Natrag

Feljton

Iz knjige istoričara Džona Luisa Gedisa: "Hladni rat" (2)

Politička moć nuklearnog oružja

Istaknuti američki stručnjak za istoriju hladnog rata Džon Luis Gedis (John Lewis Gedis), profesor je istorije na Univerzitetu u Jejlu, u svojoj knjizi "Hladni rat" (koja je izdata i na srpskom jeziku još 2003. godine, u izdanju izdavačke kuće Klio), opisuje kako je završetak hladnog rata omogućio da se o njegovoj istoriji piše, jednako uzimajući u obzir sovjetska, kineska i američka stanovišta. Ali, autor tokom pisanja nije ni slutio da je novi hladni i ekonomski rat, uz pretnju novog svetskog rata, tada već kucao na vrata. Zbog nove, duboke podele sveta i događaja koji su usledili, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove iz ove važne knjige, koja govori o starom hladnom ratu ali i uzrocima današnjeg hladnog rata između Istoka i Zapada. Ovaj put, svet gleda zahlađene odnose između narastajućeg, gigantskog vojno-privrednog potencijala Rusije i sve slabije Amerike, čija politička elita ne shvata vek u kome živi i promene koje su se desile.

Džon Luis Gedis

Oktobra 1964. godine, u vreme kada je Hruščov smenjen, ratovi između kapitalista, kakve su Lenjin i Staljin predviđali, nisu bili na pomolu. Ratovi između komunista i kapitalista izgleda da su bili ograničeni - posle šoka kubanske raketne krize - na sukobe u „trećem svetu" poput eskalacije u Vijetnamu. Ratovi između komunista, međutim, postali su realna mogućnost: ideološka šizma između Sovjetskog Saveza i Narodne Republike Kine postala je toliko snažna tokom Hruščovljevih godina da su pri kraju njegovi predstavnici tajno pravili s Amerikancima planove o zajedničkoj preventivnoj akciji protiv kineskih nuklearnih postrojenja u pustinji Gobi.

Teško je utvrditi da li je nešto nastalo iz tih kontakata koji su se završili prvom kineskom nuklearnom probom i gotovo istovremenim padom Hruščova s vlasti. Ali oni odražavaju situaciju kakvu je malo teoretičara marksizma-lenjinizma predvidelo: da će najveći rizik rata velikih sila moći biti između najvećih marksističko-lenjinističkih država.

Ovaj neočekivani razvoj događaja može se objasniti time da su se Hruščov i Mao, od trenutka kada su se prvi put sreli u Pekingu 1954. godine, gnušali jedan drugog, kao i njihovih uzajamnih okruženja.

Novi lider u Kremlju je atmosferu u kineskoj prestonici doživeo kao „tipično orijentalnu" - nije jasno šta je drugo očekivao - „odvratno slatku" i „gadnu". On je otkrio da ne voli zeleni čaj. On je tvrdio da je svojim kolegama rekao, po povratku, da je sukob s Kinom neizbežan.

„Mi se veoma trudimo da ne uvredimo Kinu dok su Kinezi počeli da nas raspinju na krst", kasnije se prisećao, ali „kada su počeli da nas raspinju na krst - pa, ja nisam Isus Hristos i nisam hteo da okrenem i drugi obraz."

Mao je 1957. godine mislio nešto bolje o Moskvi, kao i o svom sovjetskom domaćinu. „To nije po našem ukusu", žalio se na hranu. „Zašto oni igraju na taj način, propinjući se unaokolo na prstima?", pitao je Hruščova, pre nego što je izašao s predstave Labudovo jezero. A kada je Hruščov učinio uzvratnu posetu Pekingu 1958. godine, Mao je bio namerno grub prema njemu, u meri da je svog gosta primio u kupaćoj odeći: to je bio način, veselo je primetio, da „zabode iglu u njegovu stražnjicu".

Zapadni lideri, takođe, nisu uvek uspevali da stvore dobre međusobne odnose: Džon Foster Dals i Entoni Idn su izgleda nalazili naročito zadovoljstvo da šikaniraju jedan drugog; Šarl de Gol je voleo svakoga da maltretira - prevodeći tako francusku stratešku doktrinu „odbrane po svim azimutima" u „uvrede u svim pravcima".

Takve netrpeljivosti svakako su zagorčavale odnose unutar NATO-a, ali one ih nikada nisu oblikovale u tolikoj meri u kojoj je suparništvo između Hruščova i Maoa uticao na kinesko-sovjetski savez. Razlog je bio jednostavan: osim De Gola, nijedan zapadni lider nije o sebi mislio da personifikuje državu. Uvek postoje višestruki kanali komunikacije, pa čak i ako lideri na vrhu preziru jedan drugog, njihovi podređeni će uvek umeti da ublaže stvar. Revolucionari koji su vladali u Moskvi i Pekingu, međutim, to sebi nisu mogli dozvoliti. Istorija, kultura i ideologija su ih navodile na autoritarne metode vlasti, što znači da su njihove sopstvene emocije postajale državna politika. Posledica je, paradoksalno, bilo vraćanje diplomatije u dane apsolutnih monarha, kada su pitanja rata i mira mogla zavisiti od njihove sposobnosti da izbegnu međusobne uvrede.

Nuklearna oružja i eskalacija hladnog rata

Ako su sukobi ličnosti bili „protivurečnosti" koje su podrivale marksističko-lenjinističku solidarnost, to je bio i kontrast u sastavu: zapadni savez se pokazao mnogo fleksibilnijim nego njegov istočnoevropski pandan. Da bi se to videlo, potrebno je samo uporediti pokušaj mađarskog izlaska iz Varšavskog pakta 1956. godine sa francuskim stvarnim izlaskom iz vojnog krila NATO-a deceniju kasnije.

Francuzi su, s razlogom, bili mnogo važniji saveznik: njihova zemlja je bila veća, bogatija i moćnija od Mađarske, a Generalštab NATO-a se nalazio na njenoj teritoriji. Svakako su se Amerikanci i njihovi ostali saveznici brinuli zbog presedana koji je De Golovo povlačenje moglo napraviti. Nekolicina tvrdih atlantista je ogorčeno reagovalo. Opšta reakcija, međutim, bila je iznenađujuće umerena: uprkos njegovom naglom isključenju, odgovor NATO-a je bio ograničen na izraze žaljenja, posle kojih je usledila brza akcija na uklanjanju njegovih snaga i objekata.

Ako je ikome u Vašingtonu ili drugde palo na pamet da bi sa De Golom trebalo postupiti onako kako je Hruščov postupio s Imre Nađem, oni su takve misli zadržali za sebe. Niko nije optuživao francuskog predsednika kao jeretika, niko nije predložio otvorenu ili tajnu akciju da se on sruši, i Francuska je uskoro nastavila praktičnu saradnju s NATO-om, iako je u načelu ostala po strani.

Ponekad stvari koje se ne događaju u istoriji - stvari za koje svi misle da se ne smeju dogoditi - svejedno deluju otrežnjujuće. Činjenica da je NATO mogao prihvatiti i brzo se prilagoditi na izazov iz Pariza, dok se Varšavski pakt osetio obaveznim da se suprotstavi i konačno slomi izazov iz Budimpešte; činjenica da je toliko teško u retrospektivi zamisliti da su uloge mogle biti zamenjene - sve to ukazuje na jednu važnu razliku između dve velike hladnoratovske koalicije, tj. da je jedna bila elastična, a druga kruta.

NATO je, to danas vidimo, bio organski savez: pokazalo se da je on bio duboko ukorenjen, u skladu sa svojim okruženjem, sposoban čak i da izgubi granu, kada je to neophodno, bez ozbiljne štete. I Varšavski pakt i kinesko-sovjetski savez nam danas deluju neorganski, čak kristalno po svom karakteru: oni su na izgled delovali impresivno i čvrsto, ali su pod pritiskom lako mogli biti uzdrmani.

O čemu, međutim, govore ove razlike? Tu dolazimo i do treće „protivurečnosti" marksističko-lenjinističke koalicije koja ima određene veze sa shvatanjem demokratije među njenim vođama. Oni su se često odlučivali da svoje režime opišu kao „narodne" demokratije, ali je uvek postojala ambivalentnost u značenju tog termina. To se najbolje može videti kod Hruščova.

On je svakako bio u pravu kada je insistirao na tome da ma koliko progresivan režim mogao biti, on će pre ili kasnije morati da popravi sudbinu mnogih među onima koji pod njim žive ili će ga oni, u suprotnom, srušiti. U tom sirovom značenju, on je razumeo načelo reprezentativne vlasti i čak pokušao da ga objasni u svojim memoarima: "...U demokratiji je lideru teško da ostane na vlasti, ako se ne dogovara sa svojim sledbenicima. Demokratski lider mora imati dobar um i biti sposoban da prihvati savet. On mora shvatiti da njegova pozicija vođe zavisi od volje naroda da on bude vođa, a ne od njegove sopstvene volje da vodi narod...".

Hruščov je, međutim, odmah pokazao i granice svog shvatanja: narod će prihvatiti vođu samo ako se pokaže da je od iste krvi i mesa od koje je i partija. (...) On se nalazi na svom vodećem položaju voljom partije. Drugim rečima, on nije iznad partije, nego je sluga partije, i svoju poziciju može zadržati samo onoliko koliko partiju zadovoljava i koliko ga ona podržava.

Cirkularno razmišljanje se jasno vidi: vođe moraju odgovarati narodu, ali će narod odgovoriti samo partiji koja, svakako, u marksističko-lenjinističkom društvu, može odgovarati jedino vođama koje nije izabrao narod.

Uoči Drugog svetskog rata zapadni demokratski lideri su takođe brinuli o ispunjavanju svojih obećanja i gubitku legitimiteta koji može pratiti njihov neuspeh da ih ostvare. Oni, međutim, nikada nisu imali na umu kao moguće rešenje hijerarhijski organizovanu partiju koja reguliše sve s vrha. Umesto toga, oni su se oslanjali na dva bočno organizovana i uglavnom samoregulatorna mehanizma - tržišnu ekonomiju i demokratsku politiku - što je značilo da sva mudrost i apsolutna kompetentnost nisu bili koncentrisani na vrhu. Ovi sistemi bili su više spremni od njihovih marksističko-lenjinističkih pandana da veruju „masama", koje su bile manje spremne da se poslušno priklanjaju onima koji su njima vladali. Uprkos svoj svojoj neefikasnosti i povremenoj nepravdi, demokratski kapitalizam je tokom kritične decenije pedesetih pokazao da može stvoriti društva zasnovana na trajnoj narodnoj podršci, kao i saveze sposobne za koordiniranu vojnu akciju. Za razliku od njih, marksizam-lenjinizam je uzdrmao jedan savez, a drugi održao samo silom; njegova ekonomska dostignuća su bila ograničena, šezdesetih godina, na Hruščovljeva providna obećanja da će prestići Zapad tokom samo jedne decenije - i mnogobrojne žrtve koje su stradale za vreme Maovog „velikog skoka".

"...Sjedinjene Države nagomilavaju oružje za koje dobro znaju da im neće doneti neograničenu bezbednost. Mi gomilamo to oružje jer ne znamo šta bismo drugo mogli uraditi za našu bezbednost...", rekao je Dvajt D. Ajzenhauer, januara 1956. godine.

Ako se ima u vidu neuspeh marksističko-lenjinističkog modela da ispuni svoja obećanja u pogledu privrednog prosperiteta i socijalne pravde; ako se ima u vidu činjenica da se kinesko-sovjetski savez raspadao i da je samo sila držala Varšavski pakt na okupu; ako se ima u vidu uspeh s kojim su zapadne demokratije organizovale svoje privrede i saveze - ako se ima u vidu sve što je postalo očigledno početkom šezdesetih godina, morali bismo se zapitati: zbog čega se hladni rat nije već tada završio?

Multidimenzionalno merenje moći moglo je već tada pokazati da je bitka Sovjetskog Saveza u to vreme bila gotovo izgubljena: njegove mogućnosti su postale jednodimenzionalne, sužavajući se od političke, privredne, ideološke i vojne moći, koju je imao 1945. godine, na tek nešto više od gole vojne moći 1961. godine, zbog čega više ni na koji način nije mogao računati da će prevagnuti nad Sjedinjenim Državama, nad koalicijom koju su one okupile oko sebe i nad sve snažnijom međunarodnom privredom koju su gradile zapadne demokratije. Hruščovljeve hiperbolične izjave iz takve perspektive nalikovale su zvižducima na groblju.

One nisu tako izgledale u to vreme jer su dostignuća Sovjetskog Saveza u vojnoj tehnologiji bacila u senku njegove neuspehe u politici, privredi i ideologiji. Hruščovljeve dileme u pogledu destaljinizacije, poljoprivredne i industrijske modernizacije i međunarodne komunističke solidarnosti bile su nesumnjivo poznate na Zapadu, ali njihovo strateško značenje nije.

Zdrav razum i dalje je govorio da naoružanje određuje uticaj i Kremlj je akumulirao oružje u oblicima i količinama koje su ugrožavale bilo kakvu prednost koju je nuklearna superiornost dala Amerikancima od kraja Drugog svetskog rata. Ostali oblici moći izgledali su manje važni.

Ajzenhauer je znao da bi ruske bombe presudile Americi

Ni Sjedinjenim Državama ni Sovjetskom Savezu nije bilo lako da utvrde šta da urade sa svojim nuklearnim arsenalima jednom kada su ih stvorili: to je navelo njihove vođe da već od 1953. godine počnu preispitivati odnos između njihove razorne moći i njihove upotrebne vrednosti. Ali, mogućnost da jedno apsolutno oružje postane apsolutno neupotrebljivo bila je još suviše revolucionarna da bi se shvatila.

Nikome ni u Vašingtonu ni u Moskvi tada nije padalo na pamet da bi se hladni rat mogao završiti isto onoliko presudno kao, što se završio Drugi svetski rat bez bilo kakve upotrebe oružane sile.

I dalje je preovladavalo uverenje da mora biti neke prednosti u posedovanju nuklearnog oružja samo kada bi državnici i stratezi dokučili u čemu se ona sastoji. To je bilo ono što su Ajzenhauer i Hruščov stavili sebi u zadatak da utvrde: i odista, to je postala njihova glavna briga.

Poštovanje koje se ukazivalo nuklearnom naoružanju, mi danas možemo videti, imalo je veliku korist za SSSR. Ono je fokusiralo nadmetanje u jedinoj areni u kojoj je snaga Sovjetskog Saveza rasla, pružajući mu neku vrstu „prednosti domaćeg terena", što je umanjilo značaj sovjetske slabosti drugde. To je stvorilo impresivan štit koji je od očiju Zapada, a, možda, i lidera u Kremlju, skrivao sve veće unutrašnje protivrečnosti marksizma-lenjinizma.

Kenan je ovaj efekt predvideo već 1947. godine kada je Sovjetski Savez uporedio sa porodicom Budenbrokovih iz velikog romana Tomasa Mana: on je bio nalik „jednoj od onih zvezda čiji je sjaj najjasniji na ovom svetu u vreme kada su one već odavno prestale da postoje".

Džon Foster Dals se nije uvek slagao sa Kenanom, ali o ovom pitanju oni su razmišljali na sličan način: „Diktature obično prikazuju sjajnu spoljašnjost", pisao je 1950. godine. Iznutra, međutim, „one su pune rđe".

Dals je iz ovoga izvlačio zaključak da Sjedinjene Države moraju agresivno dovoditi u pitanje sovjetski autoritet: otuda strategija „oslobođenja" koja je postala toliko poznata osobina republikanske predsedničke kampanje 1952. godine.

Njegova praksa - poput prakse predsednika kome je služio - bila je mnogo opreznija: Ajzenhauerova administracija je uvidela da i nekoliko sovjetskih nuklearnih bombi mogu izazvati takvo razaranje da učine američku nuklearnu prednost besmislenom. Sjedinjene Države stoga su se, uglavnom, ustručavale da izvuku korist iz sovjetske slabosti.

Ne narušavajući status quo, kao što je obećao u predizbornoj trci, Ajzenhauer je koristio nuklearno oružje da bi ga podupro i stabilizovao. U jednoj zanimljivoj inverziji vojne tradicije, on je video superiorne mogućnosti ali je dopuštao samo defanzivne odgovore.

Zanimljivo je da je Hruščov zadržao ovu logiku, ali je primenio u suprotnom smeru: za njega je inferiornost u nuklearnom naoružanju bila razlog za ofanzivno nastupanje.

Ohrabren sovjetskim dostignućima u izgradnji termonuklearnih oružja i raketa velikog dometa, ali i svestan koliko teško je dostići američke mogućnosti strateškog bombardovanja, on je krajem 1956. godine uspeo sebe da ubedi da će, ako bude dovoljno dugo i dovoljno glasno pretio upotrebom svog skromnog nuklearnog arsenala, moći da uspostavi protivtežu mnogo većem nuklearnom arsenalu koji su Amerikanci nagomilali.

Na određeni način on je samo ponavljao Staljinovu strategiju iz 1949. godine, koja je nastojala da neutrališe Trumanov atomski monopol potcenjujući ga. Na jedan drugačiji način, Hruščov je sledio primer Ajzenhauera i Dalsa, čiji je „novi pogled" počivao na nuklearnom oružju, u nameri da zadrži hladnoratovsko nadmetanje u okviru razumnijih troškova nego što bi to bio slučaj da je bila u pitanju trka u konvencionalnom naoružanju.

Hruščov ni u kom slučaju nije želeo ni verovao da Sovjetski Savez može preživeti nuklearni rat. On je, međutim, bio mnogo spremniji od Trumana ili Ajzenhauera - ali i Staljina - da rizikuje rat: da preti nuklearnom eskalacijom uveren da će Zapad pre prihvatiti da promeni nego da očuva status quo.

Uz svu glamuroznost iskusnog igrača pokera, Hruščov je povećavao ulog, uveren da svoje protivnike može izblefirati da se povuku. Postojala su, međutim, tri problema u vezi s ovom strategijom: ona je zavisila od visoke tajnosti aktuelne nuklearne i raketne moći Moskve, tako da njegovi partneri ne shvate blef; ona je iziskivala kontrolu saveznika kakvi su bili Valter Ulbriht i Mao, koji nisu shvatali razliku između stvarne snage Moskve i Hruščovljeve retorike; ona je počivala na pretpostavci da Sjedinjene Države i njihovi saveznici neće preduzeti kontramere. Nijedna od ovih pretpostavki se nije ispunila. Za uzvrat, početkom šezdesetih godina, hladni rat će se najviše približiti nuklearnom sukobu.

(Nastaviće se)

O autoru

Istaknuti američki stručnjak za istoriju hladnog rata Džon L. Gedis (Gedis John Lewis), profesor je istorije na američkom univerzitetu Jejl. Više godina predavao je na univerzitetu u Ohaju gde je osnovao Institut za savremenu istoriju. Najpoznatija su mu dela The Long Peace: Inquiries into the History of the Cold War (Dugotrajni mir: Istraživanja istorije hladnog rata) i The United States and the End of the Cold War: Implications, Reconsiderations, Provocations (Sjedinjene države i kraj hladnog rata: Posledice, nova tumačenja, izazovi). Svetsku slavu svojom knjigom Dugi mir - istraživanje istorije hladnog rata koja je objavljena 1987. godine i svojom pojavom postavila standarde tadašnjim anglosaksonskim istoričarima hladnog rata. Koristeći prvenstveno ogromne ruske arhive, Gedis je revidirao mnoga dotadašnja shvatanja o hladnom ratu, uključujući i sopstvena.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane