Uvodnik

(Pr)osudite sami

Kad sloboda kasni

Milovan Brkić

U nedelju, 6. marta, jutarnji program RTS-a nije počeo sa slikom Aleksandra Vučića. Prikazani su samo aktivisti SNS-a da su pre kolega iz Demokratske stranke ušli u Skupštinu Srbije, da Republičkoj izbornoj komisiji predaju listu svojih kandidata za izbore zakazane za 24. april. Druga vest nije mimoišla Vučićevo ime. Javni servis, koji građani plaćaju taksom preko računa za struju i parama koje plaćaju budžetu, obavestio nas je da je Aleksandar Vučić podržao Dragana Džajića da uđe na spisak FIFE za idelani tim svih vremena!

Nije objašnjeno na koji način je to gospodin Vučić učinio, i kakve su njegove mogućnosti. Kome je telefonirao, koje veze je potegao, da li preko svojih ''prijatelja'', čije slike nam se svakodnevno pokazuju. Da li su oni podvili rep, udarili se po čelu i rekli, ''uf, Boga ti, ko zove, daj Džaju turi odmah na taj spisak, da se Picosuti ne naljuti, da ne telefonira Angeli Merkel, Džo Bajdenu...''

Vreme je da priznam. Porazila me je ova vest. Bolje je da mi je pomenuti gospodin udario nekoliko šamara, ili mi pucao u noge. Bio sam na ivici plača.

Osećaj beznađa i pred činjenicom da po ceo bogovetni dan jedan šizofrenik na sva usta promoviše svoje ''istorijske poduhvate'' i svoje ''istorijske uspehe'', a da to još i plaćamo, duboko me je potresao. A, to traje još od juna 2012. godine, kada je ovaj ludak prestao da nas plaši Evropom, Amerikom i NATO alijansom, i iz sveg glasa počeo da nas uvodi u Evropu, u NATO i miri sa Amerikom. Svakog dana, život i ludilo Vučića je pred nama. Ni vremensku prognozu nije moguće od njega pogledati.

Gore od Vučićevog ludila užasavaju me slike kako se razni skotovi, poput protektora Kajla Skota, rukuju sa njim, najbanalnijim povodima, čestitaju mu na ''uspesima'' dok otvara, kao predsednik Vlade Srbije, pogone koji zapošljavaju 80 radnika, a on to predstavlja svojim ''istorijskim uspehom''. A, isti ti skotovi od Srbije traže da u ovoj godini otpusti još 70 hiljada zaposlenih u državnom sektoru i u preduzećima koja su u restruktuiranju.

Da li se ti skotovi sete dok se sa tim ludakom rukuju, da on, po ceo božji dan krade, pljačka, smišlja gadosti kako da sa svojom porodičnom i partijskom mafijom otme od građana Srbije i poslednju paru. Iz većeg broja stranih ambasada njeni kvalifikovani službenici obaveštavaju svoje nadređene da se u Srbiji masovno krše ljudska prava i osnovne slobode, da je pravosuđe u takvom stanju korupcije, da je nemoguće ni opisati ga, da se krade, uništavaju svi slojevi društva.

Za šaku dolara ili evra, ovi skotovi tapšu Vučića po ramenu, mada znaju da on posle toga, svojim zakulisnim potezima, dovodi milione građana u stanje ni života ni smrti.

Ima li išta ljudskog u skotovima koji dolaze u Beograd da podrže tiraniju, da nastave sa projektom uništavanja jednog evropskog i hrišćanskog naroda?

Pred očima mi se stvoriše slike kako još luđi severnokorejski diktator strelja, nasumice, radi zadovoljstva i održavanja naroda u pokornosti, gleda u nebesa za ispaljenim raketama koje nemaju cilj, već samo služe zadovoljavanju njegovog ludila. I slike milione Korejanaca koji mu, na smrt uplašeni, aplaudiraju plašeći se da prestanu, jer ko prvi stane gubi glavu.

Znam da ovog ludaka nije teško smaknuti. Ali, on im je potreban, da moćne države njime plaše svoje građane, da na strahu od njegovog ludila uvećavaju vojne budžete, da podižu poreze...

Skoro sam siguran da niko od građana Srbije, koji su još u životu, za svog života neće osetiti, makar malo, slobode. Niko od nas neće doživeti da Srbija postane demokratska država, sa nezavisnim institucijama koje tu slobodu osiguravaju.

Sloboda u Srbiji odavno kasni.