Natrag

EVROPA

Snaga protesta Evropskog proleća

Podignimo uvis čela

Evropski kapitalizam ne oseća se baš najbolje. Ima vrtoglavice još od kada je počela kriza 2008. godine koja ga je ubacila u stanje nereda. Da bi ozdravio korišćeni su pogrešni lekovi. Prekomerna doza štednje koja je, čini se, konačno cementirala potpunu neoliberalnu ekonomiju baziranu na spekulativnim finansijama. Konačan rezultat takvog lečenja proizveo je post-demokratsko društvo: demokratske politike kao masovni spektakl, a kao deo estradne zabave. Zaposleni Evropljani, a naročito oni koji su bez posla, danas žive dosta lošije nego što su živeli pre pojave krize, a neuporedivo lošije nego što bi trebalo da žive u normalnijim društvenim odnosima. Sve to nije zbog nedostatka novca, koji se neprestano štampa, već zbog toga što taj novac nikada ne stigne u ruke onih koji bi ga potrošili, ili uložili u realnu ekonomiju, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Evropljani danas, tvrdi Međunarodna organizacija rada, žive u „relativnom siromaštvu". To bi bilo kada su prihodi domaćinstva manji od 60 odsto prosečnog nacionalnog prihoda. Neki podaci tvrde da je do pre četiri godine oko 22 odsto građana u razvijenim zemljama živelo u relativnom siromaštvu. U Evropskoj Uniji stopa tog siromaštva 2012. porasla je na 16,8 odsto, a do 2014. na 17,2 odsto. Razumeti zašto se razvijeni svet, o onom nerazvijenom više niko i ne priča, nalazi u permanentnoj krizi nije ni jednostavno jer je neoliberalizam, čija filozofija uzrokuje sve nedaće, veoma sposoban da prelazi iz jedne u drugu fazu, a da je to običnom svetu jedva primetljivo. Ipak, bez obzira koliko se razume taj relativno novi izam, osećaju se njegove posledice i građanstvu se to ne sviđa. Ni malo.

Ričard Dirlav, bivši šef britanskog MI6, nedavno je upozorio da Evropi prete „narodni ustanci" ukoliko EU ne pokaže da može da kontroliše izbegličku krizu. Međutim, ta je kriza samo deo evropskih problema, a neka uvertira ustanaka već je počela. Protestvuje se širom Starog kontinenta, od Poljske, preko Nemačke, Francuske, sve do Španije, Portugala i, naravno, Grčke.

Neke od tih demonstracija uperene su protiv migranata, većina protiv pada životnog standarda, nezaposlenosti, protiv kršenja slobode izražavanja, a i drugih raznoraznih društvenih nepravdi.

Najuspešniji protesti započeli su u Francuskoj i odatle se proširili na mnoge delove Evrope. Kršteni su imenom Noćno bdenje (Nuit Debout), ali taj francuski izraz takođe se može prevesti sa „budan celu noć", „noć na nogama" ili „noć bez sna". Započeo je 31. marta predveče nakon dnevnih demonstracija uperenih protiv francuskog predsednika Fransoa Olanda zbog njegovog predloga o novom Zakonu o radu. Taj bi zakon ograničio pravnu zaštitu radnika. Pokret Noćno bdenje nastao je iz jednog jednostavnog pitanja: „kako možemo da ih uplašimo?". Prilikom jednog skupa u Sindikalnom centru veliki broj ljudi odgovorilo je na to pitanje - „nakon protesta ne idemo kućama, provedimo noć na nogama". Od tada se protesti nastavljaju širom Francuske, u oko 40 gradova, a proširili su se i u Brisel, Berlin, Valensiju i Lisabon. Takođe se protestuje u nekoliko britanskih i italijanskih gradova.

U jednoj izjavi od 8. aprila organizatori Noćnog bdenja objasnili su o čemu se radi: „Naša mobilizacija prvobitno je bila usmerena na proteste protiv francuskog Zakona o radu. Te reforme nisu izolovan slučaj, već kako dolaze kao novi deo merama štednje koje su već pogodile naše evropske susede i koje bi imale isti efekat kao italijanski Radni zakon ili španska Reforma rada. Ovo konkretno znači više otpuštanja, više jeftinog rada, rastuća nejednakost i udovoljavanje privatnim interesima..."

Neki Noćno bdenje porede sa pokretom u Americi, Okupiraj Volstrit, kao i sa španskim protestima Ogorčenih. Pominju se i protesti iz 1968. Približavajući se krajem maja meseca, Noćno bdenje nije pokazivalo znake umora, znake slabljenja. Centralno okupljanje događa se na Trgu Republike (Place de la Republique) na čijem svakom uglu različite grupe diskutuju raznolike teme. Pokretu nije lako prilepiti ni jednu stereotipnu etiketu. Pitanje je da li će ove pobune protiv sistema, jer o tome se radi, ostaviti duboke i dugoročne posledice kao što su to bile studentske demonstracije od pre pedesetak godina. A opet, neki drugi zbijaju šale.

Francuski karikaturista Havier Gor iz Le monda nacrtao je gomilu pingvina koji stoje u grupi, a potpis je bio - „Hajde da se sastanemo svake noći dok god se ne odlučimo zašto to radimo".

Ovo takođe podseća na 1968. kada je jedan od grafita sa demonstracija bio - „Ne znamo šta hoćemo, ali to hoćemo odmah!", što je možda bio i režimski odgovor, ili onaj drugi, koji jeste bio studentski: „Budimo realni, tražimo nemoguće". U svakom slučaju, to noćno bdenje sve više se produžavaju i tokom dana i niko ne zna kako protesti mogu da se završe. I mada je pokret uglavnom miroljubiv, mnoge noći završavaju se nasilnim sukobima ekstremnih grupa sa policijom. Tako nešto počelo je da se događa i tokom dana kada demonstranti gađaju flašama, a i drugim objektima ciljaju policajce, a ovi njih posipaju suzavcem.

U sredu, 18. maja, francuska policija organizovala je svoje demonstracije kojima protestuje zbog napada na njih tokom Noćnih bdenja. Mnogi policajci su bili povređeni. Policijski sindikat zahteva od Vlade da preuzme stroži pristup protiv nasilnih demonstranata. Portparol sindikata je rekao da je oko 350 policajaca povređeno, i da jednom od njih je napukla lobanja. Zapaljeno je i nekoliko policijskih vozila. Oko 1.300 demonstranata je uhapšeno od kako su protesti počeli. Bilo kako bilo, i ovog proleća uzburkale su se političke strasti u Francuskoj i protesti ukazuju na duboku političku krizu u zemlji gde građani svoju volju tokom istorije demonstriraju protestima. Jedna studentkinja, učesnica protesta, rekla je da „Ne verujemo više ljudima koji nas vode. Šta pokušavamo da pronađemo nije novi vođa, već nova zemlja".

Za sada je francuski predsednik Oland proteste Noćno bdenje nazvao „legitimnim". U udarnom vremenu televizije rekao je da je i on „jednom imao 20 godina i da je takođe učestvovao u pokretu jer je bilo nepravdi i nejednakosti i svet se nije kretao u pravcu u kojem je trebalo". Ipak je ta njegova izjava sugerisala da je protest normalna stvar u mladosti, a ne da je nešto značajno pogrešno u današnjoj francuskoj državi. Mnogi drugi političari, oni sa desnog centra, su izjavljivali da su „šokirani" da je protestima dozvoljeno da se nastave uprkos vanrednom stanju koji je na snazi nakon terorističkog napada prošlog novembra.

Noćnom bdenju pridružio se i bivši ministar grčkih finansija Janis Varufakis: „Donosim vam atinsku solidarnost... i jedan zahtev - ne dajte da se energija uzalud utroši". Gomila je prihvatila Varufakisa, ali to se ne bi moglo reči za nekolicinu francuskih intelektualaca koje je masa izviždala. Bez obzira na negodovanja prema nekim ličnostima, generalno u pokretu vlada tolerancija. Ipak, stvarna moć Noći bdenja još nije poznata.

Jedno ispitivanje javnog mnjenja objavljeno u francuskim novinama 20 minuta pokazuje da iako 70 odsto mladih podržava proteste, jedna trećina kaže da neće učestvovati. Noćno bdenje još nije uspelo da privuče mlade imigrante koji su 2005. bili učesnici u sukobima sa policijom, a protestvujući protiv društvene nepravde i policijske brutalnosti. „Kao i 1968.", piše francuski novinar Pijer Aski u britanskom Gardijanu, „to su deca iz srednje klase koja su na ulicama, a ne neprivilegovana deca iz predgrađa, sa svojim rekordnom nezaposlenošću". U tom tekstu Aski naslućuje da bi protestanti mogli na kraju jedan drugog da pohvalno tapšu po ramenu. Za sada je, a pod pritiskom francuskog predsednika Olanda, premijer Francuske Manuel Vals je promenio nekoliko najkontraverznijih tačaka Zakona o radu, kao i što je ponudio sumu od 500 miliona evra u vidu pomoći mladima. Interesantno je da su i neki političari na desnici izrazili svoju solidarnost sa demonstrantima. Čini se da niko nema petlju da se javno suprostavi protestima koji se uklapaju u „revolucionarnu sliku Francuske".

Istovremeno u Poljskoj desetine hiljada demonstranata protestvovalo je protiv vlade svoje zemlje tvrdeći da konzervativna administracija krši evropske vrednosti. Vladajuća partija Zakona i pravde takođe je kritikovana od strane Evropske komisije zbog svojih reformi u pravosuđu, policijskom nadgledanju i zakonima o medijima.

Na londonskim ulicama hiljade građana bunilo se protiv smanjenja javnih troškova. Kažu da je vlada „bankrotirala sa političkim idejama i sa vođenjem ekonomije" , i traže ostavku premijera Kameruna. Britanci tvrde da mere štednje nisu ekonomska potreba, već politička odluka. Vlada je bila odlučila da skreše 12 milijardi funtu državnog davanja do 2020, ali je odustala u smanjenju pomoći invalidima nakon što je Dankan Smit podneo ostavku na mesto sekretara za rad i penzije zbog predloženih mera.

U Briselu se takođe protestvuje i to protiv kineske industrije čelika. Naime, Evropska Unija se sprema da olakša Kinezima pristup čelikom na evropsko tržište. Zaposleni u toj grani širom Evrope tvrde da Kina prodaje svoj čelik daleko ispod cene i da time guši već oslabljenu industriju tog proizvoda čije su cene već pale tokom poslednje dve godine za 40 odsto. Jedna studija pokazuje da ako bi se Kini dozvolio slobodan pristup evropskom tržištu, da bi na duge staze u industriji čelika posao izgubile od 63.600 do 211.000 radnika. Jedna druga studija tvrdi da bi se broj ljudi koji bi bio u riziku da izgubi posao kretao između 1,7 i 3,5 miliona.

Prve nedelje maja Grci su stupili u drugi generalni štrajk ove godine. Zaustavljen je prevoz, zatvorene vladine kancelarije i škole. Dva najveća grčka sindikata, koji zajedno zastupaju 2,5 miliona zaposlenih, protive se najnovijoj rundi mera štednje koje su tražene od Grčke da bi dobila sveže evre kojima bi bili otplaćeni neki bajati dugovi. U te mere bilo je uključeno rezanje u sferi socijalnih izdataka: penzija i zdravstvene zaštite. Takođe je zahtevano od Grčke da poveća poreze na prihode kao i jedan deo PDV. Takođe i dodatne poreze na alkohol i duvan.

Grčka se već šest godina guši u merama štednje koje su smanjile prihod domaćinstva za jednu trećinu i poveća nezaposlenost na 25 odsto. Inače, grčki farmeri su prošlog februara bili blokirali autoputeve širom zemlje, a za generalni štrajk u simboličnom protestu stigli su traktorima u Atinu. Grčki spoljni dug popeo se na 177 odsto bruto nacionalnog dohotka. Grčki poverioci takođe zahtevaju da Atina obezbedi 3,6 milijardi evra kao garant ukoliko Grčka ne ispuni predviđeni privredni rast za 2018. godinu. Vlada u Atini je to odbila jer bi tako nešto kršilo grčke zakone, a, osim toga, o tome se nije dogovaralo tokom pregovora prošlog leta.

Premijer Grške Aleksis Cipras ima veoma tanku većinu u Parlamentu, od samo tri poslanika, a Nova demokratija, najveća partija u opoziciji, zahteva prevremene izbore. Inače, oni na ispitivanju javnog mnenja vode za šest procenta. Cipras je odbio takav zahtev, ali unutar pozicije postoje suprotstavljene struje gde radikalnije grupe insistiraju da bi bolje bilo ako bi vlada „herojski pala" umesto da primenjuje mere štednje.

Čini se da bi Grčka mogla neko kraće vreme da predahne jer je malo verovatno da će zvaničnici Evropske Unije provocirati sukobe sa vladom u Atini makar dok ne prođe referendum u Britaniji o tome hoće li ta ostrvska država ostati u Uniji. Osim toga, EU će Grčka biti potrebna ukoliko namerava da rešava problem bliskoistočnih izbeglica.

Po pitanju izbeglica grčka javnost je uglavnom bila tolerantna, a u mnogim trenucima se pokazala veoma humana. Na ostrvu Lezbosu, koje je bilo prvo na mapi za imigrante koji su stizali iz Turske, lokalno stanovništvo je izvlačilo Sirijci bukvalno iz vode. Ribari se svojim barkama izlazili u susret nadolazećim talasima izbeglica. U međuvremenu, protesti širom Grčke, ali pre svega u Atini, postajali su sve nasilniji. Grčki parlament je tanušnom većinom izglasao najnovije mere štednje. Nade Aleksisa Ciprasa su da će Grčkoj biti oprošten značajan deo duga i to ukoliko zemlja pokaže volju da preuzme svoj deo odgovornosti za stvaranje tolikog duga, za korupciju i za loše finansijsko upravljanje. Demonstranti ispred grčkog parlamenta kao da su hteli da pokažu da bilo šta da se dogodi, oni su tu da protestuju i da, ukoliko bude bilo potrebno, zbace aktuelnu vladu koja se nalazi tu gde se nalazi stigavši na talasima narodnog nezadovoljstva s merama štednje prethodne vlade.

A tokom februara u 14 evropskih zemalja protestvovalo je na hiljade protivnika najnovije imigracije. Zahtevali su da se povrati kontrola nad spoljnim i unutrašnjim granicama Evropske Unije, a u Nemačkoj uzvikivali parolu - Merkelova mora da ode!

PEGIDA, anti-islamska organizacija osnovana 2014. u Nemačkoj, tvrdi da se Evropa muslimanizuje. Inače, Nemačka je primila više od milion bliskoistočnih imigranata dok su nekoliko zemalja Skandinavije primili na stotine hiljada. PEGIDA, pokret krajnje desnice, takođe je isticala seksualne napade koji su se dogodili za vreme proslave Nove godine u nemačkom gradu Kelnu. Napadači su opisani kao „ljudi arapskog i afričkog porekla". Protesti inspirisani PEGIDOM, osim na 208 skupova širom Nemačke, takođe su se odigrali u Amsterdamu, Pragu i engleskom gradu Birminghamu.

U Pragu je oko 2.200 ljudi, uključujuće i pro i kontra PEGIDE, suočavali su se na glavnim gradskom trgu. Takođe su protiv imigranata stotine Francuza protestvovalo u gradu Kaliju gde na hiljade izbeglica, što iz Afrike što sa Bliskog istoka, čekaju nadajući se da će preko Lamanša stići do Britanskih ostrva.

U Varšavi, u organizaciji desničarske organizacije Nacionalni pokret, mnogi Poljaci su se udružili u protestu uperenom protiv islamskih imigranata. Inače, vlade Češke, Slovačke, Mađarske i Poljske zauzele su čvrste stavove protiv imigracije i nisu pristale da prime veći broj izbeglica.

Evropsko proleće sa već tradicionalnim festivalom uličnih protesta i nereda u punom je jeku. Ne zna se dokle će trajati i šta će o tome, kada dođe vreme, reči profesionalni filozofi i sociolozi, ali za sada je sigurno da građani imaju svoje ideje o demokratiji, a one ne presušuju nakon izbora. Ulice evropskih gradova polako postaju svojevrsna institucija, nešto kao „povereništvo za zaštitu volje glasača". A da li je volja glasača da se Evropska Unija pretvori u Rimsku Evropu, gde bi Rim bio u Berlinu? Ne mali broj političkih, i ekonomskih, analitičara smatraju da je Angela Merkel oštetila Evropskoj Uniji više od bilo kojeg živog političara, mada ona neprestano podvlači svoju „ljubav" prema evropskom projektu. Ali, malo šta mogu snažne evropske zemlje da urade u ovom trenutku: Britanije još ne zna da li je u Uniji ili nije, Francuska je praktično paralizovana i ostaće takva sve do izbora sledeće godine, a Španija ne može čak ni da sastavi vladu. A šta sa Italijom?

Ne mali broj puta Italija je bila najbolji izvor evropske kulture i sada se prema njoj odnose kao prema periferiji. Ipak, može li Italija da ponudi nove ideje u politici i, zašto da ne, u ekonomiji? Prošlog marta Italijan Mario Dragi, novi lider Evropske centralne banke, ozbiljno se zalagao za ideju poznatu kao „helikopter novac". To bi bila direktna distribucija novog novca iz Centralne banke do stanovnika evrozone. Nemačke vođe na tu ideju nasilno su reagovale, napadajući Dragija lično i nacionalistički.

U svakom slučaju, čini se da se evropska kriza ne može rečiti stezanjem kaiša i da su potrebne, ako ne nove, a ono hrabre ideje. Moraće da se uradi nešto jer su ulice postigle tačku ključanja.

A 1. Osmi smrtni greh

U kapeli Doma Svete Marte papa Franja je održao misu u kojoj je rekao da je iskorišćavanje radnika zbog ličnog bogaćenja smrtni greh. „Kada se materijalna dobra stiču iskorišćavanjem ljudi, kada ih bogataši radno izrabljuju, a siromašni postaju robovi. Pogledajmo šta se danas događa: u celom svetu događa se isto. Traži se posao, potpiše se radni ugovor os septembra do juna bez penzijskog i zdravstvenog osiguranja. U junu se zaustavi ugovor, u julu i avgustu se dakle može jesti vazduh, a u septembru ponovo obnove ugovor. Tako to rade krvopije. Oni žive od krvi ljudi koje pretvaraju u robove rada", objasnio je svoj stav Rimski poglavar.

Još 17. februara je papa Franjo u Gradu Huarez, u Meksiku, osudio tretiranje radnika na globalnom tržištu rada. „Bog će okriviti današnje robovlasnike", rekao je pred ogromnom masom u tom pograničnom gradu gde mnoge fabričice pripadaju Amerikancima, susedima sa severa, koji koriste pogodnosti jeftine radne snage. „Kakav Meksiko hoćete da ostavite svojoj deci", upitao je Papa. „Da li hoćete da im ostavite sećanja o eksploataciji, o nedovoljnim nadnicama, o zlostavljanja na poslu. Ili hoćete da im ostavite kulturu koja se bazira na pristojnom radu, odgovarajućem krovu iznad glave i zemlji koja se obrađuje?"

Tokom mise u Domu Svete Marte, Papa je ispričao priču o sahrani jedne škrtice: „Sprovod je propao, nisu mogli zatvoriti sanduk jer je pokojnik sa sobom hteo poneti sve što je imao, a nije mogao. Niko sa sobom ne može poneti svoje bogatstvo".

Papa Franja je i ranije u mnogim svojim nastupima govorio protiv socijalnih nepravdi, a Papu slušaju mnogi katolički, a i drugi hrišćanski vernici, kao što na njegove stavove obraćaju pažnju i oni koji nisu religiozni.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane