Natrag

Kontranapad

Transferisanje moći: dok traje evropsko fudbalsko prvenstvo, nastavlja se i srpski mafijaški bal

Ukrupnjavanje računa i produbljavanje džepova

Kada "mali" postaju "veliki" dolazi je do promene odnosa snaga na fudbalskoj sceni. Tako je to i na takmičarskom planu Evrope, ali i na planu uticaja u kretanju fudbalskog roblja u Srbiji. Fudbalski analitičari će narednih dana servirati javnosti podrobnije analize ili osvrte na minulo Evropsko prvenstvo u Francuskoj. U nastojanju da unaprede igru svojih timova fudbalski stručnjaci će pokušati da odgovore na viđene taktičke varijante sa idejom da budu u trendu razvoja fudbala i u cilju primene viđenih sistema. Ovaj tekst nema takve namere. U trenutku njegovog nastanka, nepoznanica je ko je novi šampion Evrope.

Miroslav Vislavski

O tome su odlučivali Francuska i Portugal 10. jula u Sen Deniju, severnom predgrađu Pariza. Dve reprezentacije su godinama u vrhu evropskog i svetskog fudbala zahvaljujući izuzetnim pojedincima i sistemu koji se regeneriše, usavršava i rezultira visokim zahtevima. Veliki favoriti Španci i Englezi su ispali u osmini finala u jednom danu. Polufinale je pokazalo da Nemcima nije bila dovoljna samouverenost koja je prevagnula u duelu sa Italijanima na "penal ruletu" u prethodnom krugu. Sreća je pratila mudrije Francuze i bila je veći saveznik na putu do finala, od Nemačke samouverenosti.

Senzacije minulog prvenstva su reprezentacije Islanda i Velsa. Island je u osmini finala eliminisao Engleze, da bi se u četvrtfinalu odvažno i časno suprotstavio Francuzima (2:5) i opravdao plasman među osam najboljih evropskih reprezentacija. Iako debitant u završnici kontinentalnog prvenstva, Vels je plasmanom među četiri najbolje selekcije odbranio čast kolevke fudbala sa Britanskog ostrva. Primeri ovih reprezentacija potvrđuju tezu da u fudbalu nema autsajdera ako je dobra selekcija, ako je poverena autoritativnom i autonomnom stručnom radu, ako su zdravi ambijentalni uslovi.

Odličan utisak su ostavile i selekcije Hrvatske, Republike Irske i Severne Irske, koje su takođe mogle da se nađu među osam najboljih reprezentacija. Da nije doživela katastrofu u osmini finala od Belgijanaca (0:4), Mađarska se mogla pridružiti selekcijama koje su ostavile snažan utisak i kojima je jedan gol nedostajao za sledeći krug među osam najboljih.

Ove selekcije su ostavile upečatljiv utisak, dokazujući da „mali" mogu biti „veliki" kada znaju šta hoće, imaju cilj, uređene odnose, sporta i primerenu ekonomsku pratnju tržišta i države. Ipak, debitanti na završnom turniru Island i Vels su plasmanima u četvrtfinale, odnosno polufinale predstavljali senzaciju ili u najmanjem, veliko iznenađenje minulog šampionata.

Ne bi li nam približili iznenađujuće uspehe "malih", komentatori javnog servisa su prenosili utakmice u stilu "davitelj protiv davitelja" i ubijali doživljaj spektakla kakav donosi najveća fudbalska predstava u Evropi. Slikovit je primer poznatog komentatora upamćenog po prenosu u kome mu tokom intervjua "huligan" upada u krupni kadar i skandira "Vučiću pederu! Vučiću pederu". Peđa Strajnić je potpuno relativizirao individualni kvalitet Islanđana. Da bi utisak o senzacionalnim Islanđanima bio jači, često je posezao za podatkom da su sa ostrva koje broji svega 320.000 stanovnika!

Tek na trenutke, neoprezno nam je pominjao njihove internacionalne karijere. Veći deo sastava, sedamnaest od dvadeset trojice prijavljenih za turnir, su igrali jake lige u Evropi uključujući i Englesku Premijer ligu! Diveći se navijačima koji slave svoje junake i u ubedljivom porazu, umeo je da zameri našim ljubiteljima fudbala koji nisu na tom nivou vrednovanja napora i rezultata svojih selekcija.

Za razliku od ozbiljnih i odgovornih nacionalnih saveza, reprezentativni podbačaji srpskog fudbala u nizu proteklih godina i odsustvo sa velikih takmičenja nikada nisu dobili svoj analitički odgovor. Čak ni u sportskim medijima i rubrikama.

Poturano je nemušto objašnjenje kako „svi igraju fudbal", te da je „Srbija mala i siromašna zemlja" koja ne može da odgovori visoko razvijenim državama. U Karadžićevo vreme se zamenom teza vešto manipulisalo sa odgovornošću stručnjaka i igračkog sastava kao uzročnicima neuspeha. Na taj način je zamagljivana suština problema koja je proizilazila iz loše organizacije, neadekvatne kadrovske politike i nesposobnosti nosilaca odgovornosti, kriminalizovane infrastrukture, izostanka ozbiljnog planiranja i primene instrumenata za ostvarivanje planova, nemoći u uspostavljanju kontrole u fudbalskoj organizaciji...

Najuticajniji mediji su površno, odbranaški ili sa druge strane senzacionalistički pratili poniranje srpskog fudbala. Tako su se ophodili i u sagledavanju prilika u fudbalskoj organizaciji ili uzroka neuspeha nacionalne selekcije. RTS je izbegavao kritičke tonove i tada kada novinarska etika to zahteva. Najsvežiji su primeri u vezi nedavnih izbora, koji su doveli Slavišu Kokezu na čelo FSS. Oglušio se javni servis o saopštenje FSS i Tomislava Karadžića u kome je optužen Vučićev izabranik za čelnika srpskog fudbala da je narko diler i da se bavi prostitucijom!

U našem slučaju odavno nema suštinskog pristupa rešavanju problematike vrhunskog sporta. Zakonodavna regulativa se ostvaruje na benignim sadržajima, državna strategija u sportu je nalik na literarni sastav srednjoškolaca.

"Država" se pozicionira u "punom kapacitetu" samo kada se razni nikolići, tadići, dačići, jeremići i ko zna kakvi vučići slikaju sa najvrednijim talentima i sportistima Srbije, samoniklim ili stvorenim u neuslovima i uz stručne i sportske entuzijaste, u skromnoj infrastrukturi, prolazeći improvizovane programe. Možda bi razumeli i oprostili površan odnos odgovornih struktura i verbalan tretman sporta da ova država ne zna za one koji su je na svojoj propasti, opelješili, oglobili, oderali, ubili...

Da ova država nije imala kariće, kostiće, miškoviće, subotiće, rankoviće, hamoviće, lazareviće i druge njene, ali i grobare naroda, stvorene i ljuljane u pogubnim politikama Miloševića, Đinđića, Tadića; Da je narod ove države odbacio Vučićev neoliberalni kapitalizam, nasleđen od njegovih žutih saveznika; Da narod nije lakomislen i komotan pred despotskim odlukama manijakalnog Vođe poput najnovije, da Srbi neće imati referendum o ulasku u Evropsku Uniju. Dakle, da neće odlučivati ni u buduće o svojoj perspektivi kada je ona već u rukama gladnih vučića...

Na žalost, narod ove države se predao u ruke onih koji se prsaju da najviše vole Srbiju.

Njihov doprinos razvoju se svodi na okrupnjavanje ličnih računa i dubokih džepova, a učinak u sportskom razvoju Srbije svodi se na dva kluba u fudbalu i dva kluba u košarci.

Tako je bilo sa Mirkom Marjanovićem, Đinđićem, Tadićem, kao što je već nekoliko godina sa Vučićem. Samo je u pitanju preraspodela državnog kapitala ili usmeravanje političkog uticaja na tokove privatnog kapitala u Ljutice Bogdana ili Humsku. Takav „ulaz" privatnog kapitala ima svoje povratno dejstvo u vidu državnih povlastica prema „spozorima" ili „donatorima" koji slede klupsku opredeljenost Vođe.

Potvrdu da je to tako, nalazimo u apsurdima koji se vezuju za poslovanje klubova koji imaju dugove takve da su zreli za gašenje i zatvaranje zajedno sa upravljačima. Tako je u Zvezdi kao na tranzitnoj stanici.

Dolaze igrači sa raznih strana, sa raznih kontinenata. Argentinac (28 godina) Pablo Muče, isključivo motivisan novcem je na pragu Zvezde. To ilustruju naslovi: "Zvezda dobro plaća" ili "Dolazim zbog love". Argentinac je novo grlo u ergeli šampiona posle Miloševića (Spartak), Vučićevića (Čukarički), Lukovića (PSV), Fibela (Mordovija), Mičela (Novi Zeland), Poletanovića (Genk), Ruiza (Dnjepar) i Konge (Rostov). Zvezda se sprema za Ligu šampiona! Neka joj je sa srećom!

Ono što intrigira jeste pitanje kako i kojim putem gubitaš od više desetina miliona evra može da "posluje" i dobro plaća ugovore novodošlim internacionalcima? Pošto je klupski račun opterećen velikim dugovima, ko su garanti plaćanja igrača, ako nije sam državni vrh?

Pitao sam poznatog fudbalskog menadžera kakve su relacije ugovora sa igračima koji imaju internacionalni pedigre i kako je moguće da veliki gubitaši umesto da su u bankrotu, naveliko trguju na fudbalskoj pijaci?

Umesto cifre, usledio je odgovor da kod nas ništa više nije sportski u fudbalu. Transferisanje igrača mogu da ostvaruju samo oni koji izazivaju STRAH! Oni koji ne izazivaju strah, nema šta da traže u ovakvim poslovima.

Na pitanje ko su ti ljudi, usledio je odgovor da u nakaradnom sistemu mogu da rade samo oni koji nemaju veze sa sportskim principima. Ispravan čovek nema šta da traži u transferisanju igrača jer to kontrolišu kriminalci. Kombinacija podrazumeva da se transferisanje igrača realizuje sa jakim čovekom koji predstavlja klub iz senke, a potiče iz politike ili kriminala. Često biva da je to isto! Kada se postigne takva kombinacija, ishod se zna - nema govora o poslovnim efektima transfera.

Na primedbu da li je Zvezda zaštićena autoritetom predsednika srpske Vlade, napravio je paralelu prebacujući primer na prilike u klubu koji mu je u tom pogledu bliži. Novosadska Vojvodina je u minulih godinu dana ostala sa svega par igrača koji su bili u sastavu prošle godine u isto vreme. Sagovornik je dodao da je u Vojvodinu ušlo 12 miliona evra, o kojima se malo zna gde su trošeni, van 2,5 miliona evra povučenih sa računa po osnovu presude za dug Dragoslavu Vukoviću, nekadašnjem funkcioneru ovog kluba.

Objasnio je to komentarom da je predsednik kluba Zoran Šćepanović, koji se nakon pritvora brani sa slobode, pod zaštitom Nenada Čanka. Ovaj "branitelj" Vojvođanskih interesa i obmanjivač provojvođanskih birača, vlasnik Lige socijaldemokrata Vojvodine, je ulaskom u gradsku vlast priznao javno novi politički dil. Ovog puta sa "krvnim neprijateljem", Aleksandrom Vučićem. Doduše u tom paktu mu je iskliznulo vime iz koga je muzao kravu, AP Vojvodinu. Uprkos volji svog Vođe, Igor Mirović je bio odlučan da staru muzaru ne dozvoli potrošenom Muzaču. Bez obzira na to, podela interesnih sfera u fudbalu postoji, a u tom sistemu i oni koji seju strah, koji imaju ekskluzivu na fudbalske transfere.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane