Natrag

Rusija

Došlo je vreme za realizaciju starog projekta, kanala Kaspijsko more-Persijski zaliv

Možemo i bez turskih moreuza

Nedavno, 16. januara, Iran se oslobodio većine ekonomskih i finansijskih sankcija, u čemu je veliku ulogu odigrala Rusija, a već nakon nekoliko dana zaključio je prvi međunarodni sporazum. Šta mislite s kim? Sa ruskom kompanijom Lukoil, za istraživanje naftnih izvora u jugozapadnom delu zemlje. Iznos transakcije nije veliki, 6 miliona dolara, ali je važna sama činjenica da je to dogovoreno. Ona pre svega svedoči o velikom poverenju koje postoji između Teherana i Moskve, iako smo mi, faktički, konkurent Iranu na svetskom tržištu nafte, tvrdi Artur Bagirov u tekstu pisanom za ruski portal Stoleće

Artur Bagirov

Obično se za istraživanje nafte i gasa angažuje neka „treća strana". Ali, ovo je poseban slučaj. I ne samo zato što je 2003. godine, kada je Iran još bio slobodan od ograničavajućih mera Zapada, Lukoil zajedno sa švedskom kompanijom Statoil otkrio dva naftna polja na iranskoj teritoriji. Još pre skidanja sankcija, u oktobru prošle godine, posle pregovora sa ministrom energetike Ruske Federacije Aleksandrom Novakom, ministar informaciono-komunikacionih tehnologija i kopredsednik Međuvladine rusko-iranske komisije za trgovinsko-ekonomsku saradnju, Mahmud Vaezi, izjavio je da Iran i RF nameravaju da povećaju finansiranje zajedničkih projekata sa tadašnjih 1,8 milijardi dolara koje se izdvajaju za bilateralnu saradnju, na 5 milijardi. A u srednjoročnoj perspektivi, suma zajedničkih projekata može da poraste do 35-40 milijardi dolara.

Ruski ministar je primetio da se trenutno niz projekata već nalazi u poslednjoj fazi razrade i da su čak potpisani i parafirani predlozi sporazuma. „Teško je pronaći oblast u kojoj ne sarađujemo ili se ne spremamo da sarađujemo u budućnosti", rekao je Vaezi. A. Novak je istakao: „Reč je, konkretno, o elektrifikaciji pruga, to su projketi vredni 4,5milijarde evra... Ključni partner ovde je Ruska železnica, jer se pregovori vode sa nacionalnom Iranskom železnicom."

Jasno da do ovako široko postavljenih ekonomskih odnosa nije moglo da dođe preko noći, oni su se razvijali decenijama.

Istorija rusko-iranskih odnosa počinje oko 1890. i u velikoj meri je vezana za projekat plovnog kanala Kaspijsko more - Persijski zaliv, koji su ruski inženjeri razradili u periodu 1889-1892. godina. Taj projekat obezbeđuje najkraći izlaz Rusije u Persijski zaliv i Indijski okean, i zaobilazi turske moreuze Bosfor i Dardanele.

Podsticaj za projekat bio je kolektivno odbijanje Engleske, Francuske, Austrougarske i Nemačke da podrže ruski projekat iz 1878. godine u vezi sa Bosforom i Dardanelima koji je predviđao rusku kontrolu nad moreuzima i razmeštanje na njihovim obalama ruskih vojnih baza. Stvar je u tome da se više od polovine ruske spoljnotrgovinske razmene vršilo preko tih moreuza. Upravo su tim putem intervencionisti koje je podržavala Turska, ne jednom prodirali u Crno more i približavali se ruskim granicama.

Jedan od glavnih strateških zadataka Zapada uvek je bilo očuvanje zavisnosti Rusije od maršrute kroz pomenute moreuze. Nije slučajano da je 1997. godine, antiiranskim sankcijama SAD, obuhvaćen i projekat Kaspijsko more-Persijski zaliv. Tačnije, pod finansijske i ekonomske sankcije dospele su kompanije i/ili države koje su pružale podršku Iranu u realizaciji ovog projekta. I iako se politika sankcija SAD prema Iranu postepeno revidira, još nije jasno da li će biti skinute sankcije koje se odnose na pomenuti projekat. Čini se malo verovatnim, tim pre što u SAD počinju da se čuju glasovi o tome da ne samo što treba vratiti sankcije, već i proširiti spisak ograničenja u odnosu na prethodne sankcije. Pritom, pod američkim sankcijama se nalazi i Rusija, a taj projekat ima za nas strateški značaj. Kao što je imao i u prošlosti.

Zajednička rusko-iranska komisija za izgradnju kanala oformljena je krajem 19. veka, a počela je da radi 1904. godine. Ali, strane dugo nisu mogle da se dogovore, kako o statusu projekta, tako i o samom kanalu. Peterburg je insistirao na principu eksteritorijalnosti, tojest, na statusu sličnom onom koji imaju Suecki i Panamski kanal, koji su u tom periodu bili u vlasništvu Velike Britanije i SAD. Teheran je za kanal predlagao status kondominijuma (paritetnog zajedničkog upravljanja), a to nije zadovoljavalo Rusiju jer nije bilo poverenja u nedvosmislenu prorusku političku orijentaciju Irana. A status eksteritorijalnosti dozvoljavao je Rusiji da samostalno obezbeđuju vojno-političku bezbednost ovog puta. Zato su 1908. godine pregovori bili obustavljeni, čemu je doprineo i rastući pritisak na Teheran Istambula i Londona kojima je budući kanal postao kost u njihovom pohlepnom grlu...

Tačku na „i" stavio je Prvi svetski rat. Rusko-iranski pregovori bili su prekinuti, a normalizacija odnosa Turske i Sovjetske Rusije 1918. godine smanjila je značaj projekta. Sovjetska Rusija, kao što je poznato, pružila je vojno-tehničku i ekonomsku pomoć Turskoj u periodu njenog rata sa Antantom i Grčkom (1919-1923).

Kao odgovor na to, Ankara je u septembru 1924. godine garantovala da se Bosfor i Dardaneli nikada neće koristiti protivno ekonomskim i vojno-političkim interesima SSSR-a. Ali, smrću Kemala Ataturka (novembar 1938. godine), antisovjetske, tačnije, velikoturske tendencije u spoljnoj politici Ankare, dramatično su porasle. Nema boljeg dokaza od učešća Turske u planu „Gorivo" zajedno sa Engleskom i Francuskom, tom aktu agresije protiv SSSR-a, planiranom za sredinu marta 1940. godine. Plan je, između ostalog, obezbeđivao prolazak britanskih i francuskih vojnih brodova u Crno more.

U međuvremenu, krajem tridesetih godina, počeli su da se pogoršavaju sovjetsko-iranski odnosi, što je bilo povezano sa jakim uticajem Engleske, Nemačke i Turske na spoljnu politiku Teherana. U Iranu se spremalo poništenje sovjetsko-iranskog dogovora (iz 1921. godine) „O prijateljstvu i granici", prema kojem je SSSR, u slučaju opasnosti po svoju bezbednost imao pravo da uvede svoju vojsku u Iran. U januaru 1940. počeli su pregovori o iranskom učestvovanju u realizaciji plana „Gorivo".

Od sredine aprila 1941. godine Turska je, pod raznim izgovorima, otežavala prolaz kroz moreuze sovjetskim brodovima sa robom za Jugoslaviju koja je bila izložena nacističkoj agresiji. Progermanska politika Turske u periodu Velikog otadžbinskog rata, dobro je poznata, u krajnjem slučaju, takvu politiku je ona sprovodila zaključno sa 1944. godinom.

Ovi faktori su podstakli SSSR da se vrati na projekat kanala Kaspijsko more-Persijski zaliv. Posle zajedničkog ulaska sovjetskih i britanskih trupa u Iran u avgustu-septembru 1941. godine i dolaska na vlast u Teheranu antifašističkih snaga, predvođenih šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem, pojavila se mogućnost da se projekat završi, što je i urađeno na jesen 1942. godine. Ipak, zabrinjavajući događaji na sovjetsko-nemačkom frontu, turska pretnja napadom na SSSR i približavanje nemačko-italijanske vojske Sueckom kanalu 1942. godine postali su prepreke na putu izgradnje kanala. Ipak, tokom pregovora J.V. Staljina sa Mohamedom Rezom Pahlavijem, 30. novembra 1943. godine u Teheranu, projekat je bio okarakterisan kao uzajamno koristan i zato perspektivan.

Pogršanje sovjetsko-turskih odnosa u periodu 1945-1953, s jedne strane je doprinelo reanimaciji projekta plovnog kanala Kaspijsko more-Persijski zaliv, a sa druge strane, pokušaj SSSR-a da, u ovom periodu, prisajedini iranski Azerbejdžan, sovjetskom Azerbejdžanu doveo je do jačanja uticaja SAD i Velike Britanije u Iranu. Zato su ovaj projekat obe strane „zaboravile" na duži period. U proleće 1953. SSSR je krenuo u normalizaciju odnosa sa Turskom kao protivtežu složenim odnosima sa Iranom.

Ipak, u drugoj polovini pedesetih, rukovodstvo Irana je odlučilo da obnovi politiku tzv. paritetne saradnje sa Zapadom i SSSR-om.

U junu-julu 1956. godine, delegacija iranske vlade predvođena šahom došla je u zvaničnu posetu SSSR-u. Iranski gosti su posetili Ukrajinu i Uzbekistan. Bila je to poseta bez presedana u istoriji rusko i sovjetsko-iranskih odnosa. Potpisan je čitav niz ekonomskih sporazuma, od kojih se nijedan nije ticao izgradnje kanala. Ipak, tokom jednog od susreta predsednika saveta ministara SSSR-a, N.A. Bulganjina sa šahom, ocenjeno je (prema zapisniku) da „obe strane pridaju važnost projektu izgradnje kanala Kaspijsko more-Persijski zaliv". Ali u zaključno saopštenje to mišljenje nije bilo uključeno. Verovatno na inicijativu iranske delegacije, kako ne bi iritirali Amerikance koji su odgovarali Teheran od tog projekta.

Bez obzira na to, 1962. godine oformljena je odgovarajuća sovjetsko-iranska komisija. U vreme posete Teheranu, u novembru 1963, sa radom komisije bio je upoznat predsednik Vrhovnog saveta SSSR, L.I. Brežnjev.

Upravo tada su obe strane stvorile pravnu osnovu za realizaciju projekta kanala: potpisani su sporazumi „O zajedničkom korišćenju vodnih resursa pograničnih reka" i „O razvoju tranzita iranske robe preko teritorije SSSR-a, sovjetskih preko teritorije Irana". A u junu 1965. godine, tokom posete šaha SSSR-u, kao 1956, države su se dogovorile da ubrzaju reanimaciju projekta, ali opet bez pominjanja u završnom saopštenju. Preliminarna verzija kanala razmatrana je prilikom posete predsednika vlade SSSR-a A.N. Kosigina Teheranu, početkom aprila 1968. godine. Projekat su, u suštini, odobrile obe strane. Ali, po tradiciji, bez pominjanja u zaključnim dokumentima...

Tih godina bili su česti američko-iranski pregovori na visokom nivou, tokom kojih su SAD direktno ili indirektno govorile o nesaglasnosti tog projekta sa dugoročnim interesima SAD i njihovih saveznika u NATO. Tu poziciju podržavala je Saudijska Arabija. Nasuprot tome, u Iraku su podržavali ovaj projekat (koji je obezbeđivao kraći put između ove zemlje i SSSR-a), što je doprinelo normalizaciji iransko-iračkih odnosa 1974-75. godine koji su krunisani bilateralnim dogovorom „O prijateljstvu i dobrosusedstvu" (jun 1975. godine). Istina, Vašington se držao diplomatskog bontona po pitanju kanala i američka pozicija o tom projektu nije se ogledala u iransko-američkim dokumentima.

U Teheranu se nisu usudili da istupe protiv američke pozicije, jer je do 70% godišnje proizvodnje iranske nafte izvoženo u SAD, a njihov udeo u inostranim investicijama u Iranu premašivao je 40%. Uz to, za račun snabdevanja naftom obezbeđivali su do 60% potreba oružanih sila Irana u oružju i municiji (udeo svih država NATO dostizao je 85%).

Istovremeno, Turska je od druge polovine šezdesetih periodično snižavala tarife za tranzit sovjetske robe preko moreuza. Taj faktor je bio tim više važan za SSSR, jer se već tokom šezdesetih, minimum 50% godišnjeg obima izvoza sovjetske nafte obavljao tim putem. Takođe, realizacija projekta kanala tražila je ogromne finansijske i tehničke resurse, što je predstavljalo problem za SSSR. Generalno, situacija je bila takva da su obe strane usporavale realizaciju ovog strateškog projekta. Zato su u vreme pregovora šaha u Moskvi, u oktobru 1972. godine, i A.N. Kosigina u Teheranu, u martu 1973. godine, obe strane ponovo usmeno izrazile postojanje uzajmne koristi od ovog projekta, preporučivši da se precizira niz parametara. Istvoremeno, SSSR i Iran su proširivali bazu za izgradnju plovnog kanala Kaspijsko more-Persijski zaliv: u toku uzajamnih poseta, kao dodatak pomenutim sporazumima, 1963. godine potpisani su posebni sporazumi: „Program ekonomske i naučno-tehničke saradnje" na rok od 15 godina i memorandum „O međusobnom podsticanju kapitalnih investicija". U periodu 1960-1970, u Iranu je, uz pomoć SSSR-a bilo izgrađeno više od 60 industrijskih, energetskih i transportnih objekata, između ostalih i jedan od najvećih u regionu, Isfahanski metalurški kombinat i skoro 500 km magistralnog Transiranskog gasovoda prema sovjetskom Azerbejdžanu.

Uporedo s tim, Vašington, London i Ankara su nastojali da glavnina izvoza iranskog gasa ide preko Turske, ali su se Moskva i Teheran 1972-73. dogovorili o tranzitu iranskog gasa za Evropu preko teritorije SSSR-a, tokom 20 godina. Bilo je predviđeno da ove isporuke započnu 1976. godine, ali pogoršanje unutarpolitičkih prilika i dalja zbivanja u Iranu doveli su do privremene obustave ovog projekta.

Značajno je pomenuti da su od jeseni 1975. godine u SAD počeli da se razrađuju planovi za svrgavanje šahovog režima i provociranje iransko-sovjetske i iransko-iračke konfrontacije. Ukratko, projekat plovnog kanala Kaspijsko more-Persijski zaliv, izuzetno korisnog i za SSSR i za Iran, sukobio se sa velikim protivljenjem od strane SAD i NATO.

Danas je ovaj projekat ponovo na listi prioriteta Irana. Kako primećuju iranski stručnjaci i mediji, kanal Kaspijsko more-Persijski zaliv uvodi u Indijski okean ne samo Rusiju, već i druge bivše republike SSSR, kao i niz zainteresovanih evropskih zemalja.

Iranci planiraju da kanal počne da radi 2020-ih. Slične ocene daju i ruski stručnjaci. Treba primetiti da plovni kanal Kaspijsko more-Persijski zaliv koji u celini ide preko iranske teritorije može da obezbedi najkraći put do sliva Indijskog okeana iz slivova severnog Atlantika, baltičkog, crnomorsko-azovskog, dunavskog i volgo-kaspijskog basena. Iranu je kanal neophodan i za obezbeđivanje destilirane vode za centralne, sušne, regione.

Još 1996-1997. godine rukovodstvo iranskog ministarstva za puteve i saobraćaj saopštilo je da je zainteresovano za rusko učešće u izgradnji transiranskog vodenog puta. Ruska strana je, u principu, odobrila ove predloge, zalažući se za njihovu sveobuhvatnu razradu, posebno u sferi ekologije - u pogledu jedinstvenosti biosfere Kaspijskog mora. Takođe je postignut dogovor o tome da iranski stručnjaci prouče rusko iskustvo u hidrogradnji; delegacije iz Irana su počele redovno da posećuju kanale: Belomorsko-baltički, Volgo-baltički, Volgo-donski, kao i Moskovski kanal koji spaja reku Moskvu sa Volgom. Godine 1998. oformljena je zajednička ekspertska grupa za izučavanje transiranskog vodenog plovnog kanala, a sledeće godine vlada Irana je zvanično odobrila završetak studije izvodljivosti izgradnje kanala.

Ukupna dužina ovog plovnog puta iznosiće oko 700km, uključujući i kanale reka severozapadnog (kaspijskog) i jugozapadnog Irana, uključujući i pogranični sa Irakom, međunarodni kanal Šat el Arab - 450 km. Iranska strana je procenila da će za izgradnju cele arterije biti potrebne investicije od minimum 10 milijardi dolara, uključujući i deo koji povezuje transiranski put (severozapad, jugozapad) - 5,5-6 milijardi dplara. Iranska strana ocenjuje da će se sva ulaganja u kanal isplatiti u potpunosti za pet godina od njegovog puštanja u rad.

Prema tim ocenama, uvođenje u rad transiranskog kanala obezbediće Rusiji i Iranu tranzitne prihode od 1,2-1,4 i 1,4-1,7 milijardi dolara već treće/četvrte godine od početka eksploatacije.

Tokom susreta 1999-2001. godine, rusko-iranske komisije za trgovinu i naučno-tehničku saradnju, predstavnici Irana predložili su RF niz varijanti plaćanja tehnološke pomoći kojom bi se olakšala izgradnja kanala, a takođe izgradnja u RF pomoćnih kanala potrebnih na transiranskom plovnom putu. U tom kontekstu, interesantna je publikacija grupe stručnjaka u Dagestanskoj pravdi (Mahačkala), gde se, na primer, kaže: „Dostupnost u Republici niza preduzeća specijalizovanih za brodogradnju, predstavljaju ubedljiv argument za stvaranje u Dagestanu velikog industrijskog klastera za proizvodnju brodova, a među njima i za transiransku maršrutu." Ali, projekat formiranja takvog klastera na osnovu mahačkalinskog brodogradilišta, ostao je samo na papiru. Prema podacima glavnog inženjera tog preduzeća, Mihaila Halimbekova, crteže, tehnologiju, proračune za igradnju savremenog visokotehnološkog proizvoda „pripremila je poznata kompanija za gradnju brodova iz Nemačke, ali se stvar nije pomerila s mesta".

Razumno je postaviti pitanje: da li će možda kriza i zategnuti rusko-turski odnosi, na kraju, aktivirati realizaciju ovog, mnogim državama korisnog, geopolitičkog projekta?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane