Natrag

Feljton

Vladan Dinić: Kako su ubijani srpski vladari (3)

Nemilosrdna bitka dve dinastije

Mada je kroz dugu srpsku istoriju, sve do današnjih vremena, uvek ostajao krvavi trag obračuna naroda sa svojim vladarima (i još krvaviji tragovi njihovih međusobnih obračuna), iz tih iskustava ništa nije naučeno. Kao po pravilu, Srbijom vladaju autokrate. U knjizi poznatog srpskog novinara i publiciste Vladana Dinića, "Kako su ubijani srpski vladari", opisan je period od osnivanja srednjovekovne Srbije do danas, sa posebnim osvrtom na period od ubistva Karađorđa do ubistva Đinđića. Mada su u vremenu svoje vladavine prikazani, kako autor kaže, "... kao odlučni, beskompromisni i slavljeni kao principijelni i nezamenjivi", ipak su platili glavom. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi odabrane delove iz ove knjige, počev od pojave dinastija Obrenović i Karađorđević

Vladan Dinić

Rat protiv radikala Milan je već vodio kao kralj, pošto je 22. februara 1882. uspeo da Srbiju proglasi za kraljevinu...

Nestalan, nagao, nepredvidiv, kralj Milan je, u jednom trenutku, pošto se razveo od kraljice Natalije pod dramatičnim okolnostima, iznenada rešio da pokaže vladalačku popustljivost. Odlučio je da popusti pod političkim pritiscima i prihvati liberalni Ustav.

Taj Ustav iz 1888. godine, predstavljao je uzorni evropski akt, po ugledu na sličan belgijski Ustav, čime se Srbija Aleksandra Obrenovića mogla uvrstiti u red modernih parlamentarnih monarhija. Međutim, kralj Milan, uvidevši da ne može da vlada pod takvim ustavnim ograničenjima, iznenada, naredne 1889. godine, rešava da se odrekne prestola - u korist svog maloletnog sina Aleksandra.

Sada već bivši, kralj Milan se nastanio najpre u Parizu, ali se već 1893. vratio u zemlju. Sin Aleksandar postavlja ga 1897. za komandanta vojske, gde se Milan posvećuje poslovima koje je započeo još kao vladar - stvaranju srpskog oficirskog kora, čije će vrline doći do punog izražaja koju deceniju kasnije, u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Praktično, kralj Milan je tvorac moderne srpske vojske, a brinuo je o svakom segmentu stvaranja nacionalne armije, od školovanja starešinskog kadra, do uvođenja savremenog naoružanja.

Ubrzo, posle jednog od mnogobrojnih atentata, otac-kralj sukobljava se sa sinom-kraljem, i 1900. godine definitivno napušta Srbiju. Sukob je bio toliko žestok da čak ni najbliži prijatelji nisu mogli da izglade njihove nesporazume. Umoran, razočaran, Milan ubrzo, 1901. godine, umire u emigraciji, u Beču.

Kivan, ozlojeđen, ostavlja poruku da nipošto ne bude sahranjen u Srbiji. Sa dozvolom austrougarskog cara Franje Josifa, za mesto večnog počivališta određen mu je manastir Krušedol, na padinama Fruške gore. Car je, pri tome, odbio molbu grešnog sina Aleksandra, da oca Milana sahrani u Srbiji...

U vreme dok je bio na vlasti, ali i posle silaska sa prestola, Milan Obrenović preživeo je više atentata.

Mnogi politički protivnici, ne samo radikali kao stranka, već i pojedinci nezadovoljni njegovom vlašću, pokušali su da ga uklone sa trona, makar i po cenu života. Prema nekim izvorima, Pašić je u Bugarskoj dobijao izdašnu novčanu pomoć od ruskog cara da kupi oružje za novu bunu protiv kralja Milana.

Najspektakularniji atentat na ovog vladara izvela je jedna žena-Ilka Marković, supruga streljanog pukovnika Jevrema Markovića, starijeg brata Svetozara Markovića.

Pukovnik Marković streljan je, po direktnom nalogu kralja Milana, zbog navodne umešanosti u Timočku bunu, odnosno bliskost sa radikalnim pokretom. A bio je optužen, iako jedan od najhrabrijih srpskih oficira u ratu protiv Turaka, za veleizdaju! Ilka Marković, u nameri da osveti muža, sačekala je kralja Milana, prilikom dolaska na bogosluženje, na ulazu u beogradsku Sabornu crkvu. Ispalila je, iz pištolja, dva metka na kralja, ali je samo uspela da ga pogodi u ruku...

Uticaj Genčića

Promenljive ćudi, ženskaroš i kartaroš, kralj Milan je, ipak, bio vešt administrator kad se posvećivao državnim poslovima. Iako je na kocki znao da gubi velike svota novca, mora se priznati da je po Evropi kupovao slike koje i danas krase beogradski Narodni muzej. Rođen u emigraciji, i umro je u emigraciji. Kontroverzna vladalačka figura, bio je žrtva sopstvene promenljivosti, ali je, mada uz mnoge žrtve, ipak krčio Srbiji put u Evropu.

Ako je kralj Milan, mada emigrant i vladar bez prestola, ipak umro u krevetu, njegov sin Aleksandar završio je još tragičnije - izrešetan mecima srpskih oficira i dokrajčen njihovim oštrim sabljama. Rođen 1876. godine, imao je svega 13 godina kad se otac odrekao pre- stola u njegovu korist, a u njegovo ime vladalo je namesništvo (Jovan Ristić, generali Kosta Popović i Jovan Belimarković).

Iskusnim političarima i vojnicima, maloletni Aleksandar doskočio je jednog 1. aprila (to, ipak, nije bila prvoaprilska šala), kada je državnim udarom preuzeo vlast od namesništva, proglasio sebe punoletnim-imao je tada šesnaest godina i osam meseci - i odmah ukinuo Ustav iz 1888. godine. Lucidan i samovoljan, već na početku svoje vladavine pokazao je briljantan politički um, ali i sklonost perfidnom vođenju politike.

Usamljeni dečak, koji je rastao bez oca i majke, predao se ličnoj vladavini sa strašću istočnjačkog despota koji veoma vešto, uz mnoštvo intriga, uspeva da ostvari svoje ciljeve. Igrajući između primirenih radikala, ali i liberala i naprednjaka, kralj Aleksandar je neočekivanim potezima zbunjivao svoj e protivnike. Znao je, kad mu to zatreba, da suspenduje ustavne odredbe u toku noći, da bi ih izjutra proglasio važećim, čim obavi svoj politički cilj.

Vladavina mu je, iz dana u dan, bila opterećivana krizama i skandalima, a sukobi sa roditeljima, pre nego što je u njegov život ušla i jedna fatalna žena, punili su stupce evropske bulevarske štampe. Kad se upustio, najpre u ljubavnu vezu, a potom i u brak sa dvorskom damom svoje majke, udovicom starijom 12 godina od njega - Dragom Mašin, skandali koji su uveseljavali čitaoce dvorskih intriga dosegli su groteskne razmere.

Ćudljiv i samovoljan, Aleksandar Obrenović bio je nekomunikativan mlad čovek. U prvim godinama vladavine delimično se oslanjao na oca, ali ubrzo, upravo zbog samovolje, morao je doći u sukob sa kraljem Milanom.

Taj sukob udaljio ga je i od grupe političara koji su smatrani odanim pristalicama dinastije Obrenovića, pre svega klana koji se okupljao oko starog Jovana Ristića. Koketirao je sa radikalima, ali uvek tako da jednu grupu suprotstavlja drugoj, a na svoju ličnu korist. Krug ljudi koji su mu verovali uveliko se smanjivao, a sumnje su zahvatile i pojedine krugove u najodanijoj instituciji dinastije-srpskom oficirskom koru...

Oficirska zavera „crnorukaca" bila je samo kulminacija nezadovoljstva Aleksandrovom vladavinom. Stvaranju tajne organizacije „Crna ruka" prethodila je kraljeva skandalozna veridba sa Dragom Mašin, u julu 1900. godine, a ubrzo i ženidba omraženom udovicom: "...Bilo je nečeg otužnog i tragikomičnog u nizu dvorskih skandala koji su punili i stranice evropske bulevarske štampe, a državna politika, vođena pomoću državnih udara, sve više je ličila na lakrdiju" zapisali su istoričari.

Kralj je menjao ministre kao na tekućoj traci, a svaki među njima, koji bi se zamerio famoznoj kraljici Dragi, mogao je računati na otpust. Skandal sa kraljičinom lažnom trudnoćom bio je ubistven po vladarski par, a pritajeni glasovi da bi, pošto par nije imao potomstva, na presto mogao doći jedan od Dragine braće, doveli su do još ubistvenijeg gneva nezadovoljnih oficira. Plan zavere da se Aleksandar ubije, a dinastija Obrenovića definitivno ukloni sa srpskog prestola, prosto je visio u vazduhu...Civilni deo zavere, među političarima, predvodio je do tada odani pristalica dinastije Obrenovića - radikal Lazar Genčić. Preko njega su nezadovoljni oficiri i stupili u kontakt sa političarima, a ovi, opet, pribavili saglasnost kneza Petra Karađorđevića, Karađorđevog unuka, koji je, kao emigrant, živeo u Ženevi, da je spreman da se prihvati upražnjenog srpskog prestola.

Genčići su učestvovali u Majskom prevratu 1903, kada je ubijen Aleksandar Obrenović i na presto doveden kralj Petar Karađorđević. Ključni učesnik u ovim događajima bio je Đorđe Genčić, rođeni brat Lazara Genčića, prvog srpskog hirurga. Đorđe je pre Majskog prevrata napustio vladu Obrenovića u kojoj je bio na položaju ministra unutrašnjih poslova. Posle ubistva Aleksandra Obrenovića i njegove žene Drage Mašin, zauzimao je visoke položaje u Srbiji u kojoj je tada stolovao kralj Petar Prvi Karađorđević, daleko od očiju, među vinogradima i kukuruzima.

Od ubistva u Košutnjaku, 1868, sukob pristalica Obrenovića i Karađorđevića pretvara se u pravi dinastički rat. Zbog učešća u zaveri i ubistva kneza Mihaila, preki sud je osudio na smrt više lica, čije je pogubljenje izvršeno na Karaburmi. Na 20 godina zatočenja kažnjen je, između ostalih, i knez Aleksan- dar Karađorđević, a konfiskovana je, a potom i prodata na licitaciji, sva imovina Karađorđevića u Srbiji. Beogradski Varoški sud podneo je zahtev sudskim organima u Pešti da uhapsi i izruči Srbiji Aleksandra Karađorđevića, ali su mađarske vlasti konstatovale:

„...Knez Aleksandar Karađorđević se oslobađa krivice usled nedostatka dokaznih sredstava i nedostatka dokaza". Po svemu sudeći, knez Aleksandar nije neposredno učestvovao u zaveri protiv kneza Mihaila. Nastavio je da živi u emigraciji, povlačeći se iz političkih poslova.

Na drugoj strani, u Srbiji, kralj Milan je strahovao od Karađorđevića, pogotovo pošto je Aleksandrov sin Petar, kao mladi knez i francuski oficir, odlučio da uzme aktivnog učešća u pobuni Srba u Bosni 1875. godine, stičući u srpskom narodu ime hrabrog vojvode Petra Mrkonjića. Postoje čak i podaci da je, u dva maha, tajno boravio u Srbiji. Petrove sinove, Đorđa i Aleksandra, kojima je majka crnogorska knjeginja Zorka, karađorđevićevci iz Srbije materijalno su pomagali za vreme školovanja, u Paževskom korpusu u Rusiji...

Radikalsko kupanje

Rat kralja Milana sa radikalima imao je, uz svu oštrinu - od izricanja smrtnih kazni i pogubljenja stranačkih prvaka, na jednoj, i atentata i buna, na drugoj strani - i svoje komične elemente...Jedna od tih smešnijih strana istorije svakako je anegdota koja se vezuje za pojam „radikalskog kupanja". Reč je, u stvari, o podvali koja je, radi izrugivanja, priređena omrznutom kralju, iako se vladar, prilikom takvog „kupanja", mogao i stvarno udaviti.

Prilikom boravka kralja Milana u konaku u Smederevu, radikalski aktivisti, kako bi se to danas reklo, vešto su prestrugali jednu od dasaka na podu kraljevskog nužnika. I kada se kralj Milan, radi nužde, našao na dotičnom mestu, prestrugana daska se odvalila, a vladar se našao u jami prepunoj fekalija.

Naravno, na užasnute povike, ubrzo je izvučen iz govana, a nije odoleo besu da odmah ne prokomentariše kako je to radikalsko maslo! Kažu da su slične dogodovštine potom učestale među političkim oponentima po Srbiji, a narod je takve „operacije" naprosto nazvao „radikalsko kupanje". Istoričar dr Petar Opačić, o političkim greškama koje su bračni par Obrenović koštale glave, kaže da su Kralj Aleksandar i kraljica Draga previše zaglibili, prevrat bio neminovan

Čitav splet okolnosti vodio je ka tome da odnosi između vladaoca i celog društva budu zaoštreni, jer je kralj Aleksandar Obrenović svoj im postupcima, u periodu od desetak godina, koliko je i trajala njegova vladavina, postepeno udaljavao od sebe čak i najbliže prijatelje dinastije Obrenović. Istovremeno, svi oni koji su bili lojalni i patrioti, videli su u njegovom ponašanju jednu štetnu radnju za društvo i naciju, uključujući tu pre svega vojsku. Ukupno gledajući, poslednji Obrenović nije imao sreće.

Aleksandar Obrenović je rođen za vreme prvog Srpsko-turskog rata, 1876. godine. Posle 13 godina, u jednom novom društvenom sistemu, kad je Srbija već dobila državnu nezavisnost, njegov otac je, kad je imao 35 godina, odlučio da se povuče sa prestola zbog toga što je svojim ponašanjem doveo sebe u nezgodnu poziciju, naročito posle srpsko-bugarskog rata. Pre toga, kralj Milan je osetio da se njegov autoritet u društvu kruni, pa je zbog toga, da bi obezbedio bolji odnos društva, a pre svega snaga koje su se oko Radikalne stranke, odlučio da obrazuje jednu veliku komisiju od 80 ljudi koja bi izradila novi Ustav. Pod uticajem radikala, ta komisija je napravila jedan od najdemokratskijih ustava koji je Evropa videla. Bio je to Ustav iz 1888. godine.

Kralj Milan, poslednji Obrenović, pravio je neoprostive greške, kao njegov tvorac i potpisnik, jer je posle kratkog vremena shvatio da ne može da se upravlja po njemu. Pošto je taj Ustav bio suviše liberalan, a on sam po prirodi autokrata, kralj Milan je našao za shodno da se, 22. februara 1889, povuče i prepusti presto sinu. Kako je Aleksandar bio maloletan, određeno je namesništvo od tri člana koje je upravljalo zemljom. I to je trajalo četiri godine. Međutim, kada je on bio u 17. godini, 1. aprila 1893. organizovana je u dvoru svečanost radi obeležavanja godišnjice proglašenja Srbije za kraljevinu. U stvari, to je bio trenutak kada je Aleksandar Obrenović izvršio državni udar. Smenio je namesnike i proglasio se punoletnim. Po čijem savetu je doneo takvu odluku?

Povod je bila smrt generala Koste Prolića, jednog od namesnika, jer je između radikala i liberala nastao sukob oko izbora novog namesnika. Da bi se to preseklo, po savetu Lazara Dokića, Aleksandar Obrenović je izvršio državni udar, proglasio se punoletnim, uzeo svu vlast u ruke, a samog Dokića postavio za prvog predsednika vlade. Tako lakim dolaskom na vlast, on je pomislio da je toliko moćan da može da radi šta hoće. Za godinu dana promenio je tri vlade i dva puta ustav, što je bilo strašno i nedopustivo. Kasnije su iskrsli novi problemi vezani za njegovu odluku da dozvoli da se u zemlju vrati bivši kralj Milan, koji je pri odlasku dobio milion dinara, uz obavezu da se odriče srpskog državljanstva i da se više neće vraćati u Srbiju.

(Nastaviće se)

A 1. Karakter poslednjeg Obrenovića

Iskusnim političarima i vojnicima, maloletni Aleksandar doskočio je jednog 1. aprila (to, ipak, nije bila prvoaprilska šala), kada je državnim udarom preuzeo vlast od namesništva, proglasio sebe punoletnim-imao je tada šesnaest godina i osam meseci - i odmah ukinuo Ustav iz 1888. godine. Lucidan i samovoljan, već na početku svoje vladavine pokazao je briljantan politički um, ali i sklonost perfidnom vođenju politike.

A 2. O Petru I Karađorđeviću

Raskrstivši sa lagodnim životom u Parizu, mladi Petar odlazi 1883. godine u Crnu Goru, gde ubrzo postaje zet crnogorskog kneza Nikole Petrovića, nakon što se oženio njegovom najstarijom ćerkom Zorkom. Kjeginja, koja je u tom braku rodila troje dece-sinove Đorđa i Aleksandra i kćer Jelenu, umire već posle nekoliko godina, a Petar, došavši u sukob sa tastom Nikolom, ponovo kreće u emigraciju.

Nastanjuje se u Ženevi, gde se mahom posvećuje školovanju dece. Sinovi će mu uskoro krenuti put Petrograda, na školovanje u elitnom Paževskom korpusu. Živeći na ivici siromaštva, Petar Karađorđević dočekuje Majski prevrat u Beogradu 1903, kada postaje, po eliminaciji i nestanku dinastije Obrenovića, nosilac srpske kraljevske krune. Po prirodi liberalan, pristavši na izgradnju moderne Srbije kao uzorne parlamentarne monarhije u Evropi, kralj Petar se posvećuje državnim poslovima sa elanom poletnog mladića. Strogo poštuje ustavne norme, a pod njegovom vlašću počinje brži razvoj zemlje. Osim ekonomskog razvitka, koji je obeležen ulaskom evropskog kapitala u Srbiju- francuskog i austrougarskog naročito, u to vreme dolazi i do ubrzanog razvoja prosvete, kulture, štampe. Osniva se, 1905, Beogradski univerzitet, a posebno, osobito među intelektualcima, jača jugoslovenska ideja. Da bi osujetila takav razvoj Srbije, a naročito njen uticaj kad je reč o jugoslovenskoj ideji, Austrougarska kreće u otvoreni pritisak na Srbiju.

A 3. Između Austrije i Rusije

Sa dolaskom Petra I Karađorđevića na presto, posle Majskog prevrata 1903, dolazi, konačno, i do promene u spoljnoj politici Srbije? Dolazak kralja Petra I Karađorđevića na presto predstavlja prelomni događaj. Pošto je poslednji Obrenović lavirao između Austrije i Rusije, izgubivši poverenje i jedne i druge sile, dolaskom Radikalne stranke na vlast presečeni su odnosi sa Austrijom, jer je Austrija pokazivala stalnu tendenciju da uništi Srbiju i da gospodari balkanskim poluostrvom. Rusija je, opet, imala svoju imperijalnu politiku na Balkanu, ali je njena politika bila takva da se oslanja na slobodne balkanske zemlje i tako uspostavlja svoje prisustvo u Sredozemlju. Dakle, došlo je do preorijentacije u spoljnoj politici Srbije i oslanjanja na Rusiju, koja je sa Francuskom i kasnije Velikom Britanijom formirala Antantu. Desilo se, znači, ono što je najbolje objasnio Milovan Milovanović: „Srbija je vezala svoj mali čamac za veliki brod Antante, pa ako ona potone, potonuće i Srbija, a ako ona ispliva, odnosno stigne u mirnu luku, i Srbija će ostvariti svoje ratne ciljeve".

Blagodareći toj orijentaciji, Srbija je prošla Balkanske ratove i Prvi svetski rat i ostvarila svoje najdalekosežnije ciljeve, za koje je, kako je jedanput rekao vojvoda Stepa Stepanović, samo maštar mogao da zamisli da se na takav način mogu rešiti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane