Natrag

Postdemokratija

Snajper ili Kalašnjikov?

Dva su medijska skandala političkog karaktera obeležila početak decembra i u oba se zahteva likvidacija izvesne hobotnice koja ugrožava našu državu. U prvoj verziji Dragana Jbg Vučićevića, hobotnica radi o glavi premijera lično, pa je on na nju otvorio rafalnu paljbu rešetajući nasumice po ambasadorima, ministrima, novinarima, tajkunima, policajcima. Po drugoj verziji dr Andreja Fajgelja, sasvim obrnuto, hobotnica je u samom vrhu vlasti i davi sve nas tako što isisava život iz Srbije. Za njenu likvidaciju on je angažovao hitmena Marka Kovačevića koji preferira snajper. Neki su osudili više prvog, a neki drugog ratobornog patriotu, a onda se zajednički obrušili na Tabloid koji je jedini preneo oba, kako bi čitaoci mogli da vide kakvih nas sve ima i kakva nam se sve rešenja nude za izlazak iz krize. Sa Vučićem ili na njemu, zaključuje Mile Isakov, Tabloidov kolumnista, dugogodišnji novinar i potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Mada naslov "Samo snajper Srbiju spašava", parafrazirajući nacionalni mit nastao pogrešnim tumačenjem četiri slova S na državnom grbu, koja zapravo nisu slova, dovoljno govori o stavu Tabloida, svi čistunci su na njega nasrnuli u želji da dokažu svoju pravovernost. Neka im bude, Tabloid nema takvih ambicija i već je oguglao na neprestane napade i pretnje.

Ali moram da upitam doktora nauka na privremenom radu u MUP-u, koji je mahao primerkom Tabloida na konferenciji za medije, zašto je snajper opasniji od automatske puške? Zato što je precizniji? Zašto bi za društvo bio opasniji papirnati snajperski hitac dr Andreja Fajgelja od rafalne TV paljbe Dragana Jbg Vučićevića, koji na sve strane bljuje optužbe i presude za najteža krivična dela, šireći paniku i strah? Zato što se ne zna koga je snajperista ciljao, pa to može biti bilo ko, ili zato što svi znaju ko je meta, mada strelac to nije rekao. I pogodio, mada nije opalio. I neće, jer pas koji laje ne ujeda. A, ako ima budala koje može time da navede na tako glupo rešenje koje to nije, za to ne može biti kriv onaj ko je to objavio radi znanja i ravnanja.

Zar od snajpera nije opasnije kad neko nasumice ispali rafalnu paljbu, jer u tom slučaju zasigurno može biti žrtava i među slučajnim prolaznicima. A svi su prolazni. Kao što iz snajpera može biti ispaljeno samo nekoliko metaka, a iz automatskog oružja desetak puta više, tako je i oružje iz kojeg je pucao Jbg Vučićević, TV Pink sa milionskim auditorijem, mnogostruko opasnije od Fajgeljevog bloga koji prati možda par stotina prijatelja, pa čak i Tabloida, koji ga je preneo, jer i nas preko interneta čita tek nekih 150 hiljada ljudi.

Da se ne zamajavamo, i u jednom i u drugom slučaju zapravo je reč o Aleksandru Vučiću, jer jedan bi da ga sačuva na vlasti po svaku cenu, drugi bi da ga nema, takođe ne birajući sredstva. Ne prihvatam ni jedan ni drugi stav, još manje njihove metode. Ali, potpuno sam indiferentan prema njihovom lupetanju i stoga iznenađen ozbiljnim razmatranjima njihove pojave.

I onaj sa Kalašnjikovim i onaj sa snajperom, izrasli su iz istog šinjela kao i Aleksandar Vučić, koji je sa skupštinske govornice zagovarao streljanje sto Muslimana za jednog Srbina. Ista je to škola, to su njegovi ljudi, samo što je jedan još oduševljen njime a drugi razočaran, pa je za prvog heroj a za drugog izdajnik.

Jedan tvrdi da nam nema života bez njega, a drugi da ga nema sa njime. Ali u suštini, ista je to matrica, i jedan i drugi bi da mogu streljali, njegove protivnike ili njega, svejedno. I nije problem što takvi postoje i što dobijaju priliku da se oglase, takvih je uvek bilo i biće, a kad su već tu treba to i da znamo, problem je u društvu koje oni mogu da ustalasaju, društvu u kojem se na takvim pojavama i spodobama meri i dokazuje sistem vrednosti u politici i novinarstvu. Problem su brojni političari i analitičari koji danima smatraju o tome da li je u toku državni udar koji je proglasio pomahnitali Jbg Vučićević. Problem su i svi oni novinari i mediji koji to prenose kao ozbiljnu temu, a ograđuju se od Tabloidove naslovne stranice koja sve to ilustruje i sprda se sa time. I od koleginice Olivere Kovačević, koja je sasvim logično primetila da bi i Jbg Vučićević mogao malo na posmatranje, ali i na poligraf, koji je ova vlast proglasila za vrhunac demokratskog utvrđivanja istine.

Poligraf demokratija

Kada bi poligraf zaista bio najvažniji i konačan dokaz, trebalo bi ga uvesti i na televiziju, u sve političke emisije i intervjue, pa da i svi građani mogu da se uvere u istinite laži naših političara. Kada bi se preko svake izgovorene neistine onih iz vlasti i opozicije, političkih analitičara i istraživača javnog mnenja, oglašavao zvučni signal, ne bismo mogli da razumemo ni dve suvisle rečenice. Ali, to bi bilo tako samo ako bi, kao u rijaliti programima za psovke, za svaku laž neko uključivao pipser, jer detektor laži to nije u stanju. Poligraf, koji beleži samo psihološku reakciju pri laganju, ne bi stvarao toliku buku jer oni su ogrezli u laži toliko da nemaju grižu savesti kad ih izgovaraju, nije im čak ni neprijatno. Oni žive u laži i veruju u njih. Njihov život je lažan. Oni su lažni. Prema tome, oni su imuni na detektor laži.

Sa uključivanjem poligrafa u političke TV emisije, ne bismo došli do istine, ali bismo se uverili u sve njegove nedostatke, zapravo, bio bi to dokaz da detektor laži nije nikakav dokaz i da oni koji ga tako predstavljaju lažu.

Na ideju da se svi učesnici u političkim emisijama priključe na poligraf došao sam gledajući intervju sa Aleksandrom Vučićem u emisiji Upitnik na RTS, u kojoj je nastupio istog dana kada je ministar policije slavodobitno saopštio javnosti kako je premijer položio na detektoru laži povodom državnog udara koji se nije dogodio. Kada nam je, dakle, sa najmerodavnijeg mesta saopšteno da predsednik vlade govori istinu, i samo istinu, tako mu bog pomogao. Sa tim sertifikatom Vučić se toliko razmahao u emisiji, da je sam počeo i da je vodi, sam sebi da postavlja pitanja i daje odgovore, diveći se svojim fantazmagorijama. Kada bi postojao detektor koji zaista reaguje na neistine, pregoreo bi te večeri.

Dakle, da se objasnimo, šta je poligraf...

To je mašina koja beleži neke fiziološke promene kod ljudi dok svesno izgovaraju laži sa namerom da izbegnu za njih neprijatnu istinu. Savest, ako je imaju, buni se, pa se to odražava na neke telesne reakcije, kao što su ubrzani puls i disanje, grčenje nekih mišića, povišenu temperaturu, pritisak, znojenje. Ali to nije nikakav dokaz da je svako sa takvim reakcijama nešto zgrešio. Naprotiv, uveren sam da bi se kod mnogih ljudi sa savešću, sve to pokazalo već samim priključenjem na taj aparat, jer ozbiljan čovek odmah bi osetio povećanu odgovornost i nelagodu zbog toga. Kao što mnogima skoči pritisak već samo zbog toga što su priključeni na aparat za njegovo merenje. To je prirodan strah, ali ne zbog laži koje bi da namerno izgovori, već zbog mogućnosti da se slučajno ne omakne kakva nepotpuna ili pogrešna informacija, neki netačan podatak, što je moguće uvek a naročito pod stresom. A, stres mora doživeti svaki moralan čovek kad ga stave na detektor laži pa počne da razmišlja, šta ako to što ja znam nije dovoljno, ako moja saznanja nisu potpuna, ako nešto nisam dobro čuo, video ili razumeo, ako sam obmanut, šta ako moj odgovor ne bude dovoljno precizan i jasan? Kod ljudi bez pameti i morala nema takvih dilema, pa nemaju ni takav problem sa poligrafom. Kod ljudi kojima je laž profesija, još manje. A, šta ćemo tek sa ljudima koji veruju u svoje laži?

Zbog svega, poligraf se u pravosuđu ne uzima kao dokaz. On se koristi isključivo u policiji, i opet ne kao dokaz, nego kao pomoćno sredstvo u istrazi, tek da ukaže na moguće sumnjive osobe. Dakle, detektor laži ne utvrđuje da li je neko kriv ili ne, već samo da li je potencijalno sumnjiv, kako bi se istražni organi njime više pozabavili i tragali za dokazima u onim stvarima o kojima je njegova izjava bila nesigurna. Naravno, sa punom svešću o tome da se to može dogoditi svakom iz raznoraznih razloga. Znači, poligraf samo najavljuje mogućnost za sumnju koju onda treba proveriti i dokazati.

Otkud to da se kod nas u poslednje vreme poligraf tako često koristi u političkim obračunima pri čemu vlast, koja ima eksluzivitet na njemu, uporno pokušava da ga predstavi kao ključni dokaz i argument, da na osnovu njegovih rezultata, koje uzgred niko nije video, saopštava definitivne zaključke i donosi javne presude. Ovaj je prošao na poligrafu, znači da je čist, a ovaj je odbio poligraf, znači da je kriv.

Prepoznavajući nepoverenje u takve zaključke bez pravog uvida u postupak, jer mogao je na poligrafu neko položiti i ako pogodi da je danas četvrtak, u slučaju premijera Vučića se saopštavaju i pitanja na koja je odgovarao dok je bio priključen na taj moralni EKG. Nepobitno je utvrđeno da premijer nikad nije video dotičnu osobu i nije sa njome bio u kafanskom podrumu, saopštio je ponosno ministar. Pa šta? To još uvek ne znači da nije sa njime komunicirao preko posrednika ili na neki drugi način. A još manje znači da premijer uvek govori istinu.

Voleo bih da vidim krivulju na poligrafu, dok odgovara, recimo, na neka od ovih pitanja: Da li je tačno da ste ispunili sva obećanja koja ste dali u izbornoj kampanji? Da li je tačno da ne kontrolišete medije? Da li je tačno da ste smanjili broj nezaposlenih? Da li je tačno da su najmanje penzije posle povećanja od 1,25% veće nego ikad? Da li je tačno da su ljudi iz vašeg vojnog obezbeđenja slučajno sreli vašeg brata, za vreme gej parade? Da li živite samo od plate? Da li je tačno da vi nemate nikakav lični interes i baš nikakve materijalne koristi od vlasti? Da li je tačno da se ne mešate u rad pravosuđa? I detektor laži bi pocrveneo, ali Vučić ne.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane