Natrag

Razaranje

O dugogodišnjem uništavanju manastirsko-spomeničkog nasleđa na Kosovu i Metohiji, u senci albanskih nastojanja da uđu u UNESCO

Šuplje po ceni praznog

Kako je zaštita spomenika kulture na Kosovu već 15 godina za neke veoma unosan posao, ko je i kako obnavljao Pećku Patrijaršiju i Gračanicu, gde je Republički Zavod za urnisanje spomenika kulture tražio obezbeđivanje ptičjeg mleka za slikare konzervatore, ko je i kako sagradio divlji objekat u obliku dva konaka i benzinske pumpe? Zbog čega su slikari konzervatori odbijali da idu da rade za UNESCO, kakve su se sve bizarne nevladine organizacije navodno bavile zaštitom baštine Kosova i ko su prethumne, sive i ostale eminencije koje već godinama arče pare ni na šta? Tragajući za odgovorima na ova pitanja, Tabloidov istraživač Stanislav Živkov, došao je do zapanjujućih podataka o pljački i uništavanju našeg kulturnog blaga.

Stanislav Živkov

Već danima, nedeljama i mesecima traje najava da bi Kosovo moglo zatražiti članstvo u UNESCO. O tome da je služba zaštite nepokretnih kulturnih dobara odavno pretvorena u leglo parazita i neradnika već godinama osim vrabaca na grani, govore i čaršija i stručnjaci. Tu su slučajevi obnove odnosno urnisanja nekih od spomenika na popisu UNESCO na Kosovu. Velika je tragedija za spomeničku baštinu činjenica da se njenom obnovom još uvek prethumno bakće dr Milka Čanak Medić, penzionisana doživotna konzervatorska štetočina i bivša profesorka arhitektonskog fakulteta.

O stepenu njenog štetočinstva najbolje govori stanje crkava Pećke Patrijaršije ustanovljeno tek tokom radova izvedenih od 2006-2008. godine kada su gotovo na svakom koraku pronalaženi dokazi višedecenijskog štetočinstva Medićeve koje je u Pećkoj patrijaršiji izvođeno decenijama počevši od 1961. godine, kada je angažovana na rešavanju otklanjanja štete nastale zbog prokišnjavanja krovova i pojave vlage koja se pojavila unutar svih crkava, kao i u priprati.

Tada je zapravo započeo višedecenijski zajednički zločinački poduhvat uništavanja Pećke patrijaršije. Tako je, recimo, zbog navodnog sprečavanja vlaženja zidova, postojeća drenaža iz 1932-1933. godine zamenjuje sistemom betonskih kanala i naporedo se radi i na reviziji krova koji je uradio Đurđe Bošković. Dvadesetak godina kasnije, tačnije 1983, u Patrijaršiju ponovno dolazi Milka Čanak-Medić sa arh. teh. Ivanom Putićem, kada se ponovo sanira krov i prave novi otvoreni betonski drenažni kanali za vodu oko temelja ali su zato betonom ispunjeni prethodni kanali koje je Medićeva postavila dvadesetak godina ranije, jer su se oni, prema rečima Milke Čanak Medić, "napunili lišćem i otpacima", te je tako u temeljnu zonu sasvim nepotrebno uneseno preko 90 kubnih metara betona. A, tonirani malter sa visokim sadržajem cementa upotrebljavan je za popravke spojnica na fasadama.

Ovako zacementirani porozni zidovi kao sunđer su skupljali vlagu, koja je uništavala freske, te je tek 2006. započelo spasavanje kompleksa! Najpre je iz temelja uklonjeno 97 kubika livenog betona od dve garniture drenažnih kanala, a potom dodatnih 63 kubika lomljenog betona koji je Medićeva reciklirala radi izrade drenaže terena!

I samo malterisanje crkava poslužilo je kao izgovor za klevetničku kampanju Medićke i ostalih članova konzervatorske mafije, jer se po svaku cenu htelo sakriti pravo stanje spomenika pod "izgovorom" insistiranja na očuvanju autentičnosti spomenika. U međuvremenu je fasada sa dekoracijom rekonstruisana, ali je pri tom ustanovljeno da je Milka Čanak-Medić takođe i kradljivac tuđe arhitektonske dokumentacije, jer je u zaključanom metalnom ormanu u bivšoj kancelariji Milke Čanak-Medić pronađeno preko 300 do tada potpuno nepoznatih crteža dekoracije fasada koje je Bošković izradio 1931. godine!

Konzervatori neće na Kosovo

Naravno, ovako eminentna i zaslužna stručnjakinja iskoristila je opskurnu nevladinu organizaciju Mnemosine kao dobrodošlu priliku za arčenje para ne štampu još jedne totalno neupotrebljive preskupo plaćene slikovnice o Dečanima koju je napisala zajedno sa izvesnim dr Branislavom Todićem, na Filozofskom fakultetu poznatim kao Princ od Lapljeg Sela.

Žalosna je činjenica da je Manastir Pećka Patrijaršija, izgrađen u 18. veku, na listi UNESCO od 2006, od svih spomenika svetske baštine pod zaštiom UNESCO, u Srbiji jedini uzorno konzerviran i zaštićen baš zahvaljujući činjenici da se posao morao do kraja uraditi i to na zahtev vladike Amfilohija Radovića, koji je shvatio da je tadašnja direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski dovedena da zaustavi nepoželjne radove koji su u Pećkoj Patrijaršiji automatski postali nepoželjni jer ih je započela prethodna direktorka Republičkog zavoda Gordana Marković.

A, najveći razlog nepoželjnosti bila je činjenica da ti radovi nisu bili predviđeni da doživotno traju, za razliku od prethodnih koji su se sveli na dvadesetogodišnje rešavanje nerešivih problema, prenamenu sredstava sa radova na monitoring, nabavku magičnih korpi od vrbovog pruća, obezbeđivanje apartmana, honorara, dnevnica i ptičjeg mleka za ekipu Republičkog zavoda...

Naravno, konzervatorsko društvance iz Republičkog zavoda bilo je jako pogođeno jer se pokazalo se da su "nerešivi" problemi za koje je Dragan Stanojević predviđao "manji obim radova" ispitivanja i tražio za tromesečni rad ekipe 157.240 evra; od čega samo sebi tromesečne dnevnice 6.750 evra i još tromesečni honorar 7.500 evra, zapravo vrlo rešivi , baš kao što je sasvim nepotreban i njegov zahtev da se izgradi nova zgrada za konzervatore u kojoj bi bila njegova zasebna soba s kupatilom i posebno radna soba!

Manastir Gračanica, iz druge decenije 14. veka, na listi UNESCO je od 2006. Kompleks je teško degradiran divljom gradnjom dva novokomponovana krila konaka unutar same porte.

Projektni zadatak izradio je neizbežni Miladin Lukić, ali je za samo projektovanje preporučio neki arhitektonski biro van Zavoda tako da je na kraju, kako bi sve ostalo u internoj loži vladike Artemija, konake isprojektovao nastavnik tehničkog crtanja (!) iz sela Gračanica i to bez ikakvih saglasnosti i dozvola službe zaštite, sagrađena dva konaka kojima je degradirana arhitektura predratnog konaka koji je ambijentalno vredno arhitektonsko delo.

To nas je danas dovelo do nerešive situacije ambijentalnog zagađenja kompleksa manastira Gračanica.

Naravno, čitav cirkus je počeo pod rukovodstvom Mirka Kovačevića još uoči proslave na Gazimestanu, kada je oko crkve izbetonirana široka betonska staza kako bi se omogućilo masovno šetanje oko nje, naravno staza je sprečila „disanje" terena. Naime, vlaga se ispod gomilala kao u sunđeru i ubrzo se pojavila kao kapilarna vlaga u zidovima crkve, koja je ugrozila freske u enterijeru, pošto se stalno pela pa je posle jedva godinu dana skupo plaćen beton razbijen i vraćen pločnik od kamenih ploča. Istovremeno, u unutrašnjosti se započelo sa konzervatorskim radovima na freskama koji do dana današnjeg nisu u potpunosti završeni!

Pre par godina, na konkurs za radove, koje su finansirali stranci, izričit uslov bio da Republički zavod ne može da učestvuje na konkursu, već su saradnici pomno birani po kvalitetu rada. Jednostavno, stanje fresaka je bilo veoma loše i posao ne trpi greške, pa su morali da ga rade provereni stručnjaci i bilo bi strašno da neko na freskama vežba zanat. Zato je napravljen kvalitetan tim sa dobrim rukovodiocima tako da nije bilo doživotnog razvlačenja radova, što je uobičajena praksa Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture.

Međutim, malo je poznato da je poslednjih godina rad na zaštiti fresaka na Kosovu uveliko iskomplikovan činjenicom da većina konzervatora iz Srbije odbija da radi na tom terenu, jer bi dobijali znatno manje para nego da su poslovi organizovani u režiji Republičkog zavoda. Nekima je i crkva zabranila ulazak u ovaj prostor, dok su drugi želeli isključivo da budu sa svojom ekipom ili potpuno samostalni što potvrđuje činjenica da su svi konzervatori iz Republičkog zavoda odbili da rade u Pećkoj patrijaršiji, jer imaju "druge obaveze i terene".

Naravno, pod izgovorom da ih taj posao ne zanima, zato što je trebalo da ga dobije Zavod. UNESCO, koji je shvatio o čemu se radi, postavio je zahtevne uslove, mogla je da konkuriše samo privatna firma sa dugogodišnjim iskustvom u zaštiti spomenika kulture, jersu znali za hohštapleraj i drpažu ekipe oko Republičkog zavoda.

Ista stvar je i sa arhitektima što potvrđuju nedavni događaji kada je arhitekta Dragoljub Todorović, verovatno prezauzet intenzivnim naporima na zabašurivanju nedavno otkrivene pljačke cementa u Golupcu odbio da radi projekat obnove crkve sv Nikole kod Prizrena pod izgovorom da ne želi da radi na Kosovu, prepuštajući taj posao Predragu Jošiću koji slučajno radi nadzor na istom tom Golupcu.

Šta više, ako se zna da je organizator čitavog posla insistirao da na tenderu za obnovu spomenika na Kosovu mogu učestvovati samo privatne firme a ne državne ustanove poput raznih Zavoda za urnisanje spomenika kulture, očito je da je u samo sastavljanje uslova tendera debelo bio umešano više konzervatora koji su na elegantan način isključili ustanove u kojima rade i primaju platu, kako bi isti taj posao radili ali u režiji privatne firme koja se uopšte do tada nije bavila zaštitom spomenika kulture, a pogotovu ne konzervacijom i restauracijom slikarstva i skulpture!

Posebno je zanimljiv drugi uslov koji je postavljen od strane UNESCO, a to je najmanje petnaestogodišnje iskustvo u radu na zaštiti kulturnih dobara! Takođe je poznato da je za ove poslove bio angažovan veliki broj konzervatora iz Pokrajinskog i Republičkog zavoda za urnisanje spomenika a pošto su radovi trajali od 6 meseci do godinu dana bilo bi jako zanimljivo saznati na koji način je u ovi zavodima bilo regulisano ovoliko odsustvo pojedinih zaposlenih te da li su u čitav poslić, kao i na koji način bili umešani i direktori Zoran Vapa i smenjena direktorka Republičkog Zavoda Vera Pavlović Lončarski!

"Eminentna ustanova" iz Leposavića

Kada se pogleda šta i kako radi na zaštiti spomenika na Kosovu javni sektor, onda ni najmanje ne čudi ono šta radi nevladin sektor. Tako su se, nakon 1999. godine pojavile raznorazne podjednako štetne nevladine organizacije, koje se navodno bave zaštitom kulturnih dobara. Pri tome, od tog rada jedino korist imaju same nevladine organizacije i njihova članska visočanstva, dok se spomenici i dalje nalaze u trajnom trpnom i propadajućem stanju. Sa druge strane, drugi brojni pojedinci i navodni stručnjaci za zaštitu kulturne baštine koji su svi od reda iskoristili rat i faktički gubitak Kosova, kao idealan povod sada već višedecenijsko parazitisanje i arčenje novca na navodno proučavanje i zaštitu kulturnog nasleđa na Kosovu.

Među njima, po svom stepenu parazitizma, posebno se ističe Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije - Mnemosyne. Malo je poznato da je odmah nakon završetka rata na Kosovu, grupa istaknutih stručnjaka pokrenula inicijativu da se na terenu izvrši kompletan uvid stanja spomenika Kosova i Metohije, prema utvrđenom modelu, ali je ova inicijativa pojedinaca bila stopirana od predsednice dr Mirjane Menković upravo osnovane Mnemosyne pod naivnim izgovorom da zbog ozbiljnosti situacije.

Individualnom radu na Kosovu nema mesta već da se sav posao na rekognosciranju terena mora vršiti timski. Kao rezultat tog timskog rada, prikupljen je veliki broj uglavnom veoma kvalitetnih terenskih izveštaja koji u svom integralnom obliku nikada nisu bili objavljeni iz prostog razloga jer je Mnemosyne zapravo postala ubožnica za raznorazne penzionerske, mahom prethumne štetočine koje su se ovom poslu zapravo prišljamčile kako bi se sakrila prava istina o urnisanju spomenika koje su pre 1999. godine učinili sami konzervatori.

Osim ovakvih još relativno vitalnih persona, sa Mnemosinom su sarađivali još neki bizarni prethumni likovi, verovatno očekujuću promenu statusa u posthumni. U to kategoriju pre svega spada akademik Gojko Subotić, u široj javnosti poznatiji kao muž Irine Subotić, stručnjakinje koja ni sama ne zna za šta, koji za proteklih 16 godina jedva da je napisao par naučnih radova.

Naravno, tu je i izvesna Gordana Tomović, penzionerka istorijskog instituta poznata po aferi „reizbor" Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i dve penzionerke Etnografskog instituta SANU: Miljana Radovanović i Desanka Nikolić, koja je tokom svog terenskog rada ostala najzapaženija po ekstremnom blajhanju kose pa se više puta dešavalo da joj pri dolasku na teren gradska uprava priredi svečani doček zamenjujući je sa kafanskom pevačicom angažovanom za svirku u lokalnoj birtiji!

Naravno, u ovoj lakrdiji učestvuju i kustosi fantomskog Muzeja u Prištini, sa sedištem u Etnografskom Muzeju u Beogradu, odnosno Muzeja Kosova, što se zapravo svodi na materijal sa dve izložbe koje su kružile ex SRJ: arheološko blago Kosova i Zlatovez koje je rat zatekao van Kosova.

Za proteklih petnaest godina, izbeglička ekipa iz Muzeja praktično dobija samo plate ali se zato svesrdno uključila u projekte Mnemosyne pa su tamo, osim predsednice Mnemosyne i direktorke Etnografskog Muzeja, Mirjane Menković, koja je primala plate i od Muzeja Kosova u Beogradu i Etnografskog Muzeja, kao saradnici navedeni i Branko Jokić, direktor nepostojećeg Muzeja Kosova u Beogradu, Slobodan Fidanovski, bivši kustos Muzeja Kosova, sada zaposlen u Narodnom Muzeju u Beogradu, Milosav Lukić arhitektonski tehničar nepostojećeg Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prištini, Sanja Stanković, etnolog nepostojećeg muzeja Kosova u Beogradu, te izvesni Zoran Đorđević, direktor "eminentne ustanove", Doma kulture „Sveti Sava" iz Leposavića.

Još je "eminentniji" sastav Upravnog odbora Mnemosyne gde je predsednica već spominjana Menkovićka, a članovi Branko Jokić, Milka Čanak Medić, Ljubodrag Simić sa Filozofskog fakulteta te opet isti Zoran Đorđević što samo po sebi dokazuje da se ovde ponavlja ona- ja tebe vojvodo-ti meni serdare, pošto se jedna te ista imena stalno vrte u krug.

Naravno, kako bi ovo društvo bilo kompletno, sa Mnemosyne su sarađivala i još raznorazna smetala poput Mile Popović Živančević, doskorašnje direktorke skaradnog Centralnog instituta za konzervaciju, inače nedonoščeta do sada dva puta smenjenog pomoćnika ministra kulture za pranje prljavog veša Miladina Lukića i još nekih njenih satrapa iz iste bizarne firme.

Tu su i pravi entuzijasti kojima je zapravo jedino stalo da se nešto preduzme sa spomenicima Kosova, ali se tu nalaze i svojevrsni profiteri poput konzervatora Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu.

"Mreža dijaloga i debate"

Konačno, u Beogradu postoji još jedna parazitska nevladina organizacija koja se takođe navodno bavi zaštitom kulturnih dobara!

Europa Nostra Srbija registrovana je kao dobrovoljno, nevladino, neprofitno i nestranačko udruženje posvećeno podizanju svesti o značaju kulturne baštine kao elementarnog prava svakog građanina. Europa nostra Serbia se kroz aktivnosti zalaže za očuvanje ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa razvijanjem svesti i edukacijom najšire populacije, jačanje kapaciteta sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou, zagovara da održiv razvoj baziran na baštini bude jedan od prioriteta politike Srbije, komunicira i razmenjuje iskustva, znanja i dobre prakse vezane za kulturno i prirodno nasleđe na evropskom nivou. Serbia Nostra je deo šire evropske mreže, Europa Nostra, koja predstavlja oko 250 nevladinih organizacija, 150 pridruženih organizacija i 1.500 individualnih članova iz više od 50 evropskih zemalja posvećenih očuvanju kulturnog nasleđa i pejzaža ovog kontinenta.

U nastavku se bombastično tvrdi sledeće: "...Zajedno, mi činimo moćnu mrežu za dijalog i debate, proslavljamo najbolja dostignuća iz oblasti nasleđa, vodimo kampanje protiv ugrožavanja i uništavanja spomenika, zgrada, lokaliteta, ambijentalnih celina i pejzaža koje čine našu celokupnu baštinu i lobiramo u korist održive politike i visokih standarda koji se odnose na baštinu. Verujemo u veličine lokalnih priča, emocije intimnih istorija, verodostojnost individualnih sećanja i doprinos i odgovornost svakog pojedinca u očuvanju kulturnog nasleđa...

Radi ostvarivanja svog cilja i misije Udruženje podstiče i koordinira aktivnost svojih članova i drugih subjekata na realizaciji sledećih zadataka: zagovaranje unapređenja pravne regulative koja reguliše zaštitu, planiranje i razvoj kulturnog i prirodnog nasleđa, a u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i preporukama i dokumentima Saveta Evrope, UNESCO-a i ICOMOS-a i drugih relevantnih strukovnih organizacija... angažovanje civilnog sektora u izgradnji zajedništva kroz razumevanje, razvoj, menadžment i očuvanje kulturnog nasleđa Zapadnog Balkana...".

Jedino što nigde na sajtu ne piše da je predsednica Serbia Nostre penzionerka Irina Subotić, supruga penzionera akademika Gojka Subotića, poznatija kao Irina Nacionale.

Sve bi to bilo lepo i krasno ali kada se pogledaju podaci na sajtu Agencije za privredne registre vidi se da je reč o Udruženju za zaštitu graditeljske i prirodne baštine Srbije „Naša Srbija"-Serbia Nostra osnovanom 10.9.1996.

A, stvari postaju kristalno jasne kada se vidi da je Serbia Nostra prijavljena na adresi u ulici Radoslava Grujića 11. u Beogradu, na istoj onoj gde je i sedište Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, bizarnog Društva Konzervatora Srbije, Nacionalnog komiteta Icomosa Srbije koji ima veoma važan zajednički imenitelj sa Serbia Nostrom, a to je izvesni Miladin Lukić, dvaput smenjeni pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša, zakoniti zastupnik Serbia Nostre te član nadzornog odbora Nacionalnog komiteta ICOMOS-a Srbije, što s obzirom na stanje spomenika kako onih na Kosovu tako i onih van njega samo potvrđuje narodnu poslovicu: spram sveca i tropar!

A 1. Jokićeva "revolucionarna" prošlost

Velika muzeološka enigma svakako je lik i delo Branka Jokića za koga je akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku Pečat napisao da je nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini. Uz to, Čavoški je naveo da je Jokić, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru!

Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao!

Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne. To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.

Kraće istraživanje rešilo je i enigmu Jokićevog zatvora, jer se ispostavilo da je on u prošlosti najpre odležao godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine, a 1974 godine je, kao učesnik tzv. Barskog kongresa (prosovjetske Nove komunističke partije) i član tzv. "Pećke grupe", bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odležao tri, jer je neoinformboroovska frakcija predstavljala jednu od društveno najopasnijih grupacija unutrašnjih neprijatelja - pete kolone koja je svoje delovanje temeljila na procenama o neminovnom krahu politike SKJ i izbijanju svetske krize koja će izazvati spoljnu intervenciju, pre svega zemalja Varšavskog saveza.

Uglavnom, iako je i tada, kao i sada, tovariš Jokić bio direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini, aprila 2013. godine tadašnja V.D. direktorka Etnografskog muzeja Vilma Niškanović, isplatila je pozamašnu akontaciju Jokiću, odnosno radniku druge ustanove da putuje u Sarajevo radi pripreme izložbe Skriveni svet balkanskih žena, a uz Jokića je putovala i druga članica muzejskog Dua, direktorka Etnografskog muzeja Dr Mirjana Menković.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane