Natrag

Tabloid istražuje

Povodom serijala u dnevniku Blic o kriminalnim klanovima iz Crne Gore

Rat dogovoren u "Kraljičinom vagonu"

Dnevni list ''Blic'' započeo je 7. marta, kako je najavljeno na naslovnoj strani, "Veliki krimi serijal''. Dvoje novinara ovog lista, poznati kao saradnici policijske mafije, na čijem su platnom spisku i pod oružanom zaštitom, kao ''štićene ličnosti'', pišu o delovanju organizovanih kriminalnih grupa iz Crne Gore, koje se, kako tvrde, za tržište i prevlast bore i na teritoriji Srbije, likvidirajući suparnike. Novinari Tamara Marković Subota i Vuk. Z Cvijić ''štićene ličnosti'', pozivaju se u svojim tekstovima na pouzdane izvore iz MUP-a. Analizom njihovog pisanja, koje predstavlja veselo štivo za neupućene, lako je dokazati da se zasniva na lažnim podacima i optužbama. Ko su njihovi ''pouzdani izvori iz MUP-a'', koji znaju sve ove neverovatne priče, a ni malim prstom nisu mrdnuli da se lica navedena u ovom serijalu privedu pravdi? Saradnici Magazina Tabloid otkrivaju pozadinu "Velikog krimi serijala Blica". Reč je o opasnoj zločinačkoj grupi koja i danas rukovodi MUP-om Srbije i Bezbednosno-informativnom agencijom, medijima, tužilaštvom i sudom, i koja pokazuje nameru da preuzme i vlast u Srbiji.

R. Savić

Krajem novembra prošle godine, odmah iza podneva, u Beogradu je održan jedan važan sastanak, čije odluke će, izgleda, biti dalekosežne.

U restoranu "Kraljičin vagon'', koji se nalazi na putu za Makiš, dva kilometra od kasarne MUP-a Srbije, i isto toliko od jezera Ada Ciganlija, general policije Rodoljub Milović sastao se sa saradnicima. Pripreme su pažljivo izvršene, počev od vremena u kojem je održan, do pretresa vagon-restorana da nije ozvučen, do isključenja struje za vreme sastanka. Generala Milović je bio načelnik Uprave kriminalističke policije, kada je Vučić, zajedno sa još nekoliko generala, smenio i njega sa načelničkih mesta, ali je on ostao još da radi u Upravi. On je zbog zasluga u policiji, odlikovan odlukom tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Nakon njegove smene, rukovođenje upravom preuzeo je direktor Milorad Veljović, sve do njegove smene 31. decembra prošle godine, kada je penzionisan, i postavljen za savetnika za bezbednost Aleksandra Vučića.

Milovićev klan

Na sastanku je doneta odluka ''o objavi rata'', o ''preuzimanju poslova i rukovođenja''. Data su konkretna zaduženja, određen rukovodilac za obezbeđenje materijalno-finansijskih sredstava i čovek za vezu sa stranim službama i diplomatskim korom. Jedna od odluka (koja izaziva poštovanje) je i odnos prema režimu Aleksandra Vučića.

Saradnici Magazina Tabloid nisu spremni da objave sastav prisutnih i onih koji stoje iza ove grupe.

Nije više nikakva tajna da su MUP Srbije; Bezbednosno-informativna agencija i Vojno-bezbednosna agencija u punom rasulu. Tome uveliko doprinosi Aleksandar Vučić koji na ključna mesta postavlja nesposbne i nekompetentne, a uz to i ne dozvoljava im da rade, stalno ih držeći ''na ledu'' i pod otkazom, tako da organizovane kriminalne grupe u ovim službama deluju potpuno samostalno i otuđeno. Konačno, to će doći glave i srpskom premijeru (u ostavci).

Serijalom o kriminalnim grupa koje, navodno, deluju u Srbiji, a sa teritoriji Crne Gore, Milovićev klan pokušava da ''stavi opasnost u izgled'' i da pažnju građana usmeri na ''dođoše''. Na ovaj način se javnost priprema da nova ubistva po Beogradu odmah pripiše narko klanovima. A na ''skupštini'' u Kraljičinom vaginu'' ubistva su bila važna stavka postignutog dogovora.

Upućeni znaju da se distribucija narkotika, poslednjih deset godina, odvijala uglavnom u organizaciji načelnika u Bezbedednosno-informativnoj agenciji i MUP-u Srbije, uz punu zaštitu Milorada Veljovića, koji je deset godina bio na čelu srpske policije. To pokazuje i slučaj Ćazima Osmanija, Albanca sa Kosmeta, kome je Veljović dao pasoš na ime srpskog državljanina, tvrdeći da mu je to naredio Aleksandar Vučić. Javnosti je saopšteno da je Veljović sa Ćazimom imao susrete u toaletu hotela Zira u Beogradu. Osmani je jedan od glavnih narko bosova na Balkanu, ali ga ''izvori Blica u MUP-u Srbije'' ne pominju. Nabrajajući ubistva, koja Milović za svog desetogodišnjeg mandata nije rešio, pripisujući ih Željku Makismoviću i vođama pobrojanih klanova, on utire put da nova ubistva koje planira njegova ''vojska'', pripiše prozvanima i policiji pruži alibi što ne radi na njihovom rasvetljavanju, jer su ''nedostupni srpskoj policiji''. Srbijom haraju opasne bezbednosne mafijaške strukture.

Kruševačka grupa

Jedan od glavnih Milovićevih saradnika je i Ivica Petrović, zamenik direktora BIA u vreme direktorovanja Saše Vukadinovića, i nekadašnji pajtos Milovića u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije. Petrovićeva grupa je organizovana, surova i opasna.

Ivica Petrović je raspoređen da radi u detašmanu BIA u Obrenovcu! Ej, zamenik direktora poslat u detašman! To može samo u Srbiji. Ivica Petrović je 2001. godine trebalo da dobije otkaz, jer je prodao službeni pištolj jednom članu Jotkine grupe. U tom trenutku načelnik Policijske uprave u Kruševcu je advokatski pripravnik Saša Vukadinović, koji je Petroviću bio ''operativna veza''. Vukadinović prihvata da primi Petrovića u javnu bezbednost i on potom brzo napreduje. Prelazi na rad u Beograd, u Službu za organizovani kriminal, uz punu zaštitu tadašnjeg ministra. U vreme Sablje Petrović i Vukadinović organizuju hapšenje Zorana Jotića Jotke, u potpuno izmišljenom procesu, zbog dela zbog kojeg je on već bio oslobođen.

U vreme vlade Mirka Cvetkovića, Saša Vukadinović postaje direktor BIA, Petrović njegov zamenik. Ljubavnik Bojana Pajtića, Boriša Lečić dolazi iz Novog Sada za načelnika Centra BIA - Beograd. To je izuzetno važno načelničko mesto. Jaka kriminalan grupa radi za Miodraga Rakića, koji izigrava ''šefa nad šefovima'.

Iako smrtno bolestan, Rakić kao ''koordinator rada svih službi bezbednosti'', radi na stvaranju paralelnih centara moći. Njegovo držanje Aleksandra Vučića u šakama, toliko je bilo čvrsto, tako da Saša Vukadinović nastavlja da direktoruje do kraja avgusta 2012. godine, a Milorad Veljović još dve godine, bez ikakvog zakonskog osnova vrši dužnost direktora policije, da bi ga Vučić potom imenovao i za treći mandat! Vrhuška iz BIA u to vreme je u vrlo prijateljskim odnosima sa Veljovićem, Milovićem i načelnikom UBPOK-a Svetislavom Đurovićem.

Danas je g. Vukadinović savetnik predsedniku Izvršnog veća Bojanu Pajtiću i radi na formiranju pokrajinske tajne službe, uz pomoć Lečića. Punu podršku im pruža Nikola Vasiljević, direktor Regionalnog centra BIA u Novom Sadu, koji radi za Andreja Vučića, a dosta i za sebe. Vukadinović je pre nekoliko nedelja bio u delegaciji koju je u Rim vodio potpredsednik Vlade Rasim Ljajić!

Svako je u to vreme, kada je vladao Miodrag Rakić, mogao biti ubijen, a da niko ne sme ni da pomene ime ubijenog!

U svedočenju pred većem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, optuženi Darko Šarić je generala Milovića označio kao ''generala Papaju'', koji je pakovao dokaze i uzimao novac. Šta je zanimljivo u optužbama iznetim preko Blica za crnogorske kriminalne klanove?

Oni ne transportuju drogu preko Srbije, niti je u Srbiji prodaju. To i Milović zna, jer BIA i MUP osiguravaju transporte droge i zaštitu dilera u Srbiji, a i transporte droge preko Srbije, koje vrši albanska mafija.

''U poslednje dve godine, srpska policija imala je nekoliko dojava o švercu kokaina iza kojeg su Šarićevi ljudi. U svim slučajevima radilo se o količinama od nekoliko stotina kilograma kokaina. Nijedna od tih informacija, međutim, nije imala kao epilog zaplenu i hapšenje, iako su sve završile na evropskom narko-tržištu.'' - piše Blic, na osnovu ''pouzdanog izvora iz MUP-a Srbije".

Srpska policija i bezbednosne službe ne uživaju nikakvo poverenje kod inostranih službi. Sve znaju da je skoro sav kriminal u vrhu srpske policije i tajnih službi. Dakle, podacima iz srpske policije se ne veruje, što ''izvor iz policije'' potvrđuje i novinarima-saradnicima Blica.

"Pratimo ih, niko nam ne veruje"

Feljton objavljen u Blicu ima za cilj da pokaže da srpsko narko tržište kontrolišu crnogorski kriminalni klanovi, što apsolutno nije tačno, a to se čak i iz teksta vidi, da ni gram kokaina, koje pomenute grupe, navodno švercuju, ne završi u Srbiji. ''Izvor'' Blica se nije ni trudio da propagandu akciju učini uverljivom.

Opisujući ubistva, sva se pripisuju međusobnim obračunima kriminalnih grupa. Tako se i Beograđanin Luka Bojović, koji je u zatvoru u Španiji već nekoliko godina i to pod najstrožijim uslovima, označava kao opasni vođa crnogorskog klana. I to iz španskog zatvora, pod najstrožijim režimom! On je oslobođen nedavno pred Višim sudom u Beogradu za neka ubistva, jer sud nije imao nijedan dokaz. Posebno je Blic ''obradio'' slučaj Željka Maksimovića, optuženog za ubistvo generala Boška Buhe.

Zašto se Milović okomio na Maksimovića? Rodoljub Milović je u vreme ubistva generala Boška Buhe radio u odeljenju za krvne delikte.

Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, Milović je radio u tandemu sa Miletom Novakovićem na rasvetljavanju pozadine ubistva. Milović i Novaković ispitivali su i optuženog za ubistvo Đinđića Zvezdana Jovanovića. Za njihova imena vezuje se skandal sa priznanjem ubistva. Naime, B 92 je objavio oko 17 sati tog dana da je Zvezdan Jovanović priznao da je pucao na Đinđića. On je, ustvari, dao izjavu da ''kada je stavio na nišan Đinđića, on je već padao i on je, iz besa, pucao u dupe Milanu Veruoviću''. Entoni Monkton, rezident MI 6 u engleskoj ambasadi bio je besan i naredio je da Jovanović mora da prizna ubistvo. Milović i Novaković su naknadno došli u zatvor, i preteći ubistvom porodice, naterali Jovanovića da prizna ubistvo. On je taj zapisnik potpisao oko 22 sata!

Nekoliko dana kasnije Dušan Krsmanović je priznao da je učestvovao sa Sretkom Kalinićem u ubistvu Boška Buhe. Opisao je detaljno kako je, i zašto ubijen general Boško Buha. Njegovu izjavu Milović je prosledio kabinetu ministra, ali je Nenad Milić sa Čedom Jovanovićem zahtevao da se ona pocepa. Ministar Dušan Mihajilović je obavešten o tom priznanju, njemu je laknulo, jer je pakovanje ubistva bilo njemu pripisivano. Ipak, slučaj je zataškan, jer Čeda Jovanović i Beba Popović nisu želeli da se istina utvrdi.

Viši sud u Beogradu - odeljenje za organizovani kriminal potom je u procesu koji je dugo trajao oslobodilo optužene za ubistvo Boška Buhe, među njima i Maksimovića, jer nije postojao nijedan dokaz koji bi potvrdio njihovu umešanost. Odluku je donelo veće kojim je predsedavao sudija Zoran Tatalović (danas sudija Vrhovnog kasacionog suda) i članovi veća Radmila Dragićević Dičić, bivša predsednica Apelacionog suda u Beogradu, a danas sudija Vrhovnog kasacionog suda i Milimir Lukić, sudija Apelacionog suda.

Interesantno je da li je i koliko Rodoljub Milović umešan u prikrivanje zločina zemunskog klana. Dan nakon ubistva Boška Buhe, policijskom službeniku Novici Todoroviću Serdaru jedan penzionisani pukovnik vojne službe bezbednosti, koji je to veče radio u obezbeđenju splava na Dunavu, opisao je ubice koji su dotrčale do čamca, nakon ubistva Buhe, i otplovili uzvodno Dunavom. Todorović o ovom saznanju obaveštava tadašnjeg načelnika SUP-a Beograda Milana Obradovića. On i njegov kolega odvode pukovnika kod Obradovića, pred kojim on daje službenu izjavu. Sutradan pomenutog pukovnika nalaze zabetoniranog na istom mestu odakle su ubice pobegle, a Todoroviću i njegovom kolegi pretresaju stan, pod optužbom da su ubili Buhu!

Obojica policajaca su živi. Direktor policije Veljović je saslušao Todorovićevu priču, Serdar je i danas uveren da je on poverovao u nju i naložio je Službi unutrašnje kontrole da ispita slučaj, ali je Milović stopirao istragu. Serdar je ubrzo dobio po drugi put otkaz, po nalogu ministra, koji je potpisala njegova sekretarica, ali je Milorad Veljović ODBIO da potpiše rešenje o prestanku radnog odnosa, stavljajući Todorovićev dosije u svoju kasu. Tako je Serdar živ dočekao penziju. U životu su svi učesnici i istraga lako može doći do izvršioca ubistva generala Boška Buhe.

Dušan Krsmanović je u zatvoru jednom od rukovodilaca straže u diktafon opisao ubistvo Boška Buhe.

Giška ubijen na frontu

Verovatno iz tih razloga, general Milović opisuje Maksimovića kao višestrukog ubicu.

Prijatelji pokojnog Đorđa Božovića Giške i Belog Matića znaju da je Giška ubijen na ratištu, znaju ko je ubio i Branislava Belog Matića, i zaista deluje jadno kada ''izvor iz MUP-a" Blicovim novinarima ova ubistva pripisuje Željku Maksimoviću.

Opasna su i podmetanja kojim se ''Maksimoviću pripisuju ubistva Radovana Stojčića Badže, Zorana Todorovića Kundaka, Milorada Vlahovića...'', kada je javnost, a i policija, od mnogobrojnih svedoka događaja, saznala da je ubica bio nižeg rasta, mršav, a Željko Maksimović je visok skoro dva metra, i ima karakterističan hod''.

Možda je razlog sastanka u ''Kraljičinom vagonu'' moguće naći i u vesti iz Blica, da je Maksimović početkom decembra boravio u Beogradu. Možda je strah zavladao među ovom grupom. Blic tvrdi da je protiv Maksimovića počev od punoletstva podneto više krivičnih prijava zbog nanošenja teških telesnih povreda. Maksimović se kroz Krivičnu evidenciju vodi kao neosuđivano lice.

Da je reč o pakovanju, govori i tvrdnja iz Blica da je Maksimović 1995. godine ubio policajca i ranio njegovog kolegu, i da je posle dva dana pušten na slobodu. Kada je 17. marta 1995. godine na ulazu u zgradu u kojoj stanuje Maksimovića zaskočio sa leđa mlađi čovek u civilu, on je iz okreta pucao u njega, misleći da neko hoće da ga ubije.

Odmah je pozvao policiju i hitnu pomoć. Nije znao da je reč o policajcu u civilu, koji je dan ranije skinut iz uniforme, da hvata dilere! U pritvoru je Maksimović, po rešenju tadašnjeg istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Nebojše Simeunovića proveo pet meseci, kada mu je pritvor ukinut, usled odustanka javnog tužioca, jer su saslušani svedoci potvrdili, uključujući i drugog policajca, da je ubijeni bez ikakvog upozorenja zaskočio Maksimovića sa leđa na ulazu zgrade u kojoj on stanuje, i da se on branio od protivpravnog napada. Novine su pratile pomno ovaj slučaj, i osim u policijskoj arhivi, koju ''izvori Blica'' lažno podmeću, postoje dokazi i u novinama i u Višem sudu Beogradu i u Centralnom zatvoru!

Ovu lažnu vest prvo je objavio nedeljnik Vreme, u broju 617 od 31. oktobra 2002. godine, u članku ''prvi uspeh u brobu protiv oprganizovanog kriminala'', autora Filipa Švarma, odgovornog urednika, u kojem g. Švarm likuje nad hapšenjem, navodeći da su uhapšeni i otac i majka Nikole Maljkovića i sestra Maksiovića, kao i još 30 lica! Tekst o Maksimoviću kao ubici sastavio je autor J.G. (pokojni Jovan Dulović).

Tekst Filipa Švarma, izbeglog Damira Kalembera, doušnika hrvatske tajne službe, koji u Beogradu živi godinama sa platom od 15.000 dinara, podmetanje je koje je imalo za cilj destabilizaciju Srbije. Inače, Vreme je stecište doušnika tajnih službi, koji su ''ukinuti'' kao saradnici promenama u Službi, a i zbog njihove kompromitovanosti. Potpisanom autoru i njegovim kolegama novinari Vremena su samo kratko služili kao ''informatori'', koji su imali za cilj da sami postanu službenici koji treba da rukovode Službom.

Takođe, optužbe na Maksimovićev račun da je, navodno, pucao u leševe u mrtvačnici Medicinskog fakulteta su podmetanja, koja su smišljena da opišu surovost pomenutog Maksimovića. Oni koji su studirali medicinu znaju da je pristup mrtvačnici takav, da nepozvana lica ne mogu prići. Da se to desilo, u to vreme, kada je Srbija bila još uređena država, dakle pre 35 godina, cela država bi bila na nogama! Ali, Milović i njegova družina umeju da pakuju onima koji ne mogu da se brane.

Nakon oslobađajuće presude tzv ''Makinoj grupi'', tužilac za organizovanu kriminal Jovan Prijić uputio je zahtev tadašnjem načelniku Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije da se sprovede istraga i utvrde odgovorni koji su montirali ovaj proces, navodeći da je on to znao pre pročetka, sigurno ne bi došlo do optuženja. Na suđenju Maksimoviću ključni svedok optužbe Slobodan Resimić priznao je da je izjavu da je Nikola Maljković ubio generala Buhu pisao u stanu Dušana Spasojevića! Takođe je sud utvrdio da je Maljkovića uhapsila i do smrti tukla grupa Dušana Spasojevića, a optuženog Limara i Milorad Ulemek Legija, koji se Limaru, na suđenju izvinuo, tvrdeći da je tada mislio da je Limar bio umešan u ubistvo.

Istragu je sprovela Služba unutrašnje kontrole MUP-a Srbije, kojom je rukovodio Milorad Veljović, podnevši krivične prijave protiv Milana Obradovića, Milorada Ulemeka Legije i drugih, koji su od Maljkovića i Limara iznuđivali iskaze, tukući ih lopatama, a da je hapšenje Maljkovića izvršila grupa Dušana Spasojevića! Objavljujemo faksimil tužiočevog zahteva.

Tadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero, bliska prijateljica sa Čedom Jovanovićem, naterala je sudsko veće da ukine oslobađajuću presudu, iz ''formalnih razloga'', jer se već znalo za svedočenje Dušana Krsmanovića. Nakon ukidajuće presude, sud je ponovo raspisao poternicu za Maksimovićem, mada je bio obavezan da nastavi suđenje u njihovom odsustvu, jer je reč o ubistvu generala policije.

BIA je sprovela prikupljanje podataka o načinu na koji je presuda ukinuta, i utvrdila protivpravnu i kriminalnu ulogu predsednice suda Vide Petrović Škero, koja je potom sprečila sud da nastavi suđenje u odsustvu, jer je i ranije Maksimoviću suđeno u odsustvu. (Objavićemo izjave članova veća i učesnika u tom postupku, a neki su i danas sudije Vrhovnog kasacionog suda).

Prvi, koji je optužio Maksimovića za ubistvo generala Buhe je Vojislav Šešelj, a po nalogu Dušana Spasojevića, sa kojim je često, kao i sa Ljubišom Buhom Čumetom igrao šah, i služio se njihovim uslugama. On je znao da su oni smakli Buhu. Nerazdvojni prijatelj Ljubiše Buhe Čumeta, zaštićenog lažnog svedoka, višestrukog ubice je general Milović!

Prošle godine, u novembru, branilac Nikol Maljkovića advokat Borović podneo je predlog Višem sudu u Beogradu da se nastavi suđenje optuženom Maksimoviću i ostalim optuženim. Sa ovim predlogom saglasio se i tužilac za organizovani kriminal, ali se ''ućutalo'' veće Višeg suda, kojim, inače, o predsedava najkorumpiraniji sudija u istoriji srpskog pravosuđa, predsednik suda Aleksandar Stepanović!

Nije namera ovog teksta da zastupa interese u Blicovom serijalu prozvanih lica. Ono što je upadljivo jeste da srpska policija, barem prema izvorima iz MUP-a Srbije, ima detaljna saznanja o onima koji švercuju kokain po belom svetu, daleko od Srbije. Niko od njih ne ''ordinira'' u Srbiji, državljani su drugih država, ali, eto, naše su komšije i sabraća, pa je red da ih Milovićeva grupa predstavi javnosti.

Odakle svi ti podaci ''izvorima iz policije'' Blica"? Pa kako onda nijedno pomenuto ubistvo nije sudski rasvetljeno? Zar tolike godine ova družina drma srpskom policijom i tajnim službama, a niko do pomenutih lica nije priveden zakonu?

Da li će ulicama Beograda poteći potoci krvi?

A 1. Novinari ''istraživači''

Autori Blicovog serijala su Tamara Marković Subota i Vuk Z. Cvijić.

Gospođa Tamara je kćerka novinarke Večernjih novosti Milene Marković. Živi u Mladenovcu, odakle je svakodnevno policajci dovoze na posao i vraćaju kući, čuvaju njen stan i porodicu!

Ko je ova ''hrabra žena''?

Ona je od retkih ličnosti koje, po pismenom rešenju ministra policije, kao ''štićenu ličnost'' obezbeđuje danonoćno policija. Naime, ona je zapala za oko Milovićevoj grupi, nametnuta joj je policijska zaštita, uz obrazloženje da joj je pretio smrću Stanko Subotić Cane. Sigurno se Subotić ne bi bavio planiranjem ubistva jedne nepoznatnate provincijske novinarke. Ali, budući da je danonoćno čuvaju i ''servisiraju'', gospođa Marković je često privođena na ''rekreativnu nastavu'', gde je dobijala ''informacije iz pouzdanih izvora iz policije''. Dakle, gospođu Tamaru svakodnevno čuva policija, koja ne zna sa kim se ona sastaje i koji su to izvori iz MUP-a koji odaju policijske tajne, koje bi morala biti tajne, sve dok sud o njima ne bude obavešten.

I njen kolega Vuk Z. Cvijić je pod zaštitom oružanih snaga MUP-a i njene mafije.

Pitanje za ministra: ko su ljudi iz policije, koji u prisustvu policije, ''štićenim ličnostima'' dostavljaju podatke?

Sve što potpišu Tamara Marković Subota i Vuk Z. Cvijić, treba staviti pod sumnju. Ili, znati ko su pravi autori ovih vesti. Jer, oni koji su pod danonoćnom zaštitom policije i nemaju puno prijatelja. A ni ''izvora'', osim policije.

A 2. Ko je ubio Kundaka?

U Blicovom serijalu za ubistvo Zorana Todorovića optužuje se Željko Maksimović, visok skoro dva metra, atletske građe. Prenosimo deo teksta iz Večernjih novosti.

''Poslednje veliko delo Zorana Todorovića bila je organizacija serije kontramitinga širom Srbije tokom antirežimskih demonstracija 1996. godine. JUL, sa šeficom Mirom Marković na čelu, bio je najmilitantniji u pokušajima gušenja demonstracija koje su izazvane krađom lokalnih izbora.

Ubijen je 24. oktobra 1997, pet minuta posle osam časova ispred zgrade „Beopetrola". Izašavši iz crnog „mercedesa", Todorović je prišao Siniši Milenkoviću, radniku „Beopetrola", koji je pored službenog „audija" čekao koleginicu. Nekoliko trenutaka kasnije, s obližnje autobuske stanice pritrčao je mršavi mladić i ispalio dva kratka rafala iz automatskog pištolja (verovatno „heklera") u glavu i leđa Kundaka. Po izjavama očevidaca, mladić je imao plavi kačket na glavi i šarenu jaknu. Koristio je prigušivač, pošto se rafali gotovo nisu čuli. Tom prilikom teško je ranjen i Siniša Milenković. Ubica do danas nije otkriven.

Sahrani Zorana Todorovića je prisustvovao gotovo ceo vrh vladajućeg establišmenta: Slobodan Milošević, Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović, zatim Milorad Vučelić, Zorica Brunclik, direktor RTS-a Dragoljub Milanović, direktor „Politike" Dragan Hadži Antić...

Strelac koji je usmrtio Todorovića isti je onaj koji je ubio još i Dragana Simića, načelnika PS Savski venac i Milorada Vlahovića, bivšeg načelnika Uprave kriminalističke policije Beograda, kuma pokojnog Badže. Opis isti - mršav, srednjeg rasta, sa kačketom, ubistvo je izvršeno ritualno, uz krike ubice.

Policija je identifikovala ubicu. Reč je o Zoranu Ristoviću zvanom Prika, rodom iz Like. Bivši ministar policije Dušan Mihajilović doveo ga je u vezu sa ubistvima ljudi koje smo naveli.

Nekadašnji pripadnik JSO-a Zoran Ristović Prika nađen je 4. juna 2004. godine raskomadan u Resniku kod Rakovičnog potoka. Izmasakrirani delovi Ristovićevog tela, sa odsečenim šakama obe ruke, nađeni su spakovani u plastičnoj kesi. Prema nekim tvrdnjama, policija je prilikom uviđaja na Prikinoj glavi pronašla tamnu plastičnu kesu.

A 3. Alo, Nikola zove

Javnost je upoznata da je veliki prijatelj generala Milovića i direktor Elektromreže Nikola Petrović, koji se žestoko protivio Milovićevoj smeni, ali je Vučić ostao dosledan. Vučić je u Petrovićevim kandžama. Nedavno, kada je na Kopaoniku Petrović vozeći bicikl pao, te je morao da se van staze odmori, premijer je podigao dva helikoptera da tragaju za Nikolom, jer mu je mobilni bio isključen. Upadljivo je da početak objavljivanja serijala prati i ludovanje dnevnika Alo, koji izdaje ista kuća, a koji je, tvrde upućeni, kupio, preko svoje firme i uređuje Nikola Petrović. Po održavanju izbora, ovaj list će se ugasiti, kao što je Petrović ugasi i list Naše novine. Da li je i Petrović deo Milovićevog ratnog štaba? Šta im je zajedničko? Osim gađenja prema Vučićevom divljanju!

Podstiču se na nasilje

Interventna jedinica Policijske uprave za Beograd, velika je opasnost po bezbednost građana. U nju se šalju policajci skloni nasilju, bespogovornom izvršavanju naređenja, i uvek spremni da se dokažu po potrebnom nasilju na građanima, naročito u kasne sate

Pripadnici Interventne jedinice Policijske uprave za grad Beograd mogu se lako prepoznati. Uglavnom po zlu.Voze se u glomaznim džipovima, naoružani dugim cevima.

Po pravilu službe interventna jedinica bi trebalo da ide po nalogu dežurnog, ili na poziv iz policijskih stanica, radi obezbeđenja mesta događaja, ako je u pitanju razbojništvo, oružana pljačka, ubistvo ili sukob na javnom mestu više učesnika. Komadant ove jedinice Dušan Ninković, miljenik načelnika PU Beograda Veselina Milića policajce iz Interventne jedinice smatra ''udarnom pesnicom''.

"Vi ste gospodari ovog grada" - huška ih komandant Ninković, kada primaju smenu. Patrole interventne jedinice rade po 12 sati. Po pravilima službe morali bi biti raspoređeni po gradskim četvrtima, da čekaju poziv za intervenciju, ako se ukaže potreba.

Međutim, Ninkovićevi momci mogu da se džipovima Tojota Landkruzer 110 (koštaju najmanje 110.000 evra), slobodno kruže po gradu. Odlaze po prigradskim opštinama, jer tamo najviše ima plena. Patrole interventne jedinice, protivno ovlašćenjima, i kompetencijama, zaustavljaju vozila. Izvlače vozače, pretresaju ih, skidaju do gole kože, pred građanima prolaznicima, pretresaju vozila, proveravaju vozače. Čine to naročito noću, na baš surov način.

Interventna patrola nije ovlašćenja za kontrolu vozila, izuzev ako se to ne naredi odlukom direktora policije, ili načelnika uprave, kada se, po nalogu istražnog sudije traga za odbeglim vozačem, koji je usmrtio neko lice, ili radi hvatanja učinilaca teškog krivičnog dela koji se udaljavaju sa mesta zločina.

Interventna jedinica ne poštuje nikakva pravila. Potroše za smenu i po sto litara goriva! Interventna treba da obezbeđuje lice mesta, ali su u Dežurnoj službi prinuđeni da šalju patrole policije iz policijskih stanica, ili mobilne patrole saobraćajne policije.

Po odobrenju komandanta Dušana Ninkovića, patrole ne pravdaju utrošak goriva, i ne lociraju svoje kretanje.

I dežurni tužioci imaju probleme u komunikaciji sa ovim ''posebnim policajcima''. Noću pripadnici interventne jedinice prvo svrate do omiljenih restorana, picerija i kafića po reket. Imaju podeljen reon. Ako gazda odbije da osim hrane i pića tutne i neku paru, patrola redovno, bez ikakvog povoda i razloga, legitimiše goste, obara ih na pod, preti hapšenjem, a često i lupaju inventar. Za sada nema dokaza da plaćaju reket i svom komandantu.

Patrola obilazi i pijace, i piljare, sa automatskim oružjem, sa metkom u cevi! Pa, 'ajde ne plati. Najnasilniji iz interventne sa sobom nose džointe.

Kada ošacuju neka skupa kola, koja su izuzeta od kontrole, izvode vozača, pretresaju ga, skidaju mu naočigled građana pantalone, više puta proveravaju motorolom o kom licu se radi, stavljajući mu opasnost u izgled. Ako procene da se kontrolisani uplašio, bacaju iza vozila džoint, slavodobitno ga pronalaze, i zovu policijske stanice da preuzmu ''uhapšenog'' i predaju ga na dalju kriminalističku obradu. Do sada je više od deset puta dežurni tužilac odbio da mu se ''uhapšeni'' privede, jer mu je jasno da je džoint (marihuana) bacila patrola, i da to nije nikakav dokaz.

Po nalogu komandanta Interventne Dušana Ninkovića, patrolama je podeljen spisak vozila, sa brojem tablica i markom vozila, koja ne smeju da se zaustavljaju! Reč je o uticajnim pripadnicima iz gornje strukture vlasti. Ako takav slučajno bude zaustavljen, brzo se pušta, uz izvinjenje.

Pripadnici interventne jedinice ne bi smeli da vrše alko test vozača, jer je to u ovlašćenju saobraćajne policije, koja je za tu vrste kontrole i osposobljena.

Pretres vozila se ne može vršiti bez naloga sudije za prethodni postupak, i bez svedoka. Ako zato postoji sumnja, postupa se po proceduri propisanoj zakonom.

A, i u interventnoj jedinici postoje, kažu nam policajci koji nisu skloni kriminalu i nasilničkom ponašanju, i rukovodioci koji se trude da dosledno sprovode zakonitost u svom radu, ali je Ninković već preduzeo mere da ih načelnik Veselin Milić otera, oblati i ponizi, premesti na rad u Lazarevac, Mladenovac..

Magazin Tabloid je objavio više tekstova o nasilju policajaca, koji su posle izvršnog zločina, dakle uz preporuku, upućeni u interventnu jedinicu.

Ako se što pre ne stane na rep patrolama interventne policije i njenom komandantu, nasilje će eskalirati, i građani će morati oružanim otporom da se brane i sačuvaju živote i imovinu, svoje radnje, kafane, picerije...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane