Natrag

Razaranje

Slučaj podmetanja kukavičjeg jajeta u Studenici: kako je dr Marko Popović Pacov decenijama prekopavao već istražen manastir

Tehnologija šupljeg i praznog

Kako su se u Studenici prale pare ponovnim otkrivanjem već odavno poznatih ruševina kako bi se opravdalo neznanje i krađa, kako je penzionisani arheolog dr Marko Popović prodavao maglu kako bi opravdao trošenje sredstava koja je sam sebi dodelio? Kako je ćenifa proglašena za ostatke velike kule, kako su namerno sakriveni rezultati iskopavanja iz šezdesetih godina? Kako su istraživana manastirska prežderavanja, da li su Srbi otkrili Ameriku još u XII veku? Na ova i neka druga pitanja, osvrnuo se Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

Prema starom dobrom običaju, pokazalo se da kod nas apsolutno ništa ne može bez skandala, pa čak ni arheološka iskopavanja koja finansira Ministarstvo kulture, a sredstva svake godine raspodeljuje specijalna komisija koja bi kao trebala da radi neutralno i da od brojnih konkursnih zahteva odabere najkvalitetnije. Međutim, pri samoj dodeli sredstava pokazala se sva podeljenost i surevnjivost među arheolozima i to zato što je ova i ovakva komisija predvođena dr Eminom Zečević radila po dva osnovna kriterijuma: prvi da se novac da projektima članova istog klana, a drugi da se novac ne da članovima suprotnog pa se tako desilo da svetski značajan arheološki lokalitet Caričin Grad, kod Lebana ne dobije ni prebijeni dinar iako je još od 1998. do prošle godine u finansiranju j učestvovalo i naše Ministarstvo kulture šteta je zapravo nesaglediva iz prostog razloga jer Francuzi svom ministarstvu dostavljaju izveštaj u kojem treba da stoji sa koliko je sredstava srpska strana učestvovala u projektu a pošto Ministarstvo nije odrešilo kesu projekat je doveden u pitanje i moguće je da dođe do obustavljanja daljih radova na Caričinom Gradu!

Sa druge strane po već ko zna koji put nastavilo se finansiranje budalaština oličenih u vidu prčkanja u okolini ludnice u Čurugu pod rukovodstvom izvesnog Stanka Trifunovića, po zanimanju doživotnog kandidata za doktora nauka koji očito ima rupe u obrazovanju pošto je opšte poznato da ne zna čemu služe sapun , četka i voda! Međutim problem postaje još veći jer se pokazalo da već godinama penzioneri vuku enormne količine novca ne bi li honorarima popravili svoju navodno nezavidnu finansijsku situaciju i verovatno lakše plaćali poreze na salonske stanove u centru Beograda.

O tome da para ima te da ih samo treba pokupiti , najbolje svedoči nedavna pojava pozamašne luksuzno opremljene knjižurine pod kapitalnim naslovom Manastir Studenica, arheološka otkrića", navodno prvoj ovakve vrste kod nas, iako je „eminentni" autor dr Marko Popović Pacov, penzioner „proslavljeni" autor još najmanje 10 istih takvih knjižurina sumnjivog kvaliteta zbog štimovanja dokumentacije a sve sa zajedničkim imeniteljem luksuzne izdavačke metražne robe koja idealno služi za scenografsku popunu praznih rafova polica u salonima! Studenica je kao nepokretno kulturno dobro pod zaštitom države od 1947. godine, od izuzetnog značaja od 1979. godine, a na Listi svetske baštine nalazi se od 1986. godine.

Istraživanja i obnova sa prekidima traju od 1953. godine a uporedo sa njima vršena su i arheološka iskopavanja a svi rezultati su objavljeni i više knjiga i članaka u stručnoj periodici! Međutim, početkom devedesetih godina pojavila se ideja o gradnji novog konaka površine 3.000 kvadrata na neizgrađenoj severnoj strani manastirske porte, na mestu na kome se nekada nalazio raskošni konak sa mermernim kolonadama "Velike ćelije". Pošto su po zakonu ipak bila obavezna prethodna arheološka istraživanja, taj posao poveren je arheologu dr Marku Popoviću, koji je iskopavanja tada izveo samo jednim delom, pri tome bacajući originalne mermerne fragmente u šut da bi iskopano područje doskora ponovo bilo zatrpano. Osim toga dr Marko Popović se tada debelo prešao jer je kopajući, na zidovima naišao na tragove greda te je položaj nekadašnje međuspratne konstrukcije protumačio kao nivo poda prizemlja i tu su iskopavanja obustavljena čekajući da dr Popović ode u penziju pa da penzioner ima sigurnu tezgu kojoj je pak kao predsednik velike komisije Ministarstva kulture godinama obezbeđivao adekvatno finansiranje.

Pošto do gradnje konaka u samom manastiru ipak nije došlo, sagrađen je nakazni konak ispred njega po projektu dvaput smenjenog pomoćnika ministra kulture Miladina Lukića.

U svakom slučaju, poslednjih godina naša kulturna javnost je preko svih mogućih medija redovno i vrlo sistematski bombardovana informacijama o navodnim senzacionalnim arheološkim otkrićima u manastiru Studenica koja su trebala da zdravo za gotovo opravdaju sve mahinacije oko dodele sredstava kako bi se opravdalo njihovo trošenje i obezbedilo dalje doživotno razvlačenje radova u manastiru.

Iako su navodno decenijski trajala tzv. sistematska arheološka iskopavanja u porti manastira kojima je rukovodio dr Marko Popović Pacov, u isto to vreme nikome ni najmanje nije smetalo što su se pored samog manastira dešavale prave kriminalne radnje jer je tadašnji iguman manastira Jovan Mladenović organizovao izvođenje brojnih štetnih radova: i pored postojanja usvojenog detaljnog plana uređenja ekonomije izvršen je iskop za novu garažu, pri čemu su uništeni delovi keramičkog vodovoda iz turskog vremena.

Nikome nije smetalo to što su prilikom nedozvoljenog iskopa za temelje kotlarnice na arheološki neispitanom terenu uništeni važni arheološki nalazi - metalurška peć iz vremena pre izgradnje Studenice, a presečen je i delom uništen prvobitan vodovod. Tek nakon završenih radova vršeni su pritisci na službu zaštite za "legalizaciju" iskopa i dobijanje dozvole za gradnju. Pošto to nije bilo dovoljno, bez dozvole su iskopani temelji za novu garažu (iako na ekonomiji već postoji jedna), gde je za vozila predviđen sprat, dok je suteren namenjen za konzervatorsku radionicu.

Otkriće već otkrivenog Nemanjinog vodovoda

Novo monaško groblje, ograđeno kamenim zidom visine dva metra, niklo je na arheološki neistraženom prostoru između južnog manastirskog zida i spratne garaže kako bi se postojeće groblje izmestilo iz prostora porte zbog gradnje novog monaškog konaka, pošto onaj van porte ne odgovara monaškom načinu života a za svo to vreme trajalo je prekopavanje manastirske porte koje je rezultiralo objavljivanjem Popovićeve knjižurine koja predstavlja pravo pravcijato kukavičje jaje i to lepo upakovano u tvrdi povez, celofan i samo fale ukrasna mašnica i cvetić pa da se ovim „poklonom" neko lepo patosira po glavi: tašta zeta, zet taštu, snaja svekra ili svekrvu, kombinacije su bezbrojne!

Elem u okviru ovog poslednjeg kukavičjeg jajeta koje je podmetnuto neukoj publici je „spektakularno" otkriće da je Studenica građena kao utvrđen manastir čime se naveliko hvalisao "otkrivač" penzioner Popović dr Marko, u stručnoj javnosti poznatiji kao Marko Pacov. Njegova istraživanja su pokazala da bedem koji okružuje manastirsko dvorište, navodno potiče iz XII veka.

O tome da dr Popović po svom dobrom običaju govori o stvarima kojima pojma nema najbolje svedoči njegova biserna izjava da Osim Studenice, nijedan manastir nije građen kao utvrđenje sve do 14. veka, kada je sazidana Manasija iako se zna da je Manasija sagrađena između 1407. i 1415. godine, tj. u XV veku, a da je recimo manastir Banjska bio sagrađen kao utvrđeni kompleks, što rečito ukazuje na činjenicu da sa pamćenjem dr Popovića nešto očito nije u redu!

Svejedno, po svim medijima po direktivi se rastrubilo kako u porti manastira Studenica izranjaju stare građevine te da su otkriveni ostaci manastirskih konaka iz 13. veka, te da je sa istočne strane pronađeno još jedno zdanje koje tek treba da se istraži. O tome da je u pitanju najobičnija prevara najbolje govori sama izjava dr Popovića koji je mrtav hladan svojedobno izjavio sledeće: intenzivno radimo arheološka istraživanja, koja bi praktično ove godine trebalo da budu završena. Problem predstavlja to što nam nedostaje dokumentacija za objekte koji su otkriveni ranije. Pre nekoliko nedelja, arheolozi su otkrili ostatke glavnog manastirskog pirga. Danas se nalazi ispod savremenog toaleta, a u manastirskoj kuli je ukopana i krečana.

Arheološka istraživanja su tada, nažalost, rađena samo kao prateći program restauratorskih radova, što je imalo svoje velike slabosti. To je arheološki potpuno uništeno, a predstavlja jedan od najznačajnijih objekata. Toalet je, nažalost, podignut bez prethodnih istraživanja. Sve je okolo izbetonirano, tako da smo gotovo potpuno onemogućeni da obavimo dalja istraživanja. Utvrdili smo da je i pirg stradao u velikom zemljotresu.

Ovakve interpretacije pronađenih zidova ukazuju na dva razloga koji bi mogli da objasne totalnu neinformisanost dr Popovića. Pošto je dr Popović u poodmaklim godinama kada je senilnost sve više prisutna, ni najmanje ne bi čudilo da je naprosto zaboravio da pročita starije već objavljene izveštaje i knjige o istraživanjima manastirskog kompleksa u Studenici za period do 1986. godine, jer drugih izveštaja za kasniji period naprosto nema.

Verovatno iz istih razloga dr Popović je zaboravio da konsultuje urednu dokumentaciju o do tada izvedenim radovima, ali s obzirom na činjenicu da je dobro poznato da dr Popović vrlo proizvoljno koristi tuđa arheološka otkrića kako bi "pojačao" svoje teorije, najverovatnije su stoga namerno prećutani raniji radovi i važni nalazi, i to samo zato jer se nisu uklopili u "istinu" i "naučno tumačenje" dr Popovića koji je očito zamislio da je on jedini kompetentan da to uradi! Ovo samo potvrđuje ono što u arheološkim krugovima znaju i vrapci na grani.

Naime, Popović dr Marko je u arheološkim krugovima poznat po potpunom odsustvu profesionalnog morala. Crkve koje je sada navodno otkrio, odavno su su već jednom bile otkrivene - jedna pre 35 godina, a druga pre 25 godina, i do sada su bile vidne su na terenu, a podaci i crteži objavljeni u stručnoj literaturi! Popović je nakon objavljivanja knjižurine mrtav hladan izjavio da su neke dugogodišnje nedoumice razrešene a došlo se i do interesantnih zaključaka. Vreme prvog razaranja datirano je nepobitno u vreme Kosovske bitke, kada je manastir veoma postradao, Stefan Nemanja zaista je potpuno planski podigao ovu građevinu u pustom predelu, - Iako se verovalo da postoji i druga opcija, da je ona smeštena u okvire starije vizantijske tvrđave i da je prilagođavana datom prostoru, to se pokazalo kao pogrešna pretpostavka.

Naravno zaboravio je na sopstveno "otkriće" Nemanjinog vodovoda, iako je taj vodovod otkriven 20 godina ranije i podaci i crteži takođe objavljeni, a upravo taj vodovod je delom sagrađen preko zidova starije tvrđave za koju sada Popović tvrdi da je građena u Nemannjino vreme!!! Popović je "Otkrio" i Nemanjin konak, tzv. Velike ćelije, koji je poznat preko 60 godina, a otkrio je i da je Studenica građena kao utvrđenje, što može da vidi svaki posetilac već vekovima.

Sve ovo vrlo jasno pokazuje, kada je reč o Popović dr Marku, o kakvom se čoveku i kakvom profesionalnom moralu ovde zapravo radi! Od kada je on preko linije Demokratske stranke zajašio kompletnu službu zaštite i postao sve i svja u njoj, radi se samo na objektima na kojima on kopa, i novac za radove dobijaju ne objekti koji su stvarno ugroženi već isključivo objekti na kojima rade njemu dragi prijatelji i venčani kumovi, a o rezultatima takvog načina rada najbolje govore oni objekti koji se urušavaju, na kojima živopis nestaje nepovratno a koji nisu zanimljivi dr Popoviću i njegovoj kamarili mediokriteta...

Smisao Markove knjižurine

Koliko Popović dr Marko ima nezasluženo, visoko mišljenje o svojim sposobnosti najbolje govori njegova arogancija kad tumači poreklo bedemskih zidova u Studenici o kojima, vidi se, pojma nema. Štaviše Popović dr Marko očito, pojma nema ni šta je zapravo otkrio, jer da je pročitao izveštaje o radovima Slobodana Nenadovića izvedenim početkom pedesetih godina, video bi da se na mestu nalaza ostataka navodnog monumentalnog pirga, do tih radova nalazio derutni konak koji je Nenadović naprosto srušio i njegov podrum pretvorio u najobičniju septičku jamu ćenife koja je sagrađena iznad jame.

Uzgred, ta jama od pedesetih godina pa sve do 1985. nikada nije pražnjena, te su se fekalije prelivale iz nje obogaćujući miomirisima čitavu manastirsku portu. Uoči proslave 800 godišnjice manastira problem smrada je rešen tako što je preko senkrupa izlivena betonska ploča a u nastavku je sagrađen klozet za posetioce sa septičkom jamom van bedema koja se potom redovno praznila Dr Popović je sam sebi kao predsednik tzv. Velike komisije ministarstva kulture dodelio sredstva kako bi kao penzioner nastavio dalje da kopa po Studenici gde je naišao na prepreku u vidu zabetonirane stare septičke jame!

Očito da je posebna pažnja posvećena manastirskim valovima sa hranom pa je tako dr Popović samouvereno izjavio kako su se hrana i piće služili u dekorisanim zdelama, krčazima, vrčevima za vino, bilo je buklija, čak i keramičkih pehara ali i uvoznih čaša od murano stakla. Bilo je, sigurno, i srebrnih posuda, ali njihovih ostataka u ovom slučaju nema. U to vreme namirnice koje su bile dostupne monasima i njihovim gostima razlikovale su se od ponude koju mi imamo danas pa je i jelovnik bio tome prilagođen.

Korišćeni su raž i pšenica, proso nije, pravio se hleb, kaša. Raspolagali su za malim izborom povrća, recimo krompir i paradajz uopšte nisu imali. Ali, korišćene su, zato, razne vrste repa, posebno je bila popularna takozvana ljuta repa, koja je ličila na današnje rotkvice, samo nešto veća. Mlečni proizvodi su bili često na stolu, meso retko. Postavlja se pitanje na osnovu čega su napravljeni ovakvi senzacionalistički zaključci a odgovor je više nego očigledan pošto je jedini način da se dođe do ovakvih saznanja detaljna analiza nusproizvoda ishrane, odnosno govana, moguće fosilizovanih.

Na žalost u ovoj knjižurini nema ni slovceta o tome gde su sve pronađene septičke jame i šta je sve u njima pronađeno, doduše spominju se i životinjske kosti ali njih su mogli da razvuku i zakopaju kerovi avlijaneri. Ipak, najbolji prehrambeni biser dr Popovića svakako je njegova epohalna tvrdnja da "monasi nisu koristili krompir i paradajz"...

Ovo ostaje u domenu hipotetičnog i naučno fantastičnog jer ako se zna da je postojbina ovih biljaka Amerika otkrivena 1492. godine, a manastir osnovan krajem XII veka, a ove biljke su donete u Evropu tek u šesnaestom veku, postavlja se pitanje na osnovu čega je dr Popović zaključio da monasi nisu jeli krompir i paradajz, da li možda postoji neki u nauci nepoznat studenički tipik u kome se nedvosmisleno navodi zabrana konzumacije krompira i paradajza, što ima neverovatne konsekvence za čitavu srpsku istoriografiju jer ako se u nekom rukopisu iz 13 ili 14 veka navodi ova zabrana, iz toga proizilazi sa su Srbi, možda još u Nemanjino vreme prvi otplovili u Ameriku i doneli sa sobom ovako dragocene travke koje su bile toliko dragocene pa i tad su korištene kao ukrasne biljke a ne kao povrće! Ipak najbolje bisere Popović je rezervisao za studeničku trpezariju za koju je mrtav hladan izjavio da je Objekat koji je nastao u doba Nemanje i Svetog Save obnovio je kralj Milutin, sada smo u to sigurni.

Osim što je podigao crkvu koja se sada zove Kraljeva crkva i veliki konak, on je trpezariji dao jedan monumentalni ton. Mesto ručavanja dobilo je tada zidane stolove i mermerni trem što bi sve bilo lepo i krasno kada dr Popović ne bi zaboravio da su temelji tog trema imali donju kotu višu za metar od kote poda trpezarije na kojoj su sagrađeni kameni stolovi pa se nameće pitanje da li je u pitanju bio viseći trem poput Semiramidinih visećih vrtova u Babilonu.

Uglavnom, pokazalo se da je Popovićeva knjižurina objavljena sa dva glavna cilja: prvi da po svaku cenu dokaže ništavnost i bezvrednost svih radova koji su izvedeni pre njegovog dolaska u Studenicu i dugogodišnjeg boravka u okviru kog je pravio reviziju prethodnih radova i silno se trudio da ih obezvredi i saznanja do kojih su prethodnici došli predstavi kao greške, istovremeno koristeći pojedine kao sopstvena otkrića i po pravilu pogrešno ih datirajući još jednom je dokazao da nije sposoban da kvalitetno vodi složena istraživanja i da pravi štetu na najznačajnijim spomenicima koji mu padnu šaka. nije u stanju da čita zidove i uoči vreme njihovog nastanka to ga uvaljuje u kardinalne greške u datiranju, ne znače mu ništa nivelete na kojima su otkriveni delovi objekata a o datumima nastanka pojedinih faza ne vredi ni govoriti.

Spada među velikane zaštite koji prvo zamisle kako je to bilo pa se potom trude da to na štetu istine i dokaže Kako bi se opravdalo trošenje novca, naprasno je izmišljena nova hronologija građenja manastirskog kompleksa i to nakon pauzice od svega dvadesetak godina!

Kako bi se po svaku cenu napravila senzacija u štampi, dr Marko Popović je u svojim izjavama za raznorazne novine namerno falsifikovao činjenice tako što je prećutao da su pre skoro 50 godina, prilikom arheoloških iskopavanja spoljne strane bedema pronađeni ostaci više trougaonih kula starijeg utvrđenja, a preko ostataka jedne takve kule koja je delom porušena i zaravnjena, sprovedena je vodovodna cev za koju se pouzdano zna da je sagrađena istovremeno sa Nemanjinim manastirskim kompleksom. Inače, od kada kopa po Studenici M.Popović ni jedan list dokumentacije nije predao planoteci Zavoda.

Raniji istraživači su predali dokumentaciju a gde je ona završila treba pitati možda baš otkrivača već otkrivenih tajni Studenice. Najbitije je bilo objavljivati samohvalne a netačne priče dr Popovića koji je već demantovan a poznat po sklonosti da nipodaštava rad svojih kolega arheologa. Zahvaljujući njemu koji je godinama krojio programe radova i na slikarstvu i na arhitekturi i sadašnjem monaškom bratstvu Studenica više ne liči na manastir koji je 86. stavljen pod zaštitu UNESK-a.

Kako je Pacov zatvorio mačka u sarkofag

Popović je pet godina bio predsednik Komisije Ministarstva kulture (grupica ljudi sastavljena od prijatelja i kumova) koja je konkurisala sa svojim projektima, davala saglasnost na njih i određivala da su pobedili na konkursu za sufinanasirane. Onda je taj arheolog odlazio sa parama u Studenicu i izvodio radove, a posle davao izjave kao predsednik Komisije da su to najznačajniji radovi koji su ikada izvedeni. Bila je to žuta šapa koja je pritiskala kulturnu baštinu! Kako to da su zaboravljeni brojni istraživači, knjige, više simpozijuma posvećenih Studenici i objavljeni zbornici...

Kako smo došli do trenutka (nivoa svesti i morala) da se danas u ovakvim izjavama M. Popovića zanemaruje rad svih tih istraživača, arheologa, arhitekata, istoričara umetnosti, slikara i otkriva "neotkrivena riznica", tj. otkriva već otkriveno. Zanemaruje se i dosadašnji konzervatorski rad i odjednom sve treba ponovo da se radi. Nije li to nemoralno? Kako se iîže prećutati rad arheologa Aleksandre Jurišić i Milice Janković, koje su ukupno preko 10 godina arheološki istraživale manastir Studenicu!?

Kakav je osećaj govoriti o sebi kao o prvom i jedinom istraživaču, koji je 1989. godine načinio prvi projekat istraživanja, kad se Studenica konzervatorski radi od 50-tih godina prošlog veka? Zašto Popović govori da je otkrio nešto što su drugi otkrili pre njega? Da potvrdi nadimak? Da li svi arheolozi imaju takav obraz? Kako se došlo do situacije da Popović govori o neophodnosti „obimnih radova" na živopisu Kraljeve crkve?

Pošto to govori arheolog, možda i ne zna da su slikari-konzervatori Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture radili i Završili radove na sanaciji i konzervaciji slikarstva Kraljeve crkve, paraleleno sa konzervatorskim radovima na arhitekturi. Izgleda da je Studenica dobar mamac za pare Ministarstva kulture, pa može stalno iznova da se radi na istim stvarima... Kako to sada Popović govori o „konačnom" uređenju porte i „definisanju" nivoa terena!? Pa zar njegova arheološka istraživanja nisu dala podatke o nivoima terena?! Da li je moguće da ta, „prva ozbiljna", kako kaže, istraživanja nisu uspela da utvrde više od onoga što su arheolozi koji su radili pre njega znali, a to je kako je izgledala severna strane porte i kakav je bio prilaz do Nemanjinih konaka. Kako će se to kasnije „definisati", ako to iskopavanjima Popović nije utvrdio? Na kraju još jedna stvar pitanje nadimka arheologa Marka Popovića. Pa to je opšte poznato u arheološkom svetu Srbije, a verovatno i šire. Nadimak mu je zasluženo nadenuo profesor Dragoslav Srejović, kada ga je uhvatio da živu mačku pokušava da zatvori u sarkofag! Šteta što tada Srejović nije pustio mačku da sredi dr Marka Popovića Pacova!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane