Istočni front

Odbrana Ruske federacije: vazduh, kosmos i Arktik

Sila Trećeg milenijuma

U poslednjoj deceniji vojna doktrina Ruske federacije dostigla je takav nivo, da više nije u pitanju njena superiornost na zemlji i vazduhu, nego i daleko u kosmičkoj sferi. Posebno pitanje u strategiji odbrane Rusije, svakako je i Arktik, koji je postao strateški jedna od najvažnijih tačaka na planeti i smatra se ključnim u eventualnom ratu sa Zapadom. Ovom temom bavio se i analitičar Aleksej Smirnov, a Magazin Tabloid prenosi njegova zapažanja o novim odbrambenim kapacitetima Rusije.

Aleksej Smirnov

Tokom oružane agresije SAD i zemalja NATO alijanse protiv Jugoslavije testirana je i stvorena koncepcija adaptivnih izviđačko-udarnih sistema koji ispunjavaju uslove vođenja beskontaktnih ratova. U borbenim uslovima temeljno su testirani novi visokoprecizni sistemi oružja, obaveštajne zaštite, upravljanja, veza, navigacije, radioelektronske borbe (REB). Njihova struktura i način primene mogu se fleksibilno nadopunjavati u zavisnosti od konkretnih spoljno-političkih okolnosti.

Oružane snage država-članica NATO pakta usvojile su i adaptirale pristup formiranju savremenih operativnih grupacija kombinovanog karaktera, pa u tom smislu i grupaciju sredstava vazdušnog napada. U celini, te okolnosti kardinalno menjaju karakter vatrenog uništavanja objekta napada, samim tim i sadržaj i prirodu oružanog konflikta (oružanog sukoba) što zahteva odgovarajuću reakciju od strane koja se brani. Zastarelo naoružanje i tradicionalni načini vođenja borbenih dejstava u ovim uslovima se pokazuju slabo efikasnim.

Tako se sistem protivazdušne odbrane SFRJ koji niz godina nije bio modernizovan, pokazao kao apsolutno bespomoćan u borbi sa masovnom primenom krstarećih raketa i u potpunosti je iz stroja izbačen avijacijskim ešalonom za uništavanje protiv-vazdušne odbrane i sredstvima REB-a.

Skoro svaki izvor bilo kakvog radio emitovanja, uništavan je anti-radiolokacionim raketama armije NATO i ranije nisu bile viđene takve razmere u primeni ovih raketa.

Analiza lokalnih i regionalnih sukoba u poslednjih nekoliko godina, potvrđuje da na tok i ishod borbenih dejstava utiču mogućnosti PVO sistema da se odupre udarima savremenih sredstava vazdušno-kosmičkog napada. General armije Mahmut Garejev, predsednik Akademije Vojnih nauka, u jednom referatu je istakao da se "...U savremenom karakteru vođenja borbenih dejstava, njen centar i glavni napori prenose na vazdušno-kosmičko prostranstvo. Vodeće zemlje sveta glavni akcenat stavljaju na osvajanje vazdušnog prostranstva i kosmosa putem sprovođenja na samom početku rata, masovnih vazdušno-kosmičkih operacija sa nanošenjem udara po strateški i životno važnim objektima po celoj dubini zemlje. To zahteva da se zadaci vazdušno-kosmičke odbrane (VKO) rešavaju ujedinjenim naporima svih vidova Oružanih Snaga i centralizacijom upravljanja u razmerama Oružanih Snaga".

Dakle, kakvi se projekti u ovom trenutku realizuju u Rusiji sa ciljem budućeg obezbeđenja ne samo RF nego i ruskih saveznika? Odgovor na ovo pitanje bio je demonstriran na redovnom međunarodnom avio-kosmičkom salonu MAKS 2013, koji je još u avgustu te godine održan u gradu Žukovsko u Moskovskoj oblasti.

Za razliku od sličnih manifestacija u inostranstvu, na podmoskovskom aerodromu su pored avio tehnike bila široko predstavljena i sredstva PVO i VKO. Organizatori, učesnici i posetioci salona sa pojačanom pažnjom su ispratili sve ono što je povezano sa ogromnim potencijalom Rusije u toj oblasti, a pre svega - sa rastućim mogućnostima koncerna PVO "Almaz-Alteé" koji predstavlja jednog od najkrupnijih svetskih proizvođača oružja i vojne tehnike. Posebnost razvoja koncerna "Almaz-Alteé" ogleda se u tome što produkcija preduzeća obezbeđuje rešavanje čitavog spektra zadataka protiv-vazdušne i vojno-kosmičke odbrane - od borbe sa bespilotnim letelicama (BLA) (1) i helikopterima nad ratnim poprištem, do preuzimanja borbenih blokova međukontinentalnih balističkih raketa.

Polazeći od toga, preduzeće je ovladalo mogućnošću stvaranja savremenih borbenih kompleksa koje s punim pravom možemo nazvati "protiv-vazdušnim tvrđama" koje rešavaju zadatak u zaštiti određenog rejona od svih sredstava vazdušnog i kosmičkog napada.

U bližoj deceniji koncern je praktično potpuno promenio proizvodnu traku sredstava PVO i prešao je na proizvodnju sistema novog pokoljenja. Tako je jedan od najperspektivnijih projekata predstavljala razrada sistema PVO petog pokoljenja S-500 "Prometeé", ta sama 55R6M "Triumfator-M". S-500 predstavlja novu generaciju zenitnih raketnih kompleksa, koji podrazumevaju primenu principa odvojenog rešavanja zadataka po uništenju balističkih i aerodinamičkih ciljeva.

Osnovna svrha predviđenog kompleksa ogleda se u sledećem: - Presretanje balističkih raketa sa dometom do 3.500 km i brzinom do 7 km/s; - Interkontinentalnih balističkih raketa (MBR) na završnom delu trajektorije i u određenim granicama i u srednjem delu trajektorije; - Uništenje nadzvučne krstareće rakete, aviona i BLA kako uobičajene visine, tako i tipa "waverider" (nadzvučnih projektila sa brzinom od 5 Mahova i više); - Uništenje nisko-orbitalnih satelita i kosmičkih borbenih sredstava odašiljanih iz nadzvučnih aviona, udarnih supersoničnih BLA i orbitalnih platformi. Uz pomoć gore navedenih oružja ostvarivaće se pokrivanje pojedinih regiona, krupnih gradova, industrijskih objekata i prioritetnih strateških ciljeva.

Prema rečima glavnokomandujućeg Vazduhoplovnih snaga Rusije general-potpukovnika Viktora Bondarjeva, kompleks može istovremeno da uništi desetine balističkih ciljeva, uključujući i bojeve glave supersoničnih krstarećih raketa. A brzina presretanih ciljeva pritom može iznositi 7. 000 m/s.

Radi poređenja, prva kosmička brzina (brzina koja je potrebna za izvođenje objekta u kružnu orbitu oko zemlje) iznosi 7 900 m/s. Novi zenitni sistem će koristiti princip odvojenog rešavanja zadataka uništenja balističkih i aerodinamičkih ciljeva.

Bondarjev je takođe istakao da S-500 po svojim mogućnostima prevazilazi već postojeće ruske sisteme S-400 "Triumf" i američki MIM-104F Patriot PAC-3. Prednost ruskih sistema PVO podvlači i ta činjenica da Amerikanci veoma bolno reaguju na izvoz ruskih protivavionskih raketnih sistema.

U prvom redu to se tiče zemalja koje su SAD uvrstile u "osovinu zla". Pored toga, u skladu sa planiranim aktivnostima, tokom 2014. godine će se nastaviti sa snabdevanjem trupa sistemima VKO višekanalnih mobilnih PVO raketnih sistema dalekog dejstva novog pokoljenja S-400, koji omogućavaju dobitak po kriterijumima "efikasnost-isplativost" od otprilike 2-2,5 puta.

Na taj način tendencije razvoja, iskustvo lokalnih ratova i konflikata, potvrđuju da će sredstva vazdušno-kosmičkog napada ne samo od strane SAD nego i drugih zemalja sveta, u skorije vreme postati osnova za najbrže i najefikasnije sredstvo razvijanja agresije i dostizanja njenih ciljeva. Štaviše, u skladu sa novom strategijom nacionalne bezbednosti SAD, smatra se da borba za kontrolu u vazdušnom prostranstvu i kosmosu predstavlja najvažniji nacionalni prioritet.

Sa druge strane Rusija, uzimajući u obzir arsenal sredstava "prijateljskih" zemalja, ne želeći da doživi nesrećnu sudbinu Jugoslavije, pristupiće u narednih nekoliko godina stvaranju višeslojnih sistema protiv-vazdušne i protiv-raketne odbrane. Jedan od osnovnih elemenata tog sistema postaće zenitni raketni kompleks petog pokoljenja S-500, koji će obezbediti zaštitu od svih vazdušno-kosmičkih napada koji postoje u arsenalu naoružanja oružanih snaga SAD, a takođe i sistema u perspektivi.

Arktik kao region ruskog strateškog interesa

Zbog promene geopolitičkih okolnosti, širenja NATO na istok, formiranja jednopolarnog sveta sa novim sistemom međunarodnih odnosa, vodeće svetske države, a pre svega SAD, primetno su aktivirale napore radi povećanja svog političkog, vojnog i ekonomskog prisustva u ruskom sektoru Arktika. Naglasak se stavlja kako na povećanje punomoćja već postojećih međunarodnih arktičkih organizacija i komiteta, tako i na stvaranje novih, kao i na sprovođenje temeljnih i vojno-primenjivih istraživanja širokih razmera na Arktiku.

Pritom je u istraživane oblasti uključena i teritorija isključive ekonomske zone Rusije. Prema mišljenju stručnjaka, dominacija na Arktiku predstavlja neophodan uslov za obezbeđenje globalnih strateških interesa Zapada u celom svetu.

Upravo zbog toga se uporno preduzimaju pokušaji da se Rusija istisne iz sektora koji joj istorijski pripada. Međutim, problem Arktika nije samo teritorijalni. Tu su prisutni i vojno-politički, ekonomski i pravni aspekti, koji su u celosti povezani sa obezbeđenjem državne i nacionalne bezbednosti Ruske Federacije. Što se tiče vojno-političkog aspekta, tu je situacija kristalno jasna. U slučaju sukoba Zapada sa Rusijom, Arktička zona može postati jedna od glavnih poprišta vojnih dejstava.

U slučaju američke dominacije Arktikom i njihovog raspoređivanja elemenata protivraketnog sistema, oni će u značajnom stepenu uspeti da neutrališu strateške nuklearne snage Rusije, pre svega njene morske komponente (više od 50% ofanzivnih strateških bojevih glava RF nalazi se na podmornicama). Vojno-političko rukovodstvo SAD odlično shvata značaj Arktika i zbog toga u poslednje vreme ovde sprovodi fundamentalna vojno-primenjiva istraživanja širokih razmera, čiji će rezultati nesumnjivo biti iskorišćeni u vojne svrhe. Međutim, Arktik je neophodan Zapadu ne samo zbog vojnih, nego i zbog ekonomskih ciljeva (iako su ovi aspekti međusobno tesno povezani). Zadatak svetskih industrijskih transnacionalnih korporacija jeste uspostavljanje kontrole nad prirodnim resursima Rusije u arktičkim zonama.

Usled toga, Rusija je primorana da preduzima mere za zaštitu svojih interesa u ovom regionu. A ima se šta i štititi. Prema podacima UN, rezerve nafte na Arktiku iznose 90 - 100 milijardi tona. Ta brojka prevazilazi rezerve Rusije i Saudijske Arabije zajedno. Vrednost svih rezervi esencijalnih mineralnih sirovina Rusije iznosi 28 triliona dolara ( u SAD na primer, samo 8 triliona), od njih na sever otpada 80%, a takođe i skoro 100% dokazanih u RF rezervi nikla, kobalta, olova i metala retkih elemenata.

Na teritoriji evropskog severa Rusije nalaze se najveće u Evropi rezerve almaza, boksita, ozbiljne rezerve zlata, bakro-niklovih ruda i drugih minerala. Prema ocenama stručnjaka, pri obimu investicija od 5 milijardi dolara, za 5 godina bi se u ovom regionu moglo proizvoditi do 35 miliona tona nafte za godinu dana. Geografski položaj stvara povoljne uslove za transport sirovina u druge zemlje Evrope, SAD, Kanadu, a preko Severenog morskog puta - u Japan i zemlje Azijsko-tihookeanskog regiona (za njih je to suštinski bliže, nego transport sirovina iz Persijskog zaliva, zapadne Afrike i Južne Amerike). Pored toga, Arktik nije bogat samo nalazištima energenata. Taj region proizvodi skoro polovinu svetske proizvodnje ribe.

Pojavljuje se ogroman ekonomski potencijal u vezi sa topljenjem leda zbog razvoja trgovačke mornarice po Severnom morskom putu, koji sjedinjuje Atlanski i Tihi okean. Kandidat vojnih nauka, pukovnik Aleksandar Ciganjok, rukovodilac Centra vojnog istraživanja, sa svoje strane smatra da se glavna prednost prolaska Severnog morskog puta kroz ruske teritorijalne vode ogleda u mogućnosti da se sprovode ratni brodovi sa zapadnog kontinenta na istok i obrnuto".

Sposobnost Severne flote da patrolira teritorijom istočnog Barencovog mora, znatno jača potencijal tog operativno-strateškog ujedinjenja Vojno Morske Flote Rusije (VMF). Sve ovo objašnjava zbog čega, usled klimatskih promena, Arktik postaje zona sukoba interesa svetskih država.

Interesi Rusije i njenih saveznika na Arktiku mogu biti efikasno obezbeđeni samo uz postojanje dosta moćne grupacije Oružanih snaga Ruske Federacije na severu zemlje. Na međunarodnom forumu "Arktik - teritorija dijaloga" u Salehardu, Vladimir Putin je izjavio da Rusija namerava da duplo poveća svoju mrežu posebno zaštićenih prirodnih teritorija u zoni Arktika, a takođe i da tamo osigura svoju bezbednost.

U tu svrhu će se, za ovu teritoriju predviđena vojska, držati u stanju visoke borbene gotovosti. Tako se 3. septembra 2013. godine, odred brodova Severne flote pod pratnjom teške nuklearne raketne krstarice "Petar Veliki" i uz pratnju atomskih ledolomaca "Jamal", "Vajgač", "50 godina pobede" i "Tajmir" uputio u pohod po arktičkoj maršruti.

Napustivši Severomorsk, brodovi su se uputili ka Novosibirskim ostrvima koji dele Laptevsko i Istočno-Sibirsko more. Posadama brodova je bila naložena odgovorna misija za zaštitu Rusije kao vodeće Arktičke države. U skladu sa naređenjima komandanta Severne Flote, admirala Vladimira Koroljeva, 11. septembra je završena unikalna operacija (po ledolomnoj stazi), više od 10 borbenih brodova i čamaca pomoćne flote kroz rejone sa složenim lednim okolnostima, koji se nalaze pored ostrva Tajmir i arhipelaga Severna zemlja (pred polazak kroz složene sekcije, brodski piloti na helikopterima Ka-27 koji su bazirani na nosaču aviona "Petar Veliki" sprovodili su izviđanje leda iz vazduha).

Posle toga brodovi su nastavili plovidbu ka istočnom pravcu Laptevskog mora. U oktobru 2013. godine posade su stigle na Novosibirska ostrva u rejonu delte reke Lene, donoseći na ostrvo Koteljnij više od 40 jedinica tehnike, krupno-gabaritne stambene kontejnere i više od 1 000 tona materijalnih sredstava, opreme i energetsko-mazivnih sredstava.

Plan pohoda je predviđao i iskrcavanje na najsevernijoj tački ostrva Rudolfovog arhipelaga, na zemlji Franca Jozefa. Prema rečima zamenika ministra odbrane RF Arkadija Bakhina, "operacija je predstavljala deo šire misije po pitanju razvoja Severnog morskog puta i osvajanja arktičke zone".

Prema rečima komandanta VMF RF Viktora Čirkova, "ekspedicija je obavila zadatak prikupljanja informacija o promeni navigacionih i hidrografskih uslova, izvršila korekture karti i pravca jedrenja, izvršila meteorološka osmatranja, istraživanja geodetskih tačaka u arhipelagu, istražujući i mogućnosti plovidbe neledolomnih brodova u visokim širinama".

Ova operacija je bila jedinstvena po mnogim parametrima: po broju jedinica borbene opreme koji su uključeni, povezivanju prolaza kroz složene maršrute - praktično nedostižne za ostale zemlje, po dopremi tehničke opreme i potrošnog materijala na udaljenu bazu. Karakteristično je bilo i to što su se inostrani stručni krugovi uzdržali od kritičkih primedbi i ograničili se faktičkim stanjem stvari.

Pored redovnih morskih pohoda u regionu Arktika, Rusija je počela obnavljanje baze Vazduhoplovnih snaga "Tempo" na ostrvu Koteljnij. Ta baza će biti modernizovana primenom savremenih tehnologija, što će omogućiti da se transportni avioni An-26, An-72, An-74, a u perspektivi i Il-76, koriste tokom cele godine i u svim vremenskim uslovima.

Završena je modernizacija uzletno-poletne piste na aerodromu dvojnog baziranja "Rogačevo" ("Amderma-2"), koji se nalaze na poluostrvu Guščija zemlja. Tu će veroavtno biti dislocirano nekoliko eskadrila lovaca-presretača MiG-31. Ti presretači će ući u sastav sistema protivraketne odbrane i obezbeđivaće zaštitu granica Rusije od vazdušnog napada sa severa, a takođe će obezbeđivati i prikrivanje na Novom Zelandu dislociranog nuklearnog poligona.

Nije isključeno da će u narednim godinama biti obnovljen naseverniji u svetu ledni aerodrom na ostrvu Grem-Bel (arhipelag Zemlje Franca Josifa).

Za vreme sovjetskog perioda bio je to odskočni aerodrom za strateške bombardere, rastojanje do severnog pola je iznosilo 896 kilometara. Krajem 80-ih godina tamo su održavane vežbe povezane sa baziranjem MiG-31, koji su mogli da presretnu avijaciju SAD mnogo pre njenog pristupa centralnim regionima RF.

Pored toga, u oktobru 2013. godine su specijalni odredi Vazduhoplovnih snaga RF izvršili niz operacija na Kolskom poluostrvu. Prema rečima pukovnika Olega Kočetkova, "posebna pažnja je dodeljena vođenju borbenih dejstava u arktičkim uslovima, uključujući i planinske predele".

Vojnici su praktikovali veštinu preživljavanja u ekstremnim uslovima, kamufliranje i snajpersko ratovanje. Verovatno će u narednim godinama u arktičkoj zoni doći do raspoređivanja dve brigade za odbranu vojnih objekata i infrastrukture Severnog morskog puta. Konkretno, do 2016. godine u Pečengu se planira razmeštanje 200-te posebne motorizovane brigade, čiji vojnici prolaze kroz program specijalne "severne" obuke. Ta brigada će biti opremljena i snabdevena opremom za borbu u arktičkim uslovima.

Osim toga, u martu 2014. godine je sprovedena eksperimentalna divizijska vežba sa Ivanovskim jedinicama Vazdušno-desantnih snaga tokom kojih je uvežbavana primena taktičkog i padobranskog desanta u rejonima Krajnjeg Severa. Vežbe su uključivale i vazdušna izviđanja, vežbe padobransko-desantnih, inženjerskih, zenitno-raketnih, artiljerijskih i drugih jedinica Vazdušno-desantnih snaga ruske armije.

U rejonu aerodroma "Tiksi" (Zapoljarje) gde se nalazio terenski logor, ostvareno je prebacivanje desantnih motorizovanih borbenih jedinica, oklopnih transportera, samohodne artiljerije, teških terenskih vozila pojačane prohodnosti, motornih sanki i kvadrocikla. Posle pripreme došlo je do sletanja desanta u logor na Novosibirska ostrva. Slične vežbe tako daleko na severu i u tako velikim razmerama, nikada u svetu ranije nisu sprovedene. Ranije se na Arktiku ostvarivao samo pojedinačni desant malih grupa vojnika.

U vežbama je učestvovalo ukupno 4.000 padobranaca, 36 aviona vazdušnog vojnog saobraćaja i armijske avijacije. Vežbama je rukovodio komandant Vazdušno-desantnih snaga, general-pukovnik Vladimir Šamanov.

Dakle, vojno-političko rukovodstvo Rusije preduzima korake po pitanju zaštite nacionalnih interesa, u uslovima kad se ruski Arktik nalazi pod budnom inostranom pažnjom - avijacije, brodova i podmornica NATO pakta, a takođe i predstavnika različitih naučnih i nevladinih organizacija koje aktivno izučavaju arktička prostranstva. U meri jačanja ruskog prisustva u regionu, slična aktivnost će samo rasti, zbog čega će jačati mogućnosti RF na sprečavanju spornih situacija i otklanjanje mogućih pretnji na severnim teritorijama. Ruski program za modernizaciju oružanih snaga i povećanju vojnog prisustva na Arktiku nisu upereni ni protiv jedne zemlje u regionu, iako slična bojazan postoji kod ruskih inostranih partnera.