Natrag

Slom

Kuda vodi razgradnja briselske birokratije i da li je slom evra neizbežan, a njegovo spasavanje kraj evropskog jedinstva (2)

Evro je mrtav, živa je kriza

Jedan od najvećih problema danas u svetu je kriza u Evropskoj uniji i evro zoni kao"srcu" Unije. Ovo posebno iz aspekta finansijske i bankarske krize, kao i same budućnosti Evropske unije i njenog mogućeg raspada. Izbeglička kriza samo zaoštrava ove sukobe među članicama EU.U prvom redu vrši se dublja analiza finansijske krize, veliki potresi u bankarskom, fiskalnom i berzanskom sektoru, a zatim narastanje i eksplozivno širenje dužničke krize. Posebno se istražuju faktori koji dovode do toga da Evropska unija ne može postati homogen sistem. Odstupanja od zahteva Mastrihtskog sporazuma i stvaranje dužničkih ekonomija, nemogućnost upravljanja dugovima u situaciji njihovog globalnog eksplozivnog rasta, a zatim masovna emisija virtuelnog novca od strane ECB i odvajanje finansijsko-spekulativne od realne ekonomije, su bitni faktori nastanka, produžavanja i nerešivosti ove krize. Posebno je interesantno istraživanje sloma ekonomija periferije evrozone i same krize u ovoj zoni, s posebnim osvrtom na "konstrukcionu grešku" pri formiranju evrozone i mogućnosti dekonstrukcije. Da li je EU u kandžama iluzija? Na ovo pitanje za Magazin Tabloid, u nekoliko nastavaka, odgovara ugledni ekonomista profesor dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

Slom ekonomija periferije evrozone

Evrozona kao „srce" Evropske unije doživljava do sada najdublju krizu. Sve je veći jaz između bogatog severa i siromašnog i prezaduženog juga. Finansijska kriza u Grčkoj, Portugalu, Italiji, Španiji, Kipru, Sloveniji ispoljava se kao kriza javnog sektora (budžetska kriza i javnog duga), ali i kriza razvoja i visoke nezaposlenosti. Grčka se najčešće ističe kao primer u kojem je kriza ovog sistema prvi put pokazala svoju dubinu i složenost. Međutim, Grčki scenario nije izolovan slučaj. I druge članice evrozone su u dubokoj krizi. Ovo se odnosi na ekstremno visok javni drug i budžetski deficit - koji prelazi nekoliko puta „dozvoljenu" visinu po Mastrihtu, ali i vrlo trom rast ili pravu incesiju (imploziju) rasta - s pravim karakteristikama krize realne ekonomije.

Uz navedeni „problem javnog sektora" i javnih finansija postoji i veoma različita dinamika privrednog rasta, inflacije, kamatne stope i stope nezaposlenosti. Radi se o pravom mozaiku različitih indikatora razvoja i instrumenata makroekonomske politike. Svega dve države se uklapaju u zahteve Mastrihta u pogledu javnog duga i budžetskog deficita od 28 članica EU.

U cilju „spasavanja" Grčke od bankrota države članice EU su dovele do pojave dužničke „klackalice". Naime, odobravanjem novih kredita Grčkoj od strane ECB, MMF i EU pod dosta nepovoljnim uslovima (kamata, rokovi) u situaciji kada je pristup Grčkoj na finansijska tržišta bio gotovo onemogućen, dolazi do procesa kumulisanja duga.

Zaduženost Grčke u godini izbijanja finansijske krize (2008) iznosila je 90 mlrd evra ili 106% bruto domaćeg proizvoda, dok je dug krajem 2012. dostigao alarmantan iznos od 380 milijardi evra ili 165,3% bruto domaćeg proizvoda. Grčkoj je 2010. odobreno 110 milijardi evra (od strane MMF i EU) kredita, a zatim u 2012. godini 130 milijardi uz otpis duga od 107 milijardi evra. Istovremeno je odobreno (EIB) 850 miliona evra i novih 28 milijardi od MMF. Tako je dug narastao na 380 milijardi!

Grčka će iz postojećeg duga platiti samo kamatu do 2020. godine gotovo 13 milijardi evra. To je samo deo profita koji poverioci - kreditori izvlače iz posrnule i prezadužene Grčke.

Pored kamate tu je i zarada od povoljnijeg kursa kupljenih obveznica ECB po nižim cenama (do 30%) uz isplate obveznica po punoj nominalnoj vrednosti. Dakle, Grčka je ugrožena dugovima, ali je primorana da plaća kamate na kredite i cenu spekulacija na tržištu kapitala. Ogroman priliveni kapital u „spasavanju Grčke"iz duboke dužničke krize ni cent nije stigao grčkom narodu". Spasavani su američki hedž fondovi, francuske i nemačke banke i britanska osiguravajuća društva.

Grčkom vlada „trojka" (MMF, EU i ECB), kao i drugim državama u dužničkoj krizi. Ona štiti interese krupnog finansijskog kapitala, a ne država članica EU. „Pomoć" posrnulim privredama uvlači ih u dužničku zamku, uz veliki odliv profita u banke kreditora. Aktiviranje domaćih faktora razvoja i oživljavanje privrede i investicija je potpuno izostalo.

Gotovo identična slika je i kod drugih država članica evrozone koji su se našle na ivici bankrota.

Kipar se našao na ivici finansijskog sloma (bankrota) i mogućeg izlaska iz evrozone. U zamenu za „pomoć" od deset milijardi evra (kredita) on mora da drastično smanji bankarski sektor, budžetsku potrošnju u privatizaciji državno vlasništvo. Uz navedeno mora da osigura i 13,0 milijardi sopstvenih sredstava (oporezivanjem visokih depozita u bankama, povećanjem poreza i privatizacijom). Primenjuje se klasičan „lek" iz poznatog arsenala, uz dopunu s oporezivanjem štednje u bankama, što je udar na „poreske rajeve", ali i na privatno vlasništvo (sa za sada izuzetno nepovoljnim efektima u bankarskom sektoru EU do kojih će doći.

Na Kipru je napravljen presedan sa nesagledivim posledicama. Štedišama je brutalno otet novac u bankama, a takvu operaciju evropsko pravo zabranjuje. Time je do temelja uzdrman postulat na kojem počiva bankarstvo, a to je poverenje deponenata (uzgojen je novi „kiparski virus").

U velikoj fiskalnoj i ekonomskoj krizi se nalaze i Španija, Italija, Portugal, Slovenija.

Portugal je najavio da će budžetski deficit u 2010. godini smanjiti sa 10,6% na 8,3% u 2012. i u 2013. godini će ga svesti do 3%, koliko se traži u evrozoni. Teško je verovati u ovakav zaista drastičan program ograničavanja potrošnje i izlaska iz krize. Stvarni tokovi će sigurno ići u drugom pravcu. Portugal je u nemogućnosti da nađe izlaz iz finansijskog vrtloga zatražio pomoć od MMF i Evropske unije, pri čemu mu je već odobreno 85 milijardi evra. Dugovi i zaduženost ponovo rastu u cilju „saniranja" dužničke krize.

Vlada (Sokrateš) je umesto pomoći EU i MMF tražila „stezanje kaiša", posebno smanjenje penzija, rashoda za zdravstvo, obrazovanje i drugih socijalnih rashoda, uz istovremeno povećanje poreza. Svim tim se guši ekonomski rast i povećava nezaposlenosti uz brzo socijalno raslojavanje društva. Otpor masa je žestok. Na kraju se prihvatila „pomoć" od MMF i sredstava iz specijalnog antikriznog paketa EU.

Čiji je to kapital koji duguje i Grčka i Portugal i drugi dužnici? Videli smo da se radi o plasmanu banaka i osiguravajućih društava u ove zemlje iz Nemačke, Francuske, V. Britanije, SAD. „Spasavajući" banke i Grčku i Portugal od bankrota u stvari se spasavaju svoje banke i kapital iz ovih država. Na"spasilačkoj sednici" grupe država evrozone odobreno je Grčkoj novih 159 milijardi evra za spas od bankrotstva. Problem ostaje i dalje jer će novac dat kao „pomoć" državama u krizi najvećim delom se odliti glavnim krivcima za ovu krizu- bankarima i berzanskim maherima.

Kredit se daje na duži rok otplate od 15 godina, a za neke aranžmane i 30 godina, uz grejs period od 10 godina. Kamata se snižava sa 5,5% na 3,5%. Po toj osnovi Grčkoj ostaje svega 26 milijardi evra na raspolaganju.

Evropska centralna banka je prihvatila da se brine o likvidnosti grčkih banaka do 2020. godine. Koliko uz sve navedeno treba godina Grčkoj da stane na noge preko privrednog rasta. Grčkoj ostaje da sređuje domaće probleme, budžetsku potrošnju, javni dug i deficit pre svega.

„Što evropska 'trojka' više pomaže grčkom bolesniku njegovo stanje se sve više pogoršava. Grčka upravo gubi svoj suverenitet i utire put drugim zemljama Juga, kojima je namenjena ista sudbina".

Često se postavlja pitanje - da li će EU isključiti Grčku iz članstva u evro zoni, da li je kriza u Grčkoj uzdrmala evro. Kriza jeste uzdrmala evro, ali ga ne ugrožava do njegovog nestanka. Grčka ekonomija čini svega 3% privrede evrozone, nasuprot italijanskoj koja čini 15% (sa dugom od 2.000 milijardi evra) i Španija sa 12% (sa isto tolikim dugom). Grčka nije „crna ovca evro zone". Italija je u 2010. godini trebala 305 milijardi evra za podmirenje dugova, a u 2011. godini 335 milijardi evra, što je znatno iznad svih članica evrozone u krizi, a to je gotovo jednako ukupnom dugu Grčke. Finansijska situacija nije mnogo bolja ni u Francuskoj. Javni dug iznosi 1.872 milijarde evra (90,5% bruto domaćeg proizvoda), a budžetski deficit preko 8% bruto proizvoda. Godišnja kamata iznosi 50 milijardi (što je veće od svih poreza na prihode prikupljenih u državnom budžetu).

U 2011. godini otplata i kamata u Francuskoj iznosile su 220 milijardi evra, kao i u 2012. godini. I pored izuzetno visokog tereta duga i obaveza rejting kompanije daju Francuskoj ocenu AA+ (najbolja ocena, ali uz sniženje sa AAA). Koliko se danas uopšte može verovati rejting kompanijama? One su postale instrument za provođenje politike SAD, rušenja rejtinga država, krizu zaduživanja i lomova na berzama. Zašto Evropska unija hoće da stvori sopstvene rejting korporacije? Države EU ne veruju „vodećim" rejting korporacijama u SAD. To neće biti put izlaska iz krize. Hoće li uslediti napori da se olakša teret duga? Ogorčene štediše i poreski obveznici u nekoliko država - kreditora uvereni su da je njihov novac neopravdano otišao „u južnjačko bure bez dna".

Narodi prezaduženih država juga Evrope proglašeni su „lenjivcima", „nesposobnim", „prevarantima", "pokvarenjacima", narodi koji žele da žive od pomoći ostalih država Evrope.

Nemačka je samo od početka krize zaradila 175 milijardi evra iz razlike u kamati po kojoj uzima pozajmice ECB (1%) i kamate po kojoj kasnije daje zajam Grčkoj (6,5-7%).

Nemačke banke od početka krize plasirale su u ove države (Grčku, Irsku, Portugaliju, Španiju) preko 704 milijarde evra. Ove banke i banke Francuske uzimale su iz prezaduženih država preko 300 milijardi evra profita.

ECB kupuje grčke obveznice javnog duga na sekundarnom tržištu umanjene za 25% od nominalne, a zatim traže otpis duga 50%, a to znači da može da izvuče dobit od 100% u odnosu na iznos dat pri kupovini duga. Operacija „spasavanja Grčke" samo je pogoršala njen položaj, doveli do produžene agonije, uništavanja naroda i slabljenje države. Dolazi do ogromnog smanjenja plata, penzija i javnih troškova. Grčka je doživela „slobodan ekonomski pad".

Nemačka je izvršila agresiju na Grčku preko dugova i hartija od vrednosti. Teret dugova praćen je teretom nepravde, odricanja i patnje - u procesu sveopšteg propadanja. Grčka je postala nesrećna i razorena zemlja evrozone. Ne tako davno Mario Monti je izjavio "Grčka je najveći uspeh evra", a u stvari Grčka je za primer žrtvovana na oltar udruženog krupnog kapitala.

Novi zahtev "trojke" da se penzije dodatno smanje za 15 do 25% i da se PDV poveća na 24%, doveo je do novog generalnog štrajka u Grčkoj, koji i dalje traje. Masovna otpuštanja, koja slede, po zahtevu kreditora, a koji Grke "zavija u crno" je gotovo "egzistencijalna ucena" naciji. To vodi daljem padu primanja, penzija, subvencija i opštem padu potrošnje i standarda. Vlada Ciprasa bi time "uštedela" oko 5,6 milijardi evra, ali ne može da "pronađe" dodatnih 4,5 milijardi. Grčkoj preti bankrot. Čak je i MMF svestan da taj novi paket mera i zadataka stavljenih pred Grčku "ne može da funkcioniše", uz novu pretnju da će izaći iz "trojke", jer "neće da bude loš policajac" (Kristin Lagard). Mada ima krhku većinu u parlamentu (153 od 300 poslanika).

Novi paket mera će se usvojiti a zatim će se Grčkoj odobriti nova rata kredita od 6 milijardi evra. Gde će stići taj novac? Pre svega za isplatu duga MMF i za obveznice ECB, a malo i za državne dugove prema domaćim preduzećima. Dugovi Grčke i dalje rastu, a efekti u privredi i razvoju izostaju. Grčka tone u još dublju razvojnu i socijalnu krizu. Ne spominje se više otpis dela duga, odlaganje otplata za određeni period, uvođenje grejs perioda, rekonstrukcija duga i sl. da bi se omogućilo Grčkoj da diše i da se razvija. Samo tako se može smanjiti dužnički teret. Na delu je socijalno represivni finansijski kapitalizam.

Slučaj Grčke (koja je napravila grešku u žurbi da prihvata evro, a ni tada nije bila spremna za to) je "javna opomena svima koji žele da zažmure nad velikim organizovanim nasiljem koje se sprovodi u globalizovanom svetu".

Dolazi u ovim državama i do rušenja sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite i celokupne državne uprave. Država je sada bliže haosu nego što je bila na početku krize. Dug grčke se ne može kontrolisati, kao uostalom svaki dug koji pređe visinu bruto domaćeg proizvoda. Nastaje poznata faza automatskog rasta duga. Bruto proizvod se smanjuje s visokim negativnim stopama od 6-7% godišnje. Spirala krize i propadanja se ubrzava. Krah ili bankrotstvo u ovakvom sistemu su neminovni.

Mondijalistička ekonomija preko EU i preko globalizacije - vodi potpunoj i bezgraničnoj kontroli država od strane banaka i „bankstera" u razvijenoj i nekontrolisanoj spekulativnoj ekonomiji (ogromnih spekulativnih profita i pljačkanja siromašnih država). Demonstracije masa protiv "finansijskog nacizma" bankarske diktature i "pokvarenog plana krvi i suza", sve su češće i veće.

Kriza u evrozoni i monetarni intervencionizam virtuelnim novcem

Evrozona proživljava velike egzistencijalne izazove. Finansijska kriza potresa gotovo sve države „periferije". Ali ni nekoliko velikih nije pošteđeno. Grčka, Portugalija, Kipar i Irska nalaze se u zategnutoj finansijskoj omči i realnoj mogućnosti sloma ekonomije, uz proglašenje „rekonstrukcije" duga, što je eufemizam za finansijski bankrot države. Odakle npr. Grčkoj 52 milijarde evra godišnjih obaveza po dospelim dugovima?

Grčka se ne može izvući iz ogromnog duga klasičnim receptom devalvacijom, jer je članica evrozone. Sve članice evrozone prihvatanjem evra gube svoj monetarni suverenitet i moć da pozajmljuju kod svoje centralne banke jevtino (ili beskamatno), čime su postale talac spekulativnih finansijskih tržišta. Od 18 članica evrozone sa velikim finansijskim problemima susreće se 14 članica, mada ni kod glavnih stubova ove zone ne postoje ispunjeni uslovi iz Mastrihta.

Nezaposlenost je postala najveći problem, uz sve veće socijalne potrese i štrajkove ugroženog radništva. Seča plata, divlja otpuštanja, lude privatizacije, gubitak radnih prava, masovna umiranja i nestanak stanovništva, eliminacija socijalne države - to je odraz triumfa kapitalizma katastrofe.

Kamatne stope se moraju postepeno povećavati u borbi protiv narastajuće inflacije, što dalje ugrožava investicije i privredni rast. Uzajamno delovanje krizno-inflatornih faktora se pojačava, što dovodi do produžavanja krize.

Ministri finansija u cilju spasavanja evrozone, a ne samo Grčke, odobrili su paket finansijske pomoći od 750 milijardi evra za slučaj da i drugim državama ove zone treba svež novac da bi isplivale iz krize (u kojoj se stvarno, već nalaze). Države članice evrozone u tome osiguravaju 500 milijardi solidarno, a MMF odobrava dodatnih 250 milijardi evra.

To znači da se evro brani po svaku cenu, nasuprot pesimistima koji najavljuju kraj zajedničke monete. Braneći evro i evrozonu kao „srce sistema" u osnovi se brani Evropska unija u celini. Proračun je pokazao kada bi se Grčka kriza otvoreno prelila i zahvatila Španiju, Portugal, Italiju, Irsku, trebalo bi za njihov oporavak i spasavanje ekonomija novih preko 400 milijardi evra. Stoga je i formiran Fond za stabilizaciju od 440 milijardi evra.

Radi se o upumpavanju ogromne mase virtuelnog bankarskog novca, bez realnog pokrića, od 1.200 milijardi (mesečno 80 milijardi) u krvotok oboleo od leukemije. Jer, nastaje sve veći jaz između monetarne mase i realne privrede. Masa novca odlazi uglavnom u spekulativne transakcije, uglavnom se odliva u kupovinu hartija od vrednosti u SAD).

Balon virtuelnog novca se sve više naduvava, a realna privreda tone u krizu.

Već se javljaju tvrdnje od strane članica Evropske centralne banke (Nout Velinks) da „vlade evrozone treba da se pripremi da udvostruče sredstva formiranog stabilizacionog fonda za spasavanje ugroženih članica evrozone sa 750 milijardi na 1.500 milijardi evra".

Odakle namaknuti ovako ogromna sredstva? Hoće li budžeti otići u veće deficite, uz rast javnih dugova, odnosno da li će se posegnuti za dodatnom emisijom evra od strane Evropske centralne banke (u slučaju velikog otpora u davanju Grčkoj i drugim državama u krizi iz budžetskih sredstava).

Evropska centralna banka je najavila da će otkupljivati javne dugove, što je trebalo brzo da stabilizuje finansijska tržišta i berze.

Zašto neke države članice EU (Velika Britanija, Danska, Švedska i u početku Grčka) nisu prihvatile evro? Ovo se posebno odnosi na V. Britaniju, ali i još devet država članica EU. Države zadržavaju svoju valutu, jer mogu da vode samostalnu monetarnu i fiskalnu politiku (budžetski rashodi, kamatna stopa, inflacija, deficit, porezi, javni dug i dr.).

One smatraju da im monetarni suverenitet više odgovara nacionalnim interesima i razvoju, bez strogih ograničenja Mastrihta, a to znači i elastičniju makroekonomsku politiku, uz moguću veću branu od prelivanja svetske finansijske krize i povremenih udara recesije. Odstupanje od evra (povratak nacionalnim valutama) kao proces teško je očekivati, bez obzira na česte potrese i parcijalne krize. Očite suprotnosti između zemalja članica imale bi pri tome teške međunarodne posledice, koje se sada unutar EU privremeno usklađuju „Stabilna jedinstvena valuta je zajednička dragocena vrednost" (A. Merkel).

Dolar bi se u tom slučaju suvereno vratio na svetsku finansijsku i monetarnu scenu, postavši glavnom rezervnom valutom. Evropska unija i evro zona brane sebe od mogućeg „urušavanja unutar sebe". U tom pravcu ide i predlog za osnivanje Evropskog monetarnog sistema (nasuprot MMF) koji bi brinuo i uskakao u rešavanju problema zemalja članica, ali i kao kontrolor fiskalne politike zemalja članica koje je i dalje vode samostalno.

„Evro je mrtav, ma šta Nemačka uradila" - tvrde britanski mediji, a posebno ističu prednost što V. Britanija nije ušla u evrozonu. Ona želi jaku i stabilnu evrozonu zbog svoje ogromne trgovine s njom, ali ne želi da učestvuje u kriznom fondu od 750 milijardi evra za njeno finansijsko spasavanje. Izlazak nekih država iz evrozone donedavno je bio nezamisliv, a sada se često ističe Grčka, Portugal, Irska, Kipar, Slovenija, kao mogući kandidati za to. Ne verujem da bi neka država donela odluku o izlasku iz evrozone. Predlaže se i stvaranje „nove zone čvrstog evra" koju bi formirale Nemačka, Francuska, Austrija i zemlje Beneluksa.

Jer, ogroman finansijski paket od 750 milijardi evra nije rasterao strah od evropskog ekonomskog kolapsa. Mehanizam upravljanja krizom nije izgrađen, nema novih mera za velike i bolne reforme u Evropskoj uniji. Potezima u toku krize samo se širi panika i strah na finansijskom tržištu.

Zašto Evropska monetarna unija ne može da uspostavi fiskalnu i bankarsku uniju

Evropska unija i „evrozona" su u dubokoj dužničkoj i ekonomskoj krizi. Kriza traje već petu godinu, bez izgleda da se nađe rešenje i model za izlazak iz krize. Sukob na konceptu borbe protiv krize i nezaposlenosti (koja se stalno povećava) na relaciji Oland-Merkel dovodi do sve veće konfuzije i nesnalaženja unutar EU. Merkelova zagovara štednju po svaku cenu, čak i za države praktično pred bankrotom (Grčka, Italija, Španija, Kipar, Portugalija, Irska, Belgija, Slovenija i dr.), dok Francuska (Oland) zagovara drugi model - oživljavanje potrošnje, investicije u infrastrukturu, podsticanje privrednog rasta, porast zaposlenosti, dakle izvlačenje iz krize kejnzijanskim modelom antikrizne politike. Produbljavanje krize i ulazak u novu recesiju u 2012. i 2013. godini praćen je porastom stope nezaposlenosti u evrozoni na preko 12% (19 miliona) i Evropskoj uniji na 26 miliona (10,8%), a u Grčkoj 26,8% i Španiji 27%.

Rešavanje razarajuće dužničke krize samo rigoroznom štednjom i svođenjem budžetskog deficita ispod 3% BDP, dovode do produbljavanja krize i pada vlada niza država koje su provodile ovaj koncept. Stalni rast dugova i deficita budžeta, pad standarda, socijalni potresi i nemiri u nizu država - postavili su zahtev za dubljim reformama u gotovo svim državama članicama.

U poslednje vreme se uz „monetarnu uniju" (evrozonu) zagovaraju dva projekta: 1) Stvaranje fiskalne unije, i 2) Stvaranje bankarske unije.

Konačno se shvatilo da monetarna unija i jedinstvena monetarna politika ne može uspešno funkcionisati bez jedinstvene i harmonizovane fiskalne politike. Spor ekonomski oporavak, smatra se, traži uz fiskalnu i bankarsku uniju i spoljnotrgovinsku konsolidaciju.

Da li je moguće stvaranje fiskalne unije kada ovaj blok država (18) karakteriše sledeće: 1) Različit poreski sistem (oblici poreza, stope, oslobađanja, stimulacije i dr.), 2) Veoma različit nivo javnog duga u bruto domaćem proizvodu, 3) Potpuno različita visina budžetskog deficita, 4) Različit nivo privrednog razvoja i per capita dohotka, 5) Potpuno različita struktura javnih prihoda i struktura budžetskih rashoda u svim državama, 6) Različit nivo fiskalnog opterećenja u državama, 7) Različit stepen otvorenosti privreda i učešće izvoza i uvoza, 8) Različite poreske stope i poreske olakšice i oslobađanja, 9) Različita stopa inflacije, 10) Razlike u nivou kamatne stope i dr.

Promena jednog oblika poreza ili poreske stope različito se odražava u svakoj privredi. Na primer, stopa poreza na dodatu vrednost kao osnovnog oblika poreza, je veoma različita. To se odnosi i na porez na dohodak, dotacije, subvencije, kamatni teret u budžetu i dr. Posebno su različiti rashodi za socijalne potrebe, vojne rashode i davanja nezaposlenim u svim privredama. Održivost fiskalne koncepcije smanjivanja deficita budžeta i javnog duga je vrlo mala. Ostaje veliki rizik od produbljavanja krize javnog duga i spoljne zaduženosti.

Da pogledamo samo neke od osnovnih podataka iz fiskalnog sektora i njihove velike razlike...

Porez na dobit visoko „oscilira" između 10% i 41%. Poresko opterećenje rada je potpuno različito i kreće se od 21,7% kod Malte sve do 43% u Italiji. Javni dug je vrlo različit po državama i različito opterećenje bruto domaćeg proizvoda (između 8% i 165%), dok se budžetski deficit kreće između 1,5% (Finska) do 47% (Grčka). Različita je i visina učešća poreza i rashoda u bruto proizvodu, a posebno visina poreza na dodatu vrednost (viša i niža poreska stopa) po državama članicama. Postoji različit značaj direktnih i indirektnih poreza (poreza na dohotke i poreza na dodatu vrednost). Struktura javnih rashoda i javnih prihoda je potpuno različita po državama. Porez na zarade je veoma različit.

Fiskalno prilagođavanje i harmonizacija poreskih sistema je vrlo teško, a stvaranje fiskalne unije gotovo nemoguća misija.

Tendencija automatskog rasta javnog duga nastaje preko novih antikriznih budžetskih intervencija u spasavanju banaka, berzi, osiguravajućih društava, ali i krupnih korporacija. Javni dug se ovim intervencijama stalno povećava i zaoštrava krizu javnog sektora do socijalnog sloma i masovnog bunta stanovništva.

Dug je u svim privredama naglo povećan. Budžetski deficit je dva do tri puta iznad dozvoljene granice od 3%. Pošto je privreda ušla u recesiju s negativnom stopom rasta u EU od oko 1,5% uz sve proklamacije o smanjenju javne potrošnje i javnog duga - sledi dalji porast neelastičnih javnih rashoda, javnog duga i budžetskog deficita. To je ogromno opterećenje budžeta, posebno preko socijalnih i transfernih davanja i servisiranja javnih dugova. Kamatna stopa je, u cilju stimulacije razvoja i investicija, oborena na 0,5%, tako da se i dalje vodi ekspanzivna monetarna politika (uz veliku opreznost banaka i rast finansijskih i kreditnih rizika). Istovremeno kamatna stopa je veoma različita u ovim privredama, a tako i stanje u platnom bilansu.

Pad ukupne tražnje i potrošnje, porast neizvesnosti i nagli rast nezaposlenosti, čija stopa u evrozoni prelazi 11% (u nekoliko država kao u Grčkoj sa gotovo 27% i Španije 27%), što je u ovoj fazi postalo kočnica naglom bujanju inflacije. Stoga je, za sada, inflacija na niskom i programiranom nivou oko 2%. Međutim, sledeća faza će se karakterisati rastom inflacije, uvoznim ograničenjima, širenjem protekcionizma (otvorenog ili skrivenog oblika), rast kamatnih stopa i novi pritisci na finansijskim tržištima. Glavni makroekonomski indikatori se time pogoršavaju, a kriza zaoštrava.

Kriza u zoni evra se ne smanjuje, produžavaju se recesioni pritisci i društvene suprotnosti (praćene suprotnostima između rada i kapitala i između samih država-članica). Narastaju svi elementi kazino kapitalizma, uz eskalaciju društvene krize. Da bi se to sprečilo i suprotnosti ublažile uveden je supervizor banaka (za 200 najvećih od ukupno 6.000) u okviru evrozone. Evropskom stabilizacionom fondu je omogućeno da vrši direktnu dokapitalizaciju banaka. Evropska centralna banka sada može da otkupljuje državne obveznice najugroženijih država evrozone (rok otkupa je od jedne do tri godine). Međutim, rejting pojedinih država članica evrozone je veoma različit i stalno se obara, a time i uslovi zaduživanja na finansijskom tržištu.

Dakle, recesija se produžava, a obaranje rejtinga niza država vodi do poskupljenja pozajmica za pokriće budžetskog deficita. Budžetski deficit će se povećavati, uz rast javnog duga i kamatnog opterećenja, ali sada i inflacije i nezaposlenosti. Stvaranje fiskalne unije i bankarske unije iz napred navedenih razloga nije moguće. Bez njih ni monetarna unija se ne može održati.

Evropska unija nastavlja i dalje s politikom obuzdavanja budžetskog deficita, uz oštru budžetsku disciplinu (štednju). Borba protiv niske produktivnosti rada i visoke cene rada mora da se rešava „sečom primanja zaposlenih" (Mario Dragi, ECB). Potpuna bezidejnost i nesnalaženje čelnika evrozone došla je do punog izražaja kod nove dužničke krize Kipra. Predloženo je u početku plaćanje poreza svih štediša koji imaju do 100.000 evra sa 6,75%, a preko ovog iznosa 9,9% sve u cilju spasavanja Kipra od bankrotstva. Istovremeno se Kipru odobrava deset milijardi evra pomoći u spasavanju od bankrota.

Konačno „rešenje" je oporezivanje sa 40% svih uloga preko 100.000 evra. Umesto da su emitovali hartije od vrednosti na te iznose na pet godina, uz određenu kamatu, tada se ne dira privatno vlasništvo, osiguravaju sredstva i sigurnost bankarskih uloga. Emitovanje hartija od vrednosti kako je izvršeno praktično oduzima oko 57% vrednosti uloga u bankama. To je čista eksproprijacija. Stabilnost bankarskog sistema, poverenje u banke i sigurnost uloga se time ne čuvaju.

Ogroman iznos kredita koji je kao oblik „pomoći" za izlazak iz dužničke krize odobren prezaduženim i dubokom krizom pogođenim državama evrozone - nije doveo do popravljanja privredne situacije. Došlo je samo do eksplozivnog rasta dugova, bez osposobljavanja privreda za izlazak iz krize. Tako je Grčka (i uz ranije brisanje dela dugova) dostigla 380 milijardi evra, uz ogroman budžetski deficit.

Irska je dobila evropsku „pomoć" od 85 milijardi evra. Privredni rast ne oživljava, uz rast duga, deficita i nezaposlenosti. Irska koristi dugove da bi isplatila banke - poverioce i mešetare širom sveta. Portugalija, uz rigorozne mere štednje, dobila je „pomoć" od 78 milijardi evra. Bruto proizvod u 2012. je pao za 3,2% što je uvuklo državu u recesiju najtežu još od 1995. godine. Nezaposlenost je 18% uz stalno povećanje.

Španija je dobila kredit od 100 milijardi evra da bi spasila banke. Situacija je gotovo katastrofalna. Nezaposlenost je dostigla 27%, privredni rast je negativan, a dug je ogromno povećan.

Italija je u dubokoj krizi i velikoj nezaposlenosti. U privredi vlada recesija, javni dug je dostigao 126,5% bruto domaćeg proizvoda, budžetski deficit je 22%, privredni rast je ušao u zonu negativnih stopa (implozija rasta). Još nije zatražena „pomoć" od „trojke", ali će tražena sredstva biti ogromna (čak preko 340 milijardi).

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane