Natrag

Rotšildovi

Rotšild upozorava: finansijski magnat preti Rusiji i svetu finansijskim krahom

U koga su uperene strele Rotšildovih

Situacija u svetskoj ekonomiji i na finansijskim tržištima će 2016. nastaviti da se pogoršava, a najteže će biti državama koje zavise od cena sirovina. To je, kako izveštavaju mediji, napisao u pismu klijentima predsednik borda direktora fonda RIT Capital Partners, Džejkob Rotšild. Ko je klan Rotšildovih, opisuje Vladimir Mališev, specijalno za ruski portal Stoleće

Vladimir Mališev

Velike zverke svetskih finansija-magnati iz Rotšildovog klana - veoma retko izlaze iz senke. Oni gotovo nikada ne daju intervjue i izjave za javnost. I ne samo zato što „novac voli tišinu", od davnina je takva tradicija ovog klana koji već više od dvesto godina manipuliše svetskim finansijama iz potaje. Eto zašto je neočekivani izlazak iz senke jednog od njih privukao sveopštu pažnju u svetu biznisa i finansija, koji su ga ocenili kao očiglednu pretnju upućenu na rusku adresu.

„U poslednjih nekoliko godina brzo je narastao dug zemalja u razvoju. Oni sada moraju da vraćaju kredite koji su veoma poskupeli zbog rasta kursa dolara i pada cena sirovina. Takve zemlje, kao što su Brazil, Rusija, Nigerija, Ukrajina i Kazahstan, susreću se sa ozbiljnim poteškoćama", upozorio je Džejkob Rotšild. On je, takođe, primetio da kriza raste u celom svetu. Pravi obim usporavanja ekonomije Kine nije u potpunosti jasan, rast BDP-a SAD i EU je razočaravajući, mogući izlazak Velike Britanije iz EU takođe stvara dosta rizika. Osim toga, na globalnu ekonomiju negativno se odražava politička kriza na Bliskom istoku. Još elokventniju izjavu je dao 9. marta zamenik generalnog direktora MMF-a, Dejvid Lipton. Prema njegovim rečima, svet se suočava sa rastućim rizicima od ekonomskog kraha. Da bi se izbegla katastrofa, rukovodioci država moraju da donesu mere koje stimulišu tražnju, istakao je Lipton.

Iz istorije porodice Rotšild

Istorija dinastije Rotšild, bankara i društvenih delatnika, seže na kraj 18. veka. Predak dinastije, Anhel Mozes Bauer, bio je vlasnik zlatarske radionice. Na amblemu radionice bio je nacrtan zlatni rimski orao na crvenom štitu. Vremenom su radionicu počeli da nazivaju „Crveni štit" i to ime - Rotšild, usvojio je kao prezime njegov sin, Majer Amšel, koji je osnovao banku u Frankfurtu na Majni. Njegov posao nastavilo je pet njegovih sinova. Braća su kontrolisala pet banaka u najvećim evropskim gradovima: Parizu, Londonu, Beču, Napulju, Frankfurtu na Majni. Dve grane Rotšildovih, engleska (od Natana) i francuska (od Džejmsa) traju do današnjih dana. Osnivač dinastije Majer Rotšild, pažljivo je organizovao brakove iz računa, uključujući i brakove između rođaka, kako bi bogatstvo ostalo u porodici i služilo za ostvarivanje zajedničkog cilja.

Godine 1816. austrijski car Franc II je dodelio Rotšildovima titulu barona. Rotšildovi su tako postali deo austrijskog plemstva i visokog društva. Britanska grana dinastije bila je primljena na dvor kraljice Viktorije. Rotšildovi su u Rusiju, u svojstvu „posmatrača", poslali svog bliskog čoveka, poreklom iz Nemačke, barona Štiglica, koji se smestio u Peterburgu. Upravo on je, uz pomoć klana Rotšild, organizovao u Evropi davanje zajmova carskoj vladi, naravno sa kamatama koje su bile povoljne za porodicu finansijskih magnata, a takođe je kupio i rusku železnicu.

Jedan od Rotšildovih je svoje mesto našao u Hercenovoj knjizi „Prošlost i razmišljanja", u epizodi pod naslovom „Car Džejms Rotšild i bankar Nikolaj Romanov", Hercen opisuje kako je Rotšild prisilio vladu Nikolaja I da plati veliku sumu „papirima iz moskovske riznice" koji su bili dobijeni kao jemstvo nepokretne imovine Hercenove majke i koje je Hercen unovčio kod Rotšilda (još tada su se liberali, koji su pobegli iz Rusije, hranili kod evropskih bankara!). Nikolaj, koji je naredio da se oduzme Hercenova imovina, zaustavio je i isplatu na ime pomenutih papira, ali posle pretnje Rotšilda da će organizovati bojkot Rusije od strane međunarodnih finansijskih institucija, odustao je i u potpunosti isplatio traženu sumu.

Smatra se da od 19. veka Rotšildovi imaju najveću imovinu na svetu. U sadašnje vreme, klan Rotšild je vladar iz senke koji vlada gotovo celim svetskim finansijskim sistemom, uključujući i Federalne rezerve SAD, Englesku banku i veliki broj komercijalnih banaka u celom svetu (između ostalih i poznati Goldman Saks). Na grbu Rotšildovih ima jedan interesantan detalj koji tera na razmišljanje. Na njemu je prikazano pet strela, koje simbolizuju pet sinova Majera Rotšilda. Ali, zašto strele?

Rotšildovi nisu bili vojnici, niko od njih nije služio u vojsci. Kakve veze imaju strele sa bankarima i trgovcima? A u opisu grba postoji direktno pozivanje na Psalm 127: „Kao strele u rukama ratnika." Znači, ipak rat! Znači, grb svedoči da su Rotšildi „ratovali". Ali, za šta? Za kontrolu nad svetom, za šta drugo? A možda pet strela uopšte ne predstavljaju petoricu braće, već pet kontinenata koje su oni odlučili da pokore tako što će da ih uhvate u svoju finansijsku mrežu?

Rotšildovi i nacisti

Prema Rotšildovima se sa poštovanjem odnosio čak i Hitler, bez obzira na svoju mržnju prema Jevrejima. Doduše, postoje istoričari koji smatraju da su upravo Rotšildovi i drugi finansijski klanovi na Zapadu i doveli naciste na vlast, da bi se suprotstavili rastućem uticaju komunista. Kada su se posle anšlusa Austrije esesovci pojavili u dvorcu barona Rotšilda da bi mu naredili da „krene sa njima", ovaj je mirno odgovorio da će sa radošću krenuti sa njima, samo dok večera. I, jurišnici su strpljivo čekali dok su lakeji služili baronu večeru, a zatim je on, ne žureći, oprao prste aromatizovanom vodom i zapalio cigaru. Tek posle toga, baron je u pratnji esesovaca napustio svoj zamak. Sam svemogući Herman Gering poslao je u Švajcarsku specijalnog opunomoćenika, nekog Otoa Vebera, koji je trebalo da saopšti ciriškom predstavniku Rotšildovih uslove nacista. Barona Luja će pustiti, preneo je Veber, ako maršal Gering lično dobije za tu ljubaznost 200 hiljada dolara, a Hitlerova imperija svu imovinu austrijskih Rotšilda, uključujući i čeličanu u Vitkovicama, u Čehoslovačkoj. Pregovori sa predstavnicima Rotšildovih u Cirihu su bili naporni i dugo su trajali. U štab Gestapoa se javio čak i sam Himler, strašni SS rajhsfirer.

Ceo sat su trgovali o uslovima, ali baron Rotšild nije pravio ustupke. Sledećeg dana, Himlerovi ljudi su saopštili baronu da rajhsfirer prihvata uslove Rotšilda i da može bez žurbe da otputuje preko granice. I, opet je Luj Rotšild zadivio gestapovce. Rekao im je da je već 11 sati uveče, i da on ne može da traži od svojih bečkih prijatelja da se tako kasno angažuju oko njega, te da želi da i tu noć provede u štabu Gestapoa. U istoriji Gestapoa nije bilo takvih primera. Poslednju noć u „tamnici" baron Luj Rotšild proveo je kao gost.

A dva dana kasnije mirno je prešao švajcarsku granicu...

„Kosturi u ormanu" Rotšildovih

Neke verzije o umešanosti Rotšildovih u visoku politiku čine se kao izmišljotine besposlenih teoretičara zavere. Ne može ozbiljan biznis da bude uvučen u sve vrste avanturističkih političkih poduhvata. Još kako može! U istoriji ovog moćnog finansijskog klana ima i takvih, i još neverovatnijih tajni. Poznato je, na primer, da se za Viktora Rotšilda, naslednika jednog od petorice braće Rotšild, sumnjalo da je u tajnim vezama sa...sovjetskom obaveštajnom službom!

Godine 1932, dok je još studirao u Engleskoj, Viktor je tajno pristupio komunističkoj partiji, što nije želeo da poveri nikome od svojih rođaka. Razlog za to su postale Hitlerove antisemitske parole, kome je protivteža, kako je Viktor smatrao, mogao da bude komunistički Sovjetski Savez. Studirajući na Triniti koledžu, mladi Viktor Rotšild se družio sa sovjetskim naučnikom Pjotrom Kapicom, koji je radio u laboratoriji Ernesta Raderforda (oca nuklearne fizike). Po povratku u Moskvu, Kapica mu je dao veoma pozitivnu karakteristiku. Kao rezultat toga, uskoro je s njim stupio u kontakt sovjetski obaveštajac Kim Filbi. Još jedan Rotšildov prijatelj i kolega, Gaj Bardžes, takođe agent sovjetske obaveštajne službe, bio je finansijski savetnik u kancelariji Viktorove majke.

Ali najbliskije odnose Rotšild je na Kembridžu imao sa Entonijem Blantom, rođakom kraljice-majke Elizabete. Entoni Blant je takođe bio komunista i agent NKVD-a, koji je bio član čuvene „kembridžske petorke". Rotšild i njegovi drugovi bili su članovi elitnog kembridžskog kluba intelektualaca-marksista „Apostoli", čiji lider je bio Entoni Blant. U avgustu 1934. godine, Viktor Rotšild je neočekivano dobio kartu za koncert simfonijskog orkesta i „preporuku" od Kima Filbija. Nekoliko sekundi pre početka koncerta, na mesto pored njega seo je visoki, plavooki čovek. Za vreme pauze razgovarali su o muzici, a nepoznati čovek se predstavio kao Oto. U stvari, bio je to Teodor Mali, kadrovik inostranog odeljenja službe bezbednosti i njen najbolji vrbovatelj.

Godine 1937. Viktor je zauzeo mesto svog preminulog strica u Domu lordova (Gornji dom britanskog parlamenta), postavši lord Rotšild. Logična je pretpostavka da je on odlično znao „ko je ko" među njegovim prijateljima, da su mnogi od njih podržavali levičarske ideje i Sovjetski Savez. Na samom početku rata, Viktor Rotšild je stupio u vojnu službu u Londonu, u tajnoj laboratoriji u Porton-Daunu gde se radilo na hemijskom i biološkom oružju. Na ovom poslu je imao redovne kontakte sa Forin ofisom, a takođe i sa engleskom obaveštajnom službom i sa državnom službom za šifriranje. Takođe, često se sretao i sa rukovodiocima nacionalnih specijalnih službi, čak i sa Čerčilom lično.

Viktor Rotšild je živeo u centru Londona, u stanu koji je iznajmio u ulici Bentink. U septembru 1940. godine, zajedno sa svojom trudnom ženom, u strahu da ne postanu žrtve nemačkog bombardovanja, odlučio je da se preseli u svoju kuću na selu, a da stan da starim prijateljima sa Kembridža, Bardžesu i Blantu. Taj, dobro poznat i prestižni „dom Rotšildovih", posećivali su, po navici, mnogi istaknuti Londonci. Među njima su bili ministri i drugi visoki činovnici, a takođe i istaknuti pripadnici vojske i obaveštajci visokog ranga. O boljem izvoru informacija sovjetska obaveštajna služba nije mogla ni da sanja!

Ali, da li je Viktor Rotšild zaista bio sovjetski agent? Najverovatnije da je bio „agent od uticaja". Od takvih se ne uzima potpis o dobrovoljnoj saradnji, njemu se ne daje mesečna plata. A i koliko je NKVD mogao da plati Rotšildu!? Takvi ne rade za novac, već za ideju. Agent od uticaja, čak, uopšte ne mora da zna da ga koriste strane specijalne službe. Iako u ovoj situaciji Viktor Rotšild, naravno, nije mogao to da ne pretpostavi. A možda je on, ustvari, koristio te veze za britansku specijalnu službu? Nakon bekstva otkrivenih agenata Maklina i Bardžesa, 1951. godine, Rotšild je polako počeo da napušta veze sa sovjetskom obaveštajnom službom, strahujući od otkrivanja. Umro je 1990. godine, u 80. godini, odnevši sve svoje tajne u grob.

Poklonici „zlatnog teleta"

Kako piše Tatjana Gračeva, šef katedre Vojne akademije Generalštaba vojske RF, „idol Rotšildovih uvek je bilo zlatno tele kome su se religiozno klanjali. Uz pomoć novca i podmićivanja, oni su kontrolisali mnoge vlade i na taj način ostvarivali političku vlast. Na ostvarenju tog cilja radili su vekovima, usavršavajući svoje destruktivne metode, objedinjavajući ih u jednu veliku strategiju, čija hronologija formiranja prati hronologiju klana. Godine 1815. petorica braće Rotšild radili su na obezbeđivanju isporuka zlata za Velingtonovu armiju (preko Natana u Engleskoj) i Napoleonovu armiju (preko Jakoba u Francuskoj) i tada su započeli svoju politiku finansiranja obeju zaraćenih strana. To se ponavlja u svakom ratu, uključujuči i građanski rat u SAD, kada su istovremeno finansirali armije Juga i Severa, građanski rat u Rusiji, kada su finansirali i bele i crvene, i Drugi svetski rat u kome su finansirali i Hitlera i antihitlerovsku koaliciju."

Klan Rotšild sumnjiče za umešanost u krah SSSR-a 1991. godine, kao i za ono što se nedavno dogodilo u Ukrajini. Zato sadašnji neočekivani javni demarš Džejkoba Rotšilda treba uzeti za ozbiljno.

U februaru je šef Računske komore Ruske Federacije, Tatjana Golikova, rekla predsedniku Vladimiru Putinu da je 2015. godine spoljni dug Rusije smanjen za 4,4 milijarde dolara, na 50 milijardi dolara. Ceo spoljni dug (u njega ulazi dug države i obaveze ruskih kompanija) Rusije je 2015. godine pao za 14%, na 515,3 milijardi dolara. Najviše od svega se smanjila zaduženost banaka, za 22,8%, na 132 milijarde dolara. Dug nebankarskog sektora smanjio se za 9,26%, na 340 milijardi dolara. Ali, bez obzira na smanjenje, to su i dalje ogromni dugovi koji i daju predstavniku najmoćnijeg finansijskog klana na Zapadu osnove da značajno preti prstom Rusiji.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane