Natrag

Kontranapad

Na margini "istorijskog" uspeha odbojkaša Srbije i njihovog slavnog (ruko)Vođstva

Dal' je svetska liga nova briga?

U Olimpijskoj godini, odbojkaška reprezentacija Srbije je pobednik Svetske odbojkaške lige. Ovim uspehom, izabranici Nikole Grbića su ostvarili svoj devetnaestogodišnji san i sa visine su gledali na takmace u borbi za najvrednija odličja na predstojećoj Olimpijadi u Brazilu, na kojoj neće biti pobednika Svetske lige. O tome šta je ovome uspehu prethodilo, piše Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sportske rubrike

Miroslav Vislavski

Da li su Brazilci, Italijani, Francuzi, Poljaci, Amerikanci na minulom završnom turniru Svetske lige u Poljskoj bili potpuno spremni na nivou zahteva forme koju zahteva Olimpijski turnir, nije važno. Srbija je osvojila zlatnu medalju i - milion dolara nagradnog fonda! Ljubitelji odbojke i stručnjaci se ne sećaju da je neko uspeo u finalu da savlada Brazil sa 3:0! Mesec dana pre u Beogradu isti protivnik je savladan sa 3:1 u utakmici koju ćemo pamtiti po dvadeset asova koje su načinili srpski odbojkaši. Ako se tome pridodaju prva pobeda nad Rusijom na gostovanju, dve pobede nad Italijom u istom ciklusu, jedna u takmičenju po grupama i druga u polufinalu na završnom turniru u Poljskoj, onda spokojno gledamo na buduća takmičenja na kojima će nastupiti ova selekcija. Kvalitet imamo, stručni kadar sazreva, a da li će organizacija biti na dosadašnjem nivou svesti koja vlada u javnosti o njoj, naredni meseci će dati odgovor i na to pitanje. Uspeh je postignut sa ekipom u kojoj su nedostajali izuzetno bitni u sastavu tima: Atanasijević, Starović, Petrić.

Šta je prethodilo ovom, kako se ističe, istorijskom uspehu?

Podsetimo: naša odbojka je tek u prvoj polovini devedesetih stala u red trofejnih sportova. Do tada je kaskala na margini fudbala, košarke, vaterpola i rukometa, koji su imali značajne rezultate na najznačajnijim svetskim takmičenjima. Svi su do tada osvajali Olimpijske medalje, uključujući i zlatnu! Košarka i rukomet su takođe osvajali medalje i u ženskoj konkurenciji, šta više, rukometašice su bile zlatne! Fudbal i vaterpolo u ženskoj konkurenciji su bili tek u povoju i nisu bili u olimpijskom programu. Sve što je postigla odbojka u trofejnom periodu drugih kolektivnih loptačkih sportova, smešteno je u dve bronze na Evropskim šampionatima 1975. u Beogradu i 1979. u Parizu.

Istina, na regionalnoj smotri sportista, odbojkaši su šezdesetih i sedamdesetih osvojili čak pet zlatnih medalja na Mediteranskim igrama ('63, '67, '71, '75, '79) i bili dominantni na pet uzastopnih igara. Istoričari će možda odgovoriti na pitanje - kako se moglo dogoditi i šta je presudilo da smo na tom nivou nadvisili na primer: Italiju, Francusku, Grčku...

Da li su u to vreme uspešniji od naše selekcije relativizirali značaj Mediteranskih igara? Jer, naše iskustvo pokazuje da smo po ustoličenju u Evropskoj eliti uglavnom zaobilazili ovu smotru najboljih u regionu. To ilustruje podatak da smo u tom periodu od pet prvenstava izostali sa tri, a u bilansu medalja osvojili samo bronzu iz 2005 u Almeriji (Španija).

U Evropski krem smo primljeni nakon sankcija kojima smo bili izloženi u prvoj polovini devedesetih prošlog veka. Na molbu Save i Laze Grozdanovića velikih prijatelja tadašnjeg predsednika CEV Grka Mast Andreasa, njegovim autoritetom i voljom, uključena je naša reprezentacija (SRJ) u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Takmičenje je već bilo u punom jeku. Osvojivši prvo mesto, naša selekcija je izborila pravo da učestvuje na završnici Evropskog prvenstva u Atini 2005. Novi sastav koji su formirali Lazar Grozdanović i Zoran Gajić, pojačan sa iskusnim Žarkom Petrovićem, Dejanom Brđovićem (obojica su pokojni) i Željkom Tanaskovićem je na iznenađenje odbojkaške Evrope, osvojio bronzanu medalju. Nakon toga, uspeva na kvalifikacionom turniru da se plasira na Olimpijadu u Atlanti (SAD) 1996. Odavde se vraća sa senzacionalnom, bronzanom medaljom. U čudesnom četvrtfinalu savladan je aktuelni Olimpijski šampion Brazil sa 3:2!

Sa ovim uspesima, ušlo se u seriju velikih rezultata koji se vezuju za generaciju u kojoj su lideri Slobodan Kovač, Goran Vujević, Nikola i Vladimir Grbić, a sa njima su: Đula Mešter, Đorđe Đurić, Andrija Gerić, Vladimir Batez, Slobodan Boškan, Rajko Jokanović, Igor Vušurović uz koje stasavaju Ivan Miljković, Veljko Petković i Vasa Mijić. Predvodi ih Zoran Gajić, a pomažu mu Jovica Cvetković, Bogdan Sretenović i Nedžad Osmankač. Navikla nas je ova generacija na velike uspehe, od kojih izdvajam zlatne medalje na Olimpijadi 2000, Evropskom prvenstvu 2001 i srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1998. u Japanu.

U tom đerdanu su srebro (1997) i bronza (1999) osvojeni na evropskim prvenstvima. Posle ovih uspeha, usledio je mirniji period u kome su najveća dostignuća bila treća mesta na prvenstvu Starog kontinenta 2005 i 2007. Mada u rezultatskom padu, ove medalje su održale visok nivo odbojke u Srbiji, da bi 2010 na Svetskom prvenstvu sa bronzanom medaljom i 2011 u Beču sa Evropskim zlatom ponovo zablistali sjajem iz devedesetih.

Od 1990 je počelo takmičenje u Svetskoj odbojkaškoj ligi. Naša reprezentacija se uključila 1997 godine što koincidira sa prvim uspesima posle višegodišnjih sankcija za jugoslovenski sport, kojima smo bili izloženi kao država. U proteklih devetnaest godina, bili smo pet puta finalisti i osvajali srebrnu medalju, a tri puta bronzanu. To se uglavnom vezuje za period 2002 do 2010 u kome smo bili bez značajnijih ostvarenja na Olimpijskim igrama, Svetskim i Evropskim prvenstvima, izuzev već pomenute dve bronze na kontinentalnom prvenstvu. Posle 2010 u Kordobi (Argentina) gde smo došli do bronzanog odličja, sve do 2015 naš tim nije bio na pobedničkom postolju u Svetskoj ligi.

Zoran Gajić, najuspešniji selektor u istoriji naše odbojke je govoreći o Svetskoj odbojkaškoj ligi isticao da je ona najzahvalnija provera forme i pripremljenosti ekipe u susret zvaničnim takmičenjima u kalendarskoj godini (Olimpijada - svake četvrte godine, Svetsko prvenstvo - svake četvrte godine, Evropsko prvenstvo - svake druge godine). Tvrdio je da mu je Svetska liga samo tranzitna stanica u dolasku do cilja kakav je zvanično takmičenje. Znam da mu to nije bilo opravdanje za "samo" jednu bronzu (2002. Brazil) od pet nastupa u Svetskoj ligi pod njegovom stručnom komandom. Uostalom, sa njime je svake godine postizan cilj da se sa zvaničnog takmičenja donese jedan od tri plasmana. Augusta 2002 Zoran Gajić više nije selektor, a njegovi sledbenici su u nedostatku odličja sa zvaničnih takmičenja, donosili u trezor medalje iz Svetske lige. Osvajane su pod vođstvom Veselina Vukovića (srebro), Ljube Travice (srebro i bronza), Igora Kolakovića, (dva srebra i bronzu) i Nikole Grbića (srebro i zlato). Poštovanje zaslužujuju svi, posebno Kolaković koji je doneo još i zlato uz dve bronze sa Evropskih prvenstava, kao i bronzu sa Svetskog prvenstva.

Nakon dugog taktiziranja, tadašnji predsednik OSS Aleksandar Boričić je tek početkom 2015 ubedio Nikolu Grbića da preuzme selektorsku komandu. Svetska liga i srebro iz Rio de Žaneira mu je dalo "vetar u leđa". Usledio je podbačaj na Evropskom prvenstvu na kome smo zauzeli sedmo mesto, što je najgori plasman u poslednjih četvrt veka. Potom nismo uspeli da se kvalifikujemo na Olimpijadu u Riju, što je prvi izostanak nakon dve medalje i učešća na poslednjih pet Igrara od 1996. Znajući Nikolu još od njegovih ranih igračkih dana, njegove kriterijume o vrednosti svetske odbojke u kojima mu je Italija opsesija, razumeo sam njegovu odluku da za svoje saradnike angažuje Italijane. Niko od onih koji se nisu slagali sa takvom odlukom nisu javno komentarisali potez selektora. S obzirom da je nakon Gajića srpska odbojka sa Nikolom konačno dobila državljana Srbije za selektora, Tabloid je bio redak primer kritičkog osvrta na italijanski sastav stručnog štaba, smatrajući da je naš stručni potencijal kvalitetniji od "šminkerskih žabara". Italijani imaju novac, a mi potencijal. Zar takvom stavu ne ide u prilog činjenica da u sastavu reprezentacije igraju naturalizovani Italijani ruskog porekla Antonov i Zajcev, kubanskog Huantorena, srpskog Travica...

Istovremeno italijanska liga je prepuna srpskih igrača. Neuspesi su zahtevali da Grbić odustane od svog zanosa i zahvali Italijanima na saradnji. Tabloidovi izvori tvrde da je prvi saradnik selektora Kamilo Plaći radio iza leđa i podrivao svog šefa, pre nego je dobio "zahvalnicu".

Grbić je nesumnjivo u samom vrhu naših odbojkaša svih vremena. Bilo je neophodno podržati ga. On je o'ladio kada su Italijani u pitanju i odabrao saradnike u koje se može pouzdati. Iskusni i ambiciozni Osmankač, mladi trener u naletu Kobiljski i kondicioni trener Aleksandar Petrović, prava su mera za povratak rada po "srpskom receptu", koji sa drugim članovima stručnog štaba mogu doprineti boljem ambijentu i atmosferi. To je pokazala protekla Svetska liga.

Pripadajući novčani fond od milion dolara, po pravilniku OSS se deli po formuli 60% igračima, 20% stručnom štabu, 20% Savezu. Revizija finansijskog poslovanja na kojoj je insistirao novoizabrani predsednik Nenad Golijanin po nezvaničnim informacijama pokazuje da je OSS u deficitu 800.000 evra, uprkos "uspešnom" predsedavanju Aleksandra Boričića. Golijanina prati glas da je "stipsa" i da je decenijama držao igrače Partizana na "kašikicu". Zbog toga postoji strepnja da li će igrači i stručni štab ostvariti pripadajuću nagradu. Ako Nenadova širokogrudost bude u duhu Partizanove formule, sva je verovatnoća da se veliko raspoloženje pretvori u hroničnu nervozu koju neće izlečiti Nikola Grbić i njegov tim.

Razume se da dobre poznavaoce odbojkaške istorije ne treba ubeđivati da je usponu i punoj afirmaciji muške odbojke, koja je vukla za sobom i žensku populaciju, pružio Odbojkaški klub Vojvodina. U vreme najvećih uspeha poput onog u Sidneju 2000, u sastavu reprezentacije su bili desetorica igrača koji su ponikli ili izborili status reprezentativca iz Vojvodine.

Gajić je bio selektor i šef, a Osmankač trener statističar - obojica iz Vojvodine. Iskrene odbojkaške pristalice treba samo da raduje da su Vojvodinini izdanci ponovo temelj reprezentativnog uspeha. U sastavu selekcije su izvanredni igrači postave: Jovović, Luburić, Podraščanin i mvp Svetske lige Ivović, uz koje je i Katić. Predvode ih oni kojima je Vojvodina podarila karijeru - Nikola Grbić i Nedžed Osmankač. Zašto je to važno?

Pa pre svega zbog istorijske uloge, doprinosa i onoga što je Vojvodina i u vreme marginalizacije od despotskih čelnika Boričića, Golijanina, Miloševića i njihovih satelita u institucijama Saveza, činila za odbojku. Njeno mesto je nemoguće potisnuti. Bez Vojvodine, nisu uspešni ni oni koji četvrt veka čvrsto drže vlast pored kojih su velikani odbojke odavno ušli u zrelu dob života, a neki već oru nebeske njive.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane