Natrag

Životopis

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (14)

Roman pušten iz zatvora

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

U prvoj polovini osamdesetih godina umalo mi se nije desilo da dobijem adresu!

U tih pet godina komunistička vlast je tačno definisala gde mi je mesto. Ne kažem da je to uradio neki komitet, ali odluka je bila jasna: Ivan Ivanović ne može da igra u državnoj reprezentaciji! Neka tavori u Srpskoj ligi! Ne dozvolite mu da postane Miloš Milutinović! (Čitaoci znaju da je ovo pozajmljeno iz „Crvenog kralja".)

Da krenemo redom. Najpre, problem mog zapošljavanja. Bilo je jasno da mi neće dati da radim u školi, jer sam kao čovek kome se sudilo moralno-politički nepodoban da vaspitavam omladinu. Uzalud sam obigravao škole, konkurisao gde god se ukazalo mesto, unapred sam bivao odbijen. Direktori škola su me držali na crnoj listi!

Pošto sam po presudi Vrhovnog suda ostao neprijatelj, nisu mi dali da radim u nekoj redakciji. Baš u to vreme se vodila kampanja da se smanji broj ili potpuno ukine položaj samostalnog umetnika. Većina nas parametara za meru izdržljivosti, nije imala ama baš nikakvog prihoda a država je na nama štetila. Stoga se došlo na ideju da se slobodnjacima ponudi neki posao, pa ko to odbije neka sam snosi odgovornost za sebe. Skida se sa sledovanja!

Preko Udruženja književnika smo dobili upitnike da se izjasnimo o svom statusu. Razume se da sam štiklirao rubriku prihvatio bih posao. (Čak sam dodao bilo kakav!) No od posla nije bilo ništa, zaposlili su se neki podobni pisci po redakcijama, među njima i tvorac definicije o samostalnom umetniku kao jedinici mere izdržljivosti Branislav Petrović. (Brana je dobio mesto urednika poezije u Prosveti.) Mene je pozvao zamenik ministra kulture, Milan Ranković, da mi saopšti da državni posao ne mogu da dobijem. (Kao Domanović!) Ipak, ponudio mi je prevremenu penziju. Kažem Milanu da imam 41 godinu, da sam zdrav, da nemam staž...To nije tvoja briga! Koliko je supovaca penzionisano sa godinama manjim od tvojih...

Kad sam bolje razmislio, Ministarstvo kulture mi je ponudilo šta se moglo. Milan mi kaže: "Uzmi penziju, a za pisca se bori! Plima i oseka se smenjuju, u Partiji će ponovo da dunu liberalni vetrovi...Nećemo moći da te ne priznamo. Dotle, nećeš biti na ulici...".

Ostalo je bilo stvar tehnike. (Već sam opisao kako su me doktori-pisci Bogdan Šekler i Čeda Brašanac penzionisali. Hteo bih da verujem da su ovi časni ljudi to uradili samoinicijativno, ali nije tako. O tome je postignut partijski dogovor, kao što je postignut dogovor da ne idem u zatvor. Više od ovoga ne znam.)

Stotinu "slobodnih ludaka" u invalidskoj penziji

U invalidsku penziju sam otišao u junu 1981. godine, u minimalnom iznosu. Bar više nisam morao da se muvam po Zavodu za osiguranje, sa taksistima, raznim zanatlijama, privatnim profesijama... (Opet moram da govorim u zagradi. Koliko znam, tad je penzionisano oko 100 slobodnim umetnika! Svi smo otišli u penziju iz psihičkih razloga. Toliko smo nervno oboleli da ne možemo da stvaramo. Napisao sam: "...Nikad dotad u srpskoj književnosti nije bilo toliko ludaka!")

Jedan od razloga zašto sam prihvatio državnu ponudu o prinudnom penzionisanju bio je taj što sam godinu dana ranije izgubio adresu koja mi je bila na dohvat ruke: najurili su me iz Duge. Da ispričam tu storiju...

Mene je u Dugu odveo pisac Žika Lazić. Žika je bio jedan od najboljih naših novinara, pogotovo su mu bile dobre reportaže. Ja sam u Zapisu objavio njegov roman „Glumac", u kojem se on obračunava sa glumcima koji su igrali u njegovim serijama. Glavni junak „Glumca" je pljunuti Ljuba Tadić, a nije bilo teško prepoznati i Stevu Žigona.

Duga je važila za liberalni list, a glavni urednik je bio sportski novinar Velimir Vesović. Međutim, pravi urednik iz senke, spoljni urednik (nigde to nije bilo na drugom mestu!), bio je satiričar Brana Crnčević, koji je morao da ode iz Ježa posle sukoba sa Hrvatima. Ustvari, glavni mentor Duge je bio političar Branko Pešić, dugogodišnji gradonačelnik Beograda. Duga je važila za opozicioni list, u kojem su mogli da nađu utočište disidenti kao što je pisac „Crvenog kralja".

U Dugi sam dobio sportsku kolumnu i držao sam je gotovo dve godine, 1978. i 1979. Žika Lazić je radio da dobijem stalno zaposlenje, i Branko Pešić mu je to obećao. Ali onda se još jednom u mom životu umešao slučaj komedijant.

U prvoj polovini 1980. godine je umirao „najveći sin svih naših naroda i narodnosti" Josip Broz Tito. Dok je on ležao u kliničkom centru u Ljubljani, Duga je objavila nekakvu fotomontažu sa tigrom bez noge, koja je mogla da aludira na Tita kome su lekari amputirali nogu. Nastala je munjevita čistka, redakcija je najurena, zbog greške u uređivačkom konceptu.

Žika Lazić je oteran u prevremenu penziju, Velja Vesović je skrajnut u uzgredna izdanja...Maknut je i Brana Crnčević, za koga mogu da kažem da nije bio moj zaštitnik, iako bi to bilo logično. Zamerio sam mu se što sam napravio intervju sa velemajstorom Dragutinom Šahovićem, koji nije bio šahisti amateru po volji. Naime, u vreme meča za šahovskog prvaka sveta između Korčnoja i Karpova, na pacifičkom ostrvu Baliju, Duga je poslala za izveštača sa meča amatera Crnčevića a ne velemajstora Šahovića.

Da Brana ne bude sam i ne dosađuje se na Tihom okeanu, redakcija Čika je poslala Matiju Bećkovića, pa su se dva najistaknutija disidenta više od mesec dana baškarila o državnom trošku na ostrvu sa najboljom klimom na svetu (uvek proleće!). (Brana Crnčević je o tome napisao knjigu „Emigrant igra", a Bećković se samo baškario, nije imao gde da izveštava.) Šahović je to kritikovao u tom intervjuu, koji nije objavljen, jer je Brana to sprečio. (Iz tog intervjua je nastao moj roman „Niški gambit" u kojem velemajstor iz Niša figurira kao književni junak.)

Razume se da novi glodur Duge (avaj, ne mogu da mu se setim imena!) nije hteo da čuje za nastavak saradnje sa mnom. U moju kolumnu je doveo poznatog sportskog novinara Dragana Nikitovića, koji je bio urednik sportske rubrike na Televiziji. U svom usudu, ja sam se bio zamerio i ovom titoističkom asu, jer sam u Dugi negativno pisao o njegovoj knjizi o bokseru Mati Parlovu, koju je BIGZ objavio u džepnom izdanju. Meni je u Dugi odmah sledila Nikitina noga, pa sam se još jednom, sad mogu da kažem, ne znam po koji put, našao na ulici. (Sledio je poziv Milana Rankovića za invalidsku penziju).

Roman po meri Udbe

Prognoza Milana Rankovića da će posle oseke da dođe plima i da na obalu vrati neke stvari koje su silom odnete, donekle se obistinila. Naime, početkom osamdesetih godina vratile su se neke slobode, pa se stvorio prostor za rehabilitaciju nekih nepravedno uklonjenih i zanemarenih književnih dela. U mom slučaju, dogodio se BIGZ!

BIGZ je bio velika izdavačka kuća, ali u ozbiljnoj krizi. Posle čistke liberala, komunisti su za direktora BIGZ-a doveli Vladimira Stojšina, bivšeg sekretara UKS, koji je vlastima činio određene usluge, pa su ga pobednički konzervativci nagradili. Stojšin je bio nesposoban da vodi veliku kuću, uglavnom ličan jer je objavljivao svoje drugare i zemljake. Kako je Žika Lazić kod Stojšina jako dobro stajao (veza još iz NIN-a), uspeo je da u okvirni izdavački plan ubaci moj roman „Jugovac", kojeg sam u međuvremenu bio završio. (O „Jugovcu" ću kasnije.)

Nevolja je bila u tome što je Stojšin napravio velike gubitke, štampao pisce koji se nisu prodavali, pa je BIGZ bio zreo za stečaj. No ne bi Stojšin zbog toga stradao (gubitke su pravili svi izdavači!) da se nije nameračio na Miodraga Bulatovića. Ovaj, po mnogo čemu kontroverzni pisac, nakon uspešnog izleta u inostranstvo (prevodi, dobre kritike), odlučio je da se vrati na domaći teren i državnim pečatom overi svoju internacionalnu slavu. Godine 1975, dakle, posle Titovog državnog udara, objavio je u BIGZ-u antiemigrantski roman „Ljudi sa četiri prsta". Roman po meri Udbe! Titovi politički protivnici u emigraciji su prikazani kao okoreli zločinci, opasni teroristi, politički šljam, koji valja istrebiti, što je Udba inače činila. Komunisti su ovaj roman prigrlili, dali mu NIN-ovu nagradu, učinili ga bestselerom, a BIGZ ga je 1976. godine uvrstio u svoju čuvenu Džepnu knjigu.

Problem je bio u tome što je Miodrag Bulatović hteo u BIGZ-u sabrana dela, a Vladimir Stojšin je bio švorc, u ogromnim dugovima. Naravno da Stojšin nije bio protiv Bulatovićevih sabranih dela, ali je tražio finansijsko pokriće od države. Pošto do toga nije došlo, Bulatović se svom snagom svoje eruptivne prirode okomio na Stojšina, okrivljujući ga za propast BIGZ-a. (Takvu kampanju će Bule kasnije voditi protiv Danila Kiša!). I uspeo je ovaj lažni disident da smakne pravovernog komunistu! Stojšin je otišao u prevremenu penziju, kao i pisac ovih redova.

Država je odlučila da otpiše BIGZ-u dugove i dovede novu upravu na čelu sa piscem Vidosavom Stevanovićem. To je bila srećna okolnost za mene. Vidosav mi je puštao tekstove u Književnoj reči, a „Arizane" je znao još iz Prosvete, gde je bezuspešno pokušavao da ih proturi. („Arizani" su svuda odbijeni: u DOB-u, u Prosveti, u Narodnoj knjizi, u SKZ-u... ). Jednostavno mi je poručeno da to u Titino doba ne može da bude objavljeno. Istina, odlomke sam objavljivao u Ježu, Književnim novinama, u Savremeniku... još ponegde. Za tekst u Savremeniku, Miodrag Pavlović: Prelepo! Ali kao knjiga „Arizani" nigde nisu mogli da prođu.

Razume se da je Vidosav Stevanović poništio sve što se pre njega radilo u BIGZ-u, krenuo je iz početka. Stradao je i moj „Jugovac", koji je bio u Stojšinovom izdavačkom planu. Ali, Vidosav nije poništio mene: zatražio mi je „Arizane". Tako je moj roman, posle višegodišnjeg tamnovanja, pušten iz zatvora 1982. godine. Iako je posle Tita bio Tito, Titina vremena su ipak bila prošla. „Arizani" u bili prećutani od zvanične kritike, ali su osvojili čitalačku publiku.

Još u štampariji BIGZ-a radnici su ih čitali!

Zamalo da dobijem dobru adresu...

No to nije bilo sve. Jedan nekonformistički i smeo reditelj, Radoslav Zlatan Dorić, zaposlen kao umetnički direktor Pozorišta na Terazijama, došao je na ideju da na scenu svog pozorišta postavi Crvenog kralja. Ideja luda, sumanuta, ali baš zato privlačna. Predstava po zabranjenoj knjizi, pa gde to ima? (Nova generacija bi rekla: Ima, ima, al kod braće Grima!)

Zlatan se meni obratio da napravim dramatizaciju, a ja sam je već imao, jer sam je pravio za reditelja Dejana Đurkovića, koji je hteo da snimi film. Od scenarija sam napravio dramu, tako je nastala „Fudbalska groznica šezdesetih".

Ipak, Dorićeva inicijativa nije prošla u Pozorištu, jer nad umetničkim direktorom stoji partijski direktor. Onda se Dorić dosetio, zakucao je na pravu adresu, kod studenata. Ovi su imali svoje amatersko pozorište DES (Dramski eksperimentalni studio) u Studentskom gradu. Gotovo se podrazumeva da je šezdesetosmaški Crveni kralj bio njihova knjiga i da će predstava „Fudbalska groznica šezdesetih" njih da predstavlja. Pozorište DES, na čelu sa buntovnom i nesavitljivom direktorkom Nađom Dacić, prepoznalo je sebe u Dorićevom projektu. Udba tu ništa nije mogla!

Premijera „Fudbalske groznice..." zbila se 11. aprila 1983. godine u prepunoj sali Doma kulture Studentski grad. Na predstavu je došla sva opozicija, pa se može reći da je to bio kongres beogradskih opozicionara! A predstava je bila čudesna! Zlatan Dorić je za dva sata, koja su prošla kao dva minuta, uspeo da na sceni ispriča celokupnu posleratnu srpsku istoriju. Nikad dotad pozornica nije bila puna kao u Dorićevoj predstavi.

Inače, Udba je ipak uspela da makne predstavu. Nijedan pozorišni kritičar je nije prikazao. Uprava Doma kulture je neredovno stavljala na repertoar. Predstava nije dobila finansijsku podršku, nije mogla da bude mobilna. Na festivalu pozorišnih amatera, na kojem je DES redovno pobeđivao, Udbin žiri, na čelu sa, avaj, dramskim piscem Slobodanom Stojanovićem (kasnije je napravio veoma zapaženu TV seriju „Više od igre", sa fudbalskom tematikom, ali komunističkom porukom, Kako je KPJ pomoću fudbala rušila kapitalizam u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata) u potpunosti je ignorisao Dorićevu predstavu! Dodeljeno je mnoštvo nagrada, nijedna „Fudbalskoj groznici...!". I sad vidim jednu studentkinju, koja je, inače, imala epizodnu ulogu u predstavi, kako gotovo rida uz povike: "Lopovi, pokrali ste nas!"

Udba je mogla da računa na prirodni odliv studenata, jer bližio se junski ispitni rok, studenti nisu mogli da žrtvu u svoje ispite zarad ometane predstave. Tako se „Fudbalska groznica šezdesetih" sama ugasila (bilo je desetak izvođenja, na jesen predstava nije mogla da bude obnovljena), pa vlast nije morala da poteže tužioce, sudove...Ipak, država je kompenzovala rad studentskog pozorište, pa je na narednom festivalu DES dobio sve nagrade!

O Dorićevoj predstavi je napisan samo jedan tekst, aliproročki! Naime, u Dugi, u broju 262 (22. oktobar - 5. novembar 1983) pojavio se tekst tada početničkog novinara Milomira Marića, "Povratak Crvenog kralja"! (Milomir Marić je danas veteran, uspeo je na volšeban način da preživi sve političke mene i čistke; napisao je izvanrednu knjigu „Deca komunizma")

Tekst praktično nagoveštava moj kambek u srpsku literaturu! I zbilja, uskoro je BIGZ objavio izdavački plan za Džepnu knjigu za 1984. i 1985. godinu u kojem se našao i moj Crveni kralj !

Gotovo da sam dobio dobru adresu: Arizani dobili drugo izdanje, Crveni kralj ponovo štampan (ovoga puta u 50.000 primeraka). Postajem prvi laureat novopokrenute Bigzove nagrade, još malo pa da budem proglašen državnim piscem! Još će komunisti da me slave i stave u čitanke!

Ali to je bila samo prva strana medalje, vidljiva. Druga strana, nevidljiva, bila je odlučujuća. Samo je budala mogla da poveruje da se Ivan Ivanović ponovo dogodio. Događaji koji su sledili to su jasno pokazali.

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane