Natrag

Feljton

Iz knjige Džon Dž. Loftusa: "Nacistička tajna Amerike" (1)

Istina uvek curi, uprkos cenzuri

Knjiga nekadašnjeg višeg tužioca Džona Dž. Loftusa "Nacistička tajna Amerike", u kojoj on opisuje kako je Ministarstvo pravde Sjedinjenih Američkih Država onemogućavalo rad Kongresa, blokadom kongresne istrage u vezi sa slavnim američkim porodicama koje su finansirale Hitlera, Staljina i arapske teroriste, uvodi čitaoca u najstrožije čuvane tajne vlade u Vašingtonu. Reč je o necenzurisanoj verziji prvobitne knjige, "Beloruska tajna", čiji je originalni rukopis cenzurisala vlada SAD. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz ovog vanserijskog publicističkog dela

Džon Dž. Loftus

"Nacistička tajna Amerike" je objavljena, bez ikakvog prethodnog obaveštavanja vlade, u novembru 2010, na Dan veterana. (Mada, primerci su unapred prosleđeni Njujork Tajmsu, koji je možda blagovremeno upozorio Ministarstvo pravde.) Iste te nedelje, neko je uzeo primerak poverljivog "Ričardovog izveštaja" i odao ga Tajmsu, koji je priču objavio tri dana kasnije. Sada, umesto da veliča Marka Ričarda, Tajms je izvestio uglavnom o tome da je Ministarstvo pravde priznalo kako je vlada SAD pomogla nacistima da se dosele, a onda lagala o tome. Bio je to naslov koji je obigrao celu zemlju.

Tajms je čak objavio kompletan Ričardov izveštaj od 600 strana na svom sajtu, ali izgleda da smo samo ja i još šačica drugih ljudi pročitali to do kraja. Pristrasnost je bila očigledna. Tamo postoji čitav segment o neimenovanom bivšem tužiocu iz Ministarstva pravde koji je pomagao australijskoj vladi da tamo otkriva naciste. Ričard je prigrabio zasluge za australijski uspeh, ali nikada nije pomenuo da sam zapravo ja obavio taj posao. To bi bilo u suprotnosti sa njegovim prethodnim poglavljem u kojem me je denuncirao kao amatera sklonog preterivanju. Postoji stara izreka da oni koji lažu u vezi s istorijom zaslužuju da ih ona zaboravi.

Opet, slatko sam se smejao na pomisao da se Ričard toliko prepao onoga što sam mogao o njemu da kažem, da je protraćio hiljade radnih sati zaposlenih u Ministarstvu pravde. Oni su pripremili paket za njegovu posthumnu odbranu, samo da bi se štampa usredsredila upravo na ono na šta sam ja pre više decenija upozoravao Kongres: nacisti se nisu krišom ušunjali u Ameriku; njih su ovamo prokrijumčarile naše špijunske agencije. Bilo je lepo imati pravo, pa makar moje ime nije ni pomenuto u člancima.

Niko iz Ministarstva pravde ili Njujork Tajmsa nikad mi se nije javio kako bi sa mnom razgovarao o Ričardovom izveštaju. Toliko o poštenju, tačnosti i objektivnosti, ali kako će se prisetiti čitaoci moje nedeljne kolumne u časopisu Ami, ja već odavno znam da je Tajms bio u rodoskrvnim vezama, kako sa Ministarstvom pravde, tako i sa obaveštajnom zajednicom.

Čitao sam poverljive dosijee i o samom Njujork Tajmsu, uključujući i to kako je lojtnant Abvera Paul Hofman, ađutant visokog nacističkog ratnog zločinca u Italiji, kasnije postao šef biroa Tajmsa u Rimu, po zahtevu američkih obaveštajaca. Kako sam poslednji put čuo, lojtnant Hofman se penzionisao u Švajcarskoj, ali i dalje napiše ponešto za rubriku Tajmsa o putovanjima. Mnogi „novinari" Tajmsa su godinama bili zapravo prikriveni tajni operativci koji su se bavili atentatima i pučevima u Južnoj Americi. Danas, Tajms ne angažuje naciste ili špijune, ali i dalje žmuri na takve aktivnosti. U zamenu za ekskluzivne vesti, Tajms pere prljav veš obaveštajne zajednice. Svi oni znaju kako da operu priču.

Skandal se najbolje zataška tako što se minimizuje. Na taj način, ostatak štampe ne obraća veliku pažnju: „Nije to bogzna šta. Tajms je to već odradio. Nema tamo ničeg velikog."

Na primer, tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, Tajms je objavio nekoliko skeptičnih članaka o tome da je Njujorčanin po imenu Mikola Lebed „navodni" nacista. I pored mojih podsticaja, Tajms nije hteo da dublje kopa. Šteta, jer su mogli da iskopaju puno toga. Lebed je bio šef ukrajinske verzije Gestapoa, čiji su kriminalci ubili majku Simona Vizentala, zajedno sa desetinama hiljada Poljaka, Jevreja i drugih građana Ukrajine.

Imam dobrog kandidata za čoveka koji je došapnuo Tajmsu da se mane priče o Lebedu. Za vreme osamdesetih, jedan od potčinjenih Marka Ričarda, Dik Saliven, ubedio je Kongres i CIA da je Lebed bio vođa antinacističkog pokreta otpora u Ukrajini. Da bi se razumele razmere te laži, trebalo bi da objasnim kako sam svojevremeno naterao sirotog gospodina Salivena da pročita čitav obaveštajni dosije o Lebedu u tri toma, gde su detaljno dokumentovani razni Lebedovi zločini i zverstva.

Do ovog dana, koliko mogu da vidim, niko u Ministarstvu pravde nikada nije otvorio dosijee o Zakonu o izuzeću („Osvit") kako bi potražio vize izdate nacistima koje je američka obaveštajna služba zaposlila za vreme Ajzenhauerove vlade po tom propisu. Njujork tajms i dalje hvali jedinicu Ministarstva pravde za lov na naciste, i čak je angažovao Salivenovog pajtaša Rajana kao književnog kritičara.

Sada vam možda postaje jasnije zbog čega su moje knjige nevidljive, i zašto smatram da su i Tajms i Ministarstvo pravde obični cirkuzanti...

Možda je gospodin Rozenbaum zaboravio...

Gotovo dve decenije pošto sam pokušao da nateram Ministarstvo pravde da dela protiv Mikole Lebeda i njegove mreže nacista, profesor Džefri Berds sa Severoistočnog univerziteta portvrdio je razmere Lebedovih zverstava tako što je razgovarao sa svedocima i pročitao nedavno otvorene ukrajinske arhive. Profesor nije nimalo sumnjao u to da je Lebed bio veliki ratni zločinac, možda i nacistički ubica najvišeg čina od svih koji su ikada stigli u Ameriku.

Godine 2006., on sreo s Ilajem Rozenbaumom, poslednjim šefom jedinice za lov na naciste u Ministarstvu pravde, koji je i dalje insistirao na tome da Lebed uopšte nije takav, i da sam ja preuveličavao čitavu Lebedovu saradnju s nacistima. Ja sam tada rekao profesoru Berdsu za memorandum koji mi je neki birokrata poslao u vreme kada je radio za mene kao pripravnik. Rozenbaum je pregledao novinske članke gde su se pominjali nacisti za kojima je tragao SSSR, i sačinio spisak od dvadesetak najzloglasnijih. Lebed je bio veoma primetan u Rozenbaumovom katalogu najvećih ratnih zločinaca.

Tajms je izgleda takođe zaboravio mnogo toga, i očigledno se nikada nije zapitao kako je neko poput Lebeda mogao da ostane u Americi, a da ga Ministarstvo pravde nikada ne proveri.

Za razliku od izuzetno nezainteresovanog Tajmsa, CIA je to ispratila i zatražila od mene da napišem detaljan istorijat Lebedovih nacističkih aktivnosti, informacije koje je neko izgleda izbacio iz poverljivih dosijea. Imam prilično osnovanu pretpostavku o tome ko je te informacije izbrisao. Najmanje jedan zaposleni u CIA imao je motiv, sredstva i priliku da uništi koliko god je nacističkih dosijea mogao da poželi.

Ja sam ovom knjigom obuhvatio i primerak mog ranije poverljivog memoranduma upućenog CIA o Lebedu, zajedno sa nekim sasvim nedavno deklasifikovanim memorandumima CIA u kojima je idenifikovan njihov čovek odgovoran za bavljenje svim pitanjima u vezi sa Lebedom. CIA je verovala ekspertizi Dika Salivena o Lebedu, pošto je Saliven ranije radio u jedinici za lov na naciste u Ministarstvu pravde.

Uprkos činjenici da je Saliven već video u Ministarstvu pravde sve dosijee u kojima se Lebed pominje kao ratni zločinac, on je svejedno ubedio CIA da je Lebed bio vođa antinacističkog pokreta otpora koga je tražio Gestapo. Postojala je čak i lažna poternica za njim. Mark Ričard je sigurno bio veoma ponosan na Salivena.

Pretpostavljam da je praktično sve što je Tajms ikada objavio o tome kako je Ministarstvo pravde uspešno progonilo naciste u Americi neka vrsta prevare. Možda pomislite da je prevara previše jaka reč. Možda su urednici samo bili odsutni mislima kad je posredi nešto što se dogodilo toliko davno. Ali ako je to tačno, kako Tajms može to da poredi sa sopstvenim izveštavanjem u novembru 2010?

Pre zvaničnog objavljivanja na Dan veterana, moj izdavač je poslao Njujork tajmsu prve primerke Nacističke tajne Amerike zajedno sa saopštenjima za štampu. Knjiga sasvim jasno iznosi tvrdnju da je sâmo Ministarstvo pravde sponzorisalo useljavanje ratnih zločinaca, među kojima i Mikole Lebeda i cele njegove nacističke mreže. Čak i ako je Tajms ignorisao sva ta saopštenja za štampu i zaturio sve dobijene primerke na Dan veterana, neko je ipak trebalo da me pozove ubrzo pošto je poverljivi izveštaj Marka Ričarda od 600 strana dospeo na njihove stolove, i to sasvim slučajno, samo tri dana po objavljivanju moje knjige. Da, to je bilo baš to. Puka slučajnost.

Postupajući po standardima profesije i proveravajući indekse za ranije članke Tajmsa o nacistima, Lebedu ili zataškavanjima Ministarstva pravde, običan novinar bi primetio da se ja pominjem kao onaj pravnik u Ministarstvu pravde koji je provalio celu stvar i pročitao sve poverljive dosijee o nacistima, među kojima i one o Lebedu, u CIA. Možemo čak da zaboravimo i na indeks u arhivama, jer moje ime se vrlo jasno pominjalo i u samom Ričardovom izveštaju. Više je nego čudno što mi niko nije ni okrenuo telefon.

Ima i drugih neobičnosti. Neko je uništio glavninu čitave zbirke dosijea CIA o Muslimanskoj braći. U dosijeu postoji samo nekoliko isečaka iz novina. Njujork Tajms i dalje objavljuje reklamne članke o divnoj Muslimanskoj braći kao staromodnoj antikolonijalnoj političkoj grupi koja bi mogla da odigra modernu ulogu u budućoj egipatskoj vladi.

Istina je, kako ova knjiga otkriva, da su Muslimanska braća bila prvobitno arapski nacistički pokret, i radila su za britanske obaveštajce kako bi srušila tek rođenu izraelsku državu. Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, njih su angažovali američki obaveštajci kako bi regrutovali mudžahedine u Avganistanu, a sada je to pokroviteljska organizacija za svaku sunitsku terorističku grupu na Bliskom istoku. Prilično značajno izostavljanje u Tajmsovom pisanju o Muslimanskoj braći, zar ne?

Moj omiljeni citat potiče od Džordža Orvela, pisca 1984: „Izostavljanje je najmoćnija forma laži, a dužnost istoričara je da se postara da te laži ne dospeju u udžbenike istorije."

Većina ljudi radije bi da ne zna istinu

Njujork Tajms ima dugačak istorijat obmane putem izostavljanja. Za vreme II svetskog rata, Tajms je izostavljao brojne izveštaje o nacističkim zverstvima protiv Jevreja, i pokopao i najmanje pominjanje onoga što danas nazivamo Holokaustom na svojim zadnjim stranicama. Tajms je potom to priznao kao veliki novinarski neuspeh. Za vreme posleratnih borbi koje su dovele do stvaranja države Izrael, Tajmsovo izveštavanje se u najboljem slučaju može opisati kao neutralno ili naklonjeno Arapima, možda zato što je vlasnik novina izjavio da će se, postane li Izrael ikada država, on „ispisati iz jevrejske rase."

Taj vlasnik se često dopisivao sa svojim prijateljem, Robertom P. Džojsom iz obaveštajne službe Stejt departmenta. Nudio je novine kao paravan za tajne operacije. Tajms nikada nije izvestio o tome da su njegova strana dopisništva korišćena za atentat na predsednika Aljendea u Čileu, zbacivanje Mosadekovog demokratskog režima u Iranu ili zapošljavanje nekadašnjih nacističkih obaveštajnih oficira u vreme Hladnog rata.

Za razliku od svih ostalih velikih američkih novina, Tajms nije na prvoj strani doneo prikaz segmenta iz emisije 60 minuta u kom su 1982. godine opisana otkrovenja iz Beloruske tajne. Dobitnik Pulicerove nagrade Simor Herš, bivši novinar tog lista, pozvao me je kako bi mi čestitao što sam uopšte primorao Tajms da piše o tome: „Zar ne razumeš? Ti si ih naterao na to."

Mark Ričard je preminuo, ali Alan Rajan, najbolji pajtaš Dika Salivena iz Ministarstva pravde, i dalje povremeno piše prikaze knjiga za Njujork tajms. Naravno, to bi mogla da bude samo još jedna od tih čudnih slučajnosti. S druge strane, moglo bi da objasni kako to neke knjige postaju nevidljive za javnost. Knjige o Holokaustu retko ostaju nevidljive u jevrejskoj zajednici, ali opet, čini se da mnogi jevrejski Amerikanci ne žele da znaju istoriju.

Jedna veoma ljubazna novinarka iz malog jevrejskog lista u Kaliforniji kazala mi je zbog čega je imala toliko problema tokom čitanja ove knjige: „Pročitala sam korice i potom punih nedelju dana zurila u vašu knjigu. Plašila sam se da je čitam zbog mogućnosti da ona bude istinita, što bi promenilo moj svet. Bilo je to kao u onom filmu Matriks, kad vam ponude pilulu od koje ćete se probuditi. Jesam li uopšte želela da se probudim?"

Na kraju se probudila, i napisala dobar prikaz. Ali mislim da bi većina ljudi radije volela da ne zna istinu.

Ipak, to me neće sprečiti da pišem. Nameravam da opišem što više važnih izostavljanja iz zvaničnih istorija o kojima je štampa izveštavala.

Ministarstvo pravde je sve zataškalo

Želeo sam da živim časno, da budem sveštenik u Hramu pravde. Započeo sam kao pripravnik u okviru počasnog programa Javnog tužilaštva. Svake godine po nekoliko desetina bistrookih diplomaca s pravnih fakulteta bilo je birano među hiljadama prijavljenih za zaposlenje u Ministarstvu pravde. Godine 1977., ušao sam u sedište Ministarstva pravde, monumentalnu zgradu u Vašingtonu, u aveniji Pensilvanija, na pola puta između Bele kuće i Kapitola.

Bilo mi je dvadeset sedam godina kada sam dodeljen Krivičnom odeljenju, odseku za žalbe. Moja kancelarija je bila na drugom spratu, odmah do „Velike dvorane pravde." Mozaici iz doba ekonomske krize krasili su zidove i stepenište, i prikazivali slavne pravnike iz istorije, od Hamurabija do Proroka Muhameda Na centralnoj pozornici bila je slavna statua „Duha pravde", polugole žene vezanih očiju, sa vagom Pravde u rukama. Prevod našeg gesla na latinskom glasio je: „Mi koji sledimo Gospu Pravdu."

Moj novi šef se rukovao sa mnom i rekao: „...Dobro došao u Ministarstvo pravde. Sada zastupaš najkorumpiranijeg klijenta na svetu, vladu Sjedinjenih Država." Pomislio sam da se šali. I dalje mislim da nije bio u pravu. Nisam radio za najkorumpiranijeg klijenta, već samo za najkorumpiraniju advokatsku firmu.

Gotovo ceo vek, za Volstrit je Ministarstvo pravde bilo glavna meta akvizicije. Ogromne korporativne donacije za kampanje imaju svoju cenu. Donatori steknu pravo da postave državnog javnog tužioca - ne uvek, ali često. Ne možete kupiti vladu SAD, ali Ministarstvo pravde se iznajmljuje. To je veoma unosan posao.

Jedinica za ekološke zločine može da uništi ili uzdigne firme koje zagađuju okolinu.

Poresko odeljenje kontroliše Službu unutrašnjih prihoda putem obavezujućih tumačenja zakona. Kada je Kongres usvojio Zakon o pomoći izbeglicama tokom pedesetih godina dvadesetog veka kojim je bilo zabranjeno doseljavanje ljudi koji su podržavali totalitarne režime, Služba za useljavanje i davanje državljanstva (Imigraciona služba) Ministarstva pravde protumačila je to kao zabranu koja se odnosila samo na one koji su se zalagali za totalitarni režim u SAD.

Tako je Ajzenhauerov vrhovni tužilac jednostavno izokrenuo nameru Kongresa da se zabrani useljavanje onih koji su podržavali Hitlerov, Musolinijev ili Todžov režim. Umesto da zabrani doseljavanje nacista, Ministarstvo pravde je legalizovalo imigraciju bivših nacista sve dok oni ne bi pokušali da vaspostave Četvrti Rajh u Americi. Još gore, to izopačeno tumačenje je bilo doneto kako bi se sledeće tri decenije ometao rad lovaca na naciste u Ministarstvu pravde.

Korupcija u Ministarstvu pravde traje već dugo. Na pregovorima o Versajskom miru, štampa je državnog javnog tužioca opisivala kao „reketaša" advokatske firme Saliven i Kromvel.

Tokom II svetskog rata, ista ova advokatska firma zastupala je američke korporacije čija je imovina bila konfiskovana po Zakonu o trgovini s neprijateljem, zato što su one postupale kao nacistički paravani, dok su istovremeno drugi članovi te firme volontirali kao tužioci Ministarstva pravde, pod zvaničnim nazivom Staratelji nad stranom imovinom. Istorija je zabaležila da je etički kodeks u sukobu interesa Američke pravničke komore napisan kao reakcija na ponašanje pravnika iz firme Salivan i Kromvel.

Neki možda kažu da sam previše oštar, da je u prošlosti možda bilo nekih zastranjivanja koja nikada ne bi bila tolerisana u današnjem Ministarstvu pravde. Najzad, jedan vrhovni tužilac, Eliot Ričardson, podneo je ostavku radije nego da podlegne korumpiranim i nezakonitim nalozima predsednika Niksona. Ali branioci Ministarstva pravde obično prelaze preko činjenice da su, posle podnošenja ostavke vrhovnog tužioca, ostale birokrate u ministarstvu bile sasvim spremne da izvrše Niksonova naređenja.

Krajnji ishod je to da korporativna kontrola nad Ministarstvom pravde štiti same korporacije. Na primer, savezni sudovi su jednom presudili da velike duvanske kompanije moraju da isplate milijarde i milijarde dolara nadoknade medicinskim institucijama Mediker i Mediejd na ime nege žrtava plućnih oboljenja. Velike duvanske kompanije su donirale desetine miliona kako bi bio izabran republikanski predsednik, koji je na funkciju postavio vrhovnog tužioca blagonaklonog prema duvanskoj industriji. Posramljeni savezni tužioci saopštili su sudu da im je naređeno da traže mnogo manje iznose odštete od onih koje je sudija već dosudio. Ministarstvo pravde je poklonilo milijarde dolara poreskih obveznika velikim duvanskim kompanijama.

Istina o šifri "Pepeljara"

Dok se korporativni hohštapleraj većinom zbivao pod vladavinom republikanaca, i demokrate su povremeno umele da se umešaju, naročito kada su bile zabrinute za očuvanje lika i dela samog Ministarstva pravde. Na primer, dok je Ured za pravne savete administraciji Džordža W. Buša dao dozvolu da prenebregava obavezujuće sporazume o torturi i isleđivanju zatvorenika, svaki student sa prve godine prava znao je za to. Ali Obamin vrhovni tužilac Erik Holder odbio je da pokrene čak i etičke optužbe protiv pravnika iz Ureda za pravne savete za vreme Buša, prepustivši to njihovim državnim advokatskim komorama. Kad radite za Ministarstvo pravde, nema šanse da zaglavite u zatvoru. Pitajte Eda Misa.

Onomad, 1977, kada sam počeo da radim za MP, i dalje sam bio donekle naivan za nekoga ko je kao student radio na poslu profesionalnog učesnika kampanja u bostonskoj politici, a potom služio u vojsci kao oficir. U početku sam voleo svoj posao u „Glavnoj pravdi", kako smo nazivali sedište MP-as. Davali su nam žetone za autobus da se odvezemo na Kapitol hil i slušamo ročišta u saveznim krivičnim slučajevima pred Vrhovnim sudom.

Jednom, i ne znajući to, sedeo sam kraj okrivljenog u slučaju ubistva - bio je to vojni lekar i pripadnik Zelenih beretki koji je pobio celu svoju porodicu. Kasnije sam saznao da je jedan od njegovih prvih branilaca bio bivši specijalni asistent vrhovnog javnog tužioca. To je bio pravnik iz Ministarstva pravde koji je oslobodio sve one direktore američkih korporacija koji su ostali u Nemačkoj kako bi pomagali svojim nacističkim klijentima. Ti privrednici su bukvalno pomagali i bodrili neprijatelje za vreme rata. Svi ti izdajnici su u prugastim odelima boravili u zajedničkom zatvorskom logoru sa šifrovanim imenom „Pepeljara".

Zatvorski logor je bio pod upravom Britanaca, ali svi stražari su bili Amerikanci. Jedan stražar mi je godinama kasnije rekao kako se jedan od pompeznih zatvorenika hvalio da će se za njega pobrinuti prijatelji iz Čejs Menheten banke. „Jeste li sigurni da će želeti uopšte da čuju za vas?", upitao je stražar, siguran da nijedna američka firma nikada neće pomoći nikome optuženom za izdaju.

Zatvorenik je bio u pravu. Stražar je pogrešio.

Specijalni asistent vrhovnog tužioca Sjedinjenih Država zatvorio je sve slučajeve izdaje u okupiranoj Nemačkoj. Niti jedan direktor bilo koje firme nije otišao u zatvor zbog poslovanja sa nacistima, kako u Americi, tako ni u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ministarstvo pravde je sve to zataškalo.

Više od stotinu američkih izdajnika vraćeno je kući posle mnogo unosnih godina u Hitlerovoj službi. Originalni vojni dosijei o istragama, pod šifrovanim imenima još su nedostupni zbog „zaštite privatnosti" umešanih američkih građana. Jedan oficir američke obaveštajne službe, Alen Dals, iskoristio je svoj položaj u OSS-u kako bi zaštitio sebe i svoje klijente od istrage o pranju nacističkog novca preko Amerike. Pored Dalsa, predsednik Frenklin Ruzvelt je stavio sopstvenog potpredsednika i vrhovnog tužioca pod nadzor radi zaštite onih američkih privrednika koji su imali komercijalne veze s Trećim rajhom.

Pošto je britansko prisluškivanje ukazalo na to da su preko desne ruke FDR-a procurele poverljive informacije jednom pronacističkom švedskom privredniku, FDR je brzo zamenio svog potpredsednika Harijem Trumanom, koji je bio ugledan zahvaljujući dvopartijskoj istrazi korupcije u američkim firmama.

Na žalost, predsednik Ruzvelt nije izvestio Trumana o istrazi protiv Dalsa i vrhovnog tužioca, pa je Truman obojicu zadržao posle Ruzveltove smrti. Predsednik Truman takođe nije znao da je FDR dozvolio da britanski timovi atentatora ubiju pronacističke američke privrednike u Njujorku. Pominjanje američko-nacističke saradnje i britanskih timova atentatora bilo je cenzurisano u prvobitnom izdanju ove knjige, zajedno sa svakim pominjanjem uloge Vatikana u pranju nacističkog novca preko američkih korporativnih investitora.

Takva cenzura samo dokazuje da sam pre skoro trideset godina pošao pravim putem.

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane