Natrag

Kontranapad

Ni u sportu ništa više nije kao što je do tada bilo: povodom 17 godina od NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999.

Raka je iskopana, a grobari sahranjuju

Ništa nije kao što je bilo pre brutalne egzekucije NATO armade u kriminalnoj misiji Sjedinjenih Američkih Država koje su odlučile da otkinu deo teritorije i duhovno svetilište srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Podaničke srpske vlasti punih sedamnaest godina potiskuju i nastoje da zatru sećanja časnog naroda na strahote i nepravde kojima je izlagan tokom 78 dana surovog bombardovanja. Na tom putu i u tom cilju, najveći doprinos pružaju „velike patriote" presvučenih radikala od kada su 2012 preuzeli vlast u novoj, naprednjačkoj odori. Ni u sportu nije isto kao što je bilo pre bombardovanja

Miroslav Vislavski

Izuzev nacionalnih timova, Srbija nema više uspešne klubove na međunarodnom planu kakvi su svojevremeno bili u fudbalu Crvena zvezda i Partizan, u košarci Partizan, u odbojci Vojvodina. Samo su vaterpolisti periodično i u klupskom nadmetanju predstavljali evropski krem u post-natovskom ubilačkom piru. To nije čudno imajući u vidu da naš vaterpolo svojim kvalitetom, apsolutno dominira svetom u višedecenijskom razdoblju. Doduše, vlada mišljenje da u tom sportu svet oskudeva sa većom konkurencijom kvalitetnih koji bi bili pandan našim delfinima.

"Milosrdni anđeo" nam je servirao treću kategoriju kvaliteta u domaćim takmičenjima, dotrajale, amortizovane, nekomforne, nefunkcionalne objekte, opremu koja je jednaka skromnim objektima, stručni kadar bez materijalne sigurnosti i primerenih uslova za rad, standard sportista na nivou pre pola veka, neizvesnu ili mizernu materijalnu osnovu klubova i sportskih organizacija, prazne tribine na sportskim borilištima, huliganstvo kao čestu pojavu koju država toleriše, ponižavanje, skrnavljenje ili poništavanje istorije i tradicije na kojima je stvaran i izrastao domaći sport, kadrovsku politiku trenutnih interesa, a ne osmišljenih kriterijuma i principa... Sportom, fudbalom posebno, vladaju usko interesne grupe, mafija i kriminal su infrastruktura koja vlada četvrt veka, za koje država nema ili ne traži odgovor... "Anđeo" se nadvio i nad medije u kojima sportske rubrike ili emisije podanički i neprofesionalno tretiraju stanje i aktere u sportu...

Međutim, javnosti se potura lažna slika o stanju u našem sportu. Ona se oblikuje glamurom vrhunskih ostvarenja pojedinaca poniklih na porodičnoj upornosti i odricanju ili entuzijastičkom zanosu i fanatizmu pojedinih stručnjaka, njihovih trenera i pedagoga. Reč je o dobro poznatim primerima koje simbolizuju Đoković i Španovićeva, nekoliko drugih tenisera, atletičara, plivača, strelaca, rvača, tekvandoista, te nacionalnih selekcija u pojedinim kolektivnim loptačkim sportovima: vaterpolu, odbojci, košarci, rukometu...). Glasnogovornici lažne predstave o našem sportu su rukovodeći funkcioneri u sportskim savezima i institucijama, čija nemoć da se izbore sa državom i limit kreativnog potencijala za sistemska rešenja u sportu najčešće paktiraju sa autoritarnim sistemom koji Srbiju karakteriše u čitavom post oktobarskom periodu, započetom 2000.

Ipak, ne osporavam dobre uslove i rešenja koje od pre nekoliko godina obezbeđuje država za pripreme i programe nacionalnih selekcija, rad i funkcionisanje granskih i opštih saveza i rad najistaknutijih pojedinaca. To je rezultat i doprinos državnih institucija prema kojima i najžešći kritičari odaju puno poštovanje. Ali, na tome se ne može i ne sme graditi opšta ocena o stanju u našem sportu nakon zločinačke intervencije NATO alijanse i dolaska na vlast prodanih političara. Njihov interes da vladaju, nadrastao je druge interese, uključujući i najsvetiji, nacionalni interes i - ponos! Na žalost, oni u ime lažne demokratije odlučuju o sudbini naših života i države. Sport je u tom smislu samo deo poligona koji im je stavljen na raspolaganje.

Nijedna, pa ni aktuelna "patriotsko" evro-američka vlast, nikada nisu posegli za ratnom nadoknadom ili pokrenuli zahteve pred međunarodnim institucijama da se država i njeni građani obeštete za učinjena im razaranja. Naprotiv, podvili su rep i zavukli glavu u pesak uvlačeći žrtvovan narod pod okupaciju globalista, potpisujući sporazume sa zločincima koji su ga ubijali i razarali mu stečenu imovinu na kraju prošlog veka. Takvom podskutovskom ponašanju vladajućih, podlegli su i oni koji su manifestovali svoj iskreni patriotizam u vreme bombardovanja 1999.

Mada je od 24. marta 1999. proteklo sedamnaest godina, sećanje na te dane je sveže i nezaboravno. Dan početka NATO agresije me je zatekao na mestu generalnog direktore Odbojkaškog kluba Vojvodina, najuspešnijeg sportskog kluba devedesetih. Taj epitet, moj klub je izgradio nakon raspada nekadašnje Jugoslavije u kojoj je Zvezdin trijumf u Kupu evropskih šampiona u fudbalu zapečatio eru uspešnosti i popularnosti fudbala, nakon čega nastaje sunovrat ovog sporta u Srbiji, ali i na prostorima nekadašnje države. Početak bombardovanja sam doživeo na putu iz Beograda ka Novom Sadu, nakon prvenstvene utakmice koju je Vojvodina izgubila od Crvene zvezde.

Bio sam u kolima sa pokojnim Žarkom Petrovićem, u to vreme našim najboljim odbojkašem i klupskim vozačem Nenadom Morokvašićem. Posredstvom radija smo skamenjeno slušali alarmantno saopštenje Centra za javno uzbunjivanje: "Neprijateljski avioni iz pravca Mađarske ušli su u vazdušni prostor Savezne Republike Jugoslavije! Obaveštavaju se građani da pođu u najbliža skloništa!"

Ulazeći u grad, zaslepio nas je bljesak iz pravca dela grada koji se zove Klisa. Naš Novi Sad je bombardovan. Od tog, prvog projektila, Novi Sad je svakodnevno sa izuzetkom dva - tri dana bio zasipan razornim bombama koje su nam sejali ameri i njihovi partneri. Nikada nije usledilo objašnjenje zbog čega je evropski, multikulturalni, multinacionalni, multikonfesionalni Novi Sad bio uz Beograd, najžešće targetiran.

Igrači i rukovodstvo OK Vojvodina su bili primer patriotskog ponašanja i antiratnog delovanja tokom 78 dana agonije. Bili su uz narod na protestima u Novom Sadu na prvom okupljanju građana 31 marta na Trgu Slobode pred 20.000 građana koji su pesmom protestvovali protiv zlikovaca, odazivali se pozivima za okupljanje na mostovima zaludu verujući u njihovu odbranu.

Nastupali su na protestima u Zrenjaninu, Vrbasu pred desetak hiljada građana, bili u protesnim kolonama u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima... Igrali utakmice pod transparentom "Evropo zaustavi fašizam" u Kleku, Pančevu, Novom Sadu... Objavljivali svakodnevno apele sportistima sveta na klupskom sajtu, izdali dva broja klupskog časopisa OK Voša.

Svaki dan imali tročasovne nastupe na jedinoj televiziji koja je svo vreme ratnog perioda bila u funkciji, lokalnoj Kanal 9. Bili su na mestima razaranja kod sponzora Rafinerije nafte Novi Sad, na porušenim mostovima, kod razorene televizije Novi Sad...

U svojstvu predsednika OS Srbije, predsednika Udruženja klubova saveznih liga I generalnog direktora OK Vojvodina, pisao sam protestno pismo CEV-u (Evropska odbojkaška konfederacija) i predsedniku Rolfu Andrezenu koje je široko odjeknulo i nakon kojeg je ubrzo ukinuta nepravedna suspenzija nametnuta nacionalnom savezu i našoj odbojci...

Svakodnevno i svaku noć smo komunicirali sa celinom organizacije, klubovima u SRJ, Rusiji, Grčkoj, Makedoniji... Sa našim internacionalcima: Đulom Mešterom, Nikolom i Vladimirom Grbićem, Kovačem, Kozićem, Svetozarevićem, Batezom, Đorđem Đurićem, Nikolićem, Ivanovićem, Reljićem, trenerom Gajićem... Bili smo jedinstveni sa Boričićem, Miloševićem, Golijaninom, čelnicima odbojkaške organizacije, deleći zlo i nevolju, hrabrili se i hrabrili druge...

Početak agresije, bio je povod da se oglasi Vladimir Grbić na italijanskim medijima: "Ovo što je NATO na čelu sa SAD uradio je okupacija naše zemlje, neviđena agresija, presedan nad presedanima u svetskoj istoriji."Velikan naše odbojke, Đula Mešter je ovako reagovao: "Duboko sam pogođen slušajući vesti o napadu NATO na našu zemlju. Mi imamo samo jednu domovinu i mi, sportisti moramo je predstaviti svetu onako kako smo to radili do sada..."

Borbu i proteste protiv NATO alijanse, vodili su naši najpoznatiji i najuspešniji sportisti širom sveta. Sećam se da nam je veliko ohrabrenje stizalo iz inostranstva od naših idola Dragana Piksija Stojkovića, Predraga Mijatovića, Siniše Mihajlovića, Dejana Stankovića, Zorana Bate Mirkovića, Vladana Lukića, Saše Đorđevića koji su na borilištima oblačili majice sa crtežom mete ili porukama poput: "Mir, a ne rat", "NATO prekini bombardovanje", "Zaustavite rat"...

Javljali su se naši istaknuti treneri, eksponirali se tražeći podršku naroda zemalja u kojima su delovali. Dirljivo je bilo učešće Todora Veselinovića i Duška Bajevića pred stotinom hiljada Atinjana koji su protestvovali protiv NATO agresije nad SR Jugoslavijom.

Godine su prošle, a utisak je da zaboravljamo zlodela "prijatelja" kakvim nam Aleksandar Vučić predstavlja Amerikance, Nemce, Britance i ostale lešinare iz 1999.

Zato je kao melem primljen nastup Novaka Đokovića, najpopularnijeg i najuspešnijeg planetarnog Srbima današnjice, koji je ovih dana imao nastup na najubojitijem mediju amera i natovaca, na televiziji CNN. Na sajtu "Slobodni mediji" je osvanuo naslov: Đoković urnisao CNN uživo! U podnaslovu je izvučena Novakova rečenica koja glasi: "...Niste nas slomili bombardovanjem, svetim se planeti na svoj način tako što sam najbolji".

Tekst intervjua je brže skinut nego što se pojavio na društvenim mrežama. Bila je to lekcija prvog tenisera sveta koji već pola decenije superiorno dominira teniskim arenama i među najboljim svetskim sportistima, kakvu ovdašnja politička elita i državni lideri Srbije nikada nisu bili u stanju da saopšte krvnicima. Govoreći o najtežim trenucima u njegovom stasavanju na putu do vrha piramide, Novak Đoković je podrobnije govorio o doživljaju NATO bombardovanja: "Drugi momenat je jedan od najdramatičnijih u našoj skorijoj istoriji - NATO BOMBARDOVANJE SRBIJE. Tih dva i po meseca, kada sam se budio u sred noći u tri sata ujutru sa osećanjem neizvesnosti šta nam donosi novi dan. Kroz to iskustvo naučio sam da se u jako ranom uzrastu suočim sa strahom. Živeći u sredini u kojoj ljudi strahuju za svoje živote, strah od neuspeha u tenisu i nije onda delovao tako strašno.

Sećam se 22. maja, slavio sam svoj 12 - ti rođendan. Ne volim često toga da se sećam, ali mi je ta slika ostala kao jedno od najsnažnijih sećanja. Ta rođendanska proslava u TK Partizan, na kojoj su mi drugovi pevali rođendansku pesmu, dok su NATO avioni bacali bombe na Beograd.

Fokusirao sam se na osećaj zadovoljstva zbog "slobodnog vremena" da igram tenis. Mislio sam da ako se fokusiram na talenat koji sam verovao da imam, moći ću da postanem Br 1, moći ću da jednog dana pobedim na Vimbldonu. Ta odlučnost je bila ključna za moj razvoj kao profesionalnog sportiste. Ja i danas vučem i nadograđujem iz te fondacije".

A 1. Godišnjica NATO agresije, 1999-2016

U danu izlaska ovog broja Magazina Tabloid, navršava se sedamnaest godina od početka agresije NATO pakta na Saveznu republiku Jugoslavije. U tom poduhvatu zlikovaca, ciljana je Srbija. Srpski narod i drugi narodi kojima je Srbija matična zemlja, doživeli su najmračnije trenutke nakon Drugog svetskog rata i strahote uništavanja i ubijanja koje su ostavile katastrofalne posledice od kojih se ne oporavljamo bezmalo dve decenije. Još i danas postoje ruševine koje sablasno podsećaju na rezultate razaranja industrijskih, vojnih, bezbednosnih i infrastrukturnih objekata. Pojedine kapitalne investicije u obnovi ne naziru vreme kada će biti ponovo u funkciji. Duhovna razaranja koja smo pretrpeli, neće nikada biti sanirana

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane