Natrag

Postdemokratija

Kuda ide Srbija?

Kuda to Vučić vodi Srbiju? U totalitarni ljudožderski kapitalizam ili obećanu zemlju ujedinjenih evropskih naroda? U Evropu ili Nemačku? U reforme pomoću stranih kredita i investicija ili u ropstvo tim kreditorima i investitorima? U razvoj ili u nestanak? Hoćemo li i mi, poput izbeglica, u EU puzeći ispod bodljikave žice ili će nam ih sve vratiti i od naše zemlje napraviti sabirni centar beznadežnih, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Narod je sasvim sluđen, ne zna više kome da veruje, vlastima ili svojim očima. Prijaju mu obećanja i bajke o napretku, silno želi da to bude tako, ali taj boljitak koji mu se svakodnevno najavljuje on ne vidi. Naprotiv, život mu je svakim danom sve teži. Spreman je i da otrpi da bi bilo bolje, ali ne zna dokle. Uprkos statistici koja govori da je bolji život već počeo, običnom svetu nikako da krene, a svetlo na kraju tunela se ni ne nazire. Veruje naš čovek da glavonje ipak znaju bolje od njega, pa ćuti da ne bi ispao magarac, a krišom u ogledalu sve češće proverava kolike su mu uši. Za utehu, redovno prati rijaliti programe i vesti o izbeglicama, kako bi se uverio da ima većih budala i jadnika od njega.

Tako se životari u Srbiji i svi se pitaju kuda to vodi.

Situacija je sledeća. Samo polovina stanovništva Srbije želi u EU, pa ipak Srbija tamo srlja ne mareći za cenu i posledice. Time se objektivno staje i pod NATO kišobran, mada je ogromna većina protiv ulaska u taj vojni savez koji nas je bombardovao. Sa druge strane, najviše građana u Srbiji naklonjeno je jačem povezivanju sa Rusijom, ali ni takav savez pravoslavnih država verovatno ne bi dobio većinu na eventualnom referendumu. Pa ipak ta emotivna želja da se održi i razvija bliskost sa braćom Rusima, opasno iritira Zapad kome se teži.

I kvari šanse da budemo tretirani kao ravnopravni članovi takozvanog slobodnog sveta. Kosovo je drugi kamen spoticanja, mada je Srbija faktički već priznala njegovu samostalnost. Objektivno, većina Srba se već pomirila sa gubitkom Kosova, ali bi da zadrži bar njegov severni deo, koji Srbija ipak gura u naručje Prištine da bi se dodvorila novim gazdama u Berlinu i Vašingtonu.

Treća kvaka je u Dejtonskom sporazumu. Za većinu Srba su mnogo važniji odnosi sa Republikom srpskom nego sa BIH, dok zvanična politika Srbije pokušava da dokaže da je obrnuto.

Na unutrašnjem planu, ogromna većina građana je protiv rigorozne štednje i ne veruje u njene rezultate, ali ona se nemilosrdno sprovodi po nalogu MMF i EU. Poučeni sopstvenim iskustvima Srbi saosećaju sa izbeglicama i migrantima sa Bliskog istoka, ali su zabrinuti zbog njihovog sve većeg priliva, dok država Srbija glumi gostoprimstvo u nadi da će ih se što pre otarasiti, bez prave ideje kako da rešava taj sve veći i ozbiljniji problem.

Vlast se hvali pohvalama koje za sve navedene poteze dobija sa zapada, a narod brine zbog tog preteranog tapšanja po ramenu jer ga istorijsko iskustvo uči da to nije iskreno i zna da tu nešto nije u redu.

Nikad nije bilo da su se njihovi i naši interesi poklapali, naprotiv, ono što se njima sviđalo kod nas najčešće nije bilo u našem najboljem interesu i obrnuto, ono što je nama odgovaralo obično se njima nije dopadalo. Najednostavnije rečeno, njihov večiti interes je da od Srbije naprave svoju koloniju a od njenih građana roblje, a naš upravo obrnuto da od Srbije napravimo samostalnu zemlju slobodnih ljudi u kojoj se pristojno živi od svog rada. Da budemo svoji na svome, a ipak deo Evrope i sveta. Da li je to moguće i kako?

Obrni-okreni, stvar je relativno jednostavna, mora se ojačati sopstvena privreda i povećati zaposlenost. To ne može bez para, koje Srbija nema. A nema zato jer je devastirana ratovima koje smo vodili devedesetih i ekonomskim sankcijama kojima su nam uništena sva preduzeća, ispražnjeni svi fondovi i budžet. Znači i svojom, ali njihovom krivicom. I sad isti oni koji su nas vodili u rat i oni koji su nas rasturali sankcijama i bombardovanjem, navodno hoće da nas spašavaju. Sad se grle i ljube, a mi jednako stenjemo.

Tukli su se preko naših leđa, sad su se ujedinili protiv nas.

Sva mudrost aktuelnog srpskog režima je u tome što su drčni i ratoborni pojedinci shvatili da je za njih bolje biti ponizan i poslušan. A svetski moćnici najviše vole baš takve, koji su zbog previše putera na glavi najposlušniji. Prosto uživaju da oni koji su zasrali, sami to i poližu. Lično i personalno. Ali im ne veruju. Zato nikad neće dobiti sve što očekuju. Davaće im po malo i držati ih na kratkoj uzici, dok ne obave sav prljav posao. A onda odbaciti ko prljavu krpu, kao što su uradili i sa onima koji su im dosad služili sa sloganom Evropa nema alternativu.

Dakle, Vučić pokušava da privuče strani kapital, da bi napravio profitabilna preduzeća koja zapošljavaju naše ljude i koja će izvozom da pune budžet svežim konvertibilnim novcem.

Ali, kako se kapital može navesti da dođe baš u Srbiju, kad i drugi nude manje više iste pogodnosti i beneficije? Svi u okruženju investitorima daju besplatno zemljište za fabrike i infrastrukturu, stimulanse za svako novo radno mesto, jeftinu radnu snagu, a imaju bolje puteve i pruge, pa time i brži i jevtiniji transport sirovina za proizvodnju i gotovih proizvoda. Zašto bi onda došli u Srbiju, pre nego li u Hrvatsku, Bosnu ili Rumuniju, recimo. Šta to Srbija ima što drugi nemaju, šta nudi što drugi ne nude?

Samo sebe i svoje građane. Srbija se mora odreći sebe, svoje istorije, tradicije i kulture, svoje preostale imovine i prirodnih bogatstava, a svoje građane pretvoriti u roblje i ponuditi kao najeftiniju radnu snagu. Srbija mora biti ponižena i naterana da na kolenima moli da bude kolonizovana, jer na njenom primeri svi treba da vide kako prolaze oni koji se drznu da se usprotive novom svetskom poretku i da se nauče pameti. Zato se mora odreći i Kosova i Republike Srpske i Rusije.

Zanimljivi smo kapitalu, koji je uglavnom zapadni, čak i kad dolazi od šeika, samo u onoj meri u kojoj smo spremni da priznamo Kosovo, na kojem je NATO već stavio nogu u vrata jugoistočne evrope ili Balkana, zovite to kako hoćete. I u meri u kojoj smo spremni da se odreknemo tesnih veza sa Rusijom, koja im pravi smetnje i oko Kosova i oko svekolikog proširenja na istok. To što jedini imamo mogućnost bescarinskog izvoza u Rusiju, za strance nije neki poseban mamac, jer to se odnosi samo na firme koje su u većinskom domaćem, dakle našem vlasništvu. Ali i to je razlog za njihov dolazak, jer za njihove pretenzije je bolje da njihove korporacije dominiraju Srbijom, nego da se razvijaju naše domaće firme uz pomoć garantovanog, povoljnog a nezasitog ruskog tržišta, jer to bi doprinelo većoj samostalnosti Srbije.

Dakle, atraktivniji smo od drugih u istom ili sličnom geostrateškom položaju, zato što dajemo deo svoje teritorije za njihovo opkoljavanje Rusije, odnosno sužavanje prostora ruskog uticaja,a time zatvaramo i svoj sporedni izlaz za vanredne prilike. Smeta im, naravno i Republika Srpska, koja ne dozvoljava da i Bosna postane odskočna daska za iste namere, ali to će doći na red kasnije, kad sasvim ostanemo bez ruske zaleđine. Priče da će strani investitori sad nahrliti u Srbiju, jer postaje sigurna za investicije, u prevodu znače da smo spremni da skinemo gaće.

Nemaju velike zapadne firme nijedan poseban ekonomski interes da ulažu u Srbiju i nije to motiv, nego uputstvo koje imaju od svojih država, koje koriste njihov kapital, ali se i brinu o njemu.

Poruka njihovog establišmenta, koji radi za njih, sasvim je jasna: kad jednom njihov, dakle srpski budžet bude zavisio od vaših doprinosa, moći ćete tamo da radite šta hoćete, da ućutkate tu državu, pa i da ugasite svetlo u njoj, ako nama, a to znači i vama, bude pravila bilo kakve smetnje na regionalnom ili međunarodnom planu. Evo na primer, šta bi se dogodilo kad bi sutra Fijat i još par većih izvoznika otišlo iz Srbije? Tog momenta bi zapala u recesiju i našla se pred bankrotom. Ne bi to italijani uradili bez velike nužde, ali ako tako bude odlučeno za okruglim stolom vitezova korporativnog biznisa, morali bi, ako ne žele da se i njima dogodi nešto slično kao u Grčkoj.

Prema tome, da se ne zavaravamo, u Srbiji nije reč ni o kakvim ekonomskim reformama, ne može ni biti jer ni nema ekonomiju. Reč je o rasprodaji nacionalnih interesa i resursa, o procesu koji ubrzano od Srbije treba da napravi koloniju.

Tim putem ide Srbija pod vođstvom Aleksandra Vučića, koji to ni ne krije. On svojim izjavama otvoreno priznaje da mu je važnije šta o njegovom radu misle Merkelova i Bajden, nego nezadovoljni radnici, profesori, nastavnici, lekari, umetnici, penzioneri, mali privrednici.

Ima nezadovoljnih i u vojsci, policiji i pravosuđu, ali njih drži pod strogom kontrolom, da bi mogao da kontroliše i sve ostale. Naravno, kontroliše i medije, ucenjujući ih materijalno. Nema ni potrebe da zavodi cenzuru, mediji i novinari to rade sami u nastojanju da nekako prežive.

Tako se stvara privid da je sve u redu i da je Srbija na dobrom putu, a da on i njegova partija uživaju ogromno poverenje kod građana. Taj mehur od sapunice raspašće se čim se još neko usudi da ga dodirne. Nije problem što Vučić jedino napada "Tabloid", problem ove zemlje je što niko drugi to nije zaslužio.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane