https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga strana

Književnik, Srđan Volarević, o Vučićevoj katoličko-protestantskoj novogodišnjoj "poslanici"

Odlazi, dok još imaš vremena!

Tekst srpskog književnika Srđana Volarevića o Vučićevoj televizijskoj "poslanici", koji je prvobitno ponuđen portalu "Novi Standard" (a vlasnik tog portala Željko Cvijanović odbio da ga objavi!), našao se na internet stranici Vaseljenske TV. Magazin Tabloid ga prenosi u celini. Vučićeva poslanica pokazuje koliko ovaj šizofrenik, koji je dvadeset godina pozivao Srbe na sveti rat protiv zapadnih okupatora, danas mrzi svoje sunarodnike, opisuje ih kao umobolne, nasilnike... On je, da podsetimo čitaoce, sin Fahri Musliua, Albanca sa Kosova, sa kojim ga je zanela majka Angelina

Srđan Volarević (Vaseljenska TV)

Naš, srpski, najnoviji mesija, počastvovao nas je novogodišnjom poslanicom, skromno oslovljenom „autorski tekst" (objavljen 31. decembra u Večernjim Novostima, a prenet na sviim te-ve stanicama, primetba MT).

Hvala mu na tom činu. Zaista, bez ironije, bez cinizma, bez humora! Hvala mu. Ko ima pameti nad ovim tekstom najzad će progledati, ko nema neka se osloni na onoga ko je ima, nek ga potraži i među prijateljima, ali i među njihovim prijateljima

Poslanica je pisana za rimokatoličku pa time i za protestantsku Novu godinu. (Ne odnosi se na one koji su izašli na ulice da protestvuju.) A autor je Aleksandar Vučić, predsednik vlade Republike Srbije.

Dakle, nije to upućeno Srbima koji to žele da budu i ostanu, nego onima koji su već jednom nogom, i po praznicima, uveliko tamo negde na Zapadu, kuda sve više odlazi mladi svet upravo podstican i vladalačkom delatnošću našeg vrlog predsednika vlade, kao da će sutra izbori, kako kaže njegova desna ruka, veštačko plave kose, ponekad blajhane.

Da je her prezident u izboru Nove godine načisto omanuo, okrenut modernim, praktičnim, savremenim tokovima kazuje činjenica da se nije ravnao po postojećoj kopiji Solomonovog hrama u Sao Paolu, gde će se, ako već nije, ustanoviti nova era čovečanstva, sa najvećim humanistom u istoriji ljudskog roda. A ta stvar je čak i iznad ekumenizma. Živi bili, to i ostali, pa videli. To će biti nešto nesravnivo veliko. Humanista kome će pokloniti svi vladari sveta.

U tekstu, onako unakrst čovek kada prošeta njime, naš drčni predsednik vlade, kao Švaba tralala drnda: „protestantska etika", pa „protestantska etika", a onda malo začini, marksistički, može biti po doktoratu građanke Vesne Pešić, „raditi, raditi i samo raditi". Nedostaje mu ono o 24 sata podeljena na osmice, za san, rad i odmor. Dakle, mesija naš dobro zna svoj mesijanski posao.

Sledeće, iz daljeg pabirčenja unakrst, ponovo i ponovo zapoveda menjanje svesti, iz onog srpskog, mitomanskog, nakaznog, divljeg, prostačkog i ratobornog, u mirotvornog, civilizovanog i vrednog čoveka protestantskog.

U tim okvirima, marksisti su obećavali, to građanka Vesna Pešić, veoma dobro zna, da će stvoriti novog čoveka, po istom kalupu, s tim što će mu najpre oduzeti sve, zemlju, imetak, poreklo, prošlost… a usput, da bi živeo u blagostanju, kao u Zemlji lotofaga, zemlji narkomana, gde je čovek podmiren u svim nagonima (naukom ustanovljeno), spariće, na primer, kravu i kozu, pšenicu i lubenicu, demokratija će biti na visokom nivou, ljudska prava isto… a hrane će biti za sve što se danas sa crnim slutnjama ostvaruje pod geslom GMO.

Ne mogu više da šetam unakrst po tekstu. Preveliku pažnju mu dajem. I sa utkane smetenosti i razastrtog košmara i čudovišnog haosa izaziva mi gađenje. Mnoštvo navoda, iskaza, citata, imena a ni jednog potkrepljenja, suvislog obrazlaganja, razložnog razvijanja misli - kao u kafanskom monologu hroničnog alkosa koji se leči od kokaina. Kao kada Maksim lupeta po diviziji, ili kada je Žika Obretković mudrovao kod pokojnog Minimaksa.

Muka mi je i gnušam se celog tog teksta, koji ključa od nebuloza, od razmetanja lažnim znanjima i još lažnijim uputstvima, nesuvislostima i budalaštinama, kretenizmima i idiotlucima, opskurnim imenima i maloumnostima… Samo ću reći, šta god her predsednik vlade mislio o protestantskoj etici, vidim da od silne zaljubljenosti u sebe i njoj sledstvene nesposobnosti da shvati da je manji od magarca koji trpeljimo može da ponese i više od 200 kila brašna, i ne zna šta je ta čuvena, ta slavna protestanstka etika. On kao da je pao sa Marsa.

Dokaz sledi. U poslednjih sto godina Nemačka, koja je kolevka te etike, u Prvom svetskom ratu krenula je da zgazi Srbe i Srbiju, šta god ko od srpske etike Srbiji pripisivao. Srbija nije pretila Nemačkoj, niti je ugrožavala njenu državu a još manje njene građane. Čak je nastojala da ima veoma korektne i obostrano korisne odnose. Posle rata Nemačka je ispušila a ostali su tragovi njene etike: zločin, zločin, zločin i zločin.

I pazi sad te etike: svedoči Crnjanski. Kada su u vremena mira, posle tog rata, uravnoteženi međudržavni odnosi, neka kobasičarska nemačka delegacija požele da vidi ratnike koji su Nemačku porazili. Na brzu ruku u Mačvi vlast iskupi seljake ratnike, u gunjevima, opancima, sa motikama, i u mirisu svojih oranica, i kada ih je ta nemačka gorda i ohola i osiona delegacija gledala, nije verovala svojim očima. I čija je etika sada životnija, gospodine drčni predsedniče vlade.

Sledeći nastup etike made in Dojčland sledi u Drugom svetskom ratu. Ponovo Srbi nisu pretili Nemačkoj, jeste da su njenog Hitlera zavrnuli za jedan nenarodni pakt, ali zbog toga krenuti u rat - to može smo nemačka etika. I svi znaju, ali naš drčni predsednik vlade ne zna, jedan mrtav Nemac vredeo je 100 (stotinu) mrtvih Srba, a jedan ranjeni Nemac 50 (pedeset) mrtvih Srba. I to je protestantska etika, bato i naš mister predsedniče vlade.

Ista ta etika stvorila je Nezavisnu državu Hrvatsku u kojoj su Srbi uništavani na civilizacijski potpuno nepoznat način, do razmera od kojih bi i holivudski tvorci horor fimova dobili napade muke i gađenja. Treba li reći da to nije bilo nepoznato nemačkoj etici. I te kako znali su nosioci te etike i čuvari lika i dela natčoveka, onoga koji je marširao ispred svakog nemačkog poduhvata.

I koji danas bestidno istupa usred Srbije u liku ambasadora sa čudovišnim zahtevima revanšizma, kao da je u svojoj kući, a ne u zemlji koju su njegovi i očevi, i dedovi i pradedovi obogaćivali protestantskom etikom u vidu zločina. Ne treba zaboraviti ohrabrenje nemačke etike tada dato Mađarima i Bugarima, da se vidi kako i oni imaju svoj prilog za protestantsku etiku.

Ili da navodim šta je ta nemačka etika radila po pravoslavnoj Rusiji, kakva su zverstva tamo sprovodili, ili naš drčni predsednik vlade to ne zna, pa i nije imao volje da se upozna, recimo, sa izveštajima sa Istočnog fronta italijanskog pisca Kurcia Malapartea. Ili on, kao zaljubljenik u dojčland etikus, Ruse gleda po nužnosti svog alter ega (koji je šef onom bebastom zalizanom Đinđićevom kabinetašu), kao ono na paradi, po kiši.

A šta mislite koliko Srba je „na privremenom radu" u Nemačkoj, od pada Rankovića pa do uvođenja sankcija i ponovnog nemačkog demonstriranja svoje etike 1999. godine. I koliko je za to vreme novca koje su Srbi tamo zaradili kao plata činovnika države otišlo u ruke onih koji su sproveli sankcije a koliko u ruke onih koji su naredili bombardovanje Srbije 1999. godine, i koliko je uniformi sašiveno za one nemačke vojnike koji danas čuvaju Albance od divljih, lenjih, neodgovornih Srba? I to je etika made in Dojčland.

Ali šta je protestantizam, kao da s nama tera sprdnju ovaj naš ser predsednik, ili on kao poslednji diletant pojma nema šta je etika. A ovde nije ni čas ni mesto da mu se drži predavanje o tom predmetu. Neka on popunjava rupe u svom znanju, daleko od ljudi, a nas Srbe neka ostavi na miru, budući opasan po društvo, po njegovu bezbednost i budućnost.

Zašto daleko? Tekst „autorski tekst" je školski primer kazivanja bolesnika od bolesti koja se zove šizofrenija. I to je ono što poziva na uzbunu, tuče na sva zvona i iz svih sirena, pa ko ne čuje, uši neka otčepi.

Letimični simptomi šizofrenije su: dezorganizovano mišljenje (to potvrđuje autorski tekst); emocionalne poteškoće, nedostatak reagovanja (besovi na konferencijama za štampu gde on drži razgovor sa samim sobom); teškoće u radu (zbog čega her prezident viče: već prvog januara ujutru u 7 biću na poslu); sumanute ideje (Srbin umesto šajkače treba da nosi alpsku kapicu, po mogućstvu sa perom - nešto slično onom što je nosio hibrdini Kekec, kao Brozova pionirka zna građanka Pešić ko je to).

I sad čovek da se zapita: kako je takav her i mister i ser dogurao do mesta onog koji kroji kapu života u Srbiji? Da i mi s njim delimo i njegovu protestantsko-marksističku ljubav prema radu, prezir prema sopstvenoj prošlosti, da umišljamo kako nigde nema neprijatelja Srba, da nam je Toni Bler veliki prijatelj… da s njim delimo njegovu šizofreniju.

Samo mi ne pričajte da je izneverio svog duhovnog ćaću Vojislava Šešelja, ili da je verolomno ostavio svoju izvornu stranku, a usput ispraznio stranačku kasu, zajedno sa Tomom Nikolićem! Pa Šešelj njega nikad nije uzimao za zbilju. I ko bi ga i uzimao kad on nije razlikovao rusku od srpske zastave, dok mu ćaća Šešelj nije odbrusio: „Idiote, maolumni, samo obrni srpsku zastavu i eto ti ruske".

Budući da šizofrenija ne garantuje najbolje pamćenje, teško da će se her premijer toga setiti.

Ključ svakog uspona među ljudima, u ovom svetu, palom svetu, uvek je preko drugih ljudi. Slava dolazi ne na lutriji, kao ni moć, još manje do vlasti da se stiže iz bubnja. Koliko pristalica, toliko vlasti.

Doduše u jadnoj i zapadnim ambasadama unesrećenoj Srbiji imamo i faktor Zapada. I nikog tu ne zanima, ič ni crnog pod noktom, ni čast, ni čestitost, ni poštenje, ni uvažavanje, ni obzir… ništa od onog čime su se krasili starovremski Srbi, iskovani na kosovskoj etici.

Dakle, naš ser prezident svoju moć duguje Srbima u Srbiji - a ne gosn ekselenciji Amerikancu koji ne poštuje svog domaćina, Srbiju. A ja pitam te njegove darodavce svoje volje ovom mister prezidentu, znaju li oni gde je mesto njemu, sad kad je na videlo izbilo saznanje da je on ipak patološki slučaj.

To isto pitam i Željka Cvijanović, urednika Novog Standarda, novina samo na internetu, kad je onomad onako lepo odbio da objavi moj tekst o zlogukom delanju ovog her prezidenta pri ustanovljavanju kulta smrti, sa objašnjenjem koje je više nego podastiranje svoje volje pod cipele ovog mistera premijera.

Za našeg vrlog prezidenta preporuka je: odlazi s vlasti dok je vreme, može se desiti da se pokaješ što to nisi učinio posle ove rimokatoličko-protestantske poslanice.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane