Natrag

Na nišanu

Srbija bez budućnosti: iz Vučićevog pakla odlazi ko god može, ostaje ko mora

Ostarite ovde!

Mada je konačan kraj lične vladavine Aleksandra Vučića već izvesna stvar, ostaje pitanje kako će se Srbija suočiti sa užasnim posledicama surove pljačke, izdaje države i njenih vitalnih interesa, kako dalje živeti u zastrašujućem dužničkom ropstvu i na koga računati u budućnosti. Naime, Srbija je šesta na svetu po broju starih lica, prema listi Međunarodnog Crvenog krsta. I ima najbrojniju i najvitalniju dijasporu u odnosu na broj stanovnika u matičnoj domovini.

Nikola Vlahović

Dan uoči konferencije za novinare u Vladi Srbije, održanoj 1. aprila ove godine, odlazeći premijer Aleksandar Vučić dobio je izveštaj o raspoloženju birača prema njemu i njegov stranci. Očigledno šokiran predočenim činjenicama, izgovorio je tim povodom tri rečenice koje jasno govore da je stigao do kraja svoga faraonskog ludila: "...Dobio sam sinoć prvo istraživanje i potpuno je jasno da nikada nismo bili bliže gubitku izbora. To je vrlo realno. Na narodu je da odluči...".

Istina je, Vučić odlazi nakon ovih izbora, čak i ako ih dobije nekako. Preciznije rečeno, njegov poraz se već dogodio. Izolovan je već duže vremena, i spolja i iznutra. Nekadašnji inspiratori njegove štetočinske politike, danas su njegovi glavni dželati. Naime, SAD, Britanija i Nemačka ga smatraju potrošenom robom, ludakom koji je obavio prljavu misiju, pa ga na svaki način izbegavaju. Rusija ga drukčije nikad nije ni posmatrala, nego kao krpu za jednokratnu potrebu zapadnih interesa.

Dokaz za to su i dve njegove neuspele posete Velikoj Britaniji (6. marta 2013. i 27. oktobra 2014. godine). U oba slučaja ga predsednik britanske vlade Dejvid Kameron nije primio, nego je, umesto toga, doslovno priveden u sedište dve najveće obaveštajne službe Ujedinjenog Kraljevstva (MI5 i MI6), gde je dobio precizna uputstva kako da upravlja Srbijom dok mu mandat bude trajao. Sa spiskom obaveza, suočio ga je ministar spoljnih poslova Filip Hamond. I dok su tekli med i mleko između njega i britanskih službi, Vučić je doslovno divljao po Srbiji, prodavao za male pare državna preduzeća, davao ogromne subvencije zapadnim kompanijama, nudio belo roblje u najam, pa je na vrhuncu divljaštva od naroda zahtevao čak i "promenu mentaliteta".

Onog dana kad je potpisao takozvani Briselski sporazum i faktičko priznanje postojanja samoproglašene države Kosovo, više nikome nije trebao. Prethodno je upozoren iz Londona da Srbija mora da promeni Ustav i unese činjenicu o postojanju te nazovi-države. Nešto kasnije, stigao je i hitan zahtev da podrži britansku rezoluciju o Srebrenici. Vučić je predugo razmišljao. A, onda je stigao i odgovor iz Londona...

Penzionisani agent britanske obaveštajne službe MI6 Džordž Bazbi (sa svojim pomoćnikom, Sajmonom Vilsonom) organizovao je nerede i napad na njega u Srebrenici, kao upozorenje šta još može da mu se desi ako se ubrzo ne skloni. Ovaj penzionisani britanski agent (sa odličnim znanjem srpskog jezika) je tokom juna 2015. godine bio u Bosni i Hercegovini, a od 1. do 7. jula primećen je i njegov boravak u Beogradu, nakon čega je opet otišao u BiH, odakle se vratio u Veliku Britaniju gde je podneo izveštaj svojoj službi o uspešno obavljenom zadatku. Cilj je bio da ga opomenu.

Bila je to i poruka da je njegov posao završen. Njegov dalji boravak na vlasti nakon tog događaja, ustvari je "bonus" koji je dobio od anglo-američke obaveštajne zajednice za "minuli rad".

Trošeći sumanuto pare poreskih obveznika na ludačke "projekte" sa lažnim arapskim "investitorima", koji su ga, čim je potpisao kriminalne ugovore sa njima (naravno, na štetu Srbije), takođe zaobišli i izolovali, stigao je do dna. Bio je to kraj svih njegovih "prijateljstava" i "savezništava".

Iznutra, u Srbiji, Vučić takođe nema, niti je ikada imao iskrene prijatelje i saveznike. Čovek poput njega, šizoidan, paranoičan, podlih namera i sklon izdaji svakog dogovora, nije mogao ni da ima nekog krajnje odanog uz sebe.

Postojale su i još postoje, male, razjedinjene lokalne bande, koje su mu služile dok ih je plaćao. Mnoge od njih je prevario. Među takvima ima i opasnih poverilaca koji čekaju da ga "oslobode imuniteta". Postoji njegova birokratsko-partijska vojska spremna na poslušnost zarad redovne plate u državnoj upravi, i to je sve...

Na vrhu svoje režimske piramide, okružen je besprizornom šakom udvorica koja živi u paničnom strahu da Vođa ne ustane "na levu nogu" i da neko od njih ne bude smenjen. Mnogima se to već desilo. Na njegovom dvoru više niko nije siguran. Svi simptomi opšteg potonuća njegovog ličnog režima su na sceni.

Zato Vučić u onih tri rečenice poziva na narod ("...Na narodu je da odluči"), jer zna da će ga njegov vlastiti režim srušiti, pa još gaji nadu da se negde u masi birača nalaze i oni koji bi mu dali glas kako bi preživeo...Kao kockar koji očajnički gleda u "kibicere", tražeći u njihovim pogledima malo nade.

Ali, sve govori da će ga četvorogodišnja uzurpacija institucija sistema skupo koštati. Jer, ono što je do njegovog dolaska na vlast činilo državu, brutalno je pretvorio u svoju privatnu korporaciju kojom lično upravlja. I to je trajalo dok veliki novac nije potrošen. Još jedan ciklus takve užasne pljačke nije moguć. Čak ni rasprodaja Telekoma, Železnica, EPS-a i pljačka atraktivnog gradskog građevinskog zemljišta, ne bi zadovoljili bolesnu pohlepu takvog režima.

Vučićeve ludačke "reforme" više niko ne može da podnese. Srbija je postala najbednija država na evropskom kontinentu. Prirodno je onda što će mu uskoro otkazati poslušnost svi na koje se oslanjao: policija, vojska, bezbednosne službe, mafija u javnim preduzećima i oni koji upravljaju kriminalnim korporacijama.

Ali, šta će biti sa nesrećnom Srbijom koja je i zvanično (prema podacima Crvenog krsta) šesta država sa najstarijim stanovništvom, koja će generacijama plaćati štete koje je ovaj ludak naneo vitalnim interesima ove države i njenih građana?

U Srbiji živi blizu dva miliona građana starijih od 65 godina, dakle, skoro jedna trećina birača...Tačnije rečeno, preko milion domaćinstava ima barem dve osobe starije od 65 godina. U glavnom gradu Beogradu, samo u opštini Vračar, danas živi blizu 40 odsto stanovnika starijih od 60 godina. Za manje od trideset godina, ovim tempom, skoro polovina stanovnika će biti u ozbiljnim godinama. U istom periodu će se broj stanovnika starijih od 80 godina utrostručiti. Naravno, ako prežive sve torture kojim ih vladajući režimi i njihovi strani upravljači izlažu.

Samo za poslednjih 15 godina, iz Srbije je zauvek otišlo milion i po ljudi! Među njima i oni najsposobniji, najškolovaniji i u najboljim reporoduktivnim godinama. Ovde dolaze samo da obiđu rodbinu, da provedu deo godišnjeg odmora ili uopšte ne dolaze.

Prema javno dostupnim podacima, godišnje 30 hiljada ljudi u Srbiji oboli od karcinoma i sličnih teških ili neizlečivih bolesti. Takođe, zbog opadanja takozvanog prirodnog priraštaja, godišnje nestane najmanje 25 hiljada ljudi, ili čitav jedan manji grad.

Od januara meseca prošle, do januara ove godine, na 76 gradskih punktova u Srbiji rade narodne kuhinje u kojima mesečno dolazi na po jedan obrok oko pola miliona ljudi. To je jedinstven slučaj u savremenoj Evropi. Za pet poslednjih godina, broj korisnika ove nesrećne "ustanove", povećan je za nekoliko puta.

Od početka Vučićeve vladavine, došlo je do više pokušaja brutalnog zatvaranja narodnih kuhinja, sve sa ciljem da se pokaže kako u naprednjačkoj Srbiji "nema gladnih". Ipak, njegov režim je uspeo da osujeti većinu gladnih koji imaju prirodnu potrebu da pojedu jedan topli obrok dnevno: u čak stotinu opština gde je na vlasti vladajuća koalicija, nije organizovana nikakva pomoć za ove ljude. Nadležni ministar Aleksandar Vulin, sarkastično je prošle godine, u duhu svoje gej-ideologije, skrenuo pažnju najsiromašnijima da "nema besplatnog ručka" te da će biti kažnjen svako ko je nezaposlen, a radno sposoban i traži pomoć od države!

Osim gladi, narod oseća i bes. Nikad se u savremenoj političkoj istoriji evropskih naroda nije desilo da jedan premijer na sva ključna mesta u državi postavi predstavnike takozvane gej-zajednice. Vučić je i to uspeo. Time ne mogu da se "pohvale" ni tradicionalno dekadentne države poput Norveške, Švedske, Danske ili Holandije...Srbiji je došla glave odlično organizovana pederska zajednica, čiji je "protomajstor" na čelu Vlade. Dolazi dan kad će njegova "topla braća" i njemu očitati opelo...

Vučićeva porodica i mafija postala je vlasnik skoro svih medija, fabrika, banaka...Andrej Vučić je kupio Studio B, pokrenuo je dnevnik Srpski Telegraf, kupio je TV Moja, postao vlasnik fudbalskih i košarkaških klubova... Alavosti porodice Vučić nema kraja. A kraj je tako blizu...

Ko sprovodi zločinački plan pretvaranja Srbije u zabran neškolovane i jeftine radne snage

Progon prosvećenih

Vlast u Srbiji se godinama trudi da uništi naučno - istraživački rad u ovoj zemlji i da mlade natera da ubuduće idu na zanate ili u stručne škole, a ne na fakultete ili postdiplomske studije. Srbija u perspektivi treba da postane zemlja jeftine i nekvalifikovane radne snage, a to je glavni zadatak aktuelnog ministra prosvete i njegovih saradnika.

M. Malenović

Leta prošle godine objavljeni su rezultati jednog istraživanja udruženja Doktoranti Srbije urađenog među mladim naučnicima. Više od 80 odsto ispitanih mladih naučnika iz Srbije smatra da je perspektiva za njih ovde loša, ili da je uopšte nema.

Po tom istraživanju 30 odsto mladih naučnika planira da napusti Srbiju, dok je po jednom ranijem istraživanju, obavljenom 2014. godine, samo pet odsto njih bilo sigurno da će ostati u ovoj zemlji - ostalih 95 odsto ili je želelo da ode ili nisu bili sigurni šta će ih snaći!?!

Po analizi Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se nalazi među pet zemalja u svetu sa najvećim odlivom mozgova. Više od polovine mladih naučnika, tačnije njih 60 odsto, ne veruje da će posle završenih postdiplomskih studija u Srbiji moći da nađe posao u svojoj struci, a predsednik udruženja Doktoranti Srbije Slobodan Radičev požalio se letos Tanjugu kako većina zaposlenih doktoranata od svojih primanja ne može da izdržava sebe i svoju porodicu.

Srpska vlast čini sve što može da otera mlade naučnike iz zemlje i da natera buduće generacije da odustanu od studija, a posebno od postdiplomskih studija i naučno-istraživačkog rada. U razvijenim zemljama standard je da 70 odsto učenika osnovnih škola posle male mature ode u gimnaziju, dok je u Srbiji situacija obrnuta: samo 30 odsto osnovaca odlazi u klasičnu gimnaziju, dok ostali perspektivu vide u nekom zanatu ili stručnoj školi.

Zapadnoevropske vlasti smatraju da gimnazija pruža šire obrazovanje i da učenike priprema za kasnije studije. Ovdašnja vlast je ubeđena da što mladi manje znaju, to su poslušniji i mirniji podanici. Građani Evropske Unije perspektivu traže na nivoima odlučivanja, dok niža radna mesta prepuštaju stanovnicima siromašnijih zemalja, među kojima je Srbija. Naša sudbina je da postanemo sluge bogatijih i obrazovanijih nacija.

Ako se nastavi ovaj trend, Srbija će uskoro potpuno ostati bez sopstvenog naučnog kadra i postaće država jeftine i slabo obrazovane radne snage.

Kao razloge za odlazak iz Srbije mladi stručnjaci pre svega navode nepotizam, korupciju, negativnu selekciju, nemogućnost zaposlenja po završetku doktorskih studija, nepostojanje adekvatnih uslova za nastavak istraživanja, odnosno - poremećen sistem vrednosti.

Nauka i naučno istraživački rad ovde se tretiraju isključivo kao mogućnost da odabrani dobro zarade. U Srbiji je nevažno šta je naučnik postigao, daleko je važnije da li pripada pravoj interesnoj zajednici, odnosno partiji. Zahvaljujući negativnoj selekciji odabrana grupa od hiljadu naučnika lepo živi, dok je zbog toga najmanje njih tri hiljade napustilo Srbiju. Maćehinski odnos države prema naučnicima i visokoobrazovanim kadrovima vidi se i iz činjenice da je svaki četvrti nezaposleni prijavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje stručnjak sa fakultetskom diplomom ili sa doktorskom disertacijom.

Najvažniji izvor prihoda za svakog naučnika jesu naučno - istraživački projekti koje finansira država. Takvi projekti se biraju na period od četiri godine, a poslednji put je to učinjeno 2010. godine?!?

Naprednjačka vlast, naime, pune dve godine nije raspisivala konkurs za izbor istraživačkih radova koje će država da finansira, već su sve vreme, po automatizmu sredstva usmeravana na projekte izabrane još 2010. godine, a koje niko nikada nije kontrolisao niti nadgledao.

Za nadzor nad projektima zadužen je Nacionalni savet za nauku na čijem je čelu sve to vreme bila Vera Dondur, poznata i kao dželat srpske nauke. Nakon devet godina vođenja Saveta ona je krajem avgusta 2015. odlukom Vlade postavljena za državnog sekretara u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na čijem čelu je Srđan Verbić.

Aktuelni ministar prosvete nalazi se na platnom spisku Fonda za otvoreno društvo Džordža Soroša, tvrdi jedan od Verbićevih prethodnika, čiji je deklarisani cilj potpuno uništavanje srpske nauke.

Radeći na ispunjenju tog cilja, profesorka Dondur je dozvolila da se šest godina iz republičkog budžeta izdvajaju pare za projekte čije sprovođenje niko nije kontrolisao. Oko hiljadu profesorkinih izabranika tako je šest godina lagodno živeo od državne apanaže, dok je preko tri hiljade njihovih kolega za isto to vreme napustilo Srbiju, jer ovde nisu mogli da se profesionalno dokažu.

Duo Verbić - Dondur u Ministarstvu je nedavno smislio nov način kako da ispune zadatak dobijen od svog nalogodavca Soroša, a da u isto vreme zarade i još neki dinar „ispod žita". Naime, javna je tajna da deo sredstava koja odabrani dobijaju iz budžeta završava u džepovima ministra i profesorke na mestu državnog sekretara. Iako se tvrdi kako se ta sredstva daju kao donacija Srpskoj naprednoj stranci, istina je da ih prisvajaju Verbić i Dondurova.

Njihov najnoviji trik je raspisivanje „konkursa" za dodelu sredstava za period od 2016. do 2019. godine. Po predlogu od 16. marta ove godine, na „konkursu" mogu da učestvuju samo oni čiji su radovi objavljeni između 2011. godine i 1. decembra 2015. godine. Ovim se priznaje da je poslednji ovakav konkurs raspisan 2010. iako je po zakonu to moralo da se čini najkasnije svake četiri godine.

Predlagač ovakvog konkursa, nadalje, prenebegava činjenicu da se naučni radovi u ozbiljnim publikacijama objavljuju tek posle višemesečne i detaljne provere, tako da su automatski diskvalifikovani svi oni čiji su radovi predati pre 1. decembra 2015, ali su publikovani tek posle ovog datuma.

Sledeće ograničenje glasi da će finansirani biti, osim istraživača zaposlenih sa punim radnim vremenom u naučnoistraživačkoj organizaciji, isključivo istraživač - stipendista Ministarstva koje raspisuje konkurs i to po osnovu Programa podsticanja i stipendiranja mladih i nadarenih za naučnoistraživački rad.

Nedostaje još samo da Ministarstvo navede kako budući istraživači moraju da se prezivaju, pa da svakome bude jasno da je konkurs unapred namešten, tako da samo odabrani štićenici Dondurove imaju čemu da se nadaju.

Istovremeno, dok pomoću ovako naštimovanih konkursa Ministarstvo izdašno finansira one koji mnogi nazivaju „mrtvim dušama", jer se iza navodnog naučng projekta u stvari kriju Dondurova ili Verbić, ono naučnike koji iz nekog razloga nisu po volji vlastodršcima pušta da tavore na ivici egzistencije.

„Naučnik sam, dakle preživljavam" glasila je jedna od parola sa protestne šetnje organizovane krajem novembra prošle godine u centru Beograda. U protestu su učestvovali predstavnici 40 instituta koji su u ime svojih kolega izašli na ulicu kako bi na taj način opomenuli ministra Verbića da mora što pre da reši njihov status.

Umesto da bar sasluša naučnike, ministar je odlučio da nastavi po starom i da sredstva za podsticaj nauke i naučno - istraživačkih radova usmeri isključivo ka onima koji su mu po volji i koji ništa ne znače u svetu nauke.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane