u rukama Andreja Vučića, koji sve dobre firme kupuje sa odloženim dejstvom, isturajući dosadašnje vlasnike da njima upravljaju.

Nekoliko hiljada radnika Bogićevićevih firmi ne može da podigne radne knjižice, nije moguće da odu na biro rada. Mnogo njih je poumiralo, ne ostvarivši penziju.

Miroslav Bogićević i dalje gospodari Šapcem. Njegov zaštitnik je bivši ministar pravde Dušan Petrović, jedan od najvećih lopova iz Demokratske stranke, koji Aleksandra Vučića drži u džepu. A sudije u Šapcu postavila je bivša ministarka pravde Snežana Malović, koja je Petroviću bila šef kabineta.

I šabačke sudije pseći služe Bogićeviću.

Krajem maja devet radnika Distributivnog centra Sigma iz Šapca, jedne od firmi Miroslava Bogićevića, podnelo je Osnovnom sudu u Šapcu tužbu protiv preduzeća, zahtevajući da im se isplate 24 mesečne zarade, i uplate doprinosi za penziono i zdravstveno osiguranje. Svi njihovi pokušaji da stupe u kontakt sa direktorkom Lidijom Stevanović su bezuspešni. Oni ne mogu ni da napuste preduzeće, jer im ne daju radne knjižice. Firma još nije u stečaju, ali je izvesno da do njega mora doći.

Ali, tu je i sudija Biljana Ružić, jedna od žutih sudija, bolesnica koja kao pseto služi Bogićeviću, uz simboličnu apanažu. Ona je neudata, neugledna, i sama je iz seljačke porodice, ali je opčinjena Bogićevićem, bolje reći, njom rukovodi Dušan Petrović.

Sudija Biljana Ružić, tužbu radnika drži mesec dana u fijoci, pa je onda prosleđuje na odgovor! Posle 70 dana donosi rešenje kojim odbija molbu radnika da ih oslobodi plaćanja sudske takse, jer dve godine ne primaju plate i na ivici su egzistencije. Ima da plate, ili neće da sudi! Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba u roku od 15 dana Višem sudu u Šapcu, koji će predmet držati tačno onoliko koliko bude potrebno da tuženo preduzeće ode u stečaj. Tu je sudija Vesna Arlov, koja predsedava žalbenim većem. Nju su žuti doveli za predsednika ovog suda iz Sremske Mitrovice.Umesto da donese presudu zbog propuštanja, jer tuženo preduzeće nije podnelo odgovor na tužbu u roku od mesec dana, što se smatra priznanjem tužbenog zahteva.

Kada Bogićevićevo preduzeće ode u stečaj, sudija Biljana Ružić će odbaciti tužbu. Osim što više od dve godine nisu primali plate, i što su im zarobljene radne knjižice, moraće da plate i sudsku taksu. Sudija će im skinti i gaće, jer ona je čovek Dušana Petrovića.

Objavljujemo tok predmeta, kao dokaz da, iako se radni sporovi prioriteno rešavaju, sudija Ružić još nije zakazala ročište. Stotine tužbi, koje su podnete protiv Bogićevićevih firmi, i firmi drugih šabačkih tajkuna, odbila je sudija Biljana Ružić, ružeći nesrećne radnike, maltretirajući ih prinudim naplatama sudskih taksi, odugovlačenjem sporova i plaćanjem advokata za zastupanje. Treba biti životinja i iživljavati se na unesrećenim radnicima koje je šabački kriminalac Miroslav Bogićević, poznatiji u ovom kraju kao Mikoja, unesrećio, prevario, opljačakao. Na žalost, u svakom gradu lokalni tajkuni drže sudije na platnom spisku.

Može li se stati na rep sudiji Biljani Ružić? Ili će opelješene Bogićevićeve žrtve morati da se sa njom sretnu u četiri oka. Ova kučka razume samo jezik sile.

A. 1 Koliko košta Slobodanka

Proizvodni pogoni preduzeća „Ris Export Import" d.o.o. tada iz Prokuplja, i u vlasništvu Radivoja Atanackovića, izgoreli su 1992. godine. Šteta je svojevremeno procenjena na 16 miliona maraka i odštetni zahtev je uredno predat „Dunav osiguranju" a.d. Pošto je osiguravajući zavod odbio da plati traženu svotu pokrenut je maratonski sudski spor koji se tek nedavno završio.

U međuvremenu je Atanacković postao žrtva prevaranata, dobro uigranih sa sudijama i tužiocima. Radi se o braći Daliboru i Dušku Gunjiću, koji su mu se predstavili kao uspešni poslovni ljudi, voljni da investiraju u njegove poslove.

Umesto obećane investicije, njih dvojica su priložili lažne isprave i falsifikovana dokumenta, pomoću kojih su prvo sedište „Ris" - a uspeli da prebace u Novi Sad, a da se zatim upišu i kao vlasnici preduzeća.

Godinama je Atanacković vodio bitku na dva fronta: protiv „Dunav osiguranja" kako bi naplatio štetu od požara, a i protiv Gunjića koji su mu oteli preduzeće, a prelaskom firme u Novi Sad otvorio se i treći front - onaj protiv korumpiranog pravosuđa.

Od početka su Gunjići želeli samo da naplate osiguranje od „Dunava", a ne da posluju preko „Ris"-a. Zbog toga je preduzeće brzo došlo u blokadu, a zatim je nad njim otvoren stečajni postupak. Tada nastaje pravi košmar za Atanackovća.

U Privrednom sudu u Novom Sadu za stečajnog sudiju u ovom predmetu postavlja se Slobodanka Komšić, (sestra Jorgovanke Tabaković) koja za stečajnog upravnika imenuje Vladislava Otića. U početku je sve izgledalo sasvim legalno.

Otić za zastupnika preduzeća u sporu protiv „Dunav osiguranja" postavlja potpuno nesposobnog čoveka, advokata Nikolu Pecovskog iz Apatina, koji opredeljuje tužbeni zahtev tako da je traženo samo oko dva miliona evra u dinarskoj protivvrednosti i kamate od dana presuđenja, a ne od dana nastanka štete ili veštačenja. Tako je „Dunavu" ušteđeno nekoliko miliona evra, pa je dvodecenijski spor preko noći rešen.

Na račun „Ris"-a osiguravajući zavod isplaćuje presuđenu sumu uvećanu za troškove postupka. Otić, kao stečajni upravnik, namiruje sve stečajne poverioce i to ne samo za iznos potraživanja, već im plaća i pripadajuće kamate. Po izveštaju samog Otića datog 5. maja 2015. Privrednom sudu u Novom Sadu, stečajni poverioci su namireni u visini od oko 188 odsto.

Po zakonu višak stečajne mase, koji preostane kada se izmire poverioci, može da se isplati vlasniku preduzeća, zbog čega predsednik Odbora poverilaca Milan Majkić 9. aprila 2015. daje saglasnost za pomenutu isplatu.

U tom trenutku je na računu „Ris"-a bilo 102.000.000 dinara. Rešenjem od 8. aprila 2015. sudija Komšićeva nalaže stečajnom upravniku da osnivaču „Ris"-a, a kao takav je tada bio upisan Duško Gunjić, isplati višak deobne mase. Protiv ovog rešenja Atanacković ulaže žalbu.

Advokati prevarenog Atanackovića podneli su i krivične prijave protiv braće Gunjić: protiv Dalibora u Beogradu, a protiv Duška u Novom Sadu.

U Beogradu Prvo osnovno tužilaštvo brzo podiže optužnicu protiv Dalibora Gunjića, a sudija za prethodni postupak Prvog osnovnog suda Ksenija Marić 24. juna 2015. donosi rešenje kojim određuje privremenu meru zabrane raspolaganja novčanim sredstvima koja su se tog trenutka nalazila na računu „Ris"-a.

Nasuprot tome, zamenica osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu Ružica Tatomirović odbila je da pokrene istragu protiv Duška Gunjića?!? Po prigovoru Atanackovića, zamenik Višeg javnog tužioca u Novom Sadu Aleksandar Lučić 20. februara 2015. donosi obavezujuće uputstvo kojim nalaže Osnovnom javnom tužilaštvu da preduzme krivično gonjenje Duška Gunjića.

Zamenica osnovnog tužioca Tatomirovićeva je od tada do danas jedino saslušala oštećenog i okrivljenog, ali nije podnela optužni predlog. Imala je skoro 600.000 razloga i to u evrima, da ništa ne radi i da odugovlači sa blokadom računa preduzeća.

Koristeći svoje veze u korumpiranom pravosuđu braća Gunjić su uz pomoć Otića i pre nego što je napadnuto rešenje od 8. aprila postalo pravosnažno i izvršno uspeli da sa računa naplate najveći deo para. Dan po donošenju privremene mere, odnosno 25. juna, račun „Ris"-a je bio blokiran, ali se tada na njemu nalazilo još samo 26.272.839,55 dinara. Ostatak od oko 75 miliona dinara protivpravno je isplaćen sa računa i podeljen među učesnicima.

Teško je i zamisliti da kršenje zakona stečajni sudija i upravnik, kao i zamenica osnovnog tužioca u Novom Sadu nisu debelo naplatili.

A 2. Sekula ženi svoje firme

Bio je to jedan od pakleno vrućih dana ovog leta, kada su u firmu Mesopromet Rusić stigli privatni izvršitelji. Zajedno sa policijom pojavilo se njih troje i počeli su da popisuju sve što bi mogli da zaplene u korist firme Velauto.

Zvanični vlasnik Velauta nalazi se u Africi. Kao vlasnik sto odsto kapitala Velauta upisana je Liberijska firma Gressham Hodings INC.

Priča koja se plasira jadnicima čiju imovinu plene je da Velauto ide okolo i kupuje firme sa teško naplativim potraživanjima, zatim finansira sudske sporove i naplaćuje ono što raniji vlasnici nisu mogli da naplate.

Ipak internet pretragom mogu se naći i podaci o tome da je jedan od ranijih vlasnika Velauta bio i Sekula Pjevčević, za koga u tekstu piše:

- Ima akcije u još desetak preduzeća po Srbiji među kojima je najpoznatije Velauto. Pjevčević se zapravo obogatio u vreme Slobodana Miloševića, kada je uspeo da se spajta sa nekoliko ministara, a po dolasku DOS na vlast, iskoristio je bliske veze sa Đorđem Zečevićem, većinskim vlasnikom "Velauta" i jednim od osnivača Demokratske Stranke.

Vlasnik firme Milovan Rusić je pre dvadeset godina nakon akcije Oluja izbegao iz Hrvatske, i svoj život i novac uložio je u malu firmu Rusić promet. Kada su privatni izvršitelji stigli u njegovu kuću, gde mu je i firma, glavni od trojice izvršitelja obratio se našem novinaru, pokazujući mu pravosnažnu presudu sa rečima:

- Ovde je sve u redu, izvršno rešenje je pravosnažno, zašto ste došli?

Novinar Tabloida mu je odgovorio:

- Pravosnažnost je nesporna, sporno je to kako je sudija Žanka Radić tu presudu donela. Znate, Radićeva je već jednom bila u istražnom zatvoru, a ako presude bude donosila na ovaj način, moglo bi se desiti da tamo ponovo završi!

Izvršitelj je rekao da ništa ne zna o tome i da će on i njegove kolege samo raditi svoj posao. Od našeg novinara je tražio da ne fotografiše popis imovine, i da ne pravimo slike izvršitelja. Nakon toga mu je naš novinar objasnio da bi u tom slučaju prekršio Zakon o javnom informisanju, koji nam nalaže obavezu da javnost obaveštavamo o stvari koje su od javnog značaja, a tu spada i rad privatnih izvršitelja.

Fotografisanje je izvršiteljima bilo jako neprijatno, konstantno su rukama pokrivali lice i krili se iza mašina koje popisuju. To što je država izbeglici Rusiću uradila sigurno nije moralno. Čovek je godinama uredno plaćao porez, a onda je u sumnjivom sudskom postupku izigran i prevaren.

Mukom stečen kapital došli su da mu zaplene u ime Velauta, kompanije čiji se vlasnici kriju iza fantomske firme registrovane u Liberiji.

Rusić sa Velautom nikada nije poslovao. On je firmi Bečejka isporučio kukuruz u iznosu od 448,966,80 dinara. Firma Bečejka zbog lošeg poslovanja nije mogla da mu plati dugovanja, pa je njihov direktor Ljubiša Petrović predložio, da Rusić umesto novca preuzme njihovu robu od firme Srpska Ćurka.

Petrović je o svemu obaveštavao rukovodstvo Srpske Ćurke i Rusić je u skladu sa dogovorom preuzimao robu od njih do iznosa koliko mu je Bečejka dugovoala.

Potom je Bratislav Simonović iz Srpske Ćurke, predložio Rusiću da na isti način reše problem dugovanja koji on ima sa firmom Standard, a o svemu postoje dokazi u analitičkim karticama ovih preduzeća. Ovakve kompenzacije Rusić i Srpska Ćurka nastavili su i u narednom periodu.

Kada je Bečejka otišla u stečaj, rukovodstvo Srpske Ćurke je počelo da se ponaša kao da oni Bečejki ništa nikada nisu dugovali. Potom su protiv Rusića podneli tužbu i tražili da im sa kamatom plati robu koju je ranije uzimao po triparitetnom dogovoru o kompenzaciji.

Na sudu su se pojavili advokati i rukovodstvo firme Velauto, za koje je Rusić tek na suđenju saznao da su oni vlasnici Srpske Ćurke i da ga ne interesuju dogovori koje je on imao sa nekim Simonovićem iz firme gde su oni vlasnici.

Ipak, delovalo je da će pravda biti zadovoljena kada se kao svedok na suđenju pojavio Ljubiša Petrović direktor Bečejke pre stečaja, koji je sa Rusićem i ljudima iz Srpske Ćurke organizovao dogovor o kompenzaciji.

Petrović je na sudu objasnio da je postojalo dugovanje Srpske Ćurke prema Bečejki i dugovanje Bečejke prema Rusiću, da su dogovorili da se dugovanja namire tako što će Rusić na ime duga preuzeti robu od Srpske Ćurke.

On je čak izajvio da o svemu postoje i pisana dokumenta, koja su potpisali oni i Rusić. Iako je i ova izjava bila dovoljna da se tužba odbaci, Rusić je predložio da se sasluša i drugi svedok ove priče, direktor Srpske Ćurke Bratislav Simonović.

Sud je dao nalog da se Simonović pozove i poziv je poslat u sedište Srpske Ćurke, gde ga niko nije primio, ili su bolje reći ljudi iz Velauta organizovali da ga niko ne primi.

Sudija Žanka Radić nije naložila tužiocima iz Velauta da dostave njegovu privatnu adresu. Radićeva je donela presudu da Rusić Velautu mora sve da plati. Sve što su u tužbi tražili i to sa kamatama i sudskim troškovima!

Radićeva je od ranije poznata javnosti jer je bila tužena da je nezakonito ispravila rešenje tadašnjeg "Trgovinskog suda u Beogradu" o registraciji firme Braća Karić odnosno BK Trejd. Po osnovu te tužbe, Radićeva je provela dosta vremena u istražnom zatvoru. Optužba protiv Radićeve je potom pala u vodu, ona je oslobođena, a od države je naplatila debele pare za vreme provedeno u pritvoru i vratila se da nam sudi.

Rusić se naivno ponadao da će i on naći pravdu, ako ne u sudnici kod Radićeve, onda u žalbi Privrednom apelacionom sudu. Tako manjkava presuda, gde nisu saslušani čak ni svedoci koji su zastupali tužioca u poslu, mora pasti, mislio je Rusić, a onda je shvatio da je naš Apelacioni sud za njega pravedan koliko i Tuđmanov režim.

Bez ikakvog osnova odbijaju njegovu žalbu.

Na svu muku i Rusićev advokat je u skladu sa modernom praksom mnogih srpskih advokata odlučio da se okrene protiv svog kljenta. Nije podneo žalbe, tokom daljeg postupka koje je Rusić tražio da ovaj podnese. Zbog ovakvog ponašanja advokata, privatni izvršitelji su još brže uspeli da prikupe sve papire koji im trebaju za prinudnu naplatu. Došli su, zakucali na vrata i počeli da popisuju...

Na socijalnim mrežama u toku je akcija skupljanja potpisa za ukidanje privatnih izvršitelja. Tabloid poziva sve čitaoce, da je potraže na internetu i potpišu, kako bi smo uspeli da zaustavimo ovo zlo!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane