Natrag

Globalizam

Bezgotovinska demokratija ili bankarski koncentracioni logor

Sudnji dani ekonomskih sloboda

Ugledni ruski ekonomista, Valentin Katasonov, profesor na Institutu za međunarodne odnose Moskovskog državnog univerziteta, u svojim istraživanjima o bankarskom teroru, paklu "bezgotovinske demokratije" i pozadini najvećih državnih bankrotstava krajem prošlog i početkom ovog veka, objasnio je suštinu globalističkog zla sa kojim se svet danas suočava.

Valentin Katasonov

Poslednjih godina je u mnogim zemljama aktiviran proces istiskivanja gotovinskih novčanica (papirnih apoena i sitnine) bezgotovinskim. Na Zapadu danas gotovina u ukupnoj masi novca učestvuje sa oko 10%, a u zemljama u razvoju - sa oko 15%.

Razlozi zbog kojih zemlje uvode bezgotovinski način plaćanja su dobro poznati. Na prvom mestu je argument da prelaz na bezgotovinsko plaćanje omogućuje da se izleče mnoge rane savremenog društva (širenje droge, terorizam, trgovina ljudima, organizovana prestupnost, korupcija). Stvarno, korišćenje „prljave" gotovine prestupnicima obezbeđuje anonimnost. Na gotovini se zasniva i „siva" ekonomija, čija je suština izbegavanje oporezivanja. Po procenama, troškovi u vezi sa proizvodnjom, prometom i uništenjem papirnih novčanica za društvo su vrlo opterećujući. Oni iznose minimalno 1% BDP-a. Posebno se izdvaja ekološki aspekt: uništenjem papirnih novčanica metodom paljenja, u atmosferu odlazi otrovni dioksin. I poslednja grupa argumenata u korist bezgotovinskog obračuna je povezana sa korišću koju od toga imaju ljudi: oni ne dodiruju papir zaražen mikrobima, izbegavaju rizik da izgube novac; obračun u radnjama i drugim trgovinskim tačkama zahteva manje vremena i sl.

Vlade mnogih zemalja Zapada donose različite zakone koji vode istiskivanju gotovine iz opticaja. Najpre, postavlja se limit za novčani iznos u operacijama, u kojima se gotovina koristi. Na primer, u Španiji i Francuskoj se planira da to bude 1.000 evra. U Italiji je limit već sada 1.000 evra. Država propisima određuje i druge aspekte operacija stanovnika koji koriste gotovinu. U Francuskoj za nedelju dana jedna osoba može da potroši maksimalno 3.000 evra gotovine. Sa računa može da se skine, a da to ne izazove stalnu pažnju kontrolnih organa, samo 10.000 evra, a novac bez lične karte može da se menja do 1.000 evra. Takva plaćanja vlada strogo kontroliše.

Svoj doprinos daju i banke. Neke jednostavno objavljuju da prekidaju sve operacije sa gotovinom. Druge određuju visoke provizije za svoje usluge (recimo -doznačavanje novca) ukoliko klijent plaća u gotovini. Jedan svež primer: u aprilu ove godine je najveća američka banka Chase (poslovna jedinica JP Morgan Chase & Co) ograničila korišćenje gotovine. Klijentima je poslala cirkulare da ne mogu da koriste gotovinu za plaćanje dugovanja po kreditima, hipoteci, kreditima za automobile, i ne mogu da u akcionarske investicione fondove unose gotovinu. I ono što je stvarno začuđujuće: banka odbija da čuva gotovinu u sefovima ukoliko to nije novac koji ima kolekcionarsku vrednost. Po uputstvima banaka, moguće je da se u sefovima drži oružje, ali gotovina - ne!

Ima zemalja u kojima su se u borbu sa gotovinom uključile kompanije koje prevoze putnike. Na primer, u Švedskoj putnik ne može prevoz autobusom da plati u gotovini. Nudi mu se da unapred kupi kartu i plati je gotovinom, ili da je plati preko mobilnog telefona.

U Nemačkoj kampanju za oslobađanje od gotovine vodi ekonomista Piter Bofinger. Vodi je pod zastavom borbe protiv droge, „sivog" tržišta radne snage, za povećanje procenta sakupljenih poreza. Vrlo su aktivne grupe koje agituju za bezgotovinu i u Švedskoj. Tu možemo da navedemo ime Bjorna Ulveusa, jednog od učesnika legendarne švedske grupe ABBA. On je borbu sa gotovinom počeo od kase muzeja ABBA u Štokholmu. Karte su prodavane samo licima koja poseduju plastične kartice. „Danas su to kartice, smartfoni, a već sutra će se pronaći nešto mnogo savršenije" - ubeđen je Bjorn.

Stvarno, pojavljuje se gomila pronalazaka. U Švedskoj se pojavila prodavnica, prva na svetu, gde se kupovina plaća zamahom ruke. Sve se zasniva na korišćenju aparata koji skenira crtež vena. Kažu da je taj aparat pronašao švedski student kome je dosadilo da u prodavnicama čeka po redovima. Neki novinar je za tu radnju rekao: kupac plaća sopstvenom krvlju!

Svake godine se učešće gotovine u plaćanjima građana praktično u svim zemljama smanjuje. U SAD negotovinska plaćanja zauzimaju 80% od svih finansijskih transakcija, ali američko tržište se i dalje oslobađa gotovine. Britanski savet za platne sisteme je tu nedavno izjavio da će 2015.godina biti prva kada će broj i vrednost bezgotovinskih transakcija u zemlji biti veća od broja i vrednosti gotovinskih.

Lideri u istiskivanju gotovine su skandinavske zemlje - Danska, Norveška, Švedska i Finska. U tim zemljama plastične bankarske kartice više ne predstavljaju najsavremeniju tehnologiju za bezgotovinsko plaćanje. U Danskoj, na primer, jedna trećina Danaca koristi sistem MobilePay koji je u smartfone ugradila Danske bank, i koji služi za slanje doznaka i plaćanja u prodavnicama. Najveću aktivnost u borbi sa gotovinom ispoljavaju Šveđani. Operacije sa gotovinom u Švedskoj iznose ukupno 3%.

Poređenja radi: u Evropi je taj pokazatelj otprilike tri puta veći, a u SAD on iznosi 7%. Manje od Šveđana učešće gotovine je samo u Južnoj Koreji; tamo ono, prema podacima World Payments Report iznosi 2%.

Postoji mnogo indirektnih znakova da kampanju na aktivnom istiskivanju gotovine stimulišu „gazde novca" - bankari. Šta će im to? Razloga ima više.

Prvo, u svetu finansija već odavno postoji tendencija smanjenja kamata u aktivnim (kreditnim) i pasivnim (depozitarnim) operacijama banaka. Posle finansijske krize 2007. - 2009. kamatne stope po depozitima su počele jednostavno da stižu do minusa. Kod takvog položaja stvari kod ljudi nestaje stimulans za poveravanje novca bankama. Tako se sve češće bira gotovina kao način štednje i sakupljanja novca. A prelazak na 100% bezgotovinski sistem bankare obezbeđuje od bekstva klijenata i obezbeđuje vođenje finansija uz „bankarsko kmetstvo".

Drugo - bezgotovinski novac je novac koji bankari prave od vazduha. U svim zemljama sredstvo plaćanja je gotovina koju emituju centralne banke zemalja. Klijenti donose gotovinu, kako to nalažu zakoni, u depozit, a banke na svaki dolar (funtu, franak i t.d.) takvog novca puštaju u obliku kredita nekoliko dolara (funti, franaka, i t.d.). To lažno obrtanje novca je postalo posebno jako još u 19.veku. Suština tog prevarantskog sistema se otkriva tek kada dođe do bankarskih kriza, kada klijenti „navaljuju" na banke, zahtevajući da im se njihov zakonit novac vrati, koga u bankama ili uopšte nema, ili nema dovoljno za sve klijente.

U udžbenicima ekonomije taj oblik se naziva „nepotpuna obezbeđenost bankarskih obaveza". Očigledno je da što je manje učešće gotovine u ukupnoj količini novčane mase u zemlji, to je više kod privatnih banaka mogućnosti da novac prave od vazduha.

Treće, cilj „gazda novca" (tj. bankara svetskog kalibra, pre svega glavnih akcionara Sistema federalnih rezervi SAD) predstavlja - apsolutna vlast. Prelazak na novčani sistem koji se zasniva isključivo na bezgotovini će da znači stvaranje svetskog koncentracionog logora. Sve operacije sa bezgotovinom će se naći pod elektronskom kapom. Položaj stanovnika koji imaju račune za bezgotovinski novac će da određuje njihovo ponašanje, čak i način razmišljanja. Ukoliko kod „građana" bude dolazilo do „odstupanja" u ponašanju i mišljenju od normi koje su napravile „gazde", račun takve osobe će se jednostavno blokirati, što će za nju značiti jednostavno - smrtnu presudu. Sistem 100% bezgotovine je bankarski koncentracioni logor u kome će ljude na onaj svet slati bez streljanja i gasnih komora.

Prisetimo se događaja od 11.09 2001. U suštini - on je predstavljao dobro pripremljenu provokaciju neophodnu za objavljivanje „svetskog rata sa terorizmom". Danas i slepac vidi da je „rat protiv terorizma" samo paravan za opravdanje politike Vašingtona koja je usmerena na destabilizaciju situacije u različitim delovima sveta. Sadašnja kampanja u korist 100% bezgotovinskog poslovanja sa novcem pripada upravo tome. Ona je deo globalnog projekta „gazda novca" na izgradnji bankarskog koncentracionog logora.

O sistemu bankarskog koncentracionog logora je još pre 100 godina pisao socijalista Rudolf Gilferding. Buduće uređenje je nazvao „finansijskim kapitalizmom", „bankarskim kapitalizmom" i „organizovanim kapitalizmom".

A, sam Gilferding je takvo uređenje ocenjivao pozitivno, jer je mislio da će ono omogućiti da se zaustave poroci tradicionalnog kapitalizma - ratovi, krize, revolucije. Jer će se, mislio je, banke od komercijalnih organizacija pretvarati u institucije za „kontrolu i knjigovodstvo". Pa šta, prelazak na 100-procentno bezgotovinsko novčano funkcionisanje stvarno će omogućiti da se organizuju „efikasna kontrola i knjigovodstvo". U koncentracionim logorima se bez toga ne može!

Temu koju je započeo Rudolf Gilferding je u naše vreme nastavio Džon Koleman u svojoj knjizi Komitet 300 koja je podigla veliku buku. On je manje optimističan od austrijskog socijaliste prošlog veka.

Koleman smatra da jedan od glavnih zadataka "gazda novca" predstavlja istrebljenje nekoliko milijardi "viška" ljudi na planeti. Bankarski koncentracioni logor može da bude idealno sredstvo za rešavanje tog zadatka.

Ovaj članak je već bio napisan kada sam pročitao saopštenje o planiranom tajnom savetovanju na kome će učestvovati predstavnici Evropske centralne banke, Federalnog sistema rezervi SAD, centralnih švajcarskih i danskih banaka. Vest je objavio ekonomista Martin Armstrong, koji je već predskazao mnoge krize, između ostalog i tehnički bankrot Rusije 1998.godine, tako da se on smatra za dobro informisanog stručnjaka.

Svetske agencije novosti u vezi sa tim događajem čuvaju kao potpunu tajnu, a informaciju o njoj šire samo blogeri.

Savetovanje će biti posvećeno samo jednom pitanju - potpunom zaustavljanju gotovinskog novčanog prometa i potpunom prelasku na vangotovinski elektronski novac koji isključuje svaku anonimnost operacija i poslovanja. Armstrong čak navodi neke detalje budućeg savetovanja: „Kenet Rogof sa Harvardskog univerziteta i glavni ekonomista grupe Citigroup Vilijem Bujter se kod centralnih banaka zalažu za zaštitu ideje o potpunoj likvidaciji gotovinskog novca, kako apsolutno ništa ne bi moglo da se kupi ili proda bez dozvole vlade...".

Martin Armstrong je tu ideju nazvao kao još jedan korak prema likvidaciji poslednjih ekonomskih sloboda i uvođenju ekonomskog totalitarizma.

Dužnička situacija u Evropi u svetlu državnih bankrotstava koja su se ranije dešavala

Danas se bar dve evropske zemlje nalaze na granici bankrotiranja države. To su Grčka i Ukrajina. Teško je da se poveruje da je do zaoštrenja situacije sa dugovanjima došlo slučajno. Dužničke krize u Grčkoj i Ukrajini predstavljaju rukotvorinu Zapada (konkretno - „gospodara novca") koji je obe zemlje naterao u dužničku stupicu, i to je radio metodično, na naučnoj bazi.

Tako je u slučaju sa Grčkom u tome učestvovala banka Goldman saks koja je toj članici evrozone omogućivala „vanbilansne" kredite, čije dugovanje nije ulazilo u zvaničnu statistiku zemlje. Danas se to prilično često pominje, ali se sve prebacuje na halapljivost i pokvarenost navedene banke. Naravno da postoje sve osnove da se smatra da je to bila tajna operacija „gospodara novca" (akcionara Federalnih rezervi SAD) koji su tako ostavili „minu usporenog dejstva" ispod čitave Evrope. Međutim, Goldman Saks sam spada u „gospodare novca" (konkretno - kontroliše ga klan Rotšildovih), a i sam je jedan od akcionara Federalnih rezervi.

Najveća bankrotstva u poslednjih nekoliko decenija

Zemlja / Vreme bankrotstva / Iznos duga u trenutku bankrotstva, u mlrd.dol.

...................................

Meksiko / Avgust 1982 / 80

Jugoslavija / Januar 1983 / 20

Brazil / Februar 1987 / 67

Rusija / Avgust 1998 / 40

Argentina / Decembar 2001 / 132

Ekvador / Decembar 2008 / 3,2

Da ukratko objasnimo navedene cifre...

Meksiko: 12.avgusta je Ministarstvo finansija Meksika objavilo tromesečni moratorijum na plaćanje spoljnih dugova. U decembru iste godine MMF je odobrio trogodišnji program pomoći Meksiku od 3,8 milijardi dolara. Do 1993. odobrena su još dva trogodišnja paketa koja su zajedno iznosila 5,2% BDP-a Meksika.

Jugoslavija: 19.januara je savezna vlada objavila bankrot za gašenje osnovnog iznosa dugova države, saveznih republika i državnih preduzeća (kamatu je nastavila da plaća). Letom 1983. Beograd je privatnim stranim kreditorima (približno 600 zapadnih banaka) uspešno otplatio dugovanja zajedno sa kamatama u iznosu od 1,9 milijardi dolara. Početkom septembra iste godine sa kreditorima je potpisan ugovor o restrukturizaciji dugovanja i dodeli novog kredita od 600 miliona dolara.

Brazil: već krajem 1987. godine Ministarstvo finansija Brazila se dogovorilo sa bankama da se obnovi isplata kamata. Sledeće godine Brazil je sa bankama-kreditorima potpisao kompleksan sporazum o odgađanju rokova za isplatu dugova.

Rusija: 17.avgusta 1998. vlada Rusije je objavila da zamrzava isplate po rubaljskim hartijama (državne kratkoročne obaveze, GKO), čiji je značajan deo pripadao stranim investitorima. Od 17.avgusta 1998. je objavljen i moratorijum na 90 dana za vršenje isplata povraćaja finansijskih kredita koje su komercijalne banke dobijale od nerezistenata.

To je faktički značilo bankrot po spoljnim dugovima bankarskog sektora. Kao rezultat pregovora sa kupcima GKO izvršena je restrukturizacija: razmena starih hartija za novac (10% duga za nerezistente) i za nove državne obveznice sa rokom dospeća do pet godina.

Argentina: Bankrotu koji je vlada objavila 24.novembra prethodile su masovne navale ulagača u banke u zemlji. 2005. i 2010.godine Argentina je napravila dve restrukturizacije duga.

Zamena zamrznutih obveznica za nove prošao je sa otpisima koji su dostizali do 75%. Mali deo investitora (oko 7%) koje su sačinjavali tzv. lešinarski fondovi nije se složio sa uslovima restrukturizacije i odlučio je da preko sudova zahteva potpunu isplatu prvobitnih iznosa. 2012. sud Njujorka je obavezao Buenos-Ajres da reguliše stara dugovanja. Argentina je odbila da zahtev suda izvrši. U julu 2014. godine, agencije za rejting, i posrednik na pregovorima koga je iznajmio američki sud, proglasio je zvaničan bankrot.

Ekvador: Vladina komisija za audit državnog duga je 2008.godine obnarodovala mnoge činjenice da je pri razmeštaju obligacionih zajmova na međunarodna finansijska tržišta bilo mnogo prekršaja i korupcije.

Krajem 2008. vlada je objavila moratorijum na opsluživanje globalnih obveznica sa dospećem u 2012. i 2030.godini, u nominalnom iznosu od 3,2 milijarde dolara. 2009.godine je Ekvador, pošto je odbio bilo kakve pregovore sa investitorima, otkupio te obveznice, sa ogromnim diskontom, za 35% od njihove nominalne vrednosti.

A ako se pročeprka još malo dublje u istoriju 20.veka naći ćemo u njoj još veća bankrotstva. Najpre, bankrot iz 1971.godine, koji su objavile Sjedinjene Američke Države. Vašington ne voli da se toga seća. Tada, 15.avgusta je predsednik Ričard Nikson govorio na televiziji i izjavio je da SAD privremeno prekidaju razmenu dolara za zlato, kako je to bilo predviđeno Breton-Vudskom konferencijom 1944.godine.

Ali - to je bilo vrlo specifično bankrotiranje. Smatra se da je na toj konferenciji Vašington preuzeo na sebe obaveze da održava slobodnu konvertibilnost dolara prema dragocenom metalu. Prvo, to nije bila dužnička obaveza.

Drugo, to je bila obaveza, koja nije bila fiksirana u nekom posebnom dokumentu. U suštini je to bilo obećanje Vašingtona. 15.avgust 1971. je samo jedan od primera kako ujka Sem lako povlači obećanja koja da. Uopšte ne treba da se sumnja da ukoliko on objavi bankrotiranje zbog današnjeg državnog duga, on će to učiniti isto tako „velikodušno" i „civilizovano" kao i 1971.

Posle 1.svetskog rata došlo je do gomile državnih bankrotstava. Njihov broj je rastao posle oktobra 1929.godine kada je počela svetska ekonomska kriza. Ali najinteresantnija i najzloslutnija priča o bankrotstvima tog vremena je povezana sa Nemačkom. Bilo je malo što su nju posle rata opteretila predratna dugovanja. Njima su dodate astronomske obaveze reparacija.

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. zemlje-pobednici su odredili nezamislivo visok iznos za reparacije koji je u zlatnom ekvivalentu bio jednak približno 100 hiljada tona zlata. Tolike količine zlata nisu postojale u sefovima svih centralnih banaka i državnih blagajni na svetu.

Član engleske delegacije, poznati ekonomista Džon M.Kejns bio je zapanjen alavošću zemalja Antante te je u znak protesta napustio konferenciju. Po njegovim procenama, reparacioni zahtevi pobednika su bili bar tri puta veći od ekonomskih mogućnosti Nemačke.

Tokom dvadesetih godina prošlog veka između zemalja - pobednica i Vajmarske Republike (tada je bilo opšteprihvaćeno da Nemačku nazivaju tim imenom) stalno su se pojavljivali oštri sukobi. Francuska je čak okupirala Rur kako bi se obezbedila da Berlin ozbiljno shvati svoje obaveze u vezi sa reparacijama.

Međutim, nije pomogao čak ni vojni pritisak. Delimično - Nemačka nije bila u stanju da izvršava svoje obaveze (ekonomija nije jačala), a delimično nije ni htela (tražila je mogućnosti da izbegne i isplate, i reparacione isporuke roba). Zato može da se kaže da se Nemačka nalazila u stanju stalnog bankrota. Periodično su vršene restrukturizacije reparacionih obaveza Vajmarske republike.

Ne samo po veličini reparacija, već i po dinamici njihovog isplaćivanja (tj. isporuka roba). To, što se dešavalo među pobednicama u 1.svetskom ratu i Vajmarskom Republikom jako podseća na današnju situaciju između Atine i „Velike trojke" kreditora. Tada je bio ponižen i ekonomski pregažen nemački narod, a sada „Velika trojka" ponižava i ekonomski uništava Grčku.

Međutim, treba skrenuti pažnju na činjenicu da je početkom 1930.g. odnos „saveznica" prema Nemačkoj počeo naglo da se menja. Prvo, u Vajmarsku Republiku su počele da stižu investicije i krediti. Zbog toga je 1930.godine u Bazelu formirana Banka za međunarodne obračune. Formalno ona je trebalo da vodi računa o nemačkim reparacijama, ali faktički - postala je kanal za finansijsko „pumpanje" Nemačke. Čime bi mogao da se objasni takav zaokret u politici Zapada prema Nemačkoj?

Pretpostavlja se - činjenicom da je na istoku počeo snažan preporod Rusije, koja je u to vreme nosila naziv „SSSR". Već posle prve petoljetke SSSR se po industrijskoj proizvodnji našao na drugom mestu i počeo je da snaži svoj vojni potencijal. Tada je doneta i odluka o jačanju vojno-ekonomskog potencijala Nemačke i okretanju njenih oružanih snaga prema istoku. Od 1931.godine Berlin je bez nekih većih teškoća uspevao da sa bivšim pobednicama potpisuje sporazume koji su olakšavali njeno dužničko breme. Čak se početkom tridesetih jako utišala i nepomirljiva Francuska, mada dvadesetih godina samo što nije protiv Nemačke povela novi rat kako bi prinudila Berlin da izvršava svoje reparacione obaveze.

U junu-julu 1932. je u Lozani održana konferencija na kojoj je postavljena debela tačka na reparacione zahteve „saveznica" prema Nemačkoj: 90% tih zahteva je stornirano, a ostatak prebačen u dužničke hartije.

Tačku na sve dužničke nesporazume zemalja-pobednica i Nemačke je konačno postavio Adolf Hitler, koji je 1933. godine stupio na vlast.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane