Natrag

Reagovanje

Javljam se po osećanju dužnosti...

Kameleoni satrli srpsku vojsku

Povodom teksta iz prošlog broja o ''liku i delu'' Petra Boškovića, kapetana bojnog broda, javio se, po osećanju dužnosti da potvrdi kako su razni Boškovići satrli srpsku vojsku, novinar Dušan Marinović, koji je dve decenije proveo radeći u vojnim glasilima

Dušan Marinović

Kako to obično u životu i biva, do mene je danas poslepodne stigao, ne slučajno, mejl jednog od naših, takođe, kolega, a u kojem mi je prosledio ceo tekst koji ste objavili u Vašem poslednjem broju, pod naslovom "Teturanje kapetana bojnog broda", sa nadnaslovom "Vojska: ko je Petar Bošković, portparol ministarstva odbrane".

Naravno, nisam se mnogo iznenadio navodima u testu o Petru Boškoviću jer ga, kao nekadašnji dugogodišnji novinar i urednik (civil) u vojnim glasilima ("Front", "Vojska" i "Odbrana"), poznajem odlično od 1988. i sa kojim sam zajedno radio sve do oktobra 2007. godine kada me je Bošković, najpre nezakonito degradirao i sa mesta urednika u magazinu "Odbrana", "po potrebi službe", "postavio" na mesto novinara-početnika (sa, naravno, mnogo manjom platom!) i to nakon više od dve i po decenije mog, rekao bih, veoma uspešnog, nagrađivanog i iznad svega profesionalnog novinarskog i uredničkog staža u mnogim listovima i revijama, pa i onim vojnim.

Pitate se - zašto?

Boškoviću, jednostavno, nikada nisu odgovarali pametni saradnici koji rade i znaju više i bolje od njega. A naročito su mu smetali, u njegovom odlučnom probijanju do mesta na kojem je i danas, ljudi od profesionalnog integriteta i - nestranički opredeljeni. Na moju veliku žalost, ja sam bio jedan od tih ljudi koji se, manje-više otvoreno, protivio neverovatnom i negativnom uplivu tadašnje Demokratske stranke u poslove odbrane i Vojske.

To je bilo presudno.

U saradnji sa svojim potčinjenim, tadašnjim glavnim i odgovornim urednikom "Odbrane", potpukovnikom Slavoljubom Markovićem, Petar Bošković, taj nesuđeni "admiral bez mora", baš sve je uradio (saznavao sam to blagovremeno od drugih, meni bliskih kolega) da me kao, tobož "proverenog radikala", skloni sa mesta urednika, odnosno, što bi danas mladi rekli - šutne iz Redakcije.

I to mu je, kao što i pretpostavljate - uspelo.

Međutim, pravi razlog što sam ostao bez posla bilo je, najpre, moje pismeno obraćanje tadašnjem ministru odbrane Zoranu Stankoviću (koji me je, tim povodom, i lično primio u svom kabinetu i sa kojim sam, u četiri oka, razgovarao o celoj toj situaciju oko 40 minuta) i kojeg sam, mada u odlasku sa te funkcije, molio da spreči očigledno urušavanje Vojske i našeg odbramenog sistema od strane Demokratske stranke koja je već uveliko zaposela najvažnije funkcije i fotelje u Ministarstvu odbrane. Kasnije, tražio sam, opet naivno, i usmeno i pismeno, da se očigledna samovolja i despotija tada novog ministra Šutanovca i njegove odabrane partijske ekipe na najvažnijim mestima u Kabinetu, Ministarstvu odbrane, ali i u Upravi za odnose sa javnošću MO (među kojima je Šutanovčeva lična perjanica bio upravo - Petar Bošković!) spreči i stvari samo vrate u normalne, odnosno profesionalne okvire a ne da Vojska bude "partijska stvar".

Sve se to događalo 2006. i 2007. godine u vreme tzv. "depolitizacije Vojske". Crnjak!

Uz to, tražio sam i zakonsko rešavanje statusa civilnih lica na radu u Ministarstvu odbrane ali, pre svega, kao školovani novinar i profesionalac, zahtevao od svojih pretpostavljenih u Upravi za odnose sa javnošću MO i samom magazinu "Odbrana" da se o odbrani i Vojsci piše konačno objektivno, istinito i bez partijske lakirovke. Na žalost, bila je to "strašna" pretnja i Šutanovcu i Boškoviću, pa i onima koji su verovali da će doživotno vladati...

Epilog je bio jasan: ostao sam, krajem oktobra 2007, bez posla, plate...Morao sam da odem iz redakcije, posle gotovo 20 godina rada u Vojsci i MO, bez otpremnine, bez ikada podnete molbe za rešavanje stambenog pitanja, sporazumno...Jednostavno, nisam hteo ništa od takvih ljudi da tražim niti da dobijem. Pogotovu ne od - Petra Boškovića. I to mu nikada neću zaboraviti!

No, zašto Vam, poštovane kolege, sve ovo pišem?

Samo zato da znate da navodi iz Vašeg teksta nisu bez veze i smisla, da znate kakve ljude i danas imamo na vrlo važnim mestima u Ministarstvu odbrane i Vojsci. Kamelone, partijske sluge i pre svega - lične, sitne račundžije.

Petar Bošković bi, u tom smislu, mogao da bude odlična paradigma tog nesrećnog sistema u kome se, kao i u Titovo vreme, više cenila političko-partijska podobnost od profesije i znanja. I to je, po meni, jedan od glavnih uzroka naše sveopšte i nacionalne propasti. Jer, dok takvi ljudi "žare i pale" neće biti boljitka ovoj zemlji.

Neka istražni organi obave nezavisno i po savesti svoj posao povodom slučaja Petra Boškovića, a neka moj primer (o čemu posedujem svu pisanu dokumentaciju) bude samo mala i ne mnogo važna ilustracija šta se sve radilo u vreme "depolitizacije Vojske" koju je sprovodila Demokratska stranka.

Kao čoveku koji je dao najbolje godine svog života Srbiji i njenoj Vojsci, i to u onim prelomnim (ratnim) godinama, krajem poslednje decenije prošlog veka, a iz koje sam isteran na krajnje bljutav i primitivan način, zahvaljujući ličnoj samovolji jednog marginalnog partijskog sluge, ne preostaje mi ništa drugo nego da verujem da će pravda i istina kad tad - pobediti.

Pa, ma koliko to i meni samom to zvučalo krajnje naivno...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane