Natrag

Feljton

Vladan Dinić: Kako su ubijani srpski vladari (1)

Karađorđeva glava za parče Srbije

Mada je kroz dugu srpsku istoriju, sve do današnjih vremena, uvek ostajao krvavi trag obračuna naroda sa svojim vladarima (i još krvaviji tragovi njihovih međusobnih obračuna), iz tih iskustava ništa nije naučeno. Kao po pravilu, Srbijom vladaju autokrate. U knjizi poznatog srpskog novinara i publiciste Vladana Dinića, "Kako su ubijani srpski vladari", opisan je period od osnivanja srednjovekovne Srbije do danas, sa posebnim osvrtom na period od ubistva Karađorđa do ubistva Đinđića. Mada su u vremenu svoje vladavine prikazani, kako autor kaže, "... kao odlučni, beskompromisni i slavljeni kao principijelni i nezamenjivi", ipak su platili glavom. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi odabrane delove iz ove knjige, počev od pojave dinastija Obrenović i Karađorđević

Vladan Dinić

Iako je moderna istorija Srbije započeta 20. januara 1804. godine u Orašcu, kad su se narodni prvaci dogovorili da dignu ustanak protiv dahija, antiistorija Srbije počela je u noći između 12. i 13. jula 1817, kada je u ataru sela Azanje ubijen vožd Prvog srpskog ustanka, Karađorđe Petrović. Te strašne noći iskopane su u srpskom narodu bratoubilačke sekire koje nisu zakopane do današnjeg dana! Tada je nastao istorijski raskol u srpskom narodu, deoba na dve suprotstavljene frakcije, koja je, u ovom ili onom vidu, u dva veka više puta aktuelizovana, a i danas je u funkciji.

Dakle, karađorđevićevci i obrenovićevci, monarhisti i republikanci, crnorukci i belorukci, kapitalisti i komunisti, četnici i partizani, titoisti i informbirovci, komunisti i antikomunisti - to su samo neke od tih srpskih dihotomija tokom dva veka. Svi pisci, koji su se ovim događajem bavili, slažu se da je u pitanju političko ubistvo.

Karađorđe i Miloš su bili politički antipodi i imali su sasvim drugačiji pogled na razvoj srpskog pitanja. Za Karađorđa je Srbija bila svuda gde su bili tokom raznih seoba raseljeni Srbi i on se javljao kao zaštitnik svekolikog srpstva. Otud Njegoševa posveta „prahu oca Srbije":

„...Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome...".

I u pesmi Filipa Višnjića „Početak bune protiv dahija" istaknut je ovaj politički projekt; Karađorđe se obraća reci Drini i zavetuje se da će tu vodu naskoro preći. Taj projekt je pao u vodu u Radovanjskom lugu.

Za Miloša je Srbija bila samo ono parče zemlje koje je zadobio nakon Drugog srpskog ustanka; njegov je glavni državni cilj bio da povrati Karađorđevu Srbiju i on je taj projekt ostvario kad je dobio Kruševac i dolinu Zapadne Morave.

Nema sumnje da je Karađorđe bio genijalni vojskovođa, dobio je sve bitke kojima je neposredno rukovodio, a one koje su ustanici izgubili, kao Čegar, izgubljene su najviše zbog toga što on u njima nije učestvovao. Držim da niko nije izrekao veću pohvalu vojničkom geniju Karađorđevom od onoga koji je za to bio najpozvaniji - Napoleon Bonaparta.

Kažu da je Napoleon posle bitke kod Asperna zapitao svoje maršale da mu kažu koga smatraju najvećim živim vojskovođom, a oni su mu odgovorili da je to van svake sumnje on. Na tom im je Napoleon rekao: „...Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, i koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo, iako bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog Osmanskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod tuđeg jarma. To je Karađorđe - njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!"

Tri Voždova promašaja

Kritičari Karađorđevog dela ističu da veliki vožd nije bio na visini svog dela u tri navrata: što je dozvolio 1809. da mu vojvode, pre svih Jakov Nenadović, pokvare plan o ofanzivi na jug, čime bi, posve je moguće, srpsko-turski rat imao drugačiji ishod, a u svakom slučaju bila bi izbegnuta tragedija na Čegru; što je poslušao Mladena Milovanovića 1813, kad je krenula turska ofanziva, da se Srbi frontalno suprotstave Turcima, iako za to nije bilo uslova, pošto nisu imali Ruse za saveznike, umesto da organizuju gerilu, a najviše, što se u leto 1813. načisto izgubio i prešao u Austriju, čime je stavio tačku na svoje delo, a srpski narod demoralisao i bacio u očajanje.

Nema sumnje da je Miloš Obrenović bio pravi tvorac moderne srpske države. Da bi ostvario svoj veliki cilj, Karađorđe je prizivao borbu neprestanu. Njegoš kroz usta vladike Danila prihvata Karađorđevu devizu: „...Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može - nek a proždre, pokosi satana! Na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje."

Miloš misli sasvim drugačije: on gleda da borbe bude što manje, više se oslanja na diplomatiju i lukavstvo nego na oružje. Sklon sam da tvrdim da je malo ko koga u istoriji tako politički nadigrao kao što je to učinio Miloš sa Marašli Ali-pašom. Stoga držim da je ubistvo Karađorđa u Radovanjskom lugu politički atentat!

Miloš je procenio da bi prisustvo Karađorđa u Srbiji, i još za račun grčke Heterije, ugrozilo njegovo političko i diplomatsko delo, i rešio je da vođu Prvog srpskog ustanka likvidira. Tek posle toga dolaze psihološki razlozi, kao što su eventualna Miloševa zavist, podsvesno saznanje da ne može biti pravi gospodar Srbije dok je živog Karađorđa. Postavlja se pitanje da li je Miloš imao ličnih razloga da mrzi Karađorđa? Ako ih je bilo, onda je to zbog polubrata Milana Obrenovića. Za sve što je Miloš učinio u životu ima da zahvali svom polubratu Milanu, koji ga je digao od sluge do gospodara i čije je prezime uzeo.

Milan Obrenović nije bio veliki junak, ali se odlikovao mudrošću i razboritošću i važio je za poštenog narodnog prvaka. Razume se da ga je Miloš obožavao, jer bez njega bi bio niko i ništa.

Između Turske i Austrije: Granice Karađorđeve Srbije

Kad je Karađorđe došao u sukob sa nekim vojvodom, pogotovu Milenkom Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, Milan je u početku stao na njegovu stranu. Kasnije se, međutim, predomislio, pa je držao Milenkovu i Petrovu stranu.

Kad je Milan naprasno umro u Bukureštu, po Srbiji se govorilo da ga je otrovao njegov sekretar, za novac koji su mu dali Karađorđe i Mladen. To je svakako Miloša jako pogodilo, a malo zatim na skupštini Mladen Milovanović ošamari Miloša što je bio neobrijan i nazove ga „rutavim psom", iako je on bio neobrijan što je žalio za bratom.

To je učinilo da se Miloš naglo ohladio prema Karađorđu, iako mu je ovaj bio venčani kum, kad je kao puki siromah uspeo da isprosi Ljubicu iz bogate kuće. A u Srbiji se u to vreme i te kako mrzelo, o čemu najbolje svedoči Srbin iz Preka, Nićifor Ninković, koji je bio pisar pod raznim vojvodama, a jedno vreme berberin knjaza Miloša:

„...A u ono vreme tako su Srbi divlji bili i svirepi kako isto tigrovi i lafovi, pak tu treba vrlo lisička majstorija s njima živeti!"

Karađorđe Petrović, vrhovni vožd Prvog srpskog ustanka i prve srpske države u novom veku, bio je u svemu autokrata i nastojao je da centralizuje vlast u Srbiji. Ovome su se suprotstavljale područne vojvode koje su nastojale da budu apsolutni gospodari na svojim teritorijama.

Kratka biografija vođe Prvog srpskog ustanka kaže da su se njegovi preci doselili u Šumadiju iz Crne Gore, a da se on rodio u selu Viševcu kod Topole 1752. Njegov otac Petar i majka Marica bili su puka sirotinja i iznajmljivali su se kao sluge po obližnjim selima.

Tanak u diplomatiji

Slabija strana Karađorđeva bila je diplomatija. Iako je mnogo uči- nio na stvaranju srpske države, neke njegove mane negativno su uticale na državne poslove. Pisci se slažu da u te mane treba ubrojati pre sve- ga njegovu, preko svake mere bujnu narav, slabost prema ženskoj lepoti, pohotljivost na bogatstvo, povodljivost za ogovaračima i tvrdoglavost, što mu je otežavalo da se sporazumeva sa protivnicima, a od prijatelja činilo mu neprijatelje. A najveća mu je pogreška bila što se gotovo u svim državnim poslovima oslanjao na Mladena Milovanovića, lukavog i prepredenog Šumadinca.

Mladen je najviše učinio da se Karađorđe odbije od glavnijih starešina koji su zajedno sa njim izneli teret ustanka i učinili da se Srbija oslobodi, kakvi su bili Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac.

Godine 1817, u leto, ne zna se ni zašto, Karađorđe ostavi Besarabiju, gde je dobio azil i boravio sa drugim izgnanicima, i dođe prerušen u Srbiju.

Držim da nije mogao biti nezgodniji čas kad će Karađorđe da dođe u Srbiju; Srbiji je tada bio potreban mir, a ne rat; opšti ustanak na Turke je tražila grčka Heterija, ali ne i Miloševa Srbija.

Ubeđeni da njegov dolazak znači novi rat „do istrage srpske ili turske", vođe Drugog srpskog ustanka odluče da se Karađorđe ubije i da se njegova glava preda Turcima u znak dobre volje i poštovanja mira. Nema sumnje da ovaj grozni čin, koji se zbio u noći između 12. i 13. jula 1817, predstavlja većinu dilemu za svakog mislećeg Srbina kako je trebalo postupiti. U svakom slučaju, to ubistvo je ostavilo veliki trag na sve potonje poslove mlade srpske države i potresalo je sve dok je trajala ova Kraljevina. Dilema u srpskom narodu nije razrešena ni do današnjeg dana.

Obesio i rođenog brata

Karađorđe je vladao Srbijom po strogim, moralnim hajdučkim zakonima. Najčešće je presuđivao sam, i to pištoljem. U borbi sa Turcima bio je beskompromisan, i tu nikom nije praštao. Čak je u nastupu besa pucao u mošnice svom prvom saradniku Mladenu Milovanoviću, okrivljujući ga u Ćupriji za katastrofu na Kamenici, posle čega ovaj nije mogao imati dece. Istom prilikom je pucao u leđa (i promašio) svom prvom policajcu, Petru Jokiću iz Topole, koji mu je u više navrata spasio život.

A kakav je Karađorđe bio u deljenju pravde, najbolje se vidi po tome kako je postupio prema svom rođenom bratu.

Njegov brat Marinko bio je čovek raspuštena vladanja, pa je Karađorđe više puta morao raspravljati tužbe koje su na njega dizali seljaci. Jednom prilikom Karađorđe ode da ratuje, a Marinka ostavi u Topoli da prodaje robu. Kad se vrati, magazu nađe gotovo praznu, a u Marinka ni groša: robu prodao, a novce potrošio. Baš u taj mah kad je Karađorđe tražio račun od Marinka, dođe neka žena iz sela da se potuži na Marinka da joj je napadao na obraz kćeri.

„Zar ti, Đorđe", reče ona, „teraš nekrštene Turke, a u Topoli si ostavio brata Marinka, koji je gori od najgoreg Turčina?"

U jedu i srdžbi Karađorđe naredi, te njegovi momci obese Marinka o gredu na kapiji. Zatim se zatvori u sobu i dva dana niti je što okusio, niti je s kim reč progovorio. I Đorđa je čekala ista sudbina, i da nije bilo vojne, teško da bi se odlepio od sirotinje. Kad je izrastao u šiparca, najmi se kod nekog Turčina Fazli- baše da mu čuva košnice i konja. Taj Fazlibaša bio je veliki kesedžija, to jest lupež, pa je u taj njegov rad za kratko vreme i nehotice ušao i Đorđe.

Uskoro Đorđe uzme devojku Jelenu iz sela Masloševa, oženi se njome, i s njom je posle živeo do smrti.

Pošto je ubio nekakvog Turčina, što se nije pouzdano znalo, ali se o tome zuckalo, Đorđe se spremi da beži u Nemačku sa svom svojom porodicom i jednim pobratimom. Ali, kad dođu do sela Lisovića, u beogradskom okrugu, starac Petar se nešto uskopisti i ne htedne ići dalje, već nagne da se vrate nazad. Svi se nađu u čudu, jer ako bi se vratili, saznalo bi se da je Đorđe ubio Turčina.

Pošto nikakve molbe niti ubeđivanja nisu pomogla, mati Đorđeva Marica rekne: „Ubijte ga na moju dušu!"

Sa tim se složi i Đorđe. Na to onaj pobratim potegne pištolj i ubij e Petra na mestu. Tu su ga sahranili, u jednoj jaruzi, a onda prešli u Austriju, na skeli kod Ostružnice. U Sremu se Đorđe najmi u manastiru Krušedolu da čuva šumu, a mati i žena mu da muzu manastirsku stoku. Posle toga ode u Sombor. No, brzo se pokaja, pa reši da se vrati u Srbiju. Kad ga neki seljaci prebace u čunu na Zabrežju preko Save, Đorđe nađe šestoricu drugova i počne hajdukovati. Jednom ga tako okupi potera, a on se skloni kraj nekog izvora, kad eto ti babe sa sudovima na vodu. Đorđe je upita kakva je to gungula u selu, a baba mu kaže da to traže da uhvate nekog Crnog Đorđa. Sam Đorđe je kasnije pričao da je tad prvi put čuo da ga neko naziva Crni Đorđe, a otad samo tako. A za Turke je bio Karađorđe.

Kad Austrija zarati s Turskom, na Zabrežju pređe pukovnik Mihaljević i stane kupiti Srbe u vojnike dobrovoljce. Sve četničke harambaše pozove na predaju s namerom da ih uvrsti u svoju vojsku. Mnogi se odazovu, ali Karađorđe i njegova družina ne htednu se predati, a kad ih potera uhvati u selu Borku, pukovnik Mihaljević ih sve osudi na vešala.

Turci nisu marili za svinjsko meso

Predlažući Karađorđa za vođu srpskog ustanka, orašački knez Teodosije nije ni slutio da promoviše svog usmrtitelja. Naime, kad je Teodosije shvatio da vođstvo ustankom može da donese ne samo veliki ugled nego i imetak, pokaje se što nije primio starešinstvo i reši da skine Karađorđa, no ovaj bude brži na pištolju i ubije topolskog kneza.

Kako bilo da bilo, tek stavši glavarom narodu, i izrazom narodne misli, Karađorđe je munjevitom brzinom prenuo iz sna srpsko pleme i džinovskom mišicom zaljuljao svu golemu tursku carevinu. Gvozdenom disciplinom davao je, skoro deset godina, otpor svoj sili janičarskoj, pa i sultanskoj; oteo je Beograd i druge gradove, očistio svu Srbiju od Turaka, uredio vojsku, postavio sudove, otvorio škole. Rečju, vaskrsao prava srpskog naroda na novi život.

Od toga dana, 20. januara 1804, pa do 21. septembra 1913. život Karađorđev i život Srbije jedno su isto.

Po stupanju u vojsku, Karađorđe postane buljubaša nad četnicima kod kapetana Radiča, i išao je s austrijskom vojskom na Požegu, Čačak i na Karanovac (Kraljevo). Po utvrđenju mira između Austrije i Turske, Kara- đorđe je ostao u Srbiji, sklanjajući se da se ne bi često sretao sa Turcima. Sad je već bio u Topoli, gde je načinio kuću, i tu je živeo.

Po zaključenju mira, u Srbiji je došlo do liberalizacije turskog režima, a za pašu u Beogradu je došao Mustafa-paša, koji je Srbima dao samoupravu. U to vreme je na periferiji Turskog carstva dolazilo do stalnih pobuna velikaša koji su nastojali da se osamostale od sultana.

Najpoznatiji takav odmetnik bio je u Vidinu Pazvanoglu, koji je zadavao centralnoj vlasti u Istanbulu mnogo problema. Da bi suzbio razne odmetnike i krdžalije, Mustafa-paša se oslanjao na Srbe. Za njegove vladavine došlo je do naglog razvoja Srbije, pa ga je narod prozvao „sirotinjskom majkom".

Šumadija je bila izuzetno pogodno tle za gajenje svinja, jer je bila sva pod hrastovom šumom i puna žira. Kako Turci nisu marili za svinjsko meso, Srbima je bilo dozvoljeno da izvoze svinje preko Save u Austriju.

Oni koji su tu trgovinu organizovali naglo su se obogatili i postali seoski prvaci, knezovi.

Tako su se uzdigli braća Nenadovići iz Brankovine kraj Valjeva, Milan Obrenović iz Rudničke nahije, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac iz istočne Srbije, Mladen Milovanović iz Kragujevačke nahije...

U vreme Mustafa-paše Karađorđe je bio jedan od onih buljubaša koji su imali buruntiju da mogu sa sobom voditi po 70 momaka Srba.

Nevolje za srpski živalj su nastavile kad su dahije na prevaru ubile Mustafa-pašu i uzele svu vlast u Srbiji.

Dahije su bile slovenskog porekla, pa samim tim mnogo gore po Srbe nego pravi Turci. Njima je veoma zasmetalo uzdizanje pojedinih knezova, pa su rešiii da ih razvlaste. Stoga su dahije zabranile izvoz svinja, što je ubrzalo srpsku odluku o ustanku.

Naime, ta zima 1803/1804. bila je puna snega i Srbi nisu znali šta će sa svinjama. Dok je bilo žira, svinje su još i lutale šumama, ali kad je pao, oko Božića, duboki sneg, nastao je njihov masovni pokolj. To je dovelo do velikog komešanja i uznemirenja u narodu, a naročito kod starešina.

Izazvani zulumom dahija, razvlašćeni srpski knezovi se počnu potajno sastajati da se žale caru; naročito je u tome bio aktivan knez Aleksa Nenadović iz Brankovine.

Vuk Karadžić opisuje skup u Orašcu

Kad car dobije srpsku žalbu, otpiše dahijama da ih više neće trpeti i da će na njih dići vojsku, ali ne tursku kao na Pasmandžiju, jer Turčin Turčina žali, nego vojsku od drugoga naroda i zakona, koja će od njih učiniti ono što nigda nije bilo od Turčina.

Kad dahije prouče ovaj ferman, zaključe da to može biti samo srpska vojska, pa pošto su znači da se raja ionako komeša i imaj ući u vidu ono pismo kneza Alekse Nenadovića, odluče da poseku sve viđenije Srbe kako bi sprečile bunu. Dahije poseku neke knezove i popove, a Fočić ode u Valjevo i na prevaru poseče kneza Aleksu Nenadovića i kneza Iliju Birčanina.

No, mnogi knezovi se na vreme dosete i uteknu u šumu. Politička odluka o dizanju ustanka donela je na jednoj svadbi u selu Orašcu kraj Topole. Već na tom skupu došlo je do razmimoilaženja među knezovima i posejano seme budućih sukoba i svađa. Naime, prvo što se postavilo bilo je ko će biti vođa ustanka. Taj skup je ovako opisao Vuk Karadžić:

„...Pošto se Srbi odmetnu i podobro se zavade s Turcima, onda se šumadinske četobaše stanu razgovarati i dogovarati između sebe: ko će sad biti starješina? Nijedna kuća ne može biti bez starješine, a kamoli toliki narod? Valja da se zna koga ćemo pitati i slušati. Mnogi poviču da je najbolje da bude starješina arambaša Stanoje Glavaš, jer je on prvi počeo i najviše Turaka pobio i ajduci najviše idu za njim i slušaju ga. No, na to Stanoje reče:

'Dobro, braćo! Ja sam ajduk i mene ajduci slušaju, i slušaće me, ali sav narod nijesu ajduci, pak će ljudi sjutra reći - kuda ćemo mi za ajdukom? U ajduka niti ima kuće i kućišta, sjutra kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu da nas Turci robe i araju. Nego vi postavite za starješinu kakoga čoveka između vas, koji je i dosad bio s narodom; a ja ću činiti, što mogu, kao i dosad.'

Onda se starješine stanu nuditi između sebe ko će im biti starješina, no svi odbiju pravdajući se koji je kako znao i umeo, dok najposle ne navale na kneza Teodosija iz Orašca, no ovaj to ovako odbije:

'Bog s vama, braćo! Kako ću ja, kao knez narodni, biti starešina ajdučkih četa? Ako sjutra turska vojska rupi u Srbiju, kako ću ja izići pred Turke? Šta li ću im kazati kad me zapitaju - ko pobi tolike Turke i popali turske kuće i džamije? Ajduke i ovu momčad mi možemo lasno predati, ali kad se mi nazovemo poglavice ajdučke, nas ne može predati niko. Nego, zasad neka bude starješina Kara-Đorđije, koji je kod Turaka ionako poznat kao ajduk; pa ako turska vojska odma' stigne u Srbiju, i Turci opet ovladaju, on s ajducima neka bježi u šumu, a mi ćemo izi ći pred Turke, i bacićemo krivicu na njega i ostale ajduke, pak ćemo mi posle njemu lako izvaditi burundiju, i predati ga kao ajduka; ako li se što drukčije okrene, i ovo se protegne, mi ćemo vladati i zapovjedati, narod je nama svakojako u rukama.'

Sad svi navale na Karađorđa da se primi starješinstva, no on se stane izgovarati da je zao i ljut, pa oćeš odma da ubiješ, baš takvi nam sad treba! Tako se Karađorđe primi starješinstva i počne odma suditi i zapovedati i iz pištolja gađati. Onda oglasi starješinstvo svoje po Srbiji."

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane